ДР МИЛАНА В. ЖИВАНОВИЋ: РУСКИ ГРОБНИ КОМПЛЕКСИ У СРБИЈИ У 20. ВЕКУ

Петровград.орг вам доноси поводом Дана Победе изводе из занимљивог рада наше историчарке која се позабавила проучавањем једног сегмента српско-руских или југословенско-совјетских односа у периоду од 1914. до 1991. г. Руски гробни комплекси, под којима се подразумевају гробља, парцеле, гробнице, костурнице, споменици и надгробници настали током 20. века на територији данашње Србије са посебним освртом на делове дисертације који се односе на настанак локалног спомен комплекса палих совјетских и руских војника у Зрењанину.

Начелна одлука о груписању земних остатака Црвеноармејаца донета је у првој половини поменуте године, 1960. Иза ове акције стајали су, тачније озваничени су исти разлози, односно мотиви који су истакли чланови комисије који су састављали текст уредбе из 1919. г. – олакшавање могућности одржавања таквих форми гробних комплекса. Међутим, поред званично саопштеног, засигурно важног, међу главне разлоге су спадали и они политичке и идеолошке природе. Они су и директно били подвучени у интерној информацији о уређивању совјетских и бугарских гробаља из 1961. г., у којој је наведено да је „наш политички интерес да имамо што мањи број гробља иностраних бораца растурених по земљи“…

…Марта месеца поменуте године у Београду је одржан Четврти Пленум СБНОР-а Србије. Ова пленарна седница је била посвећена проблемима постојећих комплекса – гробова, гробница и костурница југословенских и совјетских бораца на територији Републике. Предмет њених разматрања представљале су пре свега локације ових меморијалних грађевина. Констатовано је да су спомен-гробнице и палих бораца у НОБ-у и Црвеноармејаца биле везане искључиво за гробна места настрадалих бораца или жртава фашистичког терора. Набрајајући проблеме у меморијалном градитељству, Пленум је скренуо пажњу и на то да за локације и врсте спомен-гробница на јавним местима нису увек консултована стручна лица, што је довело до ситуације да „их има тамо где није место, на пример у центрима насеља и градова.“

У тим случајевима, проблем је био што се поменути објекти, грађени ван гробног комплекса, углавном нису могли уклопити у архитектуру места где се налазе односно јавног простора. Истовремено, редовно одржавање и садња цвећа и зеленила, представљала је реткост, што је резултирало запуштености већине њих…  

…Овакав проблем (непостојања надгробног обележја) је постојао и код приличног броја масовних гробница. Нису биле ретке ни појаве расејања гробова (чак и масовних). За решење овог проблема Пленум је предлагао што скорију концентрацију у заједничку гробницу са достојним надгробним спомен-обележјем.

…Међутим, променом ситуације – уређивањем ових гробаља у земљи и иностранству (за реализацију ових акција јетражена помоћ њихових влада), нестали су разлози за даље „одлагање захтева страних држава по том питању.“ Уследила је сагласност на италијански захтев да се у ту државу пренесу посмртни остаци њихових бораца погинулих на територији Југославије током рата. Прихваћени су и захтеви совјетске и бугарске стране да се уреде гробља њихових војника у Југославији. Наиме, војни изасланик СССР-а у Југославији се обратио Секретаријату за социјалну политику и комунална питања, у чији је домен спадало уређивање и одржавање гробова бораца, са захтевом да се приступи концентрисању посмртних остатака бораца Црвене Армије и уређивању и одржавању гробова. О овом захтеву су консултовани Државни секретаријати за иностране, унутрашње послове и послове народне одбране, који су заузели „позитиван став.“

Дана 20. децембра 1960. г. Координациони одбор СИВ-а је донео званично решење о почетку реализације ове акције. На територији Југославије је, према подацима којима је располагала совјетска амбасада у Београду, било сахрањено 7.878 бораца 1828 Црвене армије. Њихови посмртни остаци су углавном били растурени по мањим гробљима (гробним комплексима), што је условљавало потешкоће у њиховом уређивању и одржавању.

Решење овог проблема је била концентрација гробова совјетских и бугарских војника. У почетку (1960. г.), разматране су две могућности за концентрацију. Прва је била да се посмртни остаци групишу у Београду, Сремској Митровици, Батини и Светозареву (или Крагујевцу), с обзиром да су у прва три наведена места већ постојала уређена гробља, док је на последњој локацији требало положити земне остатке оних који су сахрањени у Србији, јер су били у центру републике. Друга, пак, варијанта је подразумевала да се концентрисање изврши на 10 места, с тим да је већ поменутегодине као слабост овог предлога истицана чињеница да би у том случају постојало више мањих гробаља која би било тешко одржавати…

…Већ наредне године, пак, разматрана су друга места за градњу комплекса. Као потенцијалне локације помињани су Београд, Светозарево, Осијек, Винковци, Суботица. У Светозареву је требало груписати кости совјетских бораца настрадалих на територији уже Србије (сем Београда, јер су у главном граду били сахрањени посмртни остаци оних бораца који су погинули у борбама за ослобођење престонице); у Батиној скели (срез Осијек) са територије Хрватске и Словеније, а у Илоку (срез Винковци) из Аутономне покрајине Војводине и из Хрватске са територије среза Винковци…

…Касније је, пак, услед стања на терену, број локација проширен – он је износио укупно 11. То су биле: Зајечар, Пожаревац, Светозарево, Горњи Милановац, Београд, Вршац, Зрењанин, Суботица, Батина, Илок и Мурска Собота…. Резултат овог важног подухвата меморијалног карактера је било подизање неколицине спомен-костурница на територији Републике Србије – Зрењанину, Вршцу, Зајечару, Горњем Милановцу, Пожаревцу (Чачалици) и Светозареву, као и Хрватској – у Илоку, истовремено са претварањем меморијала у Батини у гробницу…

… Међу последњим откривеним комплексима били су они у Горњем Милановцу, Вршцу и Зрењанину… Спомен-комплекс Брдо мира у Горњем Милановцу изграђен је на узвишици која је доминирала градом и имао је облик парка… Откривању костурнице совјетских бораца придат је велики значај. Наиме, почетком октобра месеца 1962. г. председник Президијума Совјетског Савеза Л. И. Брежњев и председник ФНРЈ Јосип Броз Тито су присуствовали свечаној сахрани…

Крајем истог месеца у Зрењанину, у делу града под називом Багљаш, у близини споменика борцима НОР-а, отворена је спомен-костурница, у коју су пренети посмртни остаци Црвеноармејаца погинулих током борби за ослобођење средњег1910 и северног Баната. Ово дело архитеката Александра Миланова и Александра Петричића, висине 4m, израђено од бетона и обложено мермером, имало је форму меморијалне гробнице, која је наликовала на руску војничку капу1912 . Поред саме костурнице, налазила се хоризонтална плоча висине 1,5m, на којој је исписана посвета: „борцима и официрима Црвене Армије који су пали октобра 1944. г. на територији средњег Баната у заједничкој борби против фашистичког агресора. Сахрањено 220“.

Њихова, пак, имена1913, датум погибије и, код већине, датум рођења, уклесани су накостурници. Посмртни остаци совјетских војника, чија је ексхумација извршена априла 1962. г., пренети су са укупно тридесет и четири локације на територији Баната. Подизање комплекса је финансирао Савезни секретаријат за здравље и социјалну политику. Свечаном откривању спомен-костурнице је присуствовало 10.000 грађана…

…Уколико се упореде натписи на костурницама подигнутим после помирења и окончања сукоба Информбироа са меморијалима подигнутим првих послератних година, приметна је извесна разлика. Наиме, на оним постављеним након 1954-1955. г. уобичајена је била формулација „борбе против фашистичког агресора“, за разлику од образаца употребљаваних до 1948. г. код којих је често био навођење мотива борбе против снага окупатора – „ослобођење наших народа“ или „ослобођења наше земље“.

То је представљало једну од последица промене званичне културе сећања која се десила током кратког временског периода – након Резолуције Информбироа.

Фото: историчар др Александар Иванов и Петровград.орг

Поделите:
ПРОФ. ДР ВЛАДИСЛАВ Б.СОТИРОВИЋ: ТИТО И СТЕПИНАЦ

ПРОФ. ДР ВЛАДИСЛАВ Б.СОТИРОВИЋ: ТИТО И СТЕПИНАЦ

Мало је позната једна веома занимљива и јако битна епизода из историје односа југословенских комуниста са усташама и поглавниковим нацифашистичким режимом у НДХ а односи се конкретно на надбискупа А. Степинца.

Документи говоре против канонизације Алојзија Степинца

Познато је да су комунисти настојали од покретања „устанка“ (и грађанског рата) прво у Србији (7. јула 1941.) а затим у осталим деловима окупиране Краљевине Југославије да придобију за сарадњу све патриотске и антифашистичке снаге без обзира на њихову политичку оријентацију, националну припадност или верско опредељење бар на основу формалних позива КПЈ али само под условом да дотичне структуре прихватају политичку платформу КПЈ и њену стратегију револуционарног преотимања власти. Међутим, око КПЈ на основама овакве платформе окупило се занемарљиво мало снага а нарочито из редова римокатолика (Хрвата и Словенаца) и то највише услед отворене колаборације римокатоличке цркве са усташким режимом у НДХ и пропаганде римокатоличког клера на челу са А. Степинцем али и услед злочина геноцида усташког режима над православним Србима и њиховом црквом који су чинили огромну већину у партизанском покрету.

„Надбискуо геноцида“ над Србима

Без обзира на овакво стање ствари, хрватски комунисти, укључујући и Ј. Б. Тита, су се константно трудили да ипак успоставе било какву сарадњу са римокатоличком црквом у Југославији (тј. у НДХ). Југословенско комунистичко руководство је било свесно значаја, моћи и утицаја римокатоличке цркве и Ватикана на верничке масе па је то био основни разлог за тражење сарадње без обзира на већ јасну колаборацију римокатоличког клера, укључујући и самог А. Степинца, са усташким режимом па и директним учешћем католичких свештеника, а нарочито фрањеваца (францисканаца), у усташким масакрима над Србима.

Геноцид над Србима широм Хрватске 1941. године

Ипак, оно што није познато широј јавности је то да је сам Ј. Б. Тито нудио 1943.  А. Степинцу положај и функцију генералног викара партизанских формација преко свог специјалног изасланика. Овај детаљ је сам А. Степинац испричао јуна 1952. њујоршком адвокату Џејмсу Мареју који га је тада посетио у Крашићу где је надбискуп (сад већ кардинал) живео (био интерниран) у жупној кући након изласка из Лепоглаве (1951.−1958.). Дакле, Ј. Б. Броз је овај високи положај нудио особи за коју се тада увелико знало да не само фактички подржава усташки режим, политику и идеологију саучесничким ћутањем већ и активно учествује у покатоличавању (тј. кроатизацији) православних Срба – особи која никада није осудила усташки геноцид (фактички етноцид) над Србима.

Монструозни начини убијања Срба у НДХ

Степинчев одговор се сводио на то да је у принципу прихватао Брозов предлог али само под условом да га сам папа Пије XII постави на овај положај што се никада није догодило. Овде је битно истаћи да је Ј. Б. Броз одлично знао да је тада загребачки надбискуп Степинац већ био генерални викар геноцидне усташке солдатеске и да га је на тај положај поставио папа. Да је којим случајем дошло до реализације Брозове идеје са Степинцем, надбискуп би у том случају кроз своју функцију генералног викара објединио усташку и партизанску војску што би конкретно представљало наставак међуратне политичке сарадње КПЈ са усташким покретом Анта Павелића. Овакав Брозов предлог Степинцу указује да „маршал“ није нимало показивао поштовања према православним Србима који су чинили највећи део његове војске.

Проф. др Владислав Б. Сотировић, живи и ради у Вилњусу, Литванија

На крају, сматрам да је монсињора А. Степинца оправдано окарактерисао као „надбискуп геноцида“ италијански историчар и истраживач повеснице НДХ Марко Аурелио Ривели у својој монографији под истим насловом – “L’Arcivescovo del genocido”. Надбискуп је верно служио усташким идеалима не само за време већ и након рата а Ј. Б. Тито му је пружио руку пријатељства и сарадње за време исписивања најстрашнијих страница Другог светског рата у Европи. Степинац је, иначе, маја 1945. седео у почасној ложи заједно са В. Бакарићем и официром НКВД пуковником Раком на паради јединица Брозове и Црвене армије у Загребу.

Изворник: http://global-politics.eu/sotirovic/tito-stepinac

Од истог аутора:  ПРОФ. ДР ВЛАДИСЛАВ Б. СОТИРОВИЋ: КАКО ДЕТИТОИЗИРАТИ ИСТОРИЈСКУ НАУКУ У СРБИЈИ

Поделите:
ДР БОГДАН СТОЈАНОВИЋ: РЕЧ ГЕНОЦИД КАО ПОЛИТИЧКА БАТИНА

ДР БОГДАН СТОЈАНОВИЋ: РЕЧ ГЕНОЦИД КАО ПОЛИТИЧКА БАТИНА

Стране дипломате не пропуштају прилику да обезвреде реч ′′ геноцид′′ која све више постаје политичка батина у рукама цивилизованог Запада која њоме настоји да пацификује („дивље“) Балканске народе. С обзиром на актуелну идеју да Срби као геноцидан народ уђу у званичне уџбенике у Великој Британији ради објективности, морамо истаћи неке историјске чињенице.

Африканци жртве расизма и ропства

Да се подсетимо моралне прљавштине, срамног кршења основних људских права и расистичке матрице већине земаља која се данас сматра бастионима либералне демократије. Свест о сопственој супериорности, која је настала на Западу у корену свих расистичких теорија и геноцидних пракси, управо настала у данашњој политичкој коректности, која данас често иде до апсурда.

Аустралијски урођеници лишени слободе

Џорџ Мос у генијалној књизи ′′ Историја расизма у Европи ′′ доказује да су расизам и осећај супериорности у односу на ′′ друге ′′ у сржи европског културног развоја. Када је Колумбо 1492 отпловио на Карибе, почео је над локалним становништвом геноцид шпанских конквистадора. Шпанци су у кратком периоду успели да униште три древне цивилизације: Инке, Маје и Астеке. Прелепи градови попут Барселоне изграђени су од опљачканог злата а ми им се данас дивимо.

Својина америчких робовласника

Португалци су извезли највише робова из Африке на амерички континент (око 5 милиона између 15. и 18. века) и основали прву пијацу робова где се човек може купити као кило кромпира. До 19. века трговина робљем је била уносан бизнис западноевропских држава.

Амерички староседеоци жртве геноцида

Британија је вероватно светски рекордер (што би рекла Захарова), како по броју геноцида тако и по броју жртава. Концентрациони логор је британски изум коришћен још у Бурском рату (1899-1902) у Јужној Африци. Зверства над локалним становништвом у Индији и исцрпљивање ресурса у организацији источноиндијске компаније, довели су до глади 1943. године а и каснија подела на Пакистан и Индију, довели су до 30 милиона жртава. Поменућемо и геноцид над Кенијцима током устанка Мау мау, уништавање Зулу цивилизације, геноцид у Гани и уништавање краљевства Ашанти, масовна убиства Тибетанаца, Кинеза, Ираца, а затим и индијских племена насељавањем нових колонија у Северној Америци. Бруталност Британаца је вероватно без премца у историји ратовања на чему би им и нацисти позавидели.

Америчка војска на крају тзв. Индијанских ратова у 19. веку

Кад смо већ код Немачке, добро је познат холокауст током Другог светског рата, концентрациони логори, сечење глава, морбидни експерименти над људима, кремације, гасне коморе и други болесним изуми а данас је то држава лидер Европске уније. Брисел, који је данас главни ЕУ Административни центар, био је 1958. место излагања људских експоната у зоолошком врту. Белгијска колонијална управа у Конгу одговорна је за смрт 10 милиона људи. Цело становништво Конга радило је бесплатно за белгијског краља Леополда II, који је наредио сакаћење народа ако не испуне потребну радну квоту. Велики део данашњих величанствених зграда у Белгији изграђен је крвљу и знојем народа из Конга. Радни логори, мучења, сакаћење уз пуну експлоатацију афричког становништва, легитимни су јер су доживљени као инфериорни од ′′ цивилизованог европског белца „.

Европски посетиоци зоолошких вртова и људски експонати

Француска није изузетак јер је одговорна за геноцид над Алжирцима и експлоатацију великог дела Северна и Западне Африке. Французи су видели и своју цивилизацијску мисију на америчком континенту где су починили геноцид на Карипским острвима и вековима злостављали домороце у Централној и Јужној Америци. Холанђани су имали и своју источноиндијску експлоатациону фирму, а Италијани познатији поред фашиста имају колонијално наслеђе у Источној Африци.

Холокауст у 20 веку над Јеврејима, Словенима, Ромима и…

Око 11 милиона робова је ′′ извезено ′′ на америчком континенту у периоду 1514-1866. Ако сте ′′ афро ′′ пореклом и живели у САД 1860., шанса да нисте били роб је била само 10 %. На врхунцу америчког робовласничког система живело је 4 милиона људи који нису имали права него да буду алати у рукама свог власника. У периоду од 1778-1871. године, САД су потписале чак 368 уговора са домородачким племенима, очекујући уговорни однос америчке нације и индијских племена као независних народа. Сви на један уговор су покрадени, припадници племена су истребљени, земља је отета, а остали преживели су послати у резервате. Према проценама стручњака за геноцид над индијским племенима убијено је између 8 и 10 милиона људи. Нису сви страдали у рату, али многе је покосила болест малих богиња које су колонизатори намерно ширили давањем индијанцима ћебади заражених људи. Томас Џеферсон, отац оснивач САД, поседовао је око 600 робова, а након што је формално укинуто, ропство је преживело до 70-их година 20. века. Декларација независности САД чији је један од аутора Џеферсон каже ′′ сви људи су створени једнаки, да су даровани неотуђивим правима, међу којима је живот, слобода и срећа „. То значи да робови нису били људи, јер се на њих нису односила ова проглашена права. Тада је објављено да су ′′ сви људи равноправни али су неки ипак мало равноправнији ′′ и та девиза постоји и данас.

Србима?

Властите историјске фрустрације не могу се лечити на малом малом балканском народу, који није непогрешив, али ни злочини почињени у његово име нису упоредиви са горе поменутим неделима.

О аутору: Др Богдан Стојановић ради у Институту за међународну политику и привреду од новембра 2018. године. Основне области његовог академског интересовања су теорије међународних односа, геополитика, улога оружја за масовно уништење у међународној политици и обавештајне студије.

Поделите:
ВЛАДИМИР КОЛАРИЋ: ТАЈНА СРПСКОГ НАЦИОНАЛНОГ ИДЕНТИТЕТА

ВЛАДИМИР КОЛАРИЋ: ТАЈНА СРПСКОГ НАЦИОНАЛНОГ ИДЕНТИТЕТА

Без обзира на утицаје савременог доба и моралну, духовну и политичку кризу у којој се налази српски народ, српска идеологија и даље почива на Светом Сави и Косовском завету.

Појам националног културног идентитета подразумева саморазумевање одређене националне заједнице, као одговор на питање о томе шта је чини јединственом целином, шта чини основу њеног историјског искуства и шта чини смисао њеног историјског постојања. Српски национални идентитет дубоко је укорењен у културним и религијским претпоставкама, које су постављене већ у средњем веку, и то пре свега у личности Светог Саве Српског и догађају Косовског боја, односно његовој симболичко-митотворној трансформацији у Косовски завет.

Свети Сава Српски рођен је 1175. године као Растко Немањић, син српског жупана Стефана Немање, утемељивача династије Немањића, која ће владати Србијом у већем делу средњег века, и која ће Србију утемељити као државу и (прото)нацију, са јасним континуитетом све до данас. Један син Стефана Немање, Стефан Првовенчани, постао је први српски краљ, док се Растко замонашио на Светој Гори Атонској и постао први архиепископ српске аутокефалне цркве. Сава је издејствовао аутокефалност Српске православне цркве, која је грађена упоредо са борбом за  политичку самосталност у односу на Византију и западне земље. Поред утемељивања црквеног живота и организације, Сава је поставио основе српске просвете, културе, законодавства и здравства.

Ако су Стефан Немања и Стефан Првовенчани чврсто утемељили српску државу, Сава је поставио основе њеног идентитета, који ће почивати на одређеном скупу идеја и вредности које до данас представљају морални и духовни оријентир српском народу. Сава је, најпре, пишући житије свог оца, поставио основе српске владарске идеологије, владарске идеологије династије Немањића То житије ће постати образац житија осталих српских владара из ове династије, од којих ће већина бити прослављени као светитељи. Образац владара према овој идеолошкој матрици представља личност високог морала, чврсте вере, али и јаке воље способну да на себе преузме терет владања, што подразумева и доношење тешких одлука.

Наслеђе Светог Саве

Владар мора да чува равнотежу између политичког идеализма и политичког реализма. Под политичким идеализмом овде подразумевамо чврсто заступање извесних вредности и начела, по цену личне жртве и преузимања одговорности за општенародно страдање. У српском средњем веку, ове вредности су у првом реду подразумевале вредности православног хришћанства, као и очувања духовне независности – како од Византије (аутокефалност) тако и од католичког Запада, а касније и од ислама. Владар је, дакле, чак пре очувања политичке назависности морао да буде чувар духовне независности, односно чистоте православне вере. То се потврђивало задужбинарском активношћу Немањића, који су саградили изузетно велики број манастира и цркава, од којих многе и данас постоје и чувају континуитет не само културе, него и црквеног живота.

Династија Немањића је свој историјски и симболички легитимитет градила на иконизацији Лозе Јевсејеве, у чему су постојао заметак схватања целог српског народа као Новог Израиља, изабраног народа Божијег. То подразумева да је већ у средњем веку постојала представа о метаисторијској улози српског народа, која није подразумевала освајања територија, демографску експанзију и високе цивилизацијске домете, већ очување духовне независности и чистоте вере.

Под политичким реализмом подразумевамо реално сагледавање позиције у којој се налази српски народ, најпре на граници хришћанског Истока и Запада, а потом на граници хришћанског и исламског света. Политички реализам је подразумевао нужност очувања политичке равнотеже између великих сила, као и очувања унутрашњег јединства. Улога владара је у овом смислу била веома важна. Свети Сава је својим делом поставио темеље и политичког реализма. У житију свог оца Стефана Немање истакао је догађај помирења завађене браће, синова Стефана Немање, које је Свети Сава помирио над нетрулежним и мироточивим моштима њиховог заједничког оца.

Сава је такође био вешт диломата, који је улазио у врло успешне разговоре са представницима различитих народа, култура и вера. Политички реализам подразумевао је утврђивање приоритета, шта је оно што се привремено или чак трајно може жртвовати пред притиском непријатеља, а шта не. Наглашена свест Срба о пролазности свега овоземаљског подразумевала је да једини апсолутни критеријум који одређује границу политичког реализма очување духовне независности и чистоте вере.

Спој политичког идеализма и реализма, који је духовно утемељио Сава Немањић, произилазио је и из његовог личног животног и духовног искуства. Он је био човек из владарске породице, широког образовања, али пре свега светогорски монах, исихаста, код кога су духовни свет и духовно искуство имали приоритет над личним, културним или етничким разликама које постоје међу људима. Свака сарадња, сваки културни утицај је дозвољен и пожељан, док не угрожава чистоту тог духовног искуства. Сава је утемељио једну отворену кутурну матрицу, културу отворености пред различитим културним утицајима, као и пред утицајима паганске прошлости, баш зато што је приоритет било очување саме суштине, оног непролазног.

Веру не чувају само владари, племство и свештенство, него и читав народ, који себе треба да види као јединствено тело, које има историјску и духовну мисију. У том смислу, припадност народу није толико етничка, колико духовна категорија. Срби су једини православни народ који има обичај Крсне славе – празновања светитеља, заштитника породице. То је успомена на дан када су нечији породични преци примили хришћанство. То је живо, литургијско сећање, обележено хлебом, вином, молитвом, покајањем и измирењем.

Снага Косовског завета

Световни врхунац династије Немањића досегнут је за време цара Душана, у другој половини 14. века, када је Србија постала царство и значајно проширила своје територије. Међутим, после смрти цара Душана и владавине његовог немоћног сина, земља је подељена између снажних племићких породица. Тако разједињена, Србија није могла да се одупре моћном Османском царству. Иако историјски  није представљао крај средњовековне српске државе, бој на Косову представља њен симболички крај, који уједно представља и потврду њеног историјског смисла.

У боју на Косову српска војска није доживела војнички пораз, напредовање Турака је заустављено, али је изгинуо велики део српске властеле и народа. У бици су страдали и српски кнез Лазар Хребељановић и турски султан Мурат. У црквеној и народној свести овај догађај запамћен је и осмишљен као свесно жртвовање, опредељење за Царство Небеско уместо царства земаљског. Идеја о првенству духовног над световним овде је добила конкретну потврду. Пред могућим губитком државне и духовне независности, која би подразумевала очување живота и привилегије за елиту, српски кнез Лазар опредељује се за страдање.

Поред великих људских жртава, Србија ће убрзо после ове битке изгубити политичку независност, али не и духовну. Косовски завет подразумевао је управо верност чистоти вере и духовној независности, чак и у одсуству државе, њених институција и владара, односно у одсуству политичке независности. Тако нешто тешко да би било могуће управо без Косовског завета, као трајног опредељења за духовне уместо овоземаљских, пролазних вредности, што постаје мисија читавог народа, а не само његове привилеговане елите, која је у доба вишевековног ропства под Турцима ионако била искорењена.

Јединство цркве и народа, веру у важност духовне независности као основе и за политичку независност у периоду ропства под Турцима чува православна црква, очувањем живог црквеног живота, али и народни певачи који опевавају славну српску прошлост и Косовски завет, најављујући ослобођење и обнову своје земље и народа, као и хајдуци, побуњеници против турског насиља, који су такође прослављени у народним песмама и подржани од стране свештенства.

Битно је поменути да је кнез Лазар, иако није припадао династији Немањића, био настављач њене идеје о јединству световног и духовног. Он је био заштитник монаха-исихаста, који су често били прогањани у Византији и његово опредељење за Царство Небеско уместо царства земаљског није било случајно, него је било плод његовог духовног искуства.

Обнова српске државе после ослобођења од Турака у 19. веку почивала је управо на личности Светог Саве и Косовском завету, као потврда тежњи српског народа према очувању континуитета, односно мисији очувања чистоте вере и духовне независности. Срби су лоше пролазили када год би овоземаљске интересе претпостављали духовним, и њихова жеља за очувањем независности и аутономије некада се граничила са самоубиством. Срби често нису посвећени литургијском животу, али су спремни, чак и када не делују као посебно верујући, да страдају за веру.

Без обзира на утицаје савременог доба и моралну, духовну и политичку кризу у којој се налази српски народ, имплицитна српска идеологија и даље почива на Светом Сави и Косовском завету. Свети Сава обавезује на прихватање овог света уз његово духовно осмишљавање, док Косовски завет не тежи ка остваривању личног и колективног смисла овде на земљи, у облику остварења неког земаљског раја, него у испуњењу смисла, који је достижан тек у Царству Небеском, по Васкрсењу. Свети Сава нам поручује да треба активно живети и стварати, али увек уз свест да све чинимо пред лицем Божијим.

Косовски завет нам сведочи да нема Васкрсења без смрти, и да се тек у Васкрсењу испуњава смисао наших пролазних овоземаљских живота. Сви ми се спасавамо и васкрсавамо као појединци, појединачне личности, али као део колективног тела Христовог, освештаног личном и колективном, свесном и смисленом жртвом у име вредности које превазилазе наше овоземаљско постојање и било шта пролазно.

Због тога, очување Косова и Метохије у саставу Србије, које се налази под окупацијом албанских сепаратиста и НАТО, за Србе није само политичко и територијално питање, већ најдубље питање очувања заједнице и историјског и духовног смисла њеног постојања.

Скраћена верзија текста који је под насловом „Свети Сава Српски и Косовски завет као основа српског културног и националног идентитета“ објављен у зборнику научне конференције „Православље у историјској судбини словенских народа“ одржане у граду Горки у Белорусији почетком априла 2021. године. На конференцији су учествовали аутори из Белорусије, Пољске, Словачке, Русије, Грчке и Србије.

Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књиге „Хришћанство и филм“. Ово је текст који је ексклузивно дао за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард и Искра

Од истог утора: ДР ВЛАДИМИР КОЛАРИЋ – МИСТЕРИЈА САМОМРЖЊЕ

Поделите:
ЗАШТО ХРВАТСКА И БИХ СТАВЉАЈУ ЗНАК ЈЕДНАКОСТИ ИЗМЕЂУ УСТАША И ЧЕТНИКА

ЗАШТО ХРВАТСКА И БИХ СТАВЉАЈУ ЗНАК ЈЕДНАКОСТИ ИЗМЕЂУ УСТАША И ЧЕТНИКА

Једна од највећих и најжустријих подијела у српском народу јесте она на четнике и партизане. Дио Срба који сматра да су партизани једини борци против фашизма, углавном четнике види као „српске усташе“. Тако их је етикетирала пропаганда Комунистичке партије Југославије током Другог свјетског рата. Та етикета у једном дијелу нашега народа важи и данас.

Кокарда и петокрака симболи борбе против фашизма

Без улажења у детаље и стручну терминологију, овим текстом показаћу на два лако схватљива примјера разлику између четника и усташа. Текст је написан за широке народне масе које немају времена сате проводити у читању докумената из рата и литературе која говори о овој теми.

Прелазак партизана у четнике и обрнуто

Опште је позната чињеница да није било добровољног масовног преласка партизана у усташе и усташа у партизане. Гдје год би се ове двије формације среле, једна се морала повући уз борбу или бити уништена. Ту не рачунам неке примјере гдје су се знали наћи партизани и усташе на истом терену у борби против четника. Они тада нису наступали као савезници. То се дешавало или игром случаја или је једна или друга страна настојала уништити прво четнике, да би се онда између себе обрачунавале. (неки примјери у источној Босни, битка на Лијевче пољу).

Муслимани у БиХ су на жалост били већином у усташким јединицама

Са друге стране имамо много примјера масовног преласка партизана у четнике и четника у партизане. У зиму 1941-1942. дошло је до кризе партизанског покрета. Само у Босанској крајини масовно прелазе припадници Трећег и Четвртог крајишког народноослободилачког партизанског одреда  на страну четника. Када су комунисти послали противчетничке јединице (април-јун 1942) да униште четничка упоришта око Челинца, Бањалуке и у централној Босни, (што су за кратко и успјели) дио припадника тих јединица прешао је у четнике. Чак имамо примјера да је било преласка из пролетера у четнике: „један пролетер из Грмечке чете побјегао четницима са пушко митраљезом“. (партизански извјештај од 20. августа 1942.).

Партизански курир у усташком логору негде у НДХ

На самом крају поменутог извјештаја каже се да међу четницима има чланова КПЈ:

„Још многи чланови КПЈ и неки пролетери налазе се код четника у четама и сви су прије неког времена примили оружје. Сви се држе добро тако да свака четничка чета има по један мали број наших људи с којима ћемо моћи повремено одржавати везу.“

Српски народ у Бих и Хрватској као жртва фашизма

Са друге стране нпр. послије ослобођења Приједора у септембру 1944. године, у Тимарски одред је „ступила маса четника“. Све ово се није дешавало између партизана и усташа, а ни између четника и усташа. Да су четници исто што и усташе нити би партизани масовно прелазили у четнике нити четници у партизане.

Непомирљива борба између четника и војних формација НДХ

Ако су четници и усташе, а тиме и остале формације НДХ  једно те исто, онда би они били савезници поготово пред крај рата када се већ назирао побједник. Ипак, њихова борба се чак повећавала како се рат примицао крају. Многи су већ читали о борби до истребљења између четника и усташа на Лијевче пољу крајем рата.

четници у Босни са заплењеном фотографијом крвника Павелића

Мимо те битке постоји још мноштво мањих сукоба. Тако нпр. на терену Прњавора муслиманске милиције су сарађивале са партизанима у борби против четника: „У 2-3 села милиција сарађује са нама у борби против четника.Сва та милиција док стоји изван наших редова претстављају резерву непријатеља.“

Током 1944. године, када се ослобађају велики дијелови Босанске Крајине, има примјера масовног преласка домобрана у партизане. Један од разлога је био и тај што су их партизани слали у борбу против четника. Домобрани су се радо одазивали таквој борби.

Срби су имали два антифашистичка покрета

Срби су геноцид у НДХ доживјели подијељени на четнике и партизане. Као да није био довољан геноцид, Срби су страдавали и у међусобним обрачунима ова два покрета. Оба покрета су била антифашистичка, али супротних идеологија и тактика. Рат су добили партизани на челу са комунистима. Краљева војска поред пораза била је оптужена и да је била савезник усташама, нацистима и фашистима.

Генерал Драгољун Михаиловић први герилац у Европи

Младе генерације српских историчара исправљају историјске фалсификате и полуистине. Све то раде на основи историјске грађе. Ипак, са многих страна оптужују се за неки историјски ревизионизам. Питам се шта би то могло бити? Зар нису онда сви историчари свијета који су икад неку у јавности прихваћену заблуду оборили својим научним радом ревизионисти? Али оставимо ова питања по страни и радимо само на основу докумената, свједочења и осталих историјских извора. Свијету није могуће угодити, поготово ако је тај свијет заражен србофобијом и правдањем својих мрља из прошлости. Овдје је „свијет“ наша околина, сви они братски народи и народности.

четници и Црвена армија у ослобођеном Крушевцу 1944.

Историјски извори су углавном јасни у ономе што нам говоре. Али морам признати да сам у овом тексту био „пристрасан“. Наиме, користио сам углавном партизанске изворе како бих обичном човјеку показао разлику између четника и усташа. То нису само извори које сам цитирао у тексту. Дакле, документа, разне преписке и свједочења оних чији су пропагандни апарати четнике прогласили за „српске усташе“, оповргавају ту оцјену четничког покрета.

За крај један цитат из још једног комунистичког документа који нам говори како је међу партизанима ширена мржња против четника. Тако другарица Боса, „руководиоц политодјела XI дивизије“ у свом излагању у Санском Мосту 1944. године каже за терен централне Босне: „Код бораца је владало мишљење да четници не претстављају непријатеља, да четничко тане не убија. Ми смо успјели да од VI офанзиве на овамо разбијемо то мишљење код бораца, да их изоштримо у процјени става према четницима.“

Текст преузет са: srbiubih.com под називом „Нема једнакости између четника и усташа“

Поделите:
ДР ВЛАДИМИР УМЕЉИЋ: КРАЂА СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ И ФАЛСИФИКОВАЊЕ КУЛТУРЕ ПАМЋЕЊА ОД СТРАНЕ НОВОКОМПОНОВАНИХ НАЦИЈА НА БАЛКАНУ

ДР ВЛАДИМИР УМЕЉИЋ: КРАЂА СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ И ФАЛСИФИКОВАЊЕ КУЛТУРЕ ПАМЋЕЊА ОД СТРАНЕ НОВОКОМПОНОВАНИХ НАЦИЈА НА БАЛКАНУ

„Ми знамо само онолико, колико наше сећање поседује“ (Tantum scimus, quantum memoria tenemus)

Култура памћења је неопходни предуслов егзистенције културе и цивилизације човечанства. Њеним есенцијалним елементима припадају и историјски споменици, који међутим морају да буду морално-етички утемељени и научно образложени/оправдани, дакле да почивају на историјској истини. Култура памћења чува читав искуствени (= истовремено дидактички) фундус историје и образложава индивидуални и социјални идентитет људи, а историјски споменици би требало уз то да буду препознати и акцептирани као мостови разумевања између различито (национално, религиозно, итд.) детерминисаних заједница. Уколико, међутим, дође до конструисања тзв. контрафактичке историје, што по правилу чине тзв. договорне нације, онда ти потенцијални мостови неминовно постају бункери, бедеми и ровови завађених око конститутивног духовног власништва. Овде ће се та проблематика тематизовати на примеру договорне бошњачке нације и Мехмед-паше Соколовића.[1]

Године турске власти на Балкану

Горња изрека старих Римљана, као мото следственог разматрања, пружа већ опште, универзално образложење наслова истог. О енормном значају културе памћења у партикуларним  сегментима људске цивилизације врло упечатљиво говори на пр. истраживање масовних злочина у геноцидном европском XX веку.

Откривање комплексних узрока, утицаја пратећих фактора, итд. који су довели до масовних геноцида над Јеврејима, Ромима и Србима стоји не само у служби пијетета према милионима невиних и беспомоћних жртава, већ и у служби профилаксе, значи императивног хуманистичког принципа: „Никад више!“

Другим речима, натпис који стоји на улазу у некадашњи нацистички логор смрти Дахау (а који би био примерен и свим другим стратиштима, као на пр. изузетно бруталном систему концентрационих логора хрватске државе 1941-1945. Јасеновац): „Ко жели да се геноцид заборави, тај жели да се геноцид понови!“ ни после више од седамдесет година није ништа изгубио од своје диахроне актуелности.

Пре него што кренемо, од општег ка појединачном, неколико речи о материјалним/физикалним и духовним тј. научним и уметничким каменима-темељцима културе памћења.

Историјски споменици стоје у служби културе сећања, поседују увек и културно-историјски карактер, по правилу уметничку конотацију и – неопходна им је научна утемељеност у смислу укорењености у историјској истини.

Монументални споменик Александру Великом у Скопљу нпр. као део легитимисања „прастаре македонске нације, славне историје и аутохтоне културе“ не може претендовати на статус историјског споменика, јер се заснива на тзв. контрафактичкој историографији, која је карактеристична за тзв. договорне нације (в. доле). Као одраз политичког „wishfull thinking“, међутим, он има шансе да постане препознатљива карактеристика, занимљив куриозитет и туристичка атракција овог града.

Симбол прастаре, славне, аутохтоне македонске нације

Сасвим другачија ситуација је са успешно реализованим пројектом неуморног културолошког великана Емира Кустурице, са спомеником Соколовићима у Андрићграду, који сведочи како о дубокој интелектуалној промишљености, тако и о изузетно високом степену емоционалне интелигенције идејног творца и свих оних, који су заслужни за настајање овог – то се већ сад може рећи – историјског споменика.

Јер он испуњава све горе наведене, материјалне и духовне критеријуме.

Поврх тога, он стоји у функцији два циља. Један се тиче индивидуалног и социјалног идентитета припадника једног народа. Српски академик Коста Чавошки каже:

„Сваки народ, ако хоће да опстане на ветрометинама историје, мора знати шта је од самог почетка био, шта јесте и шта треба и даље да буде у деценијама и вековима који су пред њим. Све је то садржано у појму националне самосвести.“[2]

Други циљ је у суштини више него очигледан, наиме, споменик Соколовићима представља важан мост између различитих ставова и погледа на свет, између по пореклу орођених а у међувремену религиозно, национално и пре свега политички одрођених и отуђених социјалних заједница на овом простору.

Браћа Соколовићи симбол Босне

Очигледност ове функције не значи, међутим, да ће она у догледно време бити као таква од свих страна препозната, акцептирана и имплементирана. Напротив, искуствено је за очекивати да ће се како Чавошком, тако и Кустурици пребацити да се овим опет једном заговара „великосрпски национализам, злокобни шовинизам, говор мржње, империјализам, агресивност“, итд., да се призивају „духови мрачне прошлости“ и потпаљује фитиљ на пословичном „балканском бурету барута“.

Ауторски став гласи – не, овим се

  • као прво само ословљава есенцијални значај очувања и живљења сопственог историјског, националног, културног, језичког идентитета и инсистирање на праву, да се пружи сопствени и специфични допринос даљем развоју светске заједнице, светске цивилизације;
  • као друго, мостови (спо)разумевања и поверења се морају градити, али једина база за њих је истина. Како каже Радивоје Пешић: „Једино истина може спречити даље неразумевање, отуђења и крвопролића. Јер живот у заблуди рађа мржњу а само из истине се рађа љубав.“
  • То, још једном искуствено гледано, тешко да ће спречити или ублажити очекиване напада на Чавошког, Кустурицу (и вероватно на аутора овог текста), јер „Истина још никоме није шкодила, осим онима који су је изговарали“ (Лао Тсе).

Без обзира на то, трагањем за истином и њеним одржавањем испуњава се и превасходна сврха историјских споменика односно културе памћења.

Традиционалне и тзв. договорне нације, просвећена и тзв. контрафактичка (у смислу „wishfull thinking“) историографија[3]

Косовски бој као вододелница српске историје

У социологији је појам „договорна нација“ позната категорија, познат феномен јер једна таква „… свој настанак захваљује искључиво једној политичкој одлуци“. При томе неминовно долази до исто тако познатог пратећег феномена при проглашавању свих „управних“ тј. „договорних“ нација, наиме, до покушаја конструисања „старог“ националног идентитета у служби идеологије, у служби политичког „пројекта нација“:

„Реконструкција историје постаје у све већој мери (…) карактеристика етничких покрета (…) При националистичком представљању историје информације се селектирају; одређени – једни од других независни – догађаји сада се међусобно повезују и противуречности се изглађују (…) тако створена „историја“ постаје полазна тачка политичког деловања…“[4]

Историја се дакле поново пише, геополитичке карте се поново цртају. Тешкоће са таквим начином интерпретације и, може се рећи, врло самосвојним  шпекулацијама, прокоментарисао је један амерички научни истраживач на следећи начин:

„Ради се само о националистичком конструисању геополитичких карата, које би требало да утичу на перцепцију националне историје од стране деце, како би се касније интерпретације историјских збивања промовисале у смислу „губљења“ и „фрагментације“ сопствених територија.“[5]

Напоменимо претходно, да нико нема право да постави у питање или шта више забрани људима, да обзнане и живе или формално институционализују своје жеље, тежње, таленте, потребе, амбиције или снове, тј. договоре, да оснивају да ли шаховске клубове, еснафска удружења, песничке кружоке, верске заједнице, спортске лиге, политичке партије или пак нације.

Само се при томе не сме заборавити да са озбиљношћу, масовношћу и значајем дотичних облика удруживања, одговорност оснивача и учесника (не само аритметички, већ и социјално) експоненцијално расте.

Метафорички речено, ако нпр. у једној кући живе три породице, и једна од њих намах одлучи да цеви централног грејања самосвојно прекомпонује, измени, препречи и преусмери само ка својим просторијама, истовремено и даље захтева, и очекује најбоље добросуседске односе и дотадашњу поделу трошкова, онда је то у најмању руку неодговорно и погођени немају другог избора, они тада имају свако право да такво понашање и делање поставе у питање.

Илирик и Бошњаштво као „wishfull thinking“

У односу на карактеристике и фазе развоја социолошке категорије „договорне нације“, ауторски став гласи:

а. Једна групација доноси политичку одлуку да себе прогласи нацијом, што је легитимно све док се та групација држи истине, да њени чланови и следбеници представљају једну нову, тзв. договорну нацију.

б. Искуствено, међутим, врло брзо почињу напори да се дотична договорна нација прогласи заправо традиционалном, што више није легитимно, јер не одговара историјској истини.

в. То се дешава путем концертираног писања контрафактичне историје, која се проглашава научно-просвећеном, реалном, што исто тако није легитимно, јер не одговара историјској истини. Контрафактичка историографија не само да не поседује научни карактер, већ представља и покушај крађе духовног власништва.

Србе, као традиционалну нацију, нико не може озбиљно да постави у питање. И Хрвати припадају тој социолошкој категорији, при чему им сопствена историографија својим китњастим и, благо речено, предимензионираним (тиме нeнаучним, јер контрафактичним) глорификовањем сопствене прошлости придодаје битне детерминанте тзв. договорних нација, тако да је легитимно шта више размишљати и о примерености увођења неологизма „мешовите“ или „прелазне“ нације у науку.

Српска нација као традиционална на Балкану

Размотримо овде једну по свим важећим критеријумима закаснелу и тиме несумњиво „договорну“ нацију на Балканском полуострву, Бошњаке, која

а. свој настанак на крају XX века непорециво захваљује једној политичкој одлуци и

б. од тада покушава да прекомпоновањем историје себе етаблира као стару и традиционалну нацију.

Погледајмо на једном примеру како савремени муслимански интелектуалци из Босне и Херцеговине реинтерпретирају и редефинишу историју у служби легитимисања и етаблирања своје младе, бошњачке нације.

Тлапње Смаила Балића и др Вилфреда Потхофа

Навешћу прво случај једне научне публикације из деведесетих година прошлог века, уз кратки приказ текста босанско-муслиманског односно бошњачког аутора Смаила Балића, у који је својевремено било умешано више угледних академско-универзитетских институција у Немачкој и њихови високи научни представници.

Радило се о једној серији предавања и о закључном зборнику тих прилога, који су у зимском семестру 1995/1996. били организовани за студенте хуманистичких наука на Фридрих-Вилхелм (Friedrich-Wilhelm)-Универзитету у Бону. Иницијатори, организатори и аутори били су сам универзитет и академско „Друштво за истраживање југоисточне Европе“ из Минхена.

Шеф пројекта и један од аутора, одговорни уредник и издавач зборника, био је дугогодишњи професор славистике са бонског универзитета, др Вилфред Потхоф (Wilfried Potthoff). Оквирна тема је гласила: „Конфликтна регија југоисточна Европа, прошлост и перспективе“.[6]

Босна и Рашка као две српске земље у 13. веку

Прилог професора Потхофа,[7] са главним тежиштем на „хомеровским Хрватима и атавистичким Србима“, као и Балићев трактат, налазе се у мом приватном архиву. Исто важи и за моју тадашњу реплику ауторима зборника, под називом „Критика нечистог ума“ (намерно парафразирајући Имануела Канта/Immanuel Kant), коју су тада – у скраћеној форми – објавили само студенти универзитета у Бону у свом званичном гласилу.[8]

Прилог Смаила Балића примарно стоји у служби конструкције једне „древне и аутохтоне прабосанске нације“, чији би једини легитимни потомци данас требало да буду босански муслимани, а уз то следи професору Потхофу при самосвојном, врло слично острашћеном и изразито негативном карактерисању „ретардираних и варварских“ Срба.[9]

Балић, као прво, и сам потврђује научно запажање о политичкој одлуци оснивања бошњачке нације у свом тексту, где већ на почетку наводи да су се „… 29. септембра 1993. састали ´бивши муслимани у националном смислу’ (једна политичка дефиниција ове религиозне групације из Титових времена, прим. аутора) и одлучили за увођење појма Бошњак као назива народне већине у земљи…“

Пошто је дакле обзнанио договорни карактер бошњачке нације, он одмах прелази на реконструкцију историје. Како он покушава да докаже своју основну тезу о постојању „аутохтоне прабосанске нације“ (да редефинише историјску науку), која би дакле требало да је много раније од Срба живела у овим областима?

Он једноставно полази од самосвојне тврдње, да је „… у Европи од половине XII века поред западног (римокатоличког) и источног (православног) хришћанства егзистирала и једна трећа религиозна константа, наиме једна босанска црква“.

Потом је, по њему, „један велики део босанског становништва добровољно прихватио ислам те је тај религиозни, али и политички фактор („босанска црква“) и даље остао вирулентан…“ Његов доказни поступак постојања једне аутохтоне бошњачке нације се дакле може насловити и са: „Од босанско-црквеног до босанско-муслиманског народа/нације“.

Закључно, он тврди „да су Срби тек између XVI-XIX века заједно са Турцима по први пут стигли у Босну“ и стога је данашњи босанско-муслимански (претходно босанско-црквени) живаљ у Босни и Херцеговини једина староседелачка, дакле једна „прабосанска нација“.

Балић при овоме последњем ставу игнорише (не само) и најстарије сачувано сведочанство српске ћириличне ортографије, Мирослављево јеванђеље (један апракос, избор из свих јеванђеља, са прописаним редом литургијских читања), који је већ око 1185. писан за једног од браће Стефана Немање, за жупана Мирослава, чија се владалачка област налазила управо на данашњој босанској територији, већ и бројне верификоване историјске изворе.[10]

Српске земље пред пад под Османско царство у 14. веку

Ове тврдње су врло проблематичне:

Врло је проблематично тврдити да се у Европи од средине XII века налазе и делују три (по Балићу – очигледно егалитарне) религиозне групације а у првој линији неозбиљно је дефинисати их као „хришћански римокатолицизам, хришћанско православље и босанску цркву“, као факторе истог или сличног значаја и то на европском нивоу. То не потврђује ниједан озбиљни историјски извор. Балић овим вероватно апострофира темпорарно присуство богумила на Балкану, па и у Босни и Херцеговини. То, међутим, није била никаква регионално детерминисана, никаква аутохтоно „босанска“ појава тј. црква. Богумили су били део манихејске религије, чији утицај се својевремено осећао од Кине до Пиринејског (тада Иберијског) полуострва.[11] Манихејство, један покушај синкретичког обједињавања постулата хришћанства, будизма и Заратустриног погледа на свет је, наравно, својевремено поседовало димензије и значај једне светске религије, али то не образлаже поставку некакве детерминативне „босанске религије“ или „босанске цркве“, као ни једне на пр. „кинеске религије/цркве“ или једне „пиринејске тј. иберијске религије/цркве“.

Врло је проблематично, даље, направити (произвољну и неаргументовану) везу између два религиозна погледа на свет (богумилство/манихејство с једне и ислам с друге стране) а потом из тога извући закључак да је ето управо то доказ постојања и опстајања, доказ историјског континуитета једне (босанске) „пранације“. Религија јесте један од есенцијалних, али сигурно не и једини параметар идентитета људских популација у смислу припадности једној нацији. Национални идентитет једног Хан-Кинеза, наиме, не зависи императивно од тога да ли се он приклања будизму, таоизму или се у првој линији држи конфучијанског система етичких вредности (или својевремено манихејства).

Врло је проблематично, закључно, постулирати аутохтоност једне „прабосанске нације“ без ослањања на било какве историјске изворе. За подсећање, верификовани историјски извори, као на пр. „Франачки анали“[12] са почетка IX века (822.) или византијски цар Константин Порфирогенит[13] (913-959.) помињу Србе и Хрвате на овим просторима, али ни у ком случају Босанце или Бошњаке тј. неку „прабосанску нацију“. Константин Порфирогенит је, иначе, први који говори о називу Босна („Bosona“) и смешта га у своје време, у рани Средњи век, као територијалну ознаку и то „само околине горњег краја реке Босне“. Он напомиње, истовремено, да су у IX-X веку „Срби (αβαπτιστων Σερβλων) имали у поседу ту покрајину Босну, у горњој долини реке Босне са градом Салинес (Тузла).[14] И Константин Јиречек подвлачи, да су владари те Босне у X веку „били потчињени српским кнежевима.“[15]

Откуд стећци у облику Крста међу наводним манихејцима

Примерено је напоменути и да Балић није сасвим усамљен при својим ставовима, да дакле ни горе наведени историјски извори нису увек довољни да наведу научнике западне провенијенције, да их размотре и узму у обзир при својим поставкама и тврдњама.

Тако се на пр. изјашњава један британски универзитетски професор кратко и одрешито: „Идеја о ‘историјским српским земљама’ у Босни је којештарија, сањана у Београду, на нивоу Хитлеровог Lebensrauma (нацистичка тежња освајања „животног простора“, прим. аутора).”[16]

Тешко је, додуше, схватити и прихватити да су шта више како франачки Ајнхард у Ахену, тако и византијски Константин Порфирогенит у Цариграду, обојица пре дуже од једног миленијума а „на нивоу Хитлеровог Lebensrauma сањали о ‘историјским српским земљама’ у Босни, и то у Београду“, али чињеница је да овај британски научник заиста заступа Балићев став.

Много лакше је схватити да се при овоме, у оба случаја ради о политичким а не о научно-историјским ставовима.

Исто (проблематични карактер) важи и за Балићеву тврдњу да су припадници те „пра-босанске нације“ били савладари османске империје, да су значи „… у Османском царству постојале две највише државне инстанце одлучивања: турски султани и босански (подвучено од стране аутора) велики везири…“

Пример Бајице – Мехмеда Соколовића

Погледајмо на примеру Мехмед-паше Соколовића, најчувенијег великог везира Османског царства са Балкана, колико је ова Балићева поставка научно-историјски утемељена, односно колико она такође припада произвољној реконструкцији историје, карактеристичној за „договорне нације“ и њихово „националистичко представљање историје“, која тиме „постаје полазна тачка даљег политичког деловања“ (Г. Елверт, 1989).

Мехмед-паша Соколовић (1505-1579.) је рођен у српској православној фамилији и истоименом месту Соколовићи, код Рудог, у данашњој држави Босни и Херцеговини. Био је крштен по прописаном древном обреду српске православне цркве и добио име Бајица. Врло млад, био је од стране турских властодржаца насилно одведен од своје фамилије („Данак у крви“), преведен у ислам и укључен у османске елитне трупе јаничара. Направио је изузетну каријеру и од 1565. постао је велики везир Отоманског царства.[17]

Бајица као симбол договорне нације или пра – босанске/бошњачке

По сведочењу његовог савременика, ученог немачког путописца и евангелистичког теолога из Тибингена, Штефана Герлаха (Stephan Gerlach), који је 1573-1578. службовао у Цариграду, Мехмед-паша Соколовић је на пр. заслужан и за чињеницу, да је српски језик (штокавска, искључиво српска варијанта) у његово време био један од званичних језика на султановом двору. Оно што стоји, то је да ни турски историјски извори тог времена не помињу никакав „босански“ или „бошњачки“ језик, који је у употреби на османском двору. Штефан Герлах исто тако сведочи, да је Мехмед-паша Соколовић успео да издејствује обнављање српско-православне Пећке патријаршије, те да је потом први нови патријарх био његов блиски рођак (Герлах пише – брат) Макарије Соколовић.[18]

То значи, Мехмед-паша Соколовић је исто толико био „босански/бошњачки“ везир, колико је византијски император Константин Велики био Србин (јер је био рођен у данашњем Нишу), односно колико је Мојсије пак био Египћанин (јер је био рођен у египатској престоници Тебе, данас Луксор) или колико је Ханибал био Тунижанин (јер се Картагина налазила на месту данашњег Туниса), односно колико је актуелни турски председник Ердоган Византинац (јер је рођен у Истамбулу, некадашњем Цариграду).

Независно од тога, исте године сазнајемо од једног босанско-муслиманског професора универзитета из Сарајева:

„Poznato je da je Mehmed-paša dovodio svoje najbliže rodjake u Carigrad i da su mu sestra i otac primili islam. Sestra Šemsa se udala za Subab-bega Boljanića, hercegovačkog sandžaka. Otac Dimitrije je dobio ime Džemaludin Sinan-beg (…)

Mehmed-paša Sokolović je kroz svoj odgoj u Edirnama, gdje je stekao prvo islamsko obrazovanje, te kasnije kroz vojevanje po Ugarskoj, učestovanje u pohodima na Bagdad i Perziju, te kasnije kroz vojevanje na dvoru postao, kako pravovjerni musliman, tako i pravi Osmanlija. On je od početka do kraja bio i ostao iskreno privržen svom novom zakonu, koji je počeo učiti kada mu je bilo već 16-18 godina (…)“[19]

Већ 2016. иде се један корак даље, Мехмед-паша постаје муслиман од рођења, који није одведен у јаничаре, већ „на школовање“ у Истамбул:

„Međunarodni naučni skup „Mehmed-paša Sokolović i porodica Sokolović kroz historiju” (1505-1579.) održan je 14. oktobra 2016. godine u prostorijama Rektorata Univerziteta u Sarajevu (…)

Mehmed-paša Sokolović rođen 1505/1506. godine u Bosni, u okolini Rudog, u selu Sokolovići. Pretpostavlja se da je odveden iz Bosne devširmom (uvođenje u vojnu i civilnu službu mladića iz kršćanskih, a na prostoru Bosne i Albanije muslimanskih porodica,[20] koje je vršeno u Osmanskom carstvu) na školovanje u Istanbul, objašnjava dr. Elma Korić, naučni saradnik u Orijentalnom institutu u Sarajevu i član Međunarodnog naučnog odbora (…)

Prema podacima izvora, a za to je najrelevantniji prvi popis u Bosni iz 1468/1469. godine, koji je objavljen prije 7 ili 8 godina, u Bosni institucionalnog pravoslavlja uopće nije bilo.[21] To što je bilo pojedinačnih slučajeva uopće nije pravilo. Drugo, taj kraj odakle potječe Mehmed-paša Sokolović bio je muslimanski, odnosno već je bio naseljen muslimanima. Njegov otac i rođaci, svi su se izjašnjavali kao muslimani i nosili su muslimanska imena”, naglašava dr. Fazileta Hafizović, naučni saradnik u Orijentalnom institutu u Sarajevu (…)

Стећци и њихов распоред на српском етничком простору и ван Босне

Dr. Elma Korić objašnjava da je sasvim normalno da su ljudi koji su živjeli i djelovali bili itekako svjesni odakle potječu i ljudi koji su odlazili devširmom najčešće su uz sebe imali etničku[22] odrednicu Bosna, Bosnali, Bošnak. „Sokolovići nisu imali ove odrednice jer su u to vrijeme oni bili izuzetno poznata porodica i svi su znali ko su oni i odakle dolaze. Međutim, iz njihovih aktivnosti se vidi ko su Sokolovići ustvari bili (…)“[23]

Тренутник врхунац овог развоја представља следеће „откриће“:

„Председник Скупштине општине Вишеград и члан Главног одбора СДА Билал Мемишевић тврди да су српски историчари измислили данак у крви[24] те да најчувенији „потурчењак” с ових простора Мехмед-паша Соколовић вуче порекло из муслиманске породице.“[25]

Вратимо се Балићу, који (као и његови истомишљеници) не помиње горње историјски верификоване чињенице о српској националности и православно-хришћанској конфесији младог Бајице Соколовића, као и о његовом заузимању за Пећку патријаршију тј. за званичну употребу српског језика на султановом двору а вероватни разлог за то се налази већ у његовом трактату.

За Балића су Срби, наиме, само „Варвари (…) неурачунљиви (…) арогантни (…) ретардирани (…) сељачко-динарски Балканци (…) и захваљујући свом демонизирајућем и искључивом модусу поимања стварности спремни на вршење анти-цивилизованих дела…“, док су „Бошњаци урбаног карактера, морални и склони реду и миру…“

Он тиме следи свом ментору Потхофу и његовим „научним“ ставовима:

„Српски хајдуци су били само „… крволочни друмски разбојници (давна прошлост) и то све је сада поново провалило из атавистичких дубина свести (диахронија српског менталитета, испољена и у последњим балканским ратовима на крају XX века)…“; у српској народној поезији опевана дела епског јунака Марка Краљевића су „страшна“ и „варварска“, та од Срба толико вољена и уздизана поезија је „сирова“ и „свирепа“ (диахронија српског менталитета, која је већ стотинама година препознатљива и ето шта више и кроз њихову културу „доказива“); српски племић Милош Обилић, који је 1389. усмртио нападачког турског султана Мурата у бици на Косову Пољу, за њега је „човек сумњивог морала, што проистиче из његове двоструке улоге – једног подмуклог убице и једног јунака“ (давна прошлост); Закључно и читав српски „Косовски мит“ (давна прошлост) је пак превасходно „једно проклетство, чија опасност проистиче из чињенице да је он служио као идеолошки инструмент једне фашистичке, насилне и експанзивне политике (диахронија српског менталитета, испољена у последњим балканским ратовима на крају XX века); Анте Старчевић није заправо био никакав великохрватски расиста, који је драстично дехуманизовао Србе и позивао на њихово истребљење, већ само „творац једне националне идеологије, који се само залагао за излазак Хрвата из Аустро-Угарске и био чак спреман да пактира са Србима (…) анализа његових дела показује да он при томе није мислио на хрватизацију јужних Словена, већ на један државни савез истих…“

Да ли је уопште умесно питање, дакле, колико је заправо чудна одлука Хрватске академије знаности и умјетности из Загреба, да га 2004. године прими као уваженог пуноправног члана у своје редове?

Ова бесконкурентно највиша званична академско-научна институција у Хрватској је, значи, очигледно проценила да се у Потхофовом случају ради о једном изузетном научнику и одала му ово велико признање. Она је прогласила дакле његов лични допринос развоју хуманистичких друштвених наука једнаким заслугама осталих хрватских академика.

Његовом свечаном пријему није иначе сметала ни чињеница, да је у мојој горе поменутој реплици „Критика нечистог ума“, поред осталог, било непобитно доказано и на Потхофовом универзитету у Бону објављено, да је он био и отворени, заправо врло неумешни плагијатор,  јер је преко 80% његовог дотичног „научног“ текста – реч по реч – било идентично са већ објављеним трактатима његовог колеге са универзитета у Гетингену, проф. др R. Lauer-а.[26]

Може се дакле констатовати, да су Балићеве више него фрагилне поставке тј. конструкције, најблаже речено, научно-историјски неодрживе, његов прилог је дакле један политички тј. пре политикантски памфлет.

Гажење по ослободилачким тежњама Срба и балканских народа

Његов (негативно) емоционализовани речник пак буди легитимну сумњу, да је он икада дошао у додир са Тацитовим класичним правилом sine ira et studio, које je препоручљиво при бављењу историографијом, што у истој мери важи и за немачког универзитетског професора и хрватског академика Потхофа.

И у Балићевом случају показује се, значи, још једном да нипошто није лако редефинисати прошлост, реконструисати историју, присвојити на пр. Александра Великог (Македонија), монтенегринизовати Његоша (Црна Гора), побошњачити Мехмед-пашу (Бајицу) Соколовића или Ахмед-пашу Херсекоглуа (Стефана Херцеговића, сина Стефана Вукчића Косаче, херцега од Светог Саве и именодавца Херцеговине).

Прилично је нејасно, иначе, зашто било ко тако нешто уопште ради, зашто се човек заправо излаже енормном ризику да не буде сматран иоле озбиљним саговорником, да компромитује ствар за коју се залаже, у конкретном случају за признавање свог, по сопственој одлуци сада институционализованог националног осећаја.

Нема, наиме, ничег нечасног или неморалног у одлуци и договору да се оснује једна нација, али свесно и циљано присвајање историје (= крађа духовног власништва) других врло тангира ове две категорије и доводи емпиријски до увек нових сукоба између умешаних страна.

Балићев трактат је, међутим, био очигледно један политички пројекат а политика се, као што је познато, не оптерећује исувише често дотичним појмовима – част и морал – тако  да у најмању руку постаје схватљивије зашто је већ филозоф Платон врло далековидо захтевао да се „вокабулар разума и истине мора одвојити од вокабулара демократске политике“.[27]

Том захтеву се на Балканском полуострву очигледно исувише често и дословно следи, али у једном својственом и врло негативном (само релативистичком) смислу речи, што сигурно не одговара основној, што значи правој интенцији ове поставке великог старо-грчког мислиоца.

Позитивно схватање и примена овог постулата, наиме, имплицирала би, да би сада одвојени вокабулар разума и истине смео, могао и морао да се посматра као надређена односно контролна инстанца вокабулара политике.

Један показатељ, колико је поједностављено, буквално тумачење Платонових речи погрешно, представља и чињеница да се све горе кратко оцртане девијације при писању историје а њих сигурно има и на српској страни (врло контрапродуктивна тврдња на пр. да је само у систему концентрационих логора Јасеновац у геноцидној хрватској држави 1941-1945. од стране владајућих клерофашиста убијено далеко преко 1.000.000 Срба и сл.) у принципу негативно примењују а то значи политички инструментализују, да би се ровови међу балканским народима што више и неповратније продубили и утврдили.

Јер заиста се ради о (негативном) „одвајању вокабулара разума и истине од вокабулара политике“, када на пр.

Српски феудалац Ђурађ као шиптарски јунак

а. албански национални херој са албанским и српско-православним коренима, Ђурађ Кастриота Скендербег, постаје само још једна додатна јабука раздора између два народа;

б. када се српско превођење Хрвата са губитничке на добитничку страну по завршетку 1. светског рата („Ми Хрвати и Словенци из побјеђеника постали смо побједницима. Сретно смо избјегли тешким мировним увјетима (…)“ потом прогласи „српском окупацијом и укидањем диахроне хрватске суверености“ и само је чудо да и српски кнез Бјелош, који је у служби мађарског краља 1142-1158. био бан Хрватске,[28] од стране хрватске историографије још увек није проглашен „великосрпским агресором и окупатором“ њихове „хрватско-угарске краљевине“;

в. када се Твртко I. Котромановић , краљ Босне, унук бана Босне Стефана I. Котроманића (1242-1314.) и српске принцезе Јелисавете, ћерке српског краља Стефана Драгутина из династије Немањића, и син Јелене Шубић Зрински, из једне од најпознатијих хрватских грофовских породица, који се 26.10.1377. крунисао „Круном Светог Саве“ у српско-православном манастиру Милешева за краља Срба, Босне, Приморја и западних земаља, потом од стране хрватске историографије једним потезом пера прогласи „zapravo obnoviteljem stare hrvatske države“;

г. када се насилно исламизовани српски Бајица Соколовић потом проглашава „босанским/бошњачким великим везиром и (исто тако босанским/бошњачким) савладаром Османске царевине Мехмед-пашом Соколовићем“, итд.

Другим речима, једно од важних питања у међунационалним односима на Балкану гласи – зашто се оно што је заједничко у историји увек уграђује у бедеме раздвајања и бастионе непомирљиве различитости а скоро никада се не посматра као спојница или барем као потенцијални мост међусобног (спо)разумевања?

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА:

[1] О овој проблематици сам реферисао на научној конференцији „Култура памћења и однос према историјским споменицима“, Бања Лука, 2018. под насловом „Култура памћења као предуслов настајања и опстајања опште културе и цивилизације“.

[2] Коста Чавошки, рецензија у енциклопедији CATENA MUNDI III, Београд, 2016.

[3] Подробније о овој проблематици у: Владимир Умељић, Балкански гамбит Ватикана, KАТЕНА МУНДИ, Београд, 2018.

[4] Упореди: Georg Elwert: Nationalismus, Ethnizität und Nativismus ‒ über die Bildung von Wir-Gruppen. In: Peter Waldmann und Georg Elwert (Hgg): Ethnizität im Wandel. Saarbrücken, Fort Lauderdale 1989, S.23; исто тако: Tillman Schiel: Ethnie, Staat, Nation ‒ was ist Fiktion, was ist Realität? In: Peripherie 18/19 (1985), S. 162-171.

[5] Fine, John Van Antwerp (2006). When Ethnicity Did Not Matter in the Balkans: A Study of Identity in Pre-Nationalist Croatia, Dalmatia, and Slavonia in the Medieval and Early-Modern Periods. University of Michigan Press. pp. 177–180.

[6] Aus der Südosteuropa-Forschung; Bd. 8: „Konfliktregion Südosteuropa ‒ Vergangenheit und Perspektiven“ (Hrsg. Prof. Dr. Wilfried Potthoff), Bonn/Muenchen, 1998).

[7] Potthoff, W. Geschichte und Geschichtsmythen in den südslawischen Literaturen (у горњем зборнику).

[8] V. Umeljic, Kritik der unreinen Vernunft, „AKUT“, Das Bonner Uni-Magazin, Nr. 282, 1998.

[9] Balic, S. Der historische und religiöse Hintergrund des Konfliktes in Bosnien (Warum wird das bosnische Bekenntnis zu Europa überhört?), исто у горњем зборнику.

[10] В. Умељић, Свети Сава – пут од племена до нације, Зборник „Свети кнез Лазар“, Призрен-Грачаница, 2005.

[11] Упореди: Brockhaus, Bd 1. Wiesbaden 1983; упореди такође: A. Böhlig: Die Gnosis: Der Manichäismus. Bd. 3. Zürich-München, 1980.

[12] Упореди: Историја српског народа, Књ. 1, Београд 1981; као и: N. Klaić: Povijest Hrvata u ranom srednjem veku, Zagreb, 1971.

[13] Упореди: R. H. J. Jenkins, F. Dvornik et al.: Constantin Porfirogenitus, De Administrando Imperio. London 1962.

[14] Исто, Constantin Porfirogenitus…

[15] Konstantin Jireček, Istorija Srba, prva knjiga, Beograd, 1978.

[16] Prof. Nigel Osborne, Univerzitet u Edinburgu, „Evening Standard“, London, septembar 1996.

[17] Josef Matuz, Sokollu Mehmed Pascha. In: Mathias Bernath, Felix von Schroeder (Hrsg.), Gerda Bartl (Red.): Biographisches Lexikon zur Geschichte Südosteuropas. Band 3. Oldenbourg, München 1979.

[18] Његово главно дело је објављено тек 1674. године у Франкфурту на Мајни, значи преко 60 година после његове смрти: „Stephan Gerlachs deß Aeltern Tage-Buch der von zween glorwürdigsten römischen Kaysern, Maximiliano und Rudolpho, beyderseits den Andern dieses Nahmens an die ottomanische Pforte zu Constantinopel abgefertigten und durch den Wohlgebornen Herrn Hn. David Ungnad, Freiherrn zu Sonnegk und Preyburg […] mit würcklicher Erhalt- und Verlängerung des Friedens zwischen dem Ottomannischen und Römischen Kayserthum und demselben angehörigen Landen und Köngreichen glücklichst-vollbrachter Gesandtschafft. Hrsg. von Samuel Gerlach, Zunner, Frankfurt am Mayn 1674 (XVIII, 552 Seiten, 4 Portraits)“

[19] Mustafa Imamovic, Historija Bosnjaka, str. 158-163. – poglavlje: Proces Prihvatanja Islama u Bosni. Izdavač „Preporod“, Sarajevo, 1998.

[20] То је врло самовољна тврдња, јер то су били „насилно одведени хришћански дечаци, пре свега са Кавказа и Балкана (…) сиромашни муслимани из нижих социјалних слојева су додуше не ретко покушавали да прокријумчаре своју мушку децу у њихове редове, да би им обезбедили бољу будућност у султановој служби (…)“ Упореди: Gerhard Herm: Der Balkan. Das Pulverfaß Europas. Econ Verlag GmbH, Düsseldorf / Wien / New York / Moskau, 1993.

[21] Оно што ова ауторка изоставља је чињеница да тада ни у Србији није постојала званична институционална српска црква. Пећка патријаршија је била аутокефална црква са седиштем у Пећи која је постојала од 1346. до 1463, а затим поновно од 1557. до 1766. Осим тога, она игнорише Имамовићеве наводе да је породица Мехмед-паше тек потом, касније прешла у ислам: „Poznato je da je Mehmed-pasa dovodio svoje najblize rodjake u Carigrad i da su mu sestra i otac primili islam (…) Otac Dimitrije je dobio ime Dzemaludin Sinan-beg“.

[22] Апсолутно је нејасно како ауторка долази на то да „Bosna, Bosnali, Bošnak“ представљају „етничку“ а не географску одредницу? Од најранијих историјских извора па до 1993. и проглашења бошњачке нације, наиме, нигде нема ни трага помена о етничким Бошњацима, бошњачком језику, бошњачкој култури и сл.

[23] Edib Kadić, Mehmed-paša Sokolović bio je Bošnjak, Stav, Sedmični časopis za politiku, društvo i kulturu,  23.10.2016.

[24] Читава просвећене историјска наука потврђује ову праксу османске царевине, коју српски историчари називају „данак у крви“, тако на пр. немачка историографија то назива „Knabenlese“ (берба/жетва дечака) као „отимање хришћанских дечака, насилно превођење у ислам и укључивање у елитну трупу јаничара, по узору на древни дервишки Орден Хаџи-Бекташа“. Ибид: Gerhard Herm: Der Balkan. Das Pulverfaß Europas. Econ Verlag GmbH, Düsseldorf / Wien / New York / Moskau, 1993.

[25] Časopis za političku teoriju i društvena istraživanja „Nova srpska politička misao“, Beograd, 22. januar 2018.

[26] Ту чињеницу је уочила др Вера Бојић, тада лектор на катедри славистике универзитета у Бону, и ставила ми је на располагање пре писања моје реплике, за коју ми је такође дала више драгоцених информација из области славистике. Чињеница је, наиме, да је од 12,5 страница Потхофовог прилога у овом зборнику, 10,5 страница дословце преписано од Р. Лауера (Текстови: „Genese und Funktion des illyrischen Ideologems in den südslawischen Literaturen des 16. bis Anfang des 19. Jahrhunderts“ kao i „Das Wüten der Mythen. Kritische Anmerkungen zur serbischen heroischen Dichtung.“).

[27] Blackburn S. Wahrheit. Ein Wegweiser für Skeptiker, Wissenschaftliche Buchgesellschaft, Darmstadt, 2005.

[28] Упореди: „Liste der Bane von Kroatien“, Wikipedia, zuletzt aktualisiert 3. IV 2013.

ДР ВЛАДИМИР УМЕЉИЋ

Рођен 1951. у Београду, студије стоматологије у Београду. Пре тридесет година одлази у Немачку на студије теологије и историје у Франкфурту на Мајни. Од самог почетка најновије српске несреће, која је почела у последњој деценији 20. века, активни је учесник свих напора патриотске дијаспоре да се ван Југославије одбрани српско име од клевета. Члан је Информативног одбора тадашњег Савеза српских удружења Немачке, члан Савета утемељивач и дугогодишњи потпредседник Светског Сабора Срба (Хајделберг), члан Фонда истине о Србима (Београд), управник Српског културног и документационог центра за Немачку (Ашафенбург). На Савиндан 2005. изашла је из штампе његова студија у два тома „Срби и геноцидни 20. век“ на српском језику, која се бави српском судбином на ветрометини освајачких путева Аустроугарске, (царске, Хитлерове и данашње) Немачке и Ватикана, Бугара и Арбанаса, Хрвата и Италијана, ислама и НАТО-а. У научној студији „Теорија дефиниционизма и феномен геноцида. Етика и власт над дефиницијама“ истражује феномен геноцида над Јеврејима, Србима и Ромима, са тежиштем на појму Србоцид 1941-1945. у НДХ. На примеру свих великих геноцида у европском 20. веку његове студије доприносе расветљавању стравичног злочина над српским народом у Европи и свету.

Приредио и преузео са националног сајта Искра – Петровград.орг

Поделите: