ЈОВАН БАБУНСКИ ЈУНАК СТАРЕ СРБИЈЕ И МАКЕДОНИЈЕ

ЈОВАН БАБУНСКИ ЈУНАК СТАРЕ СРБИЈЕ И МАКЕДОНИЈЕ

Јован Стојковић (Мартолци, 25. децембар 1878 — Велес, 20. фебруар 1920), Војвода Бабунски, четнички војвода у Старој Србији, данашњој Македонији, за време четничке акције почетком 20. века. Надимак Бабунски је добио по планини Бабуни на којој је четовао 1905—1908. О Јовану Бабунском је испевана песма, која је касније препевана у познату четничку химну, „Спремте се спремте, четници“. Сећамо га се на дан кад је ослобођена Стара Србија и Македонија а жалосно је што та личност доказани историјски ослободилац данашње Македоније нема спомен обележје, док су лажним херојима подигнута обележја.

 

Војвода Јован Стојковић Бабунски (Фото: spoji-magazine)

Родио се у селу Мартолци у области Азот код Велеса. Основну школу је завршио у селима Оморану, Богомили и Војници. У Велешкој гимназији бугарски учитељ га уписује као Ивана Стојкова, након чега га отац шаље у Србију на школовање. Завршава нижу гимназију у Ваљеву, након чега постаје питомац Друштва Светог Саве. Као питомац овог друштва које је школовало ђаке из Старе Србије и Македоније похађа богословску учитељску школу у Београду.

По завршеној школи враћа се у Азот где постаје учитељ у селу Теову. Као српски учитељ трпео је притиске бугараша из ВМРО-а, јер је говорио и писао српски, на наречју његових Брсјака које је сматрао за старосрпско племе. Након што су му припадници ВМРО убили брата и синовца у Мартолцу 1905. одлучује да се одметне и придружи српским четницима Глигора Соколовића и Темељка Барјактревића који су се у Азоту појавили још крајем 1904. године. Априла 1905. долази у Азот заједно са четом Стевана Недића Ћеле и Сретена Рајковића. Код села Ореше долази до сукоба с четом ВМРО-а под командом Стевана Димитрова, која бива уништена до последњег човека након што су је опколили Глигор, Темељко и Бабунски. Као војвода Јован Бабунски води више борби са четама ВМРО-а и турском војском на Мовнатецу, Куртовом камену, Ножу и многим другим. Из сваке борбе излазио је као победник.

 

(Фото; Википедиа)

 

Српска ми труба затруби
Во това село Дреново,
“Спремте се спремте четници,
Силна ће борба да буде!“

Најнапред иде пред четом
Јован Бабунски војвода,..

 

Зебрњак, монументални споменик победе српске војске над турском 1912. у Кумановској бици, порушен од стране бугарске војске (Фото; landmark)

 

Када је 1908. године у Турској извршен преврат и када су дошли на власт Младотурци, прогласили су Устав и опште помирење, војвода Бабунски је неко време прекинуо четовање. Младотурци су ухапсили војводу Бабунског, али је успео да побегне у Србију. Године 1912. за време Првог балканског рата, у одреду Војводе Вука учествује у борбама на Стревици где бива рањен. У Другом балканском рату учествовао је у Добровољачком одреду у бици на Брегалници. По избијању Првог светског рата Бабунски формира Савски четнички одред, касније преименован у Руднички четнички одред под командом мајора Војислава Танкосића. Овај одред примио је на себе прве ударе аустроугарске војске. Одред је између осталог разнео железнички мост на Сави. Након победа на Церу и Колубари 1914. комитет у Софији по наговору Беча убацује чете у тадашњу Јужну Србију. Српска влада формира четничке одреде за сузбијање терористичких делатности ових чета. За команданта ових антитерористичких и потерних одељења постављен је Јован Бабунски.

 

Француски журнал 1915. године приказује карикатуру мучког напада на Србију ( Фото: Википедиа)

 

Уочи напада Бугарске и Немачке 1915. српска влада чете и потерна одељења преформира у Летећи жандармеријски одред под непосредном командом Врховне команде. Овај одред под командом Бабунског добио је задатак да у Качанику спречи продор бугарске 3. дивизије. Одред је са великим губицима успео месец дана да спречи пролазак Бугара. По повлачењу српске војске Летећи одред се повлачи заједно са француском војском. На Солунском фронту 1916. одред Бабунског бива придржен Првој армији и распоређен на одсек код Преспанског језера. У борбама са Бугарима и Немцима на овом сектору Бабунски и његов одред се истичу хватањем непријатеља иза линије фронта и прикупљању информација. Након заробљавања два немачка торпедна чамца бива одликован од француског генерала Франше де Епереа.

 

Споменици ослободиоцима краљевима Петру и Александру на Душановом мосту у Скопљу, које су порушили бугарски фашисти ( Фото: Graditelji Novog Sada)

 

Његово име и презиме није смело да се спомиње у Социјалистичкој Југославији, иако је он дао свој допринос ослобођењу и уједињењу Вардарске Македоније и Србије у којој је, за разлику од Пиринске и Егејске, сачуван културни и национални идентитет његовог народа.

 

Чукунунуци војводе Јована Бабунског поносни на свога чукундеду данас у Србији а у Македонији нису знали ко је он (Фото: Википедиа)

 

Праунук овог великог јунака је некадашњи југословенски и македонски фудбалер и актуелни тренер Бобан Бабунски а чукунунук фудбалер Црвене Звезде Давид Бабунски.

 

Извор:1. https://en.wikipedia.org/wiki/Jovan_Babunski

Преузето са:Српски Четник

 

ИМА ЛИ БОГА ПОСЛЕ АПОЛА 8?

ИМА ЛИ БОГА ПОСЛЕ АПОЛА 8?

Како је један прилог у емисији «Видици» РТБ Јована Шћекића из 1969. године показао друштвени јаз између оних који су веровали у Бога и оних који су веровали само својој партији. Гледајући недавно на једном од канала националног сервиса овај документарни прилог, размишљао сам о новинарском послу као историјском артефакту, пролазности сваке идеологије и снази Истине која налази своје начине да буде саопштена.

 

 

Операција «Аполо 8» била је други лет у свемир са људском посадом и први лет са посадом која је имала задатак да уђе у месечеву орбиту. Летелица је успешно лансирана 21. децембра 1968. из Свемирског центра Кенеди. Посада је фотографисала Месечеву површину, а астронаути Френк Борман и Вилијам А. Андерс били су први људи који су видели Месец са даље, нашој планети невидљиве стране. На земљу су успешно слетели након нешто више од шест дана лета. Како су житељи тадашње социјалистичке Србије дочекали ову вест, занимало је новинара тада једине телевизије у Србији Јована Шћекића, који се са екипом запутио у Мрчајевце, да са обичним светом поразговара на тему: «Где је Бог после операције Аполо 8»? Репортажа као да је била инспирисана унапред познатим питањем друга Хрушчова и унапред познатим одговором друга Гагарина. Намерно је изабрана позорница, снегом покривени Мрчајевци.

 

 

Смењују се ликови српских сељака, шумадијских домаћина и кадрови њиховог живописног села којег као да није дотакла рука неизбежног социјалистичког прогреса. Једна старина се издваја у одговорима.

„О томе сам много ситан да говорим, али како ја мислим, космонаути су дошли до врхунца. Жеља би ми била да су пронашли Бога, али пошто нису, чујем  да су пронашли горе неке кврге и урвине, што ме запањује и узбуђује. Ми и овако доста радимо, ако горе пронађу неке које ми треба да помажемо, замолио бих да не иду да их траже » – рекао је храбри и мудри мештанин, који није у прилогу потписан, али ће се, будући да је управо последња реченица коју је изговорио узбуркала страсти у мирном селу,  током емисије сазнати да је његово презиме Рајичић.

 

 

Мрчајевски парох са шајкачом и Крстом је одговорио на питање цитирајући Свето Писмо.

«  На ваше питање о “Аполу 8” могу одговорити једним цитатом из Светога писма, “Будите савршени као што је и ваш Отац Небески”. Тројица космонаута су довољно рекли о свему томе када су послали Божићне поздраве и честитке и који су јели и Божићног ћурана горе. Ја мислим да су они довољно рекли о свему томе » – рекао је свештеник.

 

 

Свештеник, користи прилику и у емисији објашњава да је Мрчајевце као парохију „задужио“ 18 месеци раније.

« Наследио сам 150 кућа у које свештеник није ишао. Данас има 60 таквих кућа, али и у њих одлазим, ноћу Крстећи децу и Венчавајући, у сутон дана опевавам. Зашто ноћу, питајте њих » – поручио је свештеник Милорад. који ће постати таст певача Мирослава Илића. У Мрчајевцима данас кружи прича да је он « под неразјашњеним околностима », управо због ове изјаве која је гађала у саму срж комунистичког лажног, секташког, двоструког морала, погинуо у саобраћајној несрећи у Прељини 1972. године.

 

Иако је ауторе, како сам Шчекић обашњава, занимало само како се напредак науке прелама у главама обичних људи, прва емисија узнемирила је Мрчајевце, па је телевизији са збора мештана у име 500 људи упућено писмо у којем се наводе замерке на прву емисију.

 

 

То како се и с којим циљем један свештеник који је јавно проговорио о двоструком моралу комуниста појавио на екрану, обележило је другу емисију. Очигледно је ловац гонећи зеца истерао на чистину нешто веће. „Неуки и назадни“ су очитали лекцију „паметнима и напреднима“, што је невидљива рука Промисла Божијег и то је забележено на траци за будуће генерације.

 

 

Много година касније, Вилијам Керел је снимио документарни филм « Operation Lune » за француску продукцију. У овом документарцу удовица познатог режисера Стенлија Кјубрика открива фрапантну чињеницу даје њен супруг био ангажован 1969. године од стране америчке администрације да сними кадрове шетње астронаута по « Месецу ». Кјубрк је урадио кадрове у истом студију у коме је снимио и филм« Одисеја у свемиру 2001 » користећи специјалне објективе који су направљени за потребе НАСА-е.

 

Аутор: Саша Младеновић (foto: print screen youtube)

Извор: http://www.krug.rs/kao-da-je-bilo-nekad/1109-mrcajevcani-bog-i-astronauti.html

 

ПОГЛЕД У ЛИЦЕ ЗЛА

ПОГЛЕД У ЛИЦЕ ЗЛА

Некадашња упитаност над смислом писања поезије након ужаса Холокауста увелико се претворила у императив стварања уметничких дела посвећених свим ужасима масовних истребљења почињених током Другог светског рата, које је савремени свет, нажалост, све спремнији да заборави.

 

Пошто живимо на тлу које је од 1941. до 1945. било поприште језивих масовних ратних злочина, тај императив за савремене ствараоце бивше Југославије има и додатну „специфичну тежину“, тим пре што је изостанак суштинског и свеобухватног сагледавања размера и карактера тих злодела довело до њиховог понављања само неколико деценија касније.

 

Нажалост, тек је у неколико филмова, књижевних дела и позоришних представа уметницима успело да се ослободе „неподношљиве лакоће сврставања“, те да о људским страдањима проговоре аутентично и неострашћено. Једно од таквих, ретких а изузетно вредних остварења јесте документарни филм Завештање редитеља Ивана Јовића, који је публици познат по свом дебитантском и награђиваном играном филму Исцељење, у коме се бавио преиспитивањем могућности помирења и опроста.

 

 

У јеку најновије репризе призивања реторике и механике зла у суседној Хрватској, овај потресни и „тежак“ филм на уметнички супериоран начин устаје против летаргичности заборава и „меланхолије“ игноранције.

 

 

Од обимног материјала, Иван Јовић створио је снажан, аутентичан и дубоко човечан филм који заувек отима од заборава причу о деци депортованој у усташке логоре, у којима су сведочили смрти најближих, били на најбруталнији начин одвојени од родитеља, а неки касније и покрштени те распоређени у нове, католичке породице као радна снага.

 

 

Бирајући најупечатљивије саговорнике који сведоче о најпотреснијим епизодама ове голготе, Јовић гледаоца смешта у сам центар збивања, па се од првог до задњег тренутка трајања филма осећате као очевидац акције у којој су сатрте целе фамилије и села. Овдашња публика имала је прилику да прошле године види Оскаром награђени мађарски филм Шаулов син, у коме је већ толико пута испричана прича о крематоријима Аушвица донета на аутентичан, другачији начин.

 

 

Завештање Ивана Јовића јесте још један успео уметнички напор да се без трунке компромиса, врсном употребом филмског језика храбро погледа у лице зла и додирне његова суштина. Црно-бела фотографија филму обезбеђује додатну дозу уметничке аутентичности, а секвенце набујале воде, у којима је гледаоцу пружена кратка прилика да се пресабере, својом ликовношћу дискретно призивају кадрове филмова Иваново детињство Андреја Тарковског и Иди и гледај Елена Климова.

 

 

Па ипак, оно најдрагоценије у Завештању јесу управо његови актери. Смогнувши снагу да своју причу о сусрету са непатвореним злом испричају у камеру, они сви одреда пред нашим очима и у нашим срцима опет постају она деца којима није допуштено да одрастају, већ су тако мали и беспомоћни натерани да сазру у једном једином тренутку.

 

 

Управо зато, а упркос стравичности искуства и бремена који су носили кроз живот, њихово сведочанство о свету у коме живимо улива наду у победу добра. Готово опипљива енергија ових људи и њихова непоколебљива вера у живот јесу истинско завештање и садашњим и будућим генерацијама, да не забораве ову децу и време у коме је деци одузето детињство.

 Аутор: Вуле Журић

Извор: http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=107115

АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА И ВАЗНЕСЕЊСКИ ДАНИ

АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА И ВАЗНЕСЕЊСКИ ДАНИ

Свету архиjереjску Литургиjу у храму Вазнесења Господњег новом још недовршеном храму у насељу Багљаш је служио његово преосвештенство епископ банатски Никанор. Литургији је присуствовало комплетно руководство града и округа на челу са градоначелником Чедомиром Јањићем, истакнути привредници и јавни радници, деца из ОШ „Петар Петровић Његош“ и велики број верника. Након Литургије на свечаноj седници Месних заjедница „Вељко Влаховић“ и „Соња Маринковић“ додељена су вредна признања заслужним личностима и колективима.

 

 

Честитаjући свим становницима насеља Багљаш срећну Славу епископ банатски  Никанор рекао jе, између осталог, да jе у овим временима потребно обратити се Богу, нашој Светосавској традициjи и вери наших предака.

 

 

Ово насеље које је пројектовано у време претходног друштвеног поретка није до сада имало своју богомољу па самим тим ни своју Славу. Владика банатски Никанор је једна од најзаслужнијих личности што је храм посвећен Вазнесењу Господњем подигнут у центру насеља а и што је овај део града који броји 30.000 становника већином Православних верника добио своју Славу Спасовдан.

 

 

Овим чином је практично почела манифестациjа „Вазнесењски дани“, у склопу коjе ће бити одржан и традиционални фестивал „Банатска прича“. Биће то прилика да се становници Багљаша још једном окупе како би прославили своју Славу и уживали у богатом културно-уметничком програму и домаћим производима који ће се наћи на штандовима.

 

 

Дан обе месне заједнице једногласно је установљен прошле године, а од ове године заједнички празнују и Славу Вазнесења Господњег, у народу познато као Спасовдан.

 

 

Овогодишњи кум Славе jе помоћник градоначелника и члан Савета “Соње Маринковић” Симо Салапура.

 

 

„Задовољан сам што се наш храм сваке године све више ближи свом финалном изгледу и завршетку, а задовољан сам и што ћемо бити у прилици да доделимо признања заслужнима за развоj овог дела града“ – рекао jе Салапура.

 

 

У просториjама месних заjедница освештан jе и резан славски колач и одржана jе најављена друга по реду седница Савета месних заjедница „Вељко Влаховић“ и „Соња Маринковић“.

 

 

Помоћник градоначелника Симо Салапура и председник Скупштине града Оливер Митровић су у име Савета уручили признања за афирмацију и допринос развоју Багљаша епископу Никанору, новинару и књижевнику Зорану Славићу и Асоциjациjи за развоjа Месне заjеднице “Вељко Влаховић”.

 

Аутор: Саша Младеновић (Фото: Александар Блануша)

ВИЦ О ЛАЛИ ЈЕ СТВОРЕН У БЕОГРАДУ

ВИЦ О ЛАЛИ ЈЕ СТВОРЕН У БЕОГРАДУ

Пишући текст „Лале: Ко смо, шта смо и шта нисмо“, навео сам који су чиниоци садржине регионалног националног идентитета српских староседелаца Бачке и северног Баната који су данас сасвим запостављени. Током трајања Југославије, висока национална свест је гурана у заборав јер је сматрана шовинизмом, а родољубље је изједначено са национализмом. Веселост и тромост су пренаглашене нарочито захваљујући масовним медијима. Развојем модерних медија, свођењем интерсовања публике на кратку и забавну вест идентитет Лала је погрешно везан за „Лалу“ из вица.

(више…)

Send this to friend