ЛАЗО М. КОСТИЋ – ХРВАТСКА ЗВЕРСТВА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ – СВЕДОЧАНСТВО ДР ВИЛХЕЛМА ХЕТЛА

ЛАЗО М. КОСТИЋ – ХРВАТСКА ЗВЕРСТВА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ – СВЕДОЧАНСТВО ДР ВИЛХЕЛМА ХЕТЛА

Проф. др Лазо Костић, познат широм света, један је од најбриљантнијих српских научника, који је својој отаџбини и српству посветио свој живот. Он је толико задужио отаџбину . Довољно је рећи да је објавио 98 књига и преко 2.000 студија и расправа научног садржаја у разним публикацијама. Међу књигама има и капиталних дела и универзитетских уџбеника, а све остало су дела у одбрани Српства, српских земаља и о српско-хрватским односима кроз векове. Из његових дела се види колико је имао дара за предвиђање догађаја. Својим књигама је панично упозоравао на оно што ће се десити и пружао огромне количине докумената и аргумената који су могли преокренути токове догађаја, да су узети у обзир. Нажалост, његове књиге су биле забрањене у СФРЈ, а у свету није могао свако да их чита јер су писане на српском и ћирилицом.

др Лазо М. Костић

Прво лице овде наведено (др Хермана  Нојбахер) било је политичар по струци (политичар у пуном смислу: и споља и унутра). Сад изјаве једног од шефова обавештајне службе на „Југоистоку“, лица које је по званичној дужности пратило догађаје и бележило их (одн. слало извештаје, на основу којих је после настала његова књига).

Валтер Хаген, један од главних шефова политичке шпијунаже за „Југоисток Европе“ издао је 1950. у Цириху своју књигу „Тајни фронт“. Ова књига је прилично цитирана од наше емигрантске штампе, али није увек навођено оно што је битно са српског гледишта и наше националне борбе. Чак је то као намерно пренебрегнуто било. Ја сам се подухватио да овде изнесем неколико Хагенових изјава о прогонима Срба у оном руглу од хрватске државе, јер је и он један од најаутентичнијих сведока тих зверстава.

Усташке формације описане као „бесмислени изгредници

Овим речима сам започео свој приказ Хагенове књиге пре више од десет година у чикашкој „Слободи“, па то преносим овде, једнако као што сам учинио и са претходним приказом Нојбахерове књиге (такође из чикашке „Слободе“, кад је први пут, непосредно после изласка из штампе, Србима приказана)… Тако ће остати и неки журналистички изрази намењени читалачкој публици листа.

После сам утврдио да је „Валтер Хаген“ уствари псеудоним за правог шефа немачке обавештајне службе који се звао др Вилхелм Хетл (Dr Wilhelm Hoettl).  Тиме се ви најмање веродостојност његових исказа не ремети. Напротив!

Нацистички злочинци као учитељи усташких следбеника

На стр. 236, пише Хаген како је „Павелић, вођа усташа, стигао у Загреб неколико дана после конституисања нове државе заједно са усташком емиграцијом и преузео целокупну власт. Ових укупно 360 емиграната заузеше сва важнија места у новој држави“.

Ето, толико је било усташа. А многи Срби, далеко више него странци, сва злодела њима, усташама, импутирају! Та злодела су вршиле десетине хиљада Хрвата а не мање од 400 усташа. То признају многи страни писци, као што ће се из даљих страна књиге видети: неки директно а неки индиректно.

Политика Влатка Мачека под лупом др Хетла

»Валтер Хаген« ректе Др Хетл пише пре овога:

Стр. 232. Травањ 1941: „Маса Мачекових присташа и са њима готово цео хрватски народ сматрао је да је дошао велики час да се коначно ослободе из државне југословенске заједнице“.

Стр. 236: „Хрватски сељаци које је Мачек пре свог пута у Београд наоружао пређоше — са развијеним заставама — у немачки лагер. Ови одреди су стекли велике заслуге код разоружавања војних јединица верних Београду“.

Споразум Цветковић-Мачек као увертира у „крвави хаос“

Хаген пише да су властодршци нове Хрватске њу „у кратко време претоворили у крвав хаос“.

„Sie überantworteten das Land binnen kurzem in einem blutigen Chaos.“

Каже како је »млади Кватерник«, син „војсковође“, тзв. Дидо Кватерник организовао полицију и »у том циљу наоружао без одабира све што се понудило и од режима сматрано као поуздано, чак ако се радило о људима са најгором криминалном прошлошћу. Тада су хрватске чете народне заштите разоружане и распуштене…“ (стр. 237).

Злочинци српске крви и хрватска част

Говорећи о збивањима после преузимања пуне власти од стране »усташа« маја 1941. Хаген каже на стр. 238. дословно: „Једна заиста смртна мржња била је уперена против Јевреја и против Срба, који су управо службено проглашени за фогелфрај“. (То значи да их може свак убити — ЛМК.) Говори онда о прогањању Јевреја иако су скоро сви усташки шефови били у браку са Јеврејкама или проистицали од њих. А затим наставља:“Бројно далеко обимније него испади према Јеврејима беше организовано масовно уморство Срба“. (Ја сам употребио хрватску реч „уморство“ за немачки „морд“, као што заиста преводе ту реч. То значи најодвратнија врста убиства, ЛМК.) Даље каже писац: „Већ у лето 1941. узеше ужасне грозоте нечувене размере. Читава села, као нпр. Војнић, чак читави предели беху систематски уморени или су становници били присиљени да беже у Србију. Пошто се, по старој традицији, изједначује хрватство и католичка вера, као и српство и православна вера, то почеше православне да терају да пређу на католичку веру. Ово принудно ‘прекрштавање’ беше управо форма по којој се вршило хрватизирање“.

Die Ustascha hatte mit dem Serbenmassaker den Anfang der endlosen Greueltaten gesetzt

Извесне реченице тих констатација најмеродавнијег човека не могу а да се не пруже у оригиналу. Тако почетак:

„Der wahrhaft tödliche Hass der neuen Herren richtete sich gegen die Juden und gegen die Serben, die geradezu offiziell für vogelfrei erklärt wurden… Za-hlenmässig noch weit umfangreicher als die Ausschleitungen gegen die Juden war der organisierte Massenmord an den Serben. Bereits im Sommer 1941 nahmen diese entsetzlichen Greueltaten unerhörte Ausmasse an. Ganze Dörfer, wie zum Beispiel Vojnic, ja ganze Landstriche wurden systematisch ausgemordet oder es wurden die Einwohner zur Flucht nach Serbien getrieben…“

Читаоци ће сами увидети да један Немац употребљава речник који није у том језику уобичајен. Кад се узме у обзир да то чини шеф шпијунаже, који је научио да свакодневно третира злочине, па ипак овде не може а да не буде пренеражен, то ће још јасније доћи до изражаја. Напослетку, кад се има у виду да то чини савезник Хрвата, онда, свакако, неће бити читаоца, сем Хрвата, који се неће зграњавати.

Усташе су са масакром Срба учинили почетак бескрајних зверстава

Да пређемо опет на самог Хетла, алијас „Хагена“. Он пише на стр. 234: „Масакри Срба од стране усташа, последица предавања целокупне државне власти Павелићу и његовом кругу, и систем преверавања српских православаца у католичку веру, многе нагна у шуму“. Стр. 251: »Усташе су са масакром Срба учинили почетак бескрајних зверстава…“.

Ова последња реченица мора такође у оригиналу да се пренесе. Она гласи:

„Die Ustascha hatte mit dem Serbenmassaker den Anfang der endlosen Greueltaten gesetzt…“

„почетак бескрајних страхота (зверстава)“

Даље каже да су се герилци огорчено борили, али је главна њихова констатација да су усташе извршиле „почетак бескрајних страхота (зверстава)“, из чега произилази да су други били у одбрани.

У моме чланку у „Слободи“ од новембра 1957. стоји:

Може ли бити јаснијег приказа зверстава над Србима у тој криминалној држави, и то од једног савезника? Ја сам више пута писао да ће савезници један за другим да се дистанцирају од зверстава за која заиста нису криви. Остаће она чисто дело хрватства у име чије су чињена.

Немачи посланик у Загребу Сигфрид Каше

Хаген наводи и став Немаца и признаје доста кривицу немачког посланика у Загребу Сигфрида Кашеа (што смо и ми у Београду знали још у пролеће 1941). И дословно каже: „Његово (Кашеово) понашање беше највећа, управо несавладива препрека других немачких места да се учини притисак на Павелића да престане са политиком уморства од усташа… Кад су немачка војска и немачка тајна служба протестирале код Хитлера против ових бесмислених и опасних масовних уморстава, Каше је успевао преко Рибентропа да те оптужбе обескрепи тврђењем да се ради о појединачним револуционарним изгредима, који су неминовни и разумљиви, кад се ради о преобиљу силе која се преузима. Овај аргумент је, сасвим разумљиво, изгубио сваки изглед оправдања кад је преврат извршен. Пошто недела усташа нису имала крај, Каше је налазио увек нова оправдања и изговоре, и тиме је имао увек успеха. Само једанпут, кад су 1942. године, неки усташки прваци у Славонији извршили ужасна масовна убиства на тамошњем становништву, успело је генералу Глезу толико учинити да ови терористи буду удаљени од очију јавности. Али Павелић није ни помишљао на то да кривце казни него их је још задржао у својој околини и примао њихове савете… Ипак све до краја није било могуће да се усташке формације васпитају на правилно вођење рата; акције умирења које је немачка војна снага предузимала увек су осујећене бесмисленим изгредима усташких формација које су у њима учествовале, а ови изгреди произвели су више партизана него што су их војничке акције могле да баце ван борбе“.

Приредио: Петровград.орг

Поделите:
АЛЕКСАНДАР ШИРОКОВ: ЦРВЕНА АРМИЈА: ОСЛОБОДИЛАЦ ИЛИ ОКУПАТОР?

АЛЕКСАНДАР ШИРОКОВ: ЦРВЕНА АРМИЈА: ОСЛОБОДИЛАЦ ИЛИ ОКУПАТОР?

Свима нам је добро познато да би поједине државе (Украјина, Летонија, Литванија, Естонија и Хрватска) радо преиспитале (а неке то већ активно чине) резултат Другог светског рата. Србија не спада међу фалсификаторе, али с времена на време и у њој многи подигну глас о „злочинима“ јединица Црвене армије на српској територији.

Чувена фотографија испрес палате Албанија у Београду

Протекла годишњица ослобођења Београда од нацистичке окупације згодна је прилика и одличан повод да се митови о понашању Црвене армије у Југославији анализирају и аргументовано оповргну. Сматрамо да се већина њих може свести на три.

Народ и ослободиоци на улицама Београда 1944.

Први мит: „Оно што се догодило 1944. није било ослобођење од нацизма, него окупација од стране Совјетског Савеза“.

Стварност: У Другом светском рату на територији Југославије вођен је и грађански рат. Српски монархисти уз подршку Велике Британије борили су се против многобројних одреда комунистичке опозиције, која је са своје стране добијала свесрдну помоћ од своје браће по идеологији из СССР-а. Важно је истаћи да су и партизанске одреде Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ) углавном чинили Срби из најсиромашнијих слојева становништва. Када су се јединице Црвене армије 1944. приближиле границама Југославије, руководство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) обратило се Москви са молбом да помогне у ослобођењу земље од окупатора. Јединице НОВЈ практично нису поседовале тешку технику и нису могле да изађу на крај са добро наоружаним трупама Вермахта.

Црвеноармејци групе армија „Србија“ у Београду 1944.

Међутим, после свих битака и ослобођења земље трупе Црвене армије су напустиле Југославију. За разлику од Мађарске, Источне Немачке, Пољске, Чехословачке и Бугарске, у Југославији никада није било совјетких војних база, и власт по градовима су бирали сами житељи тих градова, а не совјетски команданти. Стога је апсурдно говорити о било каквој окупацији Југославије од стране Совјетског Савеза.

Српски народ и руски официри у предаху између борби

Други мит: „Совјетски војници су на својим бајонетима донели марионетски комунистички режим у Србију, и због тога се не могу третирати као ослободиоци“.

Стварност: Комунистички покрет је у то време био моћан и активно се супротстављао немачкој окупацији. Комунистичка партија није постојала само у Југославији, него практично у свим земљама Источне Европе, и свуда је уживала подршкустановништва. У првој фази, после првих избора који су организовани у земљама будућег социјалистичког блока, Москва није вршила снажан притисак на нове елите. Оне су (као и већинско становништво тих земаља) потпуно су искрено желеле да граде комунизам. И управо у тренутку када је диктат Москве почео да расте Југославија је била једина земља која је 1948. руководству СССР-а рекла своје чувено „не“. Сами просудите да ли се за режим СФРЈ, који је са Москвом 15 година био буквално на ратној нози, а дружио се са САД и Европом, може рећи да је био марионетски.

Да ли су Југословенски комунисти изиграли СССР

Трећи мит: „У Србији се релативно мирно живело под немачком влашћу, а када су дошли Руси почела су силовања, убиства представника елите и безразложна стрељања“.

Стварност: некоректно је (најблаже речено) говорити о мирном животу за време окупације у Србији. Немци су врло радо организовали стрељања локалног становништва. Довољно је сетити се колико је Срба, Јевреја и Рома побијено у Јајинцима, или хиљада житеља Крагујевца које су Немци стрељали у знак одмазде због акција партизана. Има ли података о сличним поступцима јединица Црвене армије? Нема, и тешко да ће их бити. Ако такви подаци нису испливали током конфликта Тита и Стаљина 1948, то највероватније значи да они једноставно и не постоје.

Црвеноармејци и српске девојке у ношњама, ул. Кнез Михајлова у Београду

Када је реч о силовањима која су извршили совјетски војници у Србији, свакако да је било појединачних инцидената и да су у њима учествовали војници Трећег украјинског фронта, који су пре тога у борбама прошли Украјину, Румунију и Бугарску. Међутим, за разлику од немачке војске, Црвена армија је сурово кажњавала своје војнике за такве преступе. Када су совјетске трупе ушле у Европу (а ту се не мисли само на Србију, него и на Немачку, Аустрију, Пољску, Мађарску, Бугарску, Чехословачку, итд.), Црвена армија се са таквим преступимаборила свим средствима, почев од објашњавања и партијско-политичког рада са борцима, па све до војног суда и стрељања пљачкаша и силеџија. У Централном архиву Министарства одбране РФ свако се може упознати са неколико десетина таквих судских процеса, покренутих углавном против нижих официра и обичних војника (које је војни суд осудио на 9-10 година за незаконита хапшења, пљачке, отимања и силовања), и један процес против заменика команданта 429. артиљеријског пука, који је ражалован и послат у казнени батаљон.

Црвеноармејци у Северној Србији, Нови Бечеј 1944.

У сваком случају, историјска наука у овом тренутку не поседује доказе масовних преступа совјетске армије на територији Југославије 1944, али је антисовјетска титовска пропаганда после конфликта 1948. највише истицала управо такве преступе. Нарочито је познат анонимни памфлет, тј. псеудодокумент под називом „Злочини под плаштом социјализма“, који се често приписује Миловану Ђиласу и Титовом биографу Владимиру Дедијеру. Та књига обилује непотврђеним подацима и фантазијом аутора, и у типичном маниру класичне западне пропаганде приказује совјетске војнике као дивље и необуздане варваре, као нове Хуне на челу са Атилом Стаљином. Она је после 1954. повучена из свих библиотека, али је послужила као основа за све антисовјетске апокрифе који су се касније појавили.

Фалсификатор историје СФРЈ Владимир Дедијер и наручиоц фалсификата

У српском медијском простору ова тема се периодично покреће на популарним форумима и у коментарима испод чланака посвећених Другом светском рату, и увек у виду некаквих откровења и „истине о злим Русима“ коју су од народа скривали титовски комунисти.

Споменик у Источној Европи који има за циљ ревизију историје

Тешко да је неко од оних који постављају текстове и коментаре на Интернету читао озбиљну историјску литературу, или да је лично видео Српкиње које су црвеноармејци масовно силовали, или децу која су рођена од тог силовања (што би било неизбежно да је Црвена армија силовала комплетно женско становништво мале Србије, како неки тврде), али многи од њих воле да дискутују о томе како „није све црно-бело када је реч о Црвеној армији и ослобађању Београда“.

Сахрана хероја Црвене Армије Ворошилова у Новом Бечеју 1944.

Свакако је било и стрељања представника елите, али тешко да се и она могу приписати црвеноармејцима. Задатак Црвене армије био је да се бори против немачких јединица, а не да испитује степен поузданости српских трговаца и чиновника који су током рата живели у ослобођеним градовима. Погибија једногдела српске елите била је горак плод већ поменутог грађанског рата, колико год да је тешко помирити се са тим.

Закључак

Како се, међутим, догодило да су горепоменути митови тако чврсто усађени у српску свест? Од давнина се говори: „погледај коме догађаји иду у прилог, и наћи ћеш кривца“. Као што је већ речено, све је почело од послератног конфликта између Москве и Београда. Титу и његовом окружењу је било потребно да оправдају свој избор, и тако су у народ пуштене приче о „црвеним зверима и окупаторима“. Тај метод успешно и активно примењује западна пропаганда у свим земљама бившег Варшавског уговора. Примењивала га је и током Хладног рата, а и после њега, тј. примењује га и у наше време. Чињеница је да у самом срцу Европе постоји народ који представља тврд орах, а лојалан јеРусији. Врло је вероватно да је та чињеница некоме сметала, и да још увек некоме смета. Како другачије објаснити тако интензивно циркулисање гласина које не могу бити потврђене, а срачунате су на стварање раздора између руског и српског народа?

Српски народ са једне и друге стране Тисе на понтону Црвене Армије

Преузето са: Росијскаја газета & Russia Beyond (Фото: Колекција Карољ Андреа, Нови Бечеј онлајн и Евгениј Ананијевич Халдеј, советский фотограф, военный фотокорреспондент.)

Поделите:
МИСЛАВ ХОРВАТ: ИСТИНА О ХРВАТСКОЈ ИСТОРИЈИ

МИСЛАВ ХОРВАТ: ИСТИНА О ХРВАТСКОЈ ИСТОРИЈИ

Једну младу жену из Србије данима је преко фејса малтретирао неки Хрват и тражио да изађу заједно. Причао јој је о хрватским краљевима и истицао хрватску супериорност над Србима. Очајна, обратила ми се за помоћ.

Романсиранин долазак Хрвата на Балканско полуострво

Мало људи у Србији зна да читава супериорна хрватска повијест нема више од 150 година. Тек у другој половини 19. вијека Беч је стварао институције, Ватикан католичио, а католички попови и бечки ђаци измишљали приче из непостојеће хрватске повијести. Како је у 19. вијеку много Срба студирало у Бечу, студенти из тадашње Хрватске срели су се са јунацима и догађајима из српске прошлости. Један, којем се српска повијест посебно свиђела звао се Иван Кукуљевић Сакцински. Он ће касније заједно са неколицином католичких свећеника измислити низ хрватских краљева, ископати многе лажне налазе… све оно што смо имали прилике гледати у научно-фантастичној серији “Хрватски краљеви”.

Научно-фантастична BBC серијиа “Хрватски краљеви”.

Симболи једне нације и државе су грб, химна и застава. Хрватски грб први пут се налази грбовнику у фојничком католичком манастиру, као један од грбова српских земаља цара Душана из 14. вијека. Хрватску химну „Лијепа наша“ написао је Србин из Винковаца Јосиф Руњанин. Хрватска застава са распоредом боја црвен-бијели-плави први пут је употребљена као српска застава Сретењским уставом 1835. године, али је забрањена ради протеста Турске. Касније је бан Јелачић ту исту заставу узео за заставу Велике Илирије. Аустрија ју је одмах забранила, да би је касније одредила за хрватску заставу и тако је остало до данас.

Јосиф Руњанин Србин из Винковаца композитор хрватске химне

Оно што нису украли Србима, Хрвати су измишљали, а често су њихови краљеви настали на темељу сјећања на локалне српске кнезове и жупане, који онда у фантазијама ватиканских фалсификатора постају хрватски краљеви. Један од посебно популарних измишљених краљева је Звонимир. Прича каже да је Звонимир убијен 20.4. 1089. јер су Хрвати одбили његов позив за судјеловање у крсташком рату, а он их је на самрти проклео: “да хиљаду година неће имати владара свог језика!”. Након Звонимирове смрти, Хрватском је завладао мађарски краљ Бела. Хиљаду година касније, кад се клетва испунила дошао је Фрањо Туђман.

Непризната српска застава постаје хрватски понос

Ово је наравно тотална небулоза. Крсташки рат је избио тек 10 година касније и према томе, Звонимир за њега 1089. није могао знати осим ако није био видовит. У разним верзијама Звонимир је убијан и 1059. и 1079., већ према дневно политичким потребама. Како је могуће да народ само тако убије краљ који има своју гарду која га чува? Ко би се уопће усудио убити папиног вазала у папској земљи? Папа би ескомуницирао његове убице и на њих посало војску. Мађарски краљ Бела који је према овој причи завладао Хрватском умро је 30 година прије наводног убиства Звонимира. Заправо се ради о преписаној чешкој легенди о смрти кнеза Већеслава касније познатог као свети Вацлав. Осим тога, Хрвати јесу имали владара који је говорио на њиховом језику, звао се Александар Карађорђевић.

Грб Душановог царства из којег је преузет грб Хрватске

Као доказ постојања хрватског краља Звонимира дуго се наводила тзв. “Башћанска плоча” коју су идеолози хрватства називали “темељним спомеником хрватске писмености” и датирали је у 11. вијек. На тој плочи неки свећеник спомиње краља Звонимира. Плочу је “пронашао” Иван Кукуљевић Сакцински. Међутим, најновије анализе су показале да је плоча фалсификат. Облик и стил плоче немају везе са 11. вијеком. Црква у којој је плоча пронађена грађена је најраније у 14. вијеку у стилу касне романике. Како је плоча кориштена у цркви као преграда, израђена је када и црква. На плочи се налазио неки рељеф преко којег су фалсификатори уклесали садашњи текст. Када је све ово откривено, хрватски су историчари рекли да иако је плоча фаслификат, можда је постојао неки текст који спомиње Звонимира, па је стољећима касније исклесан у плочи. Можда, а можда га је исклесао и ванземаљац.

Фалсификатор Иван Кукуљевић Сакцински

Један од археолошких проналазака на који су Хрвати највише поносни је крстионица кнеза Вишеслава која је наводно доказ да су Хрвати примили католичанство до 9. вијека. Ту крстионицу је католички свећеник Лука Јелић датирао на почетак 9 вијека., а по њему је она из Нина. Нин је мало мјесто у Крајини, гђе су по њиховим фантазијама столовали непостојећи хрватски краљеви и зато им је било важно да баш тамо постоји нека крстионица. Крстионицу је Мусолини поклонио Павелићу и од тада се чува у Хрватској. Ипак, недавно је водећи хрватски археолог, професор емеритус Никола Јакшић призано да нити је Вишеслав био Хрват, нити та крстионица има везе са Хрватима. Јакишић је након 40 година истраживања закључио да не постоји никакав хрватски споменик из раног средњег вијека и да никакви Хрвати у то доба уопће не постоје на овим просторима.

Под лупом истине пише Српски кнез Војислав

Крстионица је нађена у 19. вијеку у Венецији. Убрзо за њу сазнају идеолози хрватства. 1911. католички свећеник Лука Јелић пише како је у Нину пронашао темеље те крстионице. Тако је “Вишеславова крстионица” ушла у све хрватске уџбенике. Када су археолози отишли у Нин, схватили су да је Јелић измислио те темеље и да они не постоје. Данас се зна да је крстионица израђена за потребе покрштавања Срба на источној обали Јадрана, крајем 9. и почетком 10. вијека и свако се својим очима може увјерити да на њој стоји уклесано име српског кнеза Војислава, а не Вишеслава који није ни постојао.

Павелићу је Мусолини поклонио „Вишеславову крстионицу“

Још луђа прича хрватске митолошке хисториографије је она о “персоналној унији” са Угарском. Како су најзападније српске земље биле врло сиромашне, српски владари нису имали претјерани интерес да их бране. Тако су Мађари освојили подручје од Загреба до Задра у 12. вијеку и држали га све док Угарска није пала под турску власт. Хрвати то раздобље називају “Хрватско-Угарским краљевством” и “персоналном унијом”. Кажу да су само имали истог владара као и Мађари, али своју државу. То је као да Срби кажу да су били у Српско-османском царству, персоналној унији и да су са Турцима делили само султана. У ту сврху измишљена је тзв. “Pacta Conventa” која је наводни документ из 12. вијека. Међутим, Pacta Conventa је писана језиком из 15. вијека, у њој се налази низ грешака, нпр. Коломан се наводи као син Ладислава, а био му је нећак. У мађарским изворима нема спомена о Pacti Conventi, нити је ико спомиње прије 17. вијека. Суочени са тим аргументима хрватски повјесничари признају да је Pacta Conventa фалсификат, али кажу да је можда постојао неки усмени договор са непостојећим хрватским племством. Можда, а можда је постојао о усмени договор са троловима.

Краљевина Хрватске, Далмације и Славоније је измишљотина

Кад им се спомене да се за разлику од Срба никад нису бунили него били вјерни слуге својих окупатора, Хрвати наводе Матију Губца којег је посебно форсирала комунистичка историографија. Наводно је извијесни Матија Губец подигао буну, истјерао угарску војску из Загорја, буна је ипак разбијена, а он окруњен круном од гвожђа и убијен 1573. Да је стварно у то доба неко успио истјерати угарску војску, то би подручје одмах освојили Турци. На попису кметова мађарске породице Хеннyнгх у селу Хижаковец из 1574. спомиње се и Матија Губец, а он је по овој измишљеној причи тада наводно већ годину дана мртав. Заправо се ради о некој локалној тучи у околини Загреба којој је умрло осам војника. Читава легенда је преписана према буни коју је водио Ђерђа Дожа против мађарског племства у Банату.

Од локалне туче у Загорју до Титовог омиљеног јунака

Шта још рећи о народу који је језик украо Србима, којем је граматику написао Србин Ђура Даничић, народу који није имао ни презимена ни земље, док Срби и у Хасбуршкој монархији и у Османском царству имали своју земљу, а најстрија српска презимена нађена су у Дечанској христовуљи из 1330. године. Чак и иритантни хрватски поздрав “бок”долази од искварене варијанте аустријског њемачког “мајн бокн” што значи “мој наклон”. Када су покатоличени расрбљени сељаци стизали у Загреб они нису разумјели њемачки, па су поздрав “мајн бокн” помјешали са својим “помоз Бог” у конструкцију “бок или бог” која се и данас у Хрватској користи.

Мајстори фалсификовања историје у СФРЈ

Она жена са почетка ове приче, коју је Хрват малтретирао преко фејса и молио је да изађе са њима, обратила се мени за помоћ. Одговорио сам јој:

– Реци му да ћеш се изаћи са њим под условом да први састанак буде на гробу неког хрватског краља. –

Никад јој се више није јавио.

О аутору аналитичару портала Србин.инфо:

Истражујући поријекло своје породице открио је да је његова прапостојбина Македонија (Стара Србија), да су се као српско племство јуначко борили у Косовској битци, након ње преко Црне Горе дошли у Далмацију, Херцеговину, Босну и Лику. Један дио њих је тек у 18. вијеку прешао на католичку вјеру. А од 20. вијека су по дифолту постали Хрвати.

Поделите:
ФИЛИП ТОМАШЕВИЋ: СРБИ РИМОКАТОЛИЦИ ИЛИ ХРВАТИ ИТАЛИЈАНСКЕ ПРОВИНЦИЈЕ МОЛИЗЕ

ФИЛИП ТОМАШЕВИЋ: СРБИ РИМОКАТОЛИЦИ ИЛИ ХРВАТИ ИТАЛИЈАНСКЕ ПРОВИНЦИЈЕ МОЛИЗЕ

Први пут сам 2007. године сазнао да у централној или прецизније јужној Италији постоје неки моји сународници који тамо живе већ 500 година и дан данас говоре нашим језиком или како га он зову “на нашу”.

Италијанска провинција Молизе

Те 2007. купио сам у једној књижари “Гласник Српског ученог друштва”, књига број 62, штампана у Београду 1885. године. На страни 273 налази се чланак под именом „Српске насеобине у јужној Италији“, аутор Ристо Ковачић, професор славистике у Риму који је од 1884. године боравио у италијанском региону Молизе и своје извештаје о Србима у Јужној Италији објавио у поменутом броју 62 ГСУД. Те 2007. године осим Ковачићевог путописа с краја XIX. века код нас није било књига на ову тему, прилично сам сигуран да нема ни данас, осим пар чланака на блоговима и форумима и одреднице на Википедији.

Тужна судбина српског народа у расејању

Извештај Ристе Ковачића за мене је био откриће коме у првом тренутку нисам посветио посебну пажњу. Три године касније, током мог вишегодишњег боравка у Италији (Абруцо, регион у суседству Молизеа), на интернету сам пронашао презентацију Молишких Словена и контакт, ако се добро сећам, председника удружења или заједнице. Господин се звао Марио Спадануда, презиме које у преводу значи “голи мач” или “исукани мач”. Љубазни господин, имао је тада шесдесет и нешто година, био је врло предусетљив и веома брзо смо договорили сусрет у његовом дому у Риму.

Насеобина Молишких Срба

Да се вратимо на извештај Ристе Ковачића из 1885. године и да упоредимо каква је била ситуација међу том нашом мањином тада и каква је у данашње време. Осим Ковачића њима су се бавили у XIX. веку и други научници као што је сенатор Краљевине Италије и лингвиста Грациадио Исаија Асколи. Његов извештај објављен у часопису “Политекнико” 1867. године јасно приказује какво је било расположење у то време:

Дубровчани су се некад изјашњавали као Срби римокатолици

“Словенски језик молишких колонија српски је, тј. онај што се говори с малим варијацијама у Далмацији, Црној Гори, Србији. Српске колоније у Молизу живо љубе свој српски језик и своју српску народност, али у исто доба љубе такође и отаџбину италијанску. И међу мученицима за слободу Италије живом се светлошћу блиста један Србин из Аквавива Колекроче; а то је: Никола Нери (Nicolo Neri, Аcquаvиivа Cоllеcrоcе 1761 – Наpoli 1799, прим.), који је умро године 1799. на губилишту, заједно са Паганом, Карафом, Караћолом и доста их је још славних италијанских патриота. А тај је славни итало-србин (Никола Нери) имао обичај, опраштајући се са својим мештанима које је често походио, препоручивати: “Немојте ‘згубит наш језик”! И кад сам ја походио Аквавиву (октобра 1864.) живела је још онда Николина удовица… Овим Србима у Молизу Италија би се могла користити да јој помогну склопити нових савеза, цивилних и политичких са Србима што су с друге стране Јадранског мора.”

Двојезични натпис у месту Аквавива Колекроче

Како наводи Ристо Ковачић, у региону Молизе, провинција Kампобазо, некада је било девет српских насеља: Керифело, Палата, Тавена, Аквавива, Сан Феличе, Монтемиро, Сан Ђакомо, Рипалда и Сан Бјазе. Српски језик сачувао се, према подацима с краја прошлог века у три насеља: Аквавива, Сан Феличе и Монтемитро. Ради се о местима Аквавива Колекроче (или како га локално зову Жива вода Круч, или само Круч), Сан Фелиће дел Молизе или Сан Фелиће Славо (лок. назив Филић или Штифилић), и Монтемитро (лок. назив Мундимитар). Иначе, прве податке о овим колонијама дао је средином XIX. века наш књижевник Медо Пуцић који је одржавао живе контакте са локалном заједницом, посебно са песником и књижевником Ђованијем (Иваном) де Рубертисом. Нажалост у то време па и касније у Србији није било слуха како би се ове везе наставиле и прошириле. Како пише Милан Решетар становника у ова три места, по попису од 1901. године има: у Кручу 2212, у Стифиличу 1645 а у Мундимитру 945, свега 4802 душе. Када их је Ковачић посетио 1884. имали су још у великој мери сачувану своју националну свест и идентитет. Томе можемо захвалити и чињеници да се насеља налазе у неприступачним брдским пределима и да су практично све до XИX. века била отсечена и окренута сама себи и са минималним контактима са италијанским живљем. У XIX. веку и почетком XX. изграђују се локални путеви и сходно томе долази до све већег утапања у свеже креирани италијански национални корпус.

Димитрије или Митар, старо „хрватско име“

Срби и други Словени нису живели само у региону Молизе већ на више локација јужне Италије као што су Пуља, Калабрија, Абруцо. Током мог боравка у Абруцима једног дана прошао сам аутом кроз место које се зове Скиави д’Абруцо (прев. Словени Абруца) у провинцији Кјети Абруцо. Иако сам по имену претпоставио о чему се ради, веома брзо је претпоставка била и потврђена. По предању место је основала колонија Словена у XI веку, док се у записима место под овим именом први пут помиње 1309. године.

И тзв. Арбеши у Италији су звали свој језик „наши“

Милан Решетар, српски филолог из Дубровника 1911. године је на немачком језику објавио књигу “Српско-хрватске колоније у јужној Италији”. Књига је 1997. преведена на италијански језик. Српски превод још увек не постоји. Решетар наводи да су ови Словени дошли у Молизе крајем XV. и у првој половини XVI. века. Међутим, такође наводи да постоје непотврђене индиције о словенским насеобинама у овим крајевима које датирају још из XIII. века.

Шотокавско наречје српског отето за хрватски, бошњачки, црногорски језик

Највероватнији разлог ових миграција крајем XIV. и почетком XV. века су турска освајања на Балкану. Монсињор Ђанели, бискуп из града Термоли, у рукопису од 1753-1769, је забележио да су “Далмати” 1518. основали малу колонију у месту С. Фелице. У региону Абруцо су регистроване словенске миграције 1488. године. Једна од теорија је да су ови Словени дошли у Италију, тадашње Напуљско краљевство заједно са Албанцима у склопу експедиције Ђурђа Кастриотића Скендербега 1460. године и да је један део њих након Скендербеговог повратка на Балкан остао да живи у Италији. Албанци (или како су себе тада звали Арбереши или Арбанаси) су се населили још јужније и остатака ових групација има и дан данас. У местима где данас живе, исто као и у три словенска насеља, можете видети многе званичне натписе на њиховом језику. За многе познате личности се тврди да су Арбереши пореклом, као на пример Антонио Грамши и Ернесто Сабато. Албанске миграције су се наставиле и у XV. и XVI веку. За порекло словенских групација се тврди да се ради о народу углавном из Далмације и Херцеговине. Проф. Смодлака тврдио је да су са Велебита и из долине Неретве, Решетар је такође помињао Неретву и Херцеговину до Мостара.

Ђурђева породица Кастриот(ић)а води порекло од старог српског братства Браниловића (Бранила) из Зете

Каква је ситуација данас? Као што рекох, 2010. године посетио сам мог новог пријатеља Мариa Спандануду у његовом стану у Риму. Он и његова супруга украјинка били су веома љубазни и предусретљиви. Рекох да сам читајући текст Ристе Ковачића заинтересован да више сазнам о српским колонијама у региону Молизе. Марио је одговорио да је на услузи и да ће ми радо испричати све што зна, уз опаску да се не ради о српским већ о хрватским колонијама, да су они католици и Хрвати. На моју напомену да религија не одређује народност и да постоји доста извора који другачије говоре, одговорио је да Срби, за разлику од Хрвата, никада нису показали интерес за њих и похвалио се да их је председник Месић посетио два пута. Према ономе што сам чуо и видео, мени се чини да су везе на релацији Загреб-Молизе започеле у периоду након Другог светског рата и да трају и дан данас. У месту Мундимитар се налази и хрватски почасни конзулат. Званично су признати као национална мањин “Молишки Хрвати” док се њихов језик назива “Молишки хрватски дијалект”. На сајту општине Круч (Cомunе di Аcquаvivа Cоllеcrоcе) језик се назива хрватско-молижански (crоаtо-моlisаnо) или “на нашу” (аllа nоstrа). На сајту Круч (круц.ит) се каже:

“У нашем месту се говори стари хрватски. Затим даље наводи: Ово није савремени хрватски језик, већ дијалект, назван штокавски, који се говорио 1400. у долини реке Неретве, у залеђу Далмације, као и у Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори.”

По подацима из 1996. укупан број становника у ове три колоније износи 2206 са тенденцијом смањивања и потпуног нестанка услед миграција изазваних економским мотивима.

Србин римокатолик Милан витез Решетар (Дубровник 1860—Фиренца 1942)

Пример језика “на нашу” који се некада говорио у Кручу:

“Циота Тереза па је пола Ламерика. Она па, она па је са удала, је вазала јенга брата куцинога, ода. Они је си га поша Ларџендина, па си га пола пур она. Је стала кваранд ан нонда. Па је наса дола накј, е пур би са цила стара, семај ка ка је умбрала па, јимаша отандадуј ан; нонда Ларџендина. Па су сил хот така, ди сима ди тама. Ка су са творил путе, е цељаде па су јил крух. Ма сфе грања, аш маша хот секи дан ван.”

Преузето са: https://tfilip.com/risto-kovacic-milan-resetar-i-srednjovekovni-sloveni-iz-italijanske-pokrajine-molize/2019/

Поделите:
ПОЧЕЛО ОБЕЛЕЖАВАЊЕ ГОДИШЊИЦЕ ПРОБОЈА СОЛУНСКОГ ФРОНТА НА КАПИЈИ СЛОБОДЕ

ПОЧЕЛО ОБЕЛЕЖАВАЊЕ ГОДИШЊИЦЕ ПРОБОЈА СОЛУНСКОГ ФРОНТА НА КАПИЈИ СЛОБОДЕ

У организацији СПЦ, Српске заједнице у Македонији и Националног савета Срба у Македонији те неколико удружења из Србије, поменом полагањем венаца и достојанственим културним програмом на Кајмакчалану започело је обележавање годишњице Солунске епске битке за слободу свих српских земаља.

Био је то величанствен скуп у част херојске жртве српских див јунака. Присутни су били: Удружење „Карађорђе“ из Херцег Новог, Удружење „Србски Светионик“ из Београда, Удружење „Србија за младе“ из Београда, грађани из Србије у организацији Горана Цветковића и претставници Срба из Македоније.

Парастос хероима Солунског пробоја, јуначким слободарима на Капији Слободе одржао је свештеник СПЦ Јордан Марков. Уцесници помена су имали посебну част да на овом олтару слободе чују духовне и патриотске песме у извођењу хора “Свети Сава” из Херцег Новог.

Српским див јунацима

После Првог светског рата, краљ Александар Први Карађорђевић је подигао на Кајмакчалану спомен капелу 1928. године. На њој је постављена табла на којој пише:

„Мојим див-јунацима неусташивим и верним, који грудима својим отворише врата слободи и осташе овде као вечни стражари на прагу отаџбине.“

Арчибалд Рајс, велики пријатељ Срба, завештао је своје срце да буде вечно на Кајмакчалану. Бугарски фашистички окупатори за време Другог светског рата уништили су ово знамење али је урна ипак сачувана за будуће генерације.

Велики српски песник Алекса Шантић, написао је 1920. године у спомен на јунаке са Кајмакчалана, следеће стихове:

Путниче, стани! Овде леже они!

Гомиле ове прах краљева крију.

С капом у руци њима се поклони,

И редом тако изљуби их свију!

Из ових хумка, из хрњаге кама,

Где труба свести срца јака сврста,

Празници славе гранули су нама

И мученике скинули са крста.

Овде су вечни, што ватрама жртве

И билом срца пробудише мртве –

Србине, стани! Овде леже они!

Ово су наше лавре и олтари;

Њиховим светлим сјајем се озари.

И чело своје молитвом приклони!

Мркшићеви салаши поново производе чувени таин

Поводом стогодишњице од основања удружења, Организација резервних војних старешина Зрењанина покренула акцију да локални пекари пеку таин – српски војнички хлеб који је био најбитнији део војничког оброка у балканским и Првом светском рату. Овај хлеб једноставног састава и данас може да се умеси по оригиналном рецепту.

Од мешавине ражаног и белог брашна у односу 70 према 30 одсто пече се хлеб који је сачувао од глади српску војску за време ослободилачких ратова од 1912. до 1918. Таин на турском значи следовање. Сваки војник је добијао по 800 грама дневно. Да се и данас може направити по старом рецепту показали су у пекари „Мркшићеви салаши“ у Српском Итебеју.

Петровград.орг

Поделите:
ОПЕРАЦИЈА ВАЗДУШНИ МОСТ И АМЕРИЧКО ОДЛИКОВАЊЕ ДРАЖИ МИХАИЛОВИЋУ

ОПЕРАЦИЈА ВАЗДУШНИ МОСТ И АМЕРИЧКО ОДЛИКОВАЊЕ ДРАЖИ МИХАИЛОВИЋУ

Операција Ваздушни мост је највећа акција спашавања савезничких снага иза непријатељских линија у Другом светском рату и изведена је у Србији. Спашавање савезничких пилота изведено је од стране авијације САД у сарадњи са Југословенском војском у отаџбини генерала Драгољуба Михаиловића. Ова операција је најбољи доказ на чијој страни су се у Другом светском рату борили припадници тзв. четника, оклеветаних од идеолошких противника као сарадника окупатора.

По наредби генерала Михаиловића, почетком марта 1944. године почела је изградња аеродрома, са којег је требало да се врши евакуација америчких авијатичара. Било је то на планинској висоравни недалеко од села Прањани у Западној Србији, на месту званом Галовића поље. Сељаци су кулуком за кратко време изградили импровизовану писту.

У околини Прањана било је спремно за евакуацију око 350 авијатичара. Постојала је опасност због њиховог дужег задржавања на једном месту, па су стално сељакани по околним селима. Када су радови завршени, обавештена је радио везом Команда Петнаестог корпуса ваздушних снага САД у Барију, да могу да пошаљу авионе за евакуацију.

Група авиона Ц – 47, коју је сачињавало шест авиона, спустила се ноћу 10. августа 1944. године. На брзину је извршено укрцавање авијатичара у авионе, и један по један одлетели су пут Барија уз пратњу ескадриле ловачких авиона. Евакуисано је успешно око 150 људи. Акција је у наредним данима поновљена још неколико пута. Обезбеђење аеродрома за време евакуације вршиле су снаге Првог и Другог равногорског корпуса, омладинске бригаде и официрске школе, укупне јачине 8.000 до 10.000 бораца. 10. августа 1944. године, евакуисани су и неки цивили, амерички грађани, који су се за време рата затекли у Србији.

Импровизовани аеродром био је у функцији све до првих месеци 1945. године. Припадници Југословенске војске у Отаџбини су на тај начин спасили више од 500 савезничких пилота, које су Немци оборили изнад Југославије.

Суђење Дражи и етикета фашисте

Комунистичка Југославија организовала је у јуну 1946. године идеолошко суђење генералу Михаиловићу. Иако антифашиста он је оптужен је за издају српског народа и сарадњу са окупатором. Ово је изазвало огромну неверицу међу спасеним пилотима у Америци и управо они били су једни од ретких који су устали у одбрану генерала.

Била је чак и покренута иницијатива за оснивање Комитета за праведно суђење генералу. Међутим, издан од својих савезника, Драгољуб Михаиловић стрељан је у ноћи између 16. и 17. јула 1946. године. Комунистичка историографија га је приказала у најгорем светлу, како њега тако и његов покрет. Његов идеолошки непријатељ Тито је био мезимче хладног рата и савезник САД.

Председник САД Хари Труман, 29. марта 1948. године постхумно је одликовао генерала Драгољуба Михаиловића највишим орденом САД – Легијом за заслуге (Legion of merit).

Образложење за доделу ордена гласи:

Генерал Драгољуб Михајловић се на изузетан начин истакао као врховни командант југословенских оружаних снага, а касније и као министар рата, организовањем и вођењем веома важних снага отпора против непријатеља који је окупирао Југославију, од децембра 1941. године, до децембра 1944. године. Невероватним напором његових неустрашивих јединица многи авијатичари Сједињених Америчких држава су спасени и безбедно враћени пријатељској команди. Генерал Михаиловић и његове снаге су и материјално доприносили савезничкој ствари и помогли у постизању коначне победе савезу, иако нису били активно снабдевани, и мада су се лишени свега, борили под крајње тешким условима.

(Председник САД Хари Труман)

Орден је, тек у мају 2005. уручен ћерки генерала Михаиловића Гордани на скромној церемонији одржаној у амбасади САД у Београду. Виши суд у Београду рехабилитовао je 14. маја 2015. године генерала Михаиловића али идеолошки противници у Србији и региону и даље понављају већ превазиђене флоскуле, сада у новом руху о тобожњој „ревизији“ историје и виде у припадницима Равногорског покрета фашисте што нема везе са историјском истином.

У америчким војним круговима ова спасилачка мисија позната је као – Operation Halyard и сматра се за једну од најуспешнијих спасилачких мисија иза непријатељски линија у историји ратова.

Петровград.орг

Поделите: