ДР МИЛАНА В. ЖИВАНОВИЋ: РУСКИ ГРОБНИ КОМПЛЕКСИ У СРБИЈИ У 20. ВЕКУ

Петровград.орг вам доноси поводом Дана Победе изводе из занимљивог рада наше историчарке која се позабавила проучавањем једног сегмента српско-руских или југословенско-совјетских односа у периоду од 1914. до 1991. г. Руски гробни комплекси, под којима се подразумевају гробља, парцеле, гробнице, костурнице, споменици и надгробници настали током 20. века на територији данашње Србије са посебним освртом на делове дисертације који се односе на настанак локалног спомен комплекса палих совјетских и руских војника у Зрењанину.

Начелна одлука о груписању земних остатака Црвеноармејаца донета је у првој половини поменуте године, 1960. Иза ове акције стајали су, тачније озваничени су исти разлози, односно мотиви који су истакли чланови комисије који су састављали текст уредбе из 1919. г. – олакшавање могућности одржавања таквих форми гробних комплекса. Међутим, поред званично саопштеног, засигурно важног, међу главне разлоге су спадали и они политичке и идеолошке природе. Они су и директно били подвучени у интерној информацији о уређивању совјетских и бугарских гробаља из 1961. г., у којој је наведено да је „наш политички интерес да имамо што мањи број гробља иностраних бораца растурених по земљи“…

…Марта месеца поменуте године у Београду је одржан Четврти Пленум СБНОР-а Србије. Ова пленарна седница је била посвећена проблемима постојећих комплекса – гробова, гробница и костурница југословенских и совјетских бораца на територији Републике. Предмет њених разматрања представљале су пре свега локације ових меморијалних грађевина. Констатовано је да су спомен-гробнице и палих бораца у НОБ-у и Црвеноармејаца биле везане искључиво за гробна места настрадалих бораца или жртава фашистичког терора. Набрајајући проблеме у меморијалном градитељству, Пленум је скренуо пажњу и на то да за локације и врсте спомен-гробница на јавним местима нису увек консултована стручна лица, што је довело до ситуације да „их има тамо где није место, на пример у центрима насеља и градова.“

У тим случајевима, проблем је био што се поменути објекти, грађени ван гробног комплекса, углавном нису могли уклопити у архитектуру места где се налазе односно јавног простора. Истовремено, редовно одржавање и садња цвећа и зеленила, представљала је реткост, што је резултирало запуштености већине њих…  

…Овакав проблем (непостојања надгробног обележја) је постојао и код приличног броја масовних гробница. Нису биле ретке ни појаве расејања гробова (чак и масовних). За решење овог проблема Пленум је предлагао што скорију концентрацију у заједничку гробницу са достојним надгробним спомен-обележјем.

…Међутим, променом ситуације – уређивањем ових гробаља у земљи и иностранству (за реализацију ових акција јетражена помоћ њихових влада), нестали су разлози за даље „одлагање захтева страних држава по том питању.“ Уследила је сагласност на италијански захтев да се у ту државу пренесу посмртни остаци њихових бораца погинулих на територији Југославије током рата. Прихваћени су и захтеви совјетске и бугарске стране да се уреде гробља њихових војника у Југославији. Наиме, војни изасланик СССР-а у Југославији се обратио Секретаријату за социјалну политику и комунална питања, у чији је домен спадало уређивање и одржавање гробова бораца, са захтевом да се приступи концентрисању посмртних остатака бораца Црвене Армије и уређивању и одржавању гробова. О овом захтеву су консултовани Државни секретаријати за иностране, унутрашње послове и послове народне одбране, који су заузели „позитиван став.“

Дана 20. децембра 1960. г. Координациони одбор СИВ-а је донео званично решење о почетку реализације ове акције. На територији Југославије је, према подацима којима је располагала совјетска амбасада у Београду, било сахрањено 7.878 бораца 1828 Црвене армије. Њихови посмртни остаци су углавном били растурени по мањим гробљима (гробним комплексима), што је условљавало потешкоће у њиховом уређивању и одржавању.

Решење овог проблема је била концентрација гробова совјетских и бугарских војника. У почетку (1960. г.), разматране су две могућности за концентрацију. Прва је била да се посмртни остаци групишу у Београду, Сремској Митровици, Батини и Светозареву (или Крагујевцу), с обзиром да су у прва три наведена места већ постојала уређена гробља, док је на последњој локацији требало положити земне остатке оних који су сахрањени у Србији, јер су били у центру републике. Друга, пак, варијанта је подразумевала да се концентрисање изврши на 10 места, с тим да је већ поменутегодине као слабост овог предлога истицана чињеница да би у том случају постојало више мањих гробаља која би било тешко одржавати…

…Већ наредне године, пак, разматрана су друга места за градњу комплекса. Као потенцијалне локације помињани су Београд, Светозарево, Осијек, Винковци, Суботица. У Светозареву је требало груписати кости совјетских бораца настрадалих на територији уже Србије (сем Београда, јер су у главном граду били сахрањени посмртни остаци оних бораца који су погинули у борбама за ослобођење престонице); у Батиној скели (срез Осијек) са територије Хрватске и Словеније, а у Илоку (срез Винковци) из Аутономне покрајине Војводине и из Хрватске са територије среза Винковци…

…Касније је, пак, услед стања на терену, број локација проширен – он је износио укупно 11. То су биле: Зајечар, Пожаревац, Светозарево, Горњи Милановац, Београд, Вршац, Зрењанин, Суботица, Батина, Илок и Мурска Собота…. Резултат овог важног подухвата меморијалног карактера је било подизање неколицине спомен-костурница на територији Републике Србије – Зрењанину, Вршцу, Зајечару, Горњем Милановцу, Пожаревцу (Чачалици) и Светозареву, као и Хрватској – у Илоку, истовремено са претварањем меморијала у Батини у гробницу…

… Међу последњим откривеним комплексима били су они у Горњем Милановцу, Вршцу и Зрењанину… Спомен-комплекс Брдо мира у Горњем Милановцу изграђен је на узвишици која је доминирала градом и имао је облик парка… Откривању костурнице совјетских бораца придат је велики значај. Наиме, почетком октобра месеца 1962. г. председник Президијума Совјетског Савеза Л. И. Брежњев и председник ФНРЈ Јосип Броз Тито су присуствовали свечаној сахрани…

Крајем истог месеца у Зрењанину, у делу града под називом Багљаш, у близини споменика борцима НОР-а, отворена је спомен-костурница, у коју су пренети посмртни остаци Црвеноармејаца погинулих током борби за ослобођење средњег1910 и северног Баната. Ово дело архитеката Александра Миланова и Александра Петричића, висине 4m, израђено од бетона и обложено мермером, имало је форму меморијалне гробнице, која је наликовала на руску војничку капу1912 . Поред саме костурнице, налазила се хоризонтална плоча висине 1,5m, на којој је исписана посвета: „борцима и официрима Црвене Армије који су пали октобра 1944. г. на територији средњег Баната у заједничкој борби против фашистичког агресора. Сахрањено 220“.

Њихова, пак, имена1913, датум погибије и, код већине, датум рођења, уклесани су накостурници. Посмртни остаци совјетских војника, чија је ексхумација извршена априла 1962. г., пренети су са укупно тридесет и четири локације на територији Баната. Подизање комплекса је финансирао Савезни секретаријат за здравље и социјалну политику. Свечаном откривању спомен-костурнице је присуствовало 10.000 грађана…

…Уколико се упореде натписи на костурницама подигнутим после помирења и окончања сукоба Информбироа са меморијалима подигнутим првих послератних година, приметна је извесна разлика. Наиме, на оним постављеним након 1954-1955. г. уобичајена је била формулација „борбе против фашистичког агресора“, за разлику од образаца употребљаваних до 1948. г. код којих је често био навођење мотива борбе против снага окупатора – „ослобођење наших народа“ или „ослобођења наше земље“.

То је представљало једну од последица промене званичне културе сећања која се десила током кратког временског периода – након Резолуције Информбироа.

Фото: историчар др Александар Иванов и Петровград.орг

Поделите:
ПРОФ. ДР ВЛАДИСЛАВ Б.СОТИРОВИЋ: ТИТО И СТЕПИНАЦ

ПРОФ. ДР ВЛАДИСЛАВ Б.СОТИРОВИЋ: ТИТО И СТЕПИНАЦ

Мало је позната једна веома занимљива и јако битна епизода из историје односа југословенских комуниста са усташама и поглавниковим нацифашистичким режимом у НДХ а односи се конкретно на надбискупа А. Степинца.

Документи говоре против канонизације Алојзија Степинца

Познато је да су комунисти настојали од покретања „устанка“ (и грађанског рата) прво у Србији (7. јула 1941.) а затим у осталим деловима окупиране Краљевине Југославије да придобију за сарадњу све патриотске и антифашистичке снаге без обзира на њихову политичку оријентацију, националну припадност или верско опредељење бар на основу формалних позива КПЈ али само под условом да дотичне структуре прихватају политичку платформу КПЈ и њену стратегију револуционарног преотимања власти. Међутим, око КПЈ на основама овакве платформе окупило се занемарљиво мало снага а нарочито из редова римокатолика (Хрвата и Словенаца) и то највише услед отворене колаборације римокатоличке цркве са усташким режимом у НДХ и пропаганде римокатоличког клера на челу са А. Степинцем али и услед злочина геноцида усташког режима над православним Србима и њиховом црквом који су чинили огромну већину у партизанском покрету.

„Надбискуо геноцида“ над Србима

Без обзира на овакво стање ствари, хрватски комунисти, укључујући и Ј. Б. Тита, су се константно трудили да ипак успоставе било какву сарадњу са римокатоличком црквом у Југославији (тј. у НДХ). Југословенско комунистичко руководство је било свесно значаја, моћи и утицаја римокатоличке цркве и Ватикана на верничке масе па је то био основни разлог за тражење сарадње без обзира на већ јасну колаборацију римокатоличког клера, укључујући и самог А. Степинца, са усташким режимом па и директним учешћем католичких свештеника, а нарочито фрањеваца (францисканаца), у усташким масакрима над Србима.

Геноцид над Србима широм Хрватске 1941. године

Ипак, оно што није познато широј јавности је то да је сам Ј. Б. Тито нудио 1943.  А. Степинцу положај и функцију генералног викара партизанских формација преко свог специјалног изасланика. Овај детаљ је сам А. Степинац испричао јуна 1952. њујоршком адвокату Џејмсу Мареју који га је тада посетио у Крашићу где је надбискуп (сад већ кардинал) живео (био интерниран) у жупној кући након изласка из Лепоглаве (1951.−1958.). Дакле, Ј. Б. Броз је овај високи положај нудио особи за коју се тада увелико знало да не само фактички подржава усташки режим, политику и идеологију саучесничким ћутањем већ и активно учествује у покатоличавању (тј. кроатизацији) православних Срба – особи која никада није осудила усташки геноцид (фактички етноцид) над Србима.

Монструозни начини убијања Срба у НДХ

Степинчев одговор се сводио на то да је у принципу прихватао Брозов предлог али само под условом да га сам папа Пије XII постави на овај положај што се никада није догодило. Овде је битно истаћи да је Ј. Б. Броз одлично знао да је тада загребачки надбискуп Степинац већ био генерални викар геноцидне усташке солдатеске и да га је на тај положај поставио папа. Да је којим случајем дошло до реализације Брозове идеје са Степинцем, надбискуп би у том случају кроз своју функцију генералног викара објединио усташку и партизанску војску што би конкретно представљало наставак међуратне политичке сарадње КПЈ са усташким покретом Анта Павелића. Овакав Брозов предлог Степинцу указује да „маршал“ није нимало показивао поштовања према православним Србима који су чинили највећи део његове војске.

Проф. др Владислав Б. Сотировић, живи и ради у Вилњусу, Литванија

На крају, сматрам да је монсињора А. Степинца оправдано окарактерисао као „надбискуп геноцида“ италијански историчар и истраживач повеснице НДХ Марко Аурелио Ривели у својој монографији под истим насловом – “L’Arcivescovo del genocido”. Надбискуп је верно служио усташким идеалима не само за време већ и након рата а Ј. Б. Тито му је пружио руку пријатељства и сарадње за време исписивања најстрашнијих страница Другог светског рата у Европи. Степинац је, иначе, маја 1945. седео у почасној ложи заједно са В. Бакарићем и официром НКВД пуковником Раком на паради јединица Брозове и Црвене армије у Загребу.

Изворник: http://global-politics.eu/sotirovic/tito-stepinac

Од истог аутора:  ПРОФ. ДР ВЛАДИСЛАВ Б. СОТИРОВИЋ: КАКО ДЕТИТОИЗИРАТИ ИСТОРИЈСКУ НАУКУ У СРБИЈИ

Поделите:
ДР БОГДАН СТОЈАНОВИЋ: РЕЧ ГЕНОЦИД КАО ПОЛИТИЧКА БАТИНА

ДР БОГДАН СТОЈАНОВИЋ: РЕЧ ГЕНОЦИД КАО ПОЛИТИЧКА БАТИНА

Стране дипломате не пропуштају прилику да обезвреде реч ′′ геноцид′′ која све више постаје политичка батина у рукама цивилизованог Запада која њоме настоји да пацификује („дивље“) Балканске народе. С обзиром на актуелну идеју да Срби као геноцидан народ уђу у званичне уџбенике у Великој Британији ради објективности, морамо истаћи неке историјске чињенице.

Африканци жртве расизма и ропства

Да се подсетимо моралне прљавштине, срамног кршења основних људских права и расистичке матрице већине земаља која се данас сматра бастионима либералне демократије. Свест о сопственој супериорности, која је настала на Западу у корену свих расистичких теорија и геноцидних пракси, управо настала у данашњој политичкој коректности, која данас често иде до апсурда.

Аустралијски урођеници лишени слободе

Џорџ Мос у генијалној књизи ′′ Историја расизма у Европи ′′ доказује да су расизам и осећај супериорности у односу на ′′ друге ′′ у сржи европског културног развоја. Када је Колумбо 1492 отпловио на Карибе, почео је над локалним становништвом геноцид шпанских конквистадора. Шпанци су у кратком периоду успели да униште три древне цивилизације: Инке, Маје и Астеке. Прелепи градови попут Барселоне изграђени су од опљачканог злата а ми им се данас дивимо.

Својина америчких робовласника

Португалци су извезли највише робова из Африке на амерички континент (око 5 милиона између 15. и 18. века) и основали прву пијацу робова где се човек може купити као кило кромпира. До 19. века трговина робљем је била уносан бизнис западноевропских држава.

Амерички староседеоци жртве геноцида

Британија је вероватно светски рекордер (што би рекла Захарова), како по броју геноцида тако и по броју жртава. Концентрациони логор је британски изум коришћен још у Бурском рату (1899-1902) у Јужној Африци. Зверства над локалним становништвом у Индији и исцрпљивање ресурса у организацији источноиндијске компаније, довели су до глади 1943. године а и каснија подела на Пакистан и Индију, довели су до 30 милиона жртава. Поменућемо и геноцид над Кенијцима током устанка Мау мау, уништавање Зулу цивилизације, геноцид у Гани и уништавање краљевства Ашанти, масовна убиства Тибетанаца, Кинеза, Ираца, а затим и индијских племена насељавањем нових колонија у Северној Америци. Бруталност Британаца је вероватно без премца у историји ратовања на чему би им и нацисти позавидели.

Америчка војска на крају тзв. Индијанских ратова у 19. веку

Кад смо већ код Немачке, добро је познат холокауст током Другог светског рата, концентрациони логори, сечење глава, морбидни експерименти над људима, кремације, гасне коморе и други болесним изуми а данас је то држава лидер Европске уније. Брисел, који је данас главни ЕУ Административни центар, био је 1958. место излагања људских експоната у зоолошком врту. Белгијска колонијална управа у Конгу одговорна је за смрт 10 милиона људи. Цело становништво Конга радило је бесплатно за белгијског краља Леополда II, који је наредио сакаћење народа ако не испуне потребну радну квоту. Велики део данашњих величанствених зграда у Белгији изграђен је крвљу и знојем народа из Конга. Радни логори, мучења, сакаћење уз пуну експлоатацију афричког становништва, легитимни су јер су доживљени као инфериорни од ′′ цивилизованог европског белца „.

Европски посетиоци зоолошких вртова и људски експонати

Француска није изузетак јер је одговорна за геноцид над Алжирцима и експлоатацију великог дела Северна и Западне Африке. Французи су видели и своју цивилизацијску мисију на америчком континенту где су починили геноцид на Карипским острвима и вековима злостављали домороце у Централној и Јужној Америци. Холанђани су имали и своју источноиндијску експлоатациону фирму, а Италијани познатији поред фашиста имају колонијално наслеђе у Источној Африци.

Холокауст у 20 веку над Јеврејима, Словенима, Ромима и…

Око 11 милиона робова је ′′ извезено ′′ на америчком континенту у периоду 1514-1866. Ако сте ′′ афро ′′ пореклом и живели у САД 1860., шанса да нисте били роб је била само 10 %. На врхунцу америчког робовласничког система живело је 4 милиона људи који нису имали права него да буду алати у рукама свог власника. У периоду од 1778-1871. године, САД су потписале чак 368 уговора са домородачким племенима, очекујући уговорни однос америчке нације и индијских племена као независних народа. Сви на један уговор су покрадени, припадници племена су истребљени, земља је отета, а остали преживели су послати у резервате. Према проценама стручњака за геноцид над индијским племенима убијено је између 8 и 10 милиона људи. Нису сви страдали у рату, али многе је покосила болест малих богиња које су колонизатори намерно ширили давањем индијанцима ћебади заражених људи. Томас Џеферсон, отац оснивач САД, поседовао је око 600 робова, а након што је формално укинуто, ропство је преживело до 70-их година 20. века. Декларација независности САД чији је један од аутора Џеферсон каже ′′ сви људи су створени једнаки, да су даровани неотуђивим правима, међу којима је живот, слобода и срећа „. То значи да робови нису били људи, јер се на њих нису односила ова проглашена права. Тада је објављено да су ′′ сви људи равноправни али су неки ипак мало равноправнији ′′ и та девиза постоји и данас.

Србима?

Властите историјске фрустрације не могу се лечити на малом малом балканском народу, који није непогрешив, али ни злочини почињени у његово име нису упоредиви са горе поменутим неделима.

О аутору: Др Богдан Стојановић ради у Институту за међународну политику и привреду од новембра 2018. године. Основне области његовог академског интересовања су теорије међународних односа, геополитика, улога оружја за масовно уништење у међународној политици и обавештајне студије.

Поделите:
ВЛАДИМИР КОЛАРИЋ: ТАЈНА СРПСКОГ НАЦИОНАЛНОГ ИДЕНТИТЕТА

ВЛАДИМИР КОЛАРИЋ: ТАЈНА СРПСКОГ НАЦИОНАЛНОГ ИДЕНТИТЕТА

Без обзира на утицаје савременог доба и моралну, духовну и политичку кризу у којој се налази српски народ, српска идеологија и даље почива на Светом Сави и Косовском завету.

Појам националног културног идентитета подразумева саморазумевање одређене националне заједнице, као одговор на питање о томе шта је чини јединственом целином, шта чини основу њеног историјског искуства и шта чини смисао њеног историјског постојања. Српски национални идентитет дубоко је укорењен у културним и религијским претпоставкама, које су постављене већ у средњем веку, и то пре свега у личности Светог Саве Српског и догађају Косовског боја, односно његовој симболичко-митотворној трансформацији у Косовски завет.

Свети Сава Српски рођен је 1175. године као Растко Немањић, син српског жупана Стефана Немање, утемељивача династије Немањића, која ће владати Србијом у већем делу средњег века, и која ће Србију утемељити као државу и (прото)нацију, са јасним континуитетом све до данас. Један син Стефана Немање, Стефан Првовенчани, постао је први српски краљ, док се Растко замонашио на Светој Гори Атонској и постао први архиепископ српске аутокефалне цркве. Сава је издејствовао аутокефалност Српске православне цркве, која је грађена упоредо са борбом за  политичку самосталност у односу на Византију и западне земље. Поред утемељивања црквеног живота и организације, Сава је поставио основе српске просвете, културе, законодавства и здравства.

Ако су Стефан Немања и Стефан Првовенчани чврсто утемељили српску државу, Сава је поставио основе њеног идентитета, који ће почивати на одређеном скупу идеја и вредности које до данас представљају морални и духовни оријентир српском народу. Сава је, најпре, пишући житије свог оца, поставио основе српске владарске идеологије, владарске идеологије династије Немањића То житије ће постати образац житија осталих српских владара из ове династије, од којих ће већина бити прослављени као светитељи. Образац владара према овој идеолошкој матрици представља личност високог морала, чврсте вере, али и јаке воље способну да на себе преузме терет владања, што подразумева и доношење тешких одлука.

Наслеђе Светог Саве

Владар мора да чува равнотежу између политичког идеализма и политичког реализма. Под политичким идеализмом овде подразумевамо чврсто заступање извесних вредности и начела, по цену личне жртве и преузимања одговорности за општенародно страдање. У српском средњем веку, ове вредности су у првом реду подразумевале вредности православног хришћанства, као и очувања духовне независности – како од Византије (аутокефалност) тако и од католичког Запада, а касније и од ислама. Владар је, дакле, чак пре очувања политичке назависности морао да буде чувар духовне независности, односно чистоте православне вере. То се потврђивало задужбинарском активношћу Немањића, који су саградили изузетно велики број манастира и цркава, од којих многе и данас постоје и чувају континуитет не само културе, него и црквеног живота.

Династија Немањића је свој историјски и симболички легитимитет градила на иконизацији Лозе Јевсејеве, у чему су постојао заметак схватања целог српског народа као Новог Израиља, изабраног народа Божијег. То подразумева да је већ у средњем веку постојала представа о метаисторијској улози српског народа, која није подразумевала освајања територија, демографску експанзију и високе цивилизацијске домете, већ очување духовне независности и чистоте вере.

Под политичким реализмом подразумевамо реално сагледавање позиције у којој се налази српски народ, најпре на граници хришћанског Истока и Запада, а потом на граници хришћанског и исламског света. Политички реализам је подразумевао нужност очувања политичке равнотеже између великих сила, као и очувања унутрашњег јединства. Улога владара је у овом смислу била веома важна. Свети Сава је својим делом поставио темеље и политичког реализма. У житију свог оца Стефана Немање истакао је догађај помирења завађене браће, синова Стефана Немање, које је Свети Сава помирио над нетрулежним и мироточивим моштима њиховог заједничког оца.

Сава је такође био вешт диломата, који је улазио у врло успешне разговоре са представницима различитих народа, култура и вера. Политички реализам подразумевао је утврђивање приоритета, шта је оно што се привремено или чак трајно може жртвовати пред притиском непријатеља, а шта не. Наглашена свест Срба о пролазности свега овоземаљског подразумевала је да једини апсолутни критеријум који одређује границу политичког реализма очување духовне независности и чистоте вере.

Спој политичког идеализма и реализма, који је духовно утемељио Сава Немањић, произилазио је и из његовог личног животног и духовног искуства. Он је био човек из владарске породице, широког образовања, али пре свега светогорски монах, исихаста, код кога су духовни свет и духовно искуство имали приоритет над личним, културним или етничким разликама које постоје међу људима. Свака сарадња, сваки културни утицај је дозвољен и пожељан, док не угрожава чистоту тог духовног искуства. Сава је утемељио једну отворену кутурну матрицу, културу отворености пред различитим културним утицајима, као и пред утицајима паганске прошлости, баш зато што је приоритет било очување саме суштине, оног непролазног.

Веру не чувају само владари, племство и свештенство, него и читав народ, који себе треба да види као јединствено тело, које има историјску и духовну мисију. У том смислу, припадност народу није толико етничка, колико духовна категорија. Срби су једини православни народ који има обичај Крсне славе – празновања светитеља, заштитника породице. То је успомена на дан када су нечији породични преци примили хришћанство. То је живо, литургијско сећање, обележено хлебом, вином, молитвом, покајањем и измирењем.

Снага Косовског завета

Световни врхунац династије Немањића досегнут је за време цара Душана, у другој половини 14. века, када је Србија постала царство и значајно проширила своје територије. Међутим, после смрти цара Душана и владавине његовог немоћног сина, земља је подељена између снажних племићких породица. Тако разједињена, Србија није могла да се одупре моћном Османском царству. Иако историјски  није представљао крај средњовековне српске државе, бој на Косову представља њен симболички крај, који уједно представља и потврду њеног историјског смисла.

У боју на Косову српска војска није доживела војнички пораз, напредовање Турака је заустављено, али је изгинуо велики део српске властеле и народа. У бици су страдали и српски кнез Лазар Хребељановић и турски султан Мурат. У црквеној и народној свести овај догађај запамћен је и осмишљен као свесно жртвовање, опредељење за Царство Небеско уместо царства земаљског. Идеја о првенству духовног над световним овде је добила конкретну потврду. Пред могућим губитком државне и духовне независности, која би подразумевала очување живота и привилегије за елиту, српски кнез Лазар опредељује се за страдање.

Поред великих људских жртава, Србија ће убрзо после ове битке изгубити политичку независност, али не и духовну. Косовски завет подразумевао је управо верност чистоти вере и духовној независности, чак и у одсуству државе, њених институција и владара, односно у одсуству политичке независности. Тако нешто тешко да би било могуће управо без Косовског завета, као трајног опредељења за духовне уместо овоземаљских, пролазних вредности, што постаје мисија читавог народа, а не само његове привилеговане елите, која је у доба вишевековног ропства под Турцима ионако била искорењена.

Јединство цркве и народа, веру у важност духовне независности као основе и за политичку независност у периоду ропства под Турцима чува православна црква, очувањем живог црквеног живота, али и народни певачи који опевавају славну српску прошлост и Косовски завет, најављујући ослобођење и обнову своје земље и народа, као и хајдуци, побуњеници против турског насиља, који су такође прослављени у народним песмама и подржани од стране свештенства.

Битно је поменути да је кнез Лазар, иако није припадао династији Немањића, био настављач њене идеје о јединству световног и духовног. Он је био заштитник монаха-исихаста, који су често били прогањани у Византији и његово опредељење за Царство Небеско уместо царства земаљског није било случајно, него је било плод његовог духовног искуства.

Обнова српске државе после ослобођења од Турака у 19. веку почивала је управо на личности Светог Саве и Косовском завету, као потврда тежњи српског народа према очувању континуитета, односно мисији очувања чистоте вере и духовне независности. Срби су лоше пролазили када год би овоземаљске интересе претпостављали духовним, и њихова жеља за очувањем независности и аутономије некада се граничила са самоубиством. Срби често нису посвећени литургијском животу, али су спремни, чак и када не делују као посебно верујући, да страдају за веру.

Без обзира на утицаје савременог доба и моралну, духовну и политичку кризу у којој се налази српски народ, имплицитна српска идеологија и даље почива на Светом Сави и Косовском завету. Свети Сава обавезује на прихватање овог света уз његово духовно осмишљавање, док Косовски завет не тежи ка остваривању личног и колективног смисла овде на земљи, у облику остварења неког земаљског раја, него у испуњењу смисла, који је достижан тек у Царству Небеском, по Васкрсењу. Свети Сава нам поручује да треба активно живети и стварати, али увек уз свест да све чинимо пред лицем Божијим.

Косовски завет нам сведочи да нема Васкрсења без смрти, и да се тек у Васкрсењу испуњава смисао наших пролазних овоземаљских живота. Сви ми се спасавамо и васкрсавамо као појединци, појединачне личности, али као део колективног тела Христовог, освештаног личном и колективном, свесном и смисленом жртвом у име вредности које превазилазе наше овоземаљско постојање и било шта пролазно.

Због тога, очување Косова и Метохије у саставу Србије, које се налази под окупацијом албанских сепаратиста и НАТО, за Србе није само политичко и територијално питање, већ најдубље питање очувања заједнице и историјског и духовног смисла њеног постојања.

Скраћена верзија текста који је под насловом „Свети Сава Српски и Косовски завет као основа српског културног и националног идентитета“ објављен у зборнику научне конференције „Православље у историјској судбини словенских народа“ одржане у граду Горки у Белорусији почетком априла 2021. године. На конференцији су учествовали аутори из Белорусије, Пољске, Словачке, Русије, Грчке и Србије.

Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књиге „Хришћанство и филм“. Ово је текст који је ексклузивно дао за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард и Искра

Од истог утора: ДР ВЛАДИМИР КОЛАРИЋ – МИСТЕРИЈА САМОМРЖЊЕ

Поделите:
ЗАШТО ХРВАТСКА И БИХ СТАВЉАЈУ ЗНАК ЈЕДНАКОСТИ ИЗМЕЂУ УСТАША И ЧЕТНИКА

ЗАШТО ХРВАТСКА И БИХ СТАВЉАЈУ ЗНАК ЈЕДНАКОСТИ ИЗМЕЂУ УСТАША И ЧЕТНИКА

Једна од највећих и најжустријих подијела у српском народу јесте она на четнике и партизане. Дио Срба који сматра да су партизани једини борци против фашизма, углавном четнике види као „српске усташе“. Тако их је етикетирала пропаганда Комунистичке партије Југославије током Другог свјетског рата. Та етикета у једном дијелу нашега народа важи и данас.

Кокарда и петокрака симболи борбе против фашизма

Без улажења у детаље и стручну терминологију, овим текстом показаћу на два лако схватљива примјера разлику између четника и усташа. Текст је написан за широке народне масе које немају времена сате проводити у читању докумената из рата и литературе која говори о овој теми.

Прелазак партизана у четнике и обрнуто

Опште је позната чињеница да није било добровољног масовног преласка партизана у усташе и усташа у партизане. Гдје год би се ове двије формације среле, једна се морала повући уз борбу или бити уништена. Ту не рачунам неке примјере гдје су се знали наћи партизани и усташе на истом терену у борби против четника. Они тада нису наступали као савезници. То се дешавало или игром случаја или је једна или друга страна настојала уништити прво четнике, да би се онда између себе обрачунавале. (неки примјери у источној Босни, битка на Лијевче пољу).

Муслимани у БиХ су на жалост били већином у усташким јединицама

Са друге стране имамо много примјера масовног преласка партизана у четнике и четника у партизане. У зиму 1941-1942. дошло је до кризе партизанског покрета. Само у Босанској крајини масовно прелазе припадници Трећег и Четвртог крајишког народноослободилачког партизанског одреда  на страну четника. Када су комунисти послали противчетничке јединице (април-јун 1942) да униште четничка упоришта око Челинца, Бањалуке и у централној Босни, (што су за кратко и успјели) дио припадника тих јединица прешао је у четнике. Чак имамо примјера да је било преласка из пролетера у четнике: „један пролетер из Грмечке чете побјегао четницима са пушко митраљезом“. (партизански извјештај од 20. августа 1942.).

Партизански курир у усташком логору негде у НДХ

На самом крају поменутог извјештаја каже се да међу четницима има чланова КПЈ:

„Још многи чланови КПЈ и неки пролетери налазе се код четника у четама и сви су прије неког времена примили оружје. Сви се држе добро тако да свака четничка чета има по један мали број наших људи с којима ћемо моћи повремено одржавати везу.“

Српски народ у Бих и Хрватској као жртва фашизма

Са друге стране нпр. послије ослобођења Приједора у септембру 1944. године, у Тимарски одред је „ступила маса четника“. Све ово се није дешавало између партизана и усташа, а ни између четника и усташа. Да су четници исто што и усташе нити би партизани масовно прелазили у четнике нити четници у партизане.

Непомирљива борба између четника и војних формација НДХ

Ако су четници и усташе, а тиме и остале формације НДХ  једно те исто, онда би они били савезници поготово пред крај рата када се већ назирао побједник. Ипак, њихова борба се чак повећавала како се рат примицао крају. Многи су већ читали о борби до истребљења између четника и усташа на Лијевче пољу крајем рата.

четници у Босни са заплењеном фотографијом крвника Павелића

Мимо те битке постоји још мноштво мањих сукоба. Тако нпр. на терену Прњавора муслиманске милиције су сарађивале са партизанима у борби против четника: „У 2-3 села милиција сарађује са нама у борби против четника.Сва та милиција док стоји изван наших редова претстављају резерву непријатеља.“

Током 1944. године, када се ослобађају велики дијелови Босанске Крајине, има примјера масовног преласка домобрана у партизане. Један од разлога је био и тај што су их партизани слали у борбу против четника. Домобрани су се радо одазивали таквој борби.

Срби су имали два антифашистичка покрета

Срби су геноцид у НДХ доживјели подијељени на четнике и партизане. Као да није био довољан геноцид, Срби су страдавали и у међусобним обрачунима ова два покрета. Оба покрета су била антифашистичка, али супротних идеологија и тактика. Рат су добили партизани на челу са комунистима. Краљева војска поред пораза била је оптужена и да је била савезник усташама, нацистима и фашистима.

Генерал Драгољун Михаиловић први герилац у Европи

Младе генерације српских историчара исправљају историјске фалсификате и полуистине. Све то раде на основи историјске грађе. Ипак, са многих страна оптужују се за неки историјски ревизионизам. Питам се шта би то могло бити? Зар нису онда сви историчари свијета који су икад неку у јавности прихваћену заблуду оборили својим научним радом ревизионисти? Али оставимо ова питања по страни и радимо само на основу докумената, свједочења и осталих историјских извора. Свијету није могуће угодити, поготово ако је тај свијет заражен србофобијом и правдањем својих мрља из прошлости. Овдје је „свијет“ наша околина, сви они братски народи и народности.

четници и Црвена армија у ослобођеном Крушевцу 1944.

Историјски извори су углавном јасни у ономе што нам говоре. Али морам признати да сам у овом тексту био „пристрасан“. Наиме, користио сам углавном партизанске изворе како бих обичном човјеку показао разлику између четника и усташа. То нису само извори које сам цитирао у тексту. Дакле, документа, разне преписке и свједочења оних чији су пропагандни апарати четнике прогласили за „српске усташе“, оповргавају ту оцјену четничког покрета.

За крај један цитат из још једног комунистичког документа који нам говори како је међу партизанима ширена мржња против четника. Тако другарица Боса, „руководиоц политодјела XI дивизије“ у свом излагању у Санском Мосту 1944. године каже за терен централне Босне: „Код бораца је владало мишљење да четници не претстављају непријатеља, да четничко тане не убија. Ми смо успјели да од VI офанзиве на овамо разбијемо то мишљење код бораца, да их изоштримо у процјени става према четницима.“

Текст преузет са: srbiubih.com под називом „Нема једнакости између четника и усташа“

Поделите: