УЛОГА ЗНАМЕНИТИХ ЛИЧНОСТИ СРЕДЊЕГ БАНАТА У ТОКУ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА ( II део)

УЛОГА ЗНАМЕНИТИХ ЛИЧНОСТИ СРЕДЊЕГ БАНАТА У ТОКУ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА ( II део)

Ба­нат је из­не­дрио три ве­ли­ка чо­ве­ка: Ми­хај­ла Пу­пи­на, Уро­ша Пре­ди­ћа и Еми­ла Га­ври­лу. Ово је оцена ве­ли­ко­беч­ке­реч­ког „Ба­нат­ског гла­сни­ка” 1931. го­ди­не, по­во­дом 70. ро­ђен­да­на јед­ног од тро­ји­це по­ме­ну­тих ве­ли­ка­на. Емил Га­ври­ла да­нас је нај­ма­ње по­знат, а де­ло му је по­но­во афир­ми­са­но тек по­чет­ком овог ве­ка, ка­да је ње­го­вим име­ном про­зва­на јед­на зре­ња­нин­ска ули­ца.

 

Двојица наших суграђана оптужена су за саучесништво у атентату. Др Емил Гаврила , адвокат оптужен је за велеиздају само због тога што је један део живота провео у Босни.

 

Гаврило Принцип (Фото: Historiek.net)

 

Ухапсили су не само њега већ и његову супругу Олгу, која му је помагала у његовом политичком раду. Интернирали су их у Кишкунхалаш у Мађарској, где су провели читав рат. Олга Гаврила  је током боравка у логору претрпела много мука, па јој је здравље било заувек нарушено. Све муке је храбро и стоички подносила желећи једино да дочека дан ослобођења. У друштву је била цењена као борбена и једна од ретких интернираних жена због рада на националном ослобођењу.

 

(Фото: Магацин)

 

Други ухапшени био је пензионисани жупанијски службеник Ђорђе Рашић Раша. Ухапшен је под сумњом да је умешан у атентат само зато што је његов брат Александар, иначе Загрепчанин био у Сарајеву у време атентата. У ланцима и под стражом спроведен је у Велики Бечкерек, где је затворен и отужен за велеиздају. Осуђен је на интернацију у Кишкунхалаш, заједно са др Емилом Гаврилом и његовом супругом. Био је последњи интернирац који се вратио у отаџбину у позну јесен 1918. године. Овдашње војне власти добиле су наређење да хапсе виђеније Србе иако су већ имале скоро идентичне спискове.

 

Др Емил Гаврила – биографија националног радника

 

 

Др Емил Гаврила, Велики жупан и сенатор Краљевине Југославије (Фото: Историјски архив Зрењанина)

Емил Гаврила  је рођен у Великом Бечкереку 1861. године, у цин­цар­ској по­ро­ди­ци, у ули­ци ко­ја је 2002. до­би­ла ње­го­во име

Право и филозофију студирао је у Бечу, Бону , Будимпешти, Минхену, Берлину и Паризу. У Великом Бечкереку је 1890. године уређивао први српски лист „Глас“.

Био је адвокат верзиран за политичке процесе. Организовао је у Будимпешти 1895. године велики „Народни конгрес Срба , Словака и Румуна“ који је усвојио протестну резолуцију, због злоупотребе Закона о народности. Учесници конгреса захтевали су употребу матерњег језика у школама и локалној администрацији. Сачинио је 1898. године „Национално –верско просветни меморандум“ , којим је указао на неправде које је Аустроугарска чинила Србима на националном, верском и просветном пољу.

Своју националну мисују наставио је је у Босни и Херцеговини 1896. године , где је сарађивао са босанским Србима у борби за национална и верска права.

Године 1901. отишао је у Будимпешту где је радио као правни заступник Српског генералног конзулата . За­ни­мљи­во је да му је ма­ђар­ски ре­жим Иштва­на Ти­се, чи­ји је Га­ври­ла био огор­че­ни про­тив­ник, по­ну­дио ба­рон­ску ти­ту­лу у за­ме­ну за по­ли­тич­ку па­си­ви­за­ци­ју. Га­ври­ла је по­ну­ду од­био ре­чи­ма: „Кад ни­сам при­мио ти­ту­лу цр­но­гор­ског ми­ни­стра прав­де, не тре­ба ми ни ти­ту­ла ма­џар­ског ба­ро­на.”

 

Цртице из биографије Олге Гаврила

 

Др Емил Гаврила, адвокат оптужен је за велеиздају само због тога што је један део живота провео у Босни.Ухапсили су не само њега већ и његову супругу Олгу, која му је помагала у његовом политичком раду.

 

Олга и др Емил Гаврила (Фото: Историјски архив Зрењанина)

 

Олга Гаврила, рођена је 1860. године у Великом Бечкереку у познатој породици Поповић – Пеци која је дала низ познатих личности у друштвеном , културном и економском животу града. Умрла је 1927 . године.

Интернирали су их у Кишкунхалаш у Мађарској, где су провели читав рат. Олга Гаврила  је током боравка у логору претрпела много мука, па јој је здравље било заувек нарушено. Све муке је храбро и стоички подносила желећи једино да дочека дан ослобођења. У друштву је била цењена као борбена и једна од ретких интернираних жена због рада на националном ослобођењу.

 

Борац за напредак Баната и свог града

 

 

др Емил Гаврила, сенатор Краљевине Југославије (Фото: Историјски архив Зрењанина)

По за­вр­шет­ку ра­та, Га­ври­ла се вра­тио у Ве­ли­ки Беч­ке­рек, где је ак­тив­но уче­ство­вао у јав­ном и по­ли­тич­ком жи­во­ту. Иза­бран је за чла­на На­род­не скуп­шти­не Вој­во­ди­не, ко­ја је 25. но­вем­бра 1918. у Но­вом Са­ду про­гла­си­ла при­са­је­ди­ње­ње Ба­ра­ње, Бач­ке и Ба­на­та Кра­ље­ви­ни Ср­би­ји.

Пред­се­да­вао је 8. ја­ну­а­ра 1920. го­ди­не ве­ли­ким збо­ром ба­нат­ских при­вред­ни­ка ко­ји су се су­прот­ста­ви­ли пла­ни­ра­ном пре­ме­шта­њу Тр­го­вач­ко-обрт­нич­ке ко­мо­ре у Но­ви Сад и ко­ји су том при­ли­ком осно­ва­ли Ба­нат­ску тр­го­вин­ско-ин­ду­стриј­ску и за­нат­ску ко­мо­ру, са се­ди­штем у Ве­ли­ком Беч­ке­ре­ку. Био је ве­ли­ки жу­пан То­рон­тал­ско – та­ми­шке жу­па­ни­је и на­сто­јао је да се из­бо­ри за што бо­љи по­ло­жај Ба­на­та и Ве­ли­ког Беч­ке­ре­ка у но­во­ство­ре­ној ју­го­сло­вен­ској др­жа­ви. С тим ци­љем са­ра­ђи­вао је у ли­сту „Ба­нат­ски гла­сник”, оштро про­те­сту­ју­ћи про­тив пла­ни­ра­них ад­ми­ни­стра­тив­них про­ме­на ко­је су пред­ви­ђа­ле цен­тра­ли­за­ци­ју вла­сти у Бе­о­гра­ду и Но­вом Са­ду. У Бе­о­гра­ду, где се пре­се­лио 1924, са­ра­ђи­вао је у ра­зним ли­сто­ви­ма и ча­со­пи­си­ма, за­ла­жу­ћи се за до­го­вор с Хр­ва­ти­ма и Сло­вен­ци­ма у по­гле­ду др­жав­ног уре­ђе­ња. Са­ра­ђи­вао је и с „Ле­то­пи­сом Ма­ти­це срп­ске”.

За великог жупана Торонталске жупаније изабран је 1920. године. Касније је именован за сенатора Краљевине Југославије. Умро је је 1933. године.

 

 

Аутор: Ванда Војводић Мицова, историчар, Историјски архив Зрењанин

У СУСРЕТ ЈУБИЛЕЈУ – 150 ГОДИНА „РУСАНДЕ“

У СУСРЕТ ЈУБИЛЕЈУ – 150 ГОДИНА „РУСАНДЕ“

Све активности у туристичком бисеру и здравственом лечилишту, овог дела Баната, усмерене су на обележавање изузетног jубилеjа “Русанде”, 150 година од почетка рада бање. Као што смо рекли у претходном тексту ова значајна институција је задужбина Jосифа и Ане Клаић. Њихов мотив је био помоћ “болном српском човештву”. Бања jе отворила врата првим пациjентима 1867. године, када jе и почело вађење лековитог муља, пелоида из сланог jезера и његов извоз у европске метрополе. 

Градоначелник Зрењанина Чедомир Jањић и в.д. директора Специjалне болнице за рехабилитациjу “Русанда“ у Меленцима др Зорица Ћулибрк свечано су отворили реновирани Други павиљон ове здравствене установе. У делегацији града Зрењанина били су сви помоћници градоначелника, што показује какав значај за град  има ова установа.

 

Градоначелник Зрењанина Чедомир Jањић и в.д. директора Специjалне болнице за рехабилитациjу “Русанда“ у Меленцима др Зорица Ћулибрк (Фото : Ж. Балабан)

 

„Ову сезону почињемо заиста свечано, отварањем Другог павиљона коjи смо реновирали од сопствених средстава. Обjекат jе окречен, замењена jе керамика у купатилима и набављен jе нови намештаj“, истакла jе Ћулибрк. 

Она jе напоменула да Други павиљон могу да користе пациjенти коjи у Бању “Русанда“ долазе на лечење преко Фонда здравственог осигурања, али и они коjи овдашње услуге користе о личном трошку. По речима др Ћулибрк, градоначелник jе упознат са плановима новог менаџмента коjи се тичу унапређења пословања у наредном периоду, а затражена jе и помоћ у решавању неких питања.

 

На базену за рехабилитациjу пациjената (Фото: А. Блануша)

 

„Jедна од тема састанка била jе и реконструкциjа затвореног базена за рехабилитациjу пациjената, за шта смо финансиjску помоћ затражили од Покраjинског секретариjата за здравство. Надамо се да ће нам Покраjина изаћи у сусрет, како бисмо ниво услуга подигли на jош већи ниво“, рекла jе Ћулибрк.

 

Градоначелник Чедомир Jањић jе свестан чињенице да Бања “Русанда“ ниjе у директноj надлежности Града Зрењанина, али интерес шире заједнице, пошто се ради о важном туристичком и рехабилитационом центру наводи локалну самоуправу да пружи сваку подршку овој установи.

 

Обновљена купатила у павиљону (Фото: Ж. Балабан)

 

“Бања “Русанда“ се налази на териториjи града Зрењанина и ту видимо своjу надлежност. Сматрамо да jе ово jедан ресурс, не само Меленаца и Зрењанина, него и целе Србиjе, коjи ниjе искоришћен до краjа. Договорили смо, за сада, одређене краткорочне активности, а у плану су и неке дугорочне, коjе ће бити на задовољство и запослених, и мештана Меленаца, а и многих грађана Зрењанина – рекао jе Jањић.

 

Јањић је изнео идеју да локална самоуправа у наредном периоду треба да ради на организациjи додатних садржаjа око Бање “Русанда“, а што би допринело привлачењу туриста из свих краjева земље, али и иностранства.

 

У једној од обновљених соба павиљона (Фото: Ж. Балабан)

 

У Русанди кажу, да ће се бања и даље развиjати у два основна правца: као Специjална болница за рехабилитациjу и као дестинациjа здравственог туризма, спортске медицине, рекреациjе и превенциjе у циљу очувања и унапређења здравља. Реновирање павиљона је један од приоритетних задатака који се постављају пред менаџмент ове бање. Све анкете корисника услуга показују да је то веома значајан сегмент подизања нивоа услуга ове установе, која слави век ипо од свога постанка.

 

Аутор: Саша Младеновић (Фото : Жељко Балабан и Александар Блануша)

СИБИРСКИ ВИТЕЗОВИ, КОСОВСКИ БОЖУРИ И ИВАНА

СИБИРСКИ ВИТЕЗОВИ, КОСОВСКИ БОЖУРИ И ИВАНА

Музички програм у славу братства српског и руског народа, одушевљеној публици у Културном центру Зрењанина извели су Козачки ансамбл Театра народне драме из Иркутска „Сибирски витезови“, ансамбл омладине са Косова и Метохије “Косовски божури” и првакиња српске драме Ивана Жигон.

 

Гостовање ансамбла из далеког Сибира у Зрењанину (Петровграду), за драмског уметника Ивану Жигон, изузетан је догађај. Прилика да се сетимо њеног оца великог уметника  Стеве Жигона.

 

Ивана и Стево Жигон

 

„Зрењанин није ни мало случајно одабран као град, а ето о његовом значају говори и назив портала “Петровград” јер увек волим да дођем у овај град у којем је мој отац режирао седам представа и од свих градова у Србији највише је волео да режира у вашем бисеру од позоришта. Драги наши витезови или Народно позориште из Иркутска, извешће нове, своје ауторске и старе козачке песме. Нове говоре о садашњој стварности Русије. Одговориће им наши “Косовски божури” својом причом, историјом и о томе каква је стварност на Косову и Метохији. Бићемо велико пространство Православно од прве до последње тврђаве од Косова и Метохије до Сибира “, рекла је првакиња српске драме.

 

Првакиња српске драме Ивана Жигон (Фото: Ј. Његовић Дрндак)

 

Она је додала да јој је велика част што са „Сибирским витезовима“ сарађује већ 25 година, јер је реч о изузетним људима који нису пропуштали прилику да дођу и песмом бодре братски српски народ када год му је било најтеже. Вођа ансамбла из Иркутска Михаил Корњев је узвратио посебним орденом са благословом Руске и Српске Православне Цркве, српској уметници. Ивана је посветила ово признање у сали присутној  мајци Јелени, пореклом од сердарске породице Ивановића у Црној Гори, сину и свом покојном оцу.

 

Вођа ансамбла из Иркутска Михаил Корњев ( Фото: Ј. Његовић Дрндак)

 

„Када је било бомбардовање и овде и у Србији 1999. Године, није им било тешко да пређу 10.000 километара и да буду са нама а деци са Косова који наступају у „Косовским божурима“ није било тешко да их вечерас подрже на овом наступу”.Велика уметница је поздравила присутне нешто измењеним древним поздравом Старозаветног Израиља, “До године, на Косову”. Са младим ансамблом са Косова и Метохије Ивана припрема нови диск под називом “Остајем са тобом Русијо”.

 

Сибирски витезови (Фото: Ј.Његовић.Дрндак)

 

Ансамбл из далеког Иркутска представио је руске козачке песме из Сибира а изненађење је било велико кад је запјевао и српске родољубиве пјесме, међу којима је публику на ноге дигла последња “Марширала Краља Петра гарда”, а приказани су и фрагменти документарног филма о „витезовима“ из Сибира и обичајима у том крају Русије Богојавлљењу на минус четрдесет, празнику пред Велики пост Масленици те повратку Свете Руске земље Крима у окриље Мајке Русије…

„Наша је мисија да говоримо истину српском и руском народу, да пред лицем Господа никада не заборавимо да смо братски народ, да имамо нашу једну веру Православну, један језик, културу и обичаје, да смо браћа Словени“, поручио је присутнима вођа ансамбла из Иркутска Михаил Корњев.

 

Косовски божури ( Фото: Ј.Његовић Дрндак)

 

Нису се штедели дланови, ове вечери и овацијама је испраћен наступ „Сибирских витезова“, деце са Косова и Метохије и српске глумице. У име Градске управе гостима из Русије речи захвалности упутио је заменик градоначелника Саша Сантовац, који је испратио наступ и организовао пријем у Градској кући. Покровитељ овог изузетног програма је био Град Зрењанин.

ПРИКЉУЧЕЊE ПРЕЧИШЋИВАЧА ВОДЕ НА ГРАДСКУ МРЕЖУ

ПРИКЉУЧЕЊE ПРЕЧИШЋИВАЧА ВОДЕ НА ГРАДСКУ МРЕЖУ

ЈКП „Водовод и канализација“ је одмах по пријему обавештења од стране извршиоца услуге пречишћавања питке воде, а уједно и инвеститора изградње постројења за пречишћавање питке воде, да су испуњени сви услови да се постројење споји на градску водоводну и канализациону мрежу започела поменуте радове.

 

 

У петак смо завршили радове на изградњи потисног вода фекалне канализације од црпне станице, која се налази у кругу постројења, до прикључног шахта на градску канализациону мрежу и постројење је на исту и прикључено.’

 

 

Паралелно са овим радовима спроведене су и припремне радње за повезивање постројења на градску водоводну мрежу. У питању су два прикључка, један за довод сирове воде у постројење, а други за доток пречишћене воде из постројења у градску водоводну мрежу.

 

 

Пошто се прикључење постројења врши на магистралном воду водоводне мреже који водом снабдева град, док смо чекали обавештење од стране инвеститора за започињање радова интензивно смо радили на техничком решењу које ће омогућити да за време трајања радова не дође до прекида водоснабдевања. Решење је пронађено  и сем у случају непланираних дешавања, која су могућа док се изводе радови на магистралном воду који је под великим притиском, у недељи пред нама док буду трајали ови сложени радови неће доћи до прекида водоснабдевања, а једино је могуће да дође до мањег пада притиска у мрежи.

 

 

Завршетком радова на прикључењу постројења за пречишћавање воде на градску водоводну и канализациону мрежу, ЈКП „Водовод и канализација“ завршило је са свим обавезама према инвеститору постројења, а биће и створени услови за почетак пробног рада постројења.

 

 

Како је раније најављено од стране инвеститора у току пробног рада постројења пречишћена вода ће бити пуштена у градску водоводну мрежу и већ након пар сати од почетка пробног рада биће видно побољшан квалитет воде у мрежи. Уходавање рада машина и потпуно подешавање параметара квалитета воде у складу са прописива које је дефинисала Република Србија, а који су знатно строжији од оних који су на снази у земљама Европске уније, уследиће након тридесетак дана од почетка пробног рада постројења.

 

Аутор : Синиша Гајин (Фото: ВИК Зрењанин)

НЕЗАПАМЋЕНА БИТКА – ДР МИЛАН МИЦИЋ ( I део)

НЕЗАПАМЋЕНА БИТКА – ДР МИЛАН МИЦИЋ ( I део)

Kњиге др Милана Мицића описују српски добровољачки покрет у Русији током Првог светског рата, њихове борбе на добруџанском фронту 1916 и њихово извлачење из Русије и долазак на Солунски фронт 1918 године.“Незапамћена битка“ је научна, историографска студија док  је књига „Српски добровољци 1914 – 1918, животи, сећања“ документарна проза о српским добровољцима настала на темељу казивања потомака.

 

(Фото: КЦНС)

 

Српски добровољци били су аустроугарски држављани који су чином добровољства у српској војсци показивали жељу крајева из  којих су потицали за уједињење  са Краљевином Србијом, а после 1915. године били су једина и последња попуна српске војске. Петровград.орг вам доноси изводе из ових популарно написаних, значајних дела српске историографије.

 

Николај Други Романов и српски добровољци у Одеси

 

Прву српску добровољачку дивизију у Одеси 16 – 17. маја 1916. Године обишао је председник српске владе Н. Пашић, који је био у посети Русијии планирао је да остане само пет дана али га је руски цар Николај Други наговорио да обиђе Москву и Одесу где се формирала Прва српска добровољачка дивизија. Руски генерал Брусилов 21. Маја 1916.

 

Никола П. Пашић (Зајечар, 6/18. децембар 1845 — Београд, 10. децембар 1926) је био српски и југословенски политичар

 

Године извршио је смотру три добровољачка пука а 22. Маја смотру је извршио руски цар Николај Други. О царској посети 23. маја 1916.године пуковник С.Хаџић известио је Врховног команданта престолонаследника Александра, наводећи да дивизија броји 12.925 добровољаца.

 

 

 

Генерал Брусилов Алексеј Алексејевић

 

„Инжињери стално по стрељачком пољу гледају где ће стати који пук, који батаљон и који вод“

описао је припреме за посету и саму посету пуског цара Николе Другог, добровољац И.Шуњка.

„У десет сати долази цар и ајде на стрељачко поље. Али ми смо први на реду, наша (српска) дивизија а руске позади…До девет сати цијели је корпус био на свом мјесту. Видимо, тојица јашу упоредо на коњима и Аџић са лијеве стране. Позади за њима ауто, за аутом гарда – козаци, море бити осам или десет. Они су тако ишли полако, само што су се коњи кретали. Видим, цар је у сриједи. Коњ је био сисаст, с десне стране њега чојек види се, висок плава брка. То је био Брусилов. С лијеве стране командант града Одесе. У ауту сједи царица и ћер Олга. Кад је све обишо, нас и Русе, наредио је да се сва четири наша пука склопе око њега. Ни један Рус није ушао међу нас. Он сам, на свом коњу и Аџић поред њега. Види да је све стало и ништа се не помиче. Кад је завршио говор онда је реко:

 „Братци, немојте се ништа бојати, ако буде постојала Велика Русија, постојаће и Велика Србија!“…

 

Цар Николај Други и српски добровољци у Одеси 1916. (Фото: Магацин)

 

Посете руског цара Николаја Другог и председника српске владе Н. Пашића говориле су о политичком значају формирања Прве српске добровољачке дивизије а њено формирање указивало је и на војни значај који су спска Влада и српска Врховна команда давале оснивању добровољачких јединица у условима немогућности попуне српске војске после повлачења преко Албаније 1915 – 1916. Године, кад су добровољци постали једини извор њене попуне. Добровољачко питање је тако, оснивањем Прве српске добровољачке дивизије априла 1916. године, улазило у нову фазу и постајало је део официјалне ратне српске политике.

 

Аутор: историчар др Милан Мицић

Send this to friend