ИСТОРИЈА АРХИВА НА ТРГУ СЛОБОДЕ

ИСТОРИЈА АРХИВА НА ТРГУ СЛОБОДЕ

Поводом обележавања 70 година од свог оснивања (1947–2017), Историјски архив Зрењанин је уприличио отварање изложбе под називом РИЗНИЦА НАШЕГ ПАМЋЕЊА, које се одржала у петак, 14. јула у 18.30 на Тргу слободе. Изложбу је отвориo заменик градоначелника Зрењанина Саша Сантовац.

У оквиру поставке, на укупно 15 паноа димензија 1,95 х 1,45 m, представљен је делић богатог документарног наслеђа које се чува у депоима зрењанинског архива: старе повеље, мапе и планови, плакати, дипломе, новине, фотографије и разгледнице… Осим тога, у кратким цртама представљена је хронологија архивске установе у Зрењанину, њена библиотека, издавачка и изложбена делатност.

 

 

Аутор изложбе, која ће бити доступна јавности током јула и августа је архивист др Филип Крчмар, а дизајн поставке урадила је Данка Јечменица. Изложбу реализује Историјски архив Зрењанин уз подршку Министарства културе и информисања Републике Србије и Града Зрењанина.

 

 

Историјски архив Зрењанин почео је са радом 1. августа 1947. године, на основу Решења Главног извршног одбора Народне скупштине Аутономне покрајине Војводине донетог две недеље раније (16. јула), којим је Тимотеј Тима Рајић постављен за руководиоца ондашњег Зрењанинског подручја (стицајем околности, тачан датум годишњице пада у недељу, те је стога датум отварања изложбе померен на 14. јул). Архив се у почетку налазио у просторијама Градског музеја у тзв. Јанковићевој кући поред Великог моста, да би у зиму 1951/1952. био пресељен у лево крило зграде Народног одбора општине Зрењанин, где се и данас налази.

 

 

Подсећања ради, Архив је пре 10 година прославио свој 60. рођендан отварањем Изложбеног салона у улици Народног фронта 5 (прекопута „Партизана”), а том приликом је штампана и прва свеска „Водича кроз архивске фондове Историјског архива Зрењанин“. Ове године, у намери да обележи 70 година постојања и рада, Архив се у фебруару пријавио на конкурс Министарства културе и информисања Републике Србије са пројектом под називом „Седамдесет година Историјског архива Зрењанин (1947–2017)“, а у априлу је добио одговор да су у ту сврху обезбеђена и одговарајућа средства. Овим пројектом је предвиђен циклус програмских активности који обухвата две изложбе и публиковање репрезентативне монографије („споменице”) о Архиву.

 

 

Изложба РИЗНИЦА НАШЕГ ПАМЋЕЊА која је отварена у петак прва је у низу тих активности, док је реализација преостале две предвиђена до краја 2017. године.

 

 

ДОБРО ДОШЛИ!

Аутор:Архив града Зрењанина (Фото: Александар Блануша)

НЕЗАПАМЋЕНА БИТКА – ДР МИЛАН МИЦИЋ ( II  ДЕО)

НЕЗАПАМЋЕНА БИТКА – ДР МИЛАН МИЦИЋ ( II ДЕО)

Аустроугарска је по почетку ратних операција против Србије у Великом рату спровела над поданицима српске националносто до тада невиђене репресалије у којима су очито предњачили хрватски “праваши” и муслимани “шуцкори” а потом мобилисала велики број Срба који су живели њеним тадашњим провинцијама Босни и Херцеговини и Крајини и упутила их на Источни фронт да се боре против Русије.

 

Донски Козаци у Великом рату (Фото: Википедиа)

 

“Кад смо дошли, одма смо се издали браћи Русима”, “Сретно прешао руској браћи”, “Е једва сам дочекао да видим браћу Русе”,” Руси су здраво добар народ”. (из писама сећања Срба заробљенин у Русији)

Руси су заробили многе од њих, а још више их се предало. Они су потом тражили да се као добровољци боре за Србију против Аустроугарске. То је био својеврстан преседан јер су тиме изазвали подозрење код самих представника Руског царства,, обзиром дас у показали нелојалност према свом суверену и национално- револуционаран чин.

 

Руска карикатура из Великог рата

 

“Козак је приморао Видака Деретића (из Требиња) да трчи испред њега: Ко си ти?, питао га је. “Србин!”, Видак му је одговорио. “Знаш ли Оченаш?”, Рус је питао. Видак је оченаш очитао.”Знаш ли Символ вере?”,Рус је опет питао. И Символ вере Видак је изговорио. Онда је онај Рус другима повикао: “Србин је мајку му његову!”

Тада је 1916. године у граду Одеса на Црном мору, у данашњој Украјини, настала Прва српска добровољачка дивизија.

У српској влади и врховној команди 1914. године владало је, са друге стране, уверење да ће рат кратко трајати и стога се сматрало да се не би требало упуштати у оно што је забрањено међународним нормама – користити ратне заробљенике за своје ратне циљеве. Након великих губитака у људству  и исазревањем идеје о југословенском  ратном циљу дошло је до промене става.

Српски амбасадор у Русији Мирослав Спалајковић известио је 11. јуна 1915. године српску владу да га многи заробљени Срби, Хрвати и Словенци моле да издејствује њихово ослобађање како би били упућени у Србију у борбе против аустроугарске војске. Тај извештај није био реалан у делу који се односи на заробљене Словенце и Хрвате који су већински остали верни римокатоличкој империји и круни.

 

Српски и руски официри у Одеси пред полазак на фронт у Добруџи (Фото:people.com)

 

Српска влада је потом формирала петочлану мисију и та делегација је у име српске државе отишла у Русију и од јула до октобра 1915. године успела да обезбеди транспорт Дунавом до Србије око 3.500 добровољаца. Бугарска је, међутим, у октобру 1915. године ступила у рат против Србије и пут Дунавом је био пресечен, па је одлучено да у Одеси буде основан одред српских добровољаца, која је касније нарасла у корпус. На челу одреда је формално био српски конзул у Одеси Марко Цемовић.

Руски цар Николај II издао 19. октобра 1915. године. Цар је примио Цемовића у аудијенцију и рекао му “скупљајте српске добровољце, а ја ћу вам дати све што је потребно”. Од тада наступа убрзано организовање добровољаца у надлежности Одеског војног округа“.

 

Руски Цар Николај II Романов на коњу и царска породица у аутомобилу на паради пред постројеним српским добровољцима (Фото: Википедиа)

 

Регент Александар Карађорђевић, главнокомандујући српском војском, издао је 11. фебруара 1916. године наредбу о формирању Дивизије добровољаца српске војске у Русији, што је био званичан назив, а за команданта је одређен елитни спрски официр Стеван Хаџић.

Хаџић је са 132 српска официра, подофицира и чиновника са Крфа, преко Солуна, Велике Британије и севера Русије дошао у Одесу и они су били командни кадар добровољачке дивизије.То су били елитни српски официри, што говори да су у команди и влади схватили деликатност ствараја војне формације у Русији. Од самог почетка осећала се јако словенофилско осећање у оваквим наредбама.

 

Пуковник Хаџић командант српских добровољаца у Руској армији окружен официрима пред полазак на Добруџу. ( Фото:people.com)

 

“Извршење светог задатка: ослобођење и уједињење свих Словена од Белог и Јадранског, па до Балтичког мора”…српске добровољачке дивизије на обалама Дунава даду доказ братској Русији да су дорасли својим грудима заштитити ову свету земљу…”

Председник владе Никола Пашић је био у Одеси 3. маја 1916. године и у извештају српској влади и регенту Александру написао је да је дивизија бројала око 13.000 људи, од којих 307. официра.Територијално гледано из Босне и Херцеговине је било 5.080 војника, из Хрватске и Словеније 2.100, а из Војводине 5.000, известио је Пашић.Радило се осамим Србима са високом националном свешћу.

Руси су српску добровољачку дивизију укључили у свој 47. корпус и ангажовали је у румунској покрајини Добруџи, пошто је Румунија у августу 1916. године ступила у рат на страни сила Антанте. Против воље Лала, који су хтели да се боре у Банату, операције су усмерене у Добруџу против немачке, бугарске и турске војске под командом способног немачког фелдмаршала Фон Макензена. Прве борбе српске добровољачке дивизије почеле су у Добруџи крајем августа и трајале су око месец и по дана.

 

Српски артиљерци у Великом рату (Фото: Википедиа)

 

“ Јуриш, јунаци! Јуриш….! Чета се заталаса и као један човек пође за командиром према бугарским војницима. Они из лежећег ставе, као наелектрисани подигоше се и пођоше на нас. За трен ока смо се измешали: настао је страшан покољ ножевима и ударање кундацима…Наступио је момент кад неко мора да клоне…они као избезумљени низ падину бежећи одступише ( сећање Саве Грбића, Плитвице, Лика на бој код Добрича).

Главнокомандујући Руске армије генерал Брусилов је веома високо оценио борбеност српских јединица које сун а сваком сектору односиле победу али због повлачења руских и румунских јединица морали су се повлачити на фронту.

“Војник Сава Данкуц из Црепаје у Банату, који је од бугарске гранате остао без ногу, док је бугарска коњица вршила јуриш храбрио је другове говорећи: “не заборавите да носите шајкаче”, а сам је извршио самоубиство не желећи да падне у руке непријатељу.”

Од тог времена у румунској војсци постоји мит: да се Срби никада живи не предају.

Дивизија је кренула у борбу са 15.988 људи и добила је попуну од још 2.400 људи, а битка се завршила 12. октобра.

 

Бојиште Великог рата и српски пали јунаци ( Фото: Време)

 

Губици су били велики и 53 одсто војника било избачено из строја, што значи да су погинули, рањени и нестали. Када се све узме у обзир, губитак износи око 8.000 људи, рекао је Поповић. Сматра се да је 800 људи погинуло, а 7.000 рањено.

Аутор:  др Милан Мицић

ЈОВАН БАБУНСКИ ЈУНАК СТАРЕ СРБИЈЕ И МАКЕДОНИЈЕ

ЈОВАН БАБУНСКИ ЈУНАК СТАРЕ СРБИЈЕ И МАКЕДОНИЈЕ

Јован Стојковић (Мартолци, 25. децембар 1878 — Велес, 20. фебруар 1920), Војвода Бабунски, четнички војвода у Старој Србији, данашњој Македонији, за време четничке акције почетком 20. века. Надимак Бабунски је добио по планини Бабуни на којој је четовао 1905—1908. О Јовану Бабунском је испевана песма, која је касније препевана у познату четничку химну, „Спремте се спремте, четници“. Сећамо га се на дан кад је ослобођена Стара Србија и Македонија а жалосно је што та личност доказани историјски ослободилац данашње Македоније нема спомен обележје, док су лажним херојима подигнута обележја.

 

Војвода Јован Стојковић Бабунски (Фото: spoji-magazine)

Родио се у селу Мартолци у области Азот код Велеса. Основну школу је завршио у селима Оморану, Богомили и Војници. У Велешкој гимназији бугарски учитељ га уписује као Ивана Стојкова, након чега га отац шаље у Србију на школовање. Завршава нижу гимназију у Ваљеву, након чега постаје питомац Друштва Светог Саве. Као питомац овог друштва које је школовало ђаке из Старе Србије и Македоније похађа богословску учитељску школу у Београду.

По завршеној школи враћа се у Азот где постаје учитељ у селу Теову. Као српски учитељ трпео је притиске бугараша из ВМРО-а, јер је говорио и писао српски, на наречју његових Брсјака које је сматрао за старосрпско племе. Након што су му припадници ВМРО убили брата и синовца у Мартолцу 1905. одлучује да се одметне и придружи српским четницима Глигора Соколовића и Темељка Барјактревића који су се у Азоту појавили још крајем 1904. године. Априла 1905. долази у Азот заједно са четом Стевана Недића Ћеле и Сретена Рајковића. Код села Ореше долази до сукоба с четом ВМРО-а под командом Стевана Димитрова, која бива уништена до последњег човека након што су је опколили Глигор, Темељко и Бабунски. Као војвода Јован Бабунски води више борби са четама ВМРО-а и турском војском на Мовнатецу, Куртовом камену, Ножу и многим другим. Из сваке борбе излазио је као победник.

 

(Фото; Википедиа)

 

Српска ми труба затруби
Во това село Дреново,
“Спремте се спремте четници,
Силна ће борба да буде!“

Најнапред иде пред четом
Јован Бабунски војвода,..

 

Зебрњак, монументални споменик победе српске војске над турском 1912. у Кумановској бици, порушен од стране бугарске војске (Фото; landmark)

 

Када је 1908. године у Турској извршен преврат и када су дошли на власт Младотурци, прогласили су Устав и опште помирење, војвода Бабунски је неко време прекинуо четовање. Младотурци су ухапсили војводу Бабунског, али је успео да побегне у Србију. Године 1912. за време Првог балканског рата, у одреду Војводе Вука учествује у борбама на Стревици где бива рањен. У Другом балканском рату учествовао је у Добровољачком одреду у бици на Брегалници. По избијању Првог светског рата Бабунски формира Савски четнички одред, касније преименован у Руднички четнички одред под командом мајора Војислава Танкосића. Овај одред примио је на себе прве ударе аустроугарске војске. Одред је између осталог разнео железнички мост на Сави. Након победа на Церу и Колубари 1914. комитет у Софији по наговору Беча убацује чете у тадашњу Јужну Србију. Српска влада формира четничке одреде за сузбијање терористичких делатности ових чета. За команданта ових антитерористичких и потерних одељења постављен је Јован Бабунски.

 

Француски журнал 1915. године приказује карикатуру мучког напада на Србију ( Фото: Википедиа)

 

Уочи напада Бугарске и Немачке 1915. српска влада чете и потерна одељења преформира у Летећи жандармеријски одред под непосредном командом Врховне команде. Овај одред под командом Бабунског добио је задатак да у Качанику спречи продор бугарске 3. дивизије. Одред је са великим губицима успео месец дана да спречи пролазак Бугара. По повлачењу српске војске Летећи одред се повлачи заједно са француском војском. На Солунском фронту 1916. одред Бабунског бива придржен Првој армији и распоређен на одсек код Преспанског језера. У борбама са Бугарима и Немцима на овом сектору Бабунски и његов одред се истичу хватањем непријатеља иза линије фронта и прикупљању информација. Након заробљавања два немачка торпедна чамца бива одликован од француског генерала Франше де Епереа.

 

Споменици ослободиоцима краљевима Петру и Александру на Душановом мосту у Скопљу, које су порушили бугарски фашисти ( Фото: Graditelji Novog Sada)

 

Његово име и презиме није смело да се спомиње у Социјалистичкој Југославији, иако је он дао свој допринос ослобођењу и уједињењу Вардарске Македоније и Србије у којој је, за разлику од Пиринске и Егејске, сачуван културни и национални идентитет његовог народа.

 

Чукунунуци војводе Јована Бабунског поносни на свога чукундеду данас у Србији а у Македонији нису знали ко је он (Фото: Википедиа)

 

Праунук овог великог јунака је некадашњи југословенски и македонски фудбалер и актуелни тренер Бобан Бабунски а чукунунук фудбалер Црвене Звезде Давид Бабунски.

 

Извор:1. https://en.wikipedia.org/wiki/Jovan_Babunski

Преузето са:Српски Четник

 

ПОГЛЕД У ЛИЦЕ ЗЛА

ПОГЛЕД У ЛИЦЕ ЗЛА

Некадашња упитаност над смислом писања поезије након ужаса Холокауста увелико се претворила у императив стварања уметничких дела посвећених свим ужасима масовних истребљења почињених током Другог светског рата, које је савремени свет, нажалост, све спремнији да заборави.

 

Пошто живимо на тлу које је од 1941. до 1945. било поприште језивих масовних ратних злочина, тај императив за савремене ствараоце бивше Југославије има и додатну „специфичну тежину“, тим пре што је изостанак суштинског и свеобухватног сагледавања размера и карактера тих злодела довело до њиховог понављања само неколико деценија касније.

 

Нажалост, тек је у неколико филмова, књижевних дела и позоришних представа уметницима успело да се ослободе „неподношљиве лакоће сврставања“, те да о људским страдањима проговоре аутентично и неострашћено. Једно од таквих, ретких а изузетно вредних остварења јесте документарни филм Завештање редитеља Ивана Јовића, који је публици познат по свом дебитантском и награђиваном играном филму Исцељење, у коме се бавио преиспитивањем могућности помирења и опроста.

 

 

У јеку најновије репризе призивања реторике и механике зла у суседној Хрватској, овај потресни и „тежак“ филм на уметнички супериоран начин устаје против летаргичности заборава и „меланхолије“ игноранције.

 

 

Од обимног материјала, Иван Јовић створио је снажан, аутентичан и дубоко човечан филм који заувек отима од заборава причу о деци депортованој у усташке логоре, у којима су сведочили смрти најближих, били на најбруталнији начин одвојени од родитеља, а неки касније и покрштени те распоређени у нове, католичке породице као радна снага.

 

 

Бирајући најупечатљивије саговорнике који сведоче о најпотреснијим епизодама ове голготе, Јовић гледаоца смешта у сам центар збивања, па се од првог до задњег тренутка трајања филма осећате као очевидац акције у којој су сатрте целе фамилије и села. Овдашња публика имала је прилику да прошле године види Оскаром награђени мађарски филм Шаулов син, у коме је већ толико пута испричана прича о крематоријима Аушвица донета на аутентичан, другачији начин.

 

 

Завештање Ивана Јовића јесте још један успео уметнички напор да се без трунке компромиса, врсном употребом филмског језика храбро погледа у лице зла и додирне његова суштина. Црно-бела фотографија филму обезбеђује додатну дозу уметничке аутентичности, а секвенце набујале воде, у којима је гледаоцу пружена кратка прилика да се пресабере, својом ликовношћу дискретно призивају кадрове филмова Иваново детињство Андреја Тарковског и Иди и гледај Елена Климова.

 

 

Па ипак, оно најдрагоценије у Завештању јесу управо његови актери. Смогнувши снагу да своју причу о сусрету са непатвореним злом испричају у камеру, они сви одреда пред нашим очима и у нашим срцима опет постају она деца којима није допуштено да одрастају, већ су тако мали и беспомоћни натерани да сазру у једном једином тренутку.

 

 

Управо зато, а упркос стравичности искуства и бремена који су носили кроз живот, њихово сведочанство о свету у коме живимо улива наду у победу добра. Готово опипљива енергија ових људи и њихова непоколебљива вера у живот јесу истинско завештање и садашњим и будућим генерацијама, да не забораве ову децу и време у коме је деци одузето детињство.

 Аутор: Вуле Журић

Извор: http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=107115

ЦРКВЕНЕ АРХИВАРИЈЕ О КОРЕНИМА БАНАТСКИХ СРБА

ЦРКВЕНЕ АРХИВАРИЈЕ О КОРЕНИМА БАНАТСКИХ СРБА

Aрхива најстаријег храма Успења Пресвете Богородице или Саборне Цркве дуго је стајала запуштена стицајем различитих историјских околности. Свештенство, које је до сада брижљиво чувало документа па и она највреднија није имало потребно знање, могућности да се ухвати у коштац са овим обимним послом.  Ради се о веома дугом периоду у коме је  Српска Православна Црква  између 1746-1946 године, сакупила и сачувала огроман број докумената. Млади историчар Слободан Милин је имао идеју и знање да се прихвати овог обимног посла уз помоћ стручњака из Историјског архива Зрењанина.

 

Црквена архива, начета зубом времена

 

Изложба под називом „Српска православна црква у Зрењанину 1746-1946.“ отворена је на дан преноса моштију Св. Саве у изложбеном салону Историјског архива, у улици Народног фронта. Отварању су присуствовали и градоначелник Зрењанина Чедомир Јањић , његов помоћник Симо Салапура и посланик у Скупштини Републике Србије Мирко Крлић.

 

Градоначелник Чедомир Јањић, помоћник градоначелника Симо Салапура и народни посланик Мирко Крлић

 

Аутор изложбе је историчар архивиста Слободан Милин,  је  уручио градоначелнику Чедомиру Јањићу копију прве стране Домовног протокола – попис домаћинстава из 1746. Године, који је за ову прилику специјално штампала наша Народна библиотека.

 

 

Некадашњи професор младог историчара, старији колега Игор Мицов је свечано отворио изложбу а потом говорио о значају сређивања ове архиве и значају приказаних експоната, за Петровград.орг.

 

Историчар Игор Мицов

 

„Најзначајнији експонат на овој изложби је Домовни протокол из 1746. године који се чувао у СПЦ. Те године, кажу документи, Срби су били апсолутна већина у овом граду. Ови документи нам говоре да је најстарија установа у нашем граду Успенска Црква која се налази у Светосавској улици која је изграђена 1746. године.“

 

Домовни протокол са именима и презименима Срба из 1746.године

 

Протонамесник храма Успења ПресветеБогородице отац Радивој Нађалин је говорио о почетку сарадње са младим историчарем и вредним документима.

 

Протонамесник Успекског храма СПЦ отац Радивој Нађалин

 

„ Штампано Јеванђеље, црквенословенска Србуља из 1633 године, које овде видимо је било у богослужбеној употреби и право је чудо што је потпуно очувано. Како је време одмицало оно више није за богослужбену употребу али је задржало своју историјску вредност. А што се тиче Домовног протокола о његовом значају за Српски народ су уважени историчари довољно рекли. Слободан је наше дете из Цркве,  честит а не надри историчар, лепо смо сарађивали и он је лепо средио наш Црквени архив. Битно је да сад знамо где се шта налази. Покојни отац Веља Мунџић је чувао протокол а после смо га чували отац Слађан и ја. Знали смо да је вредан али ево, сада и шира јавност може да га види.“ – казао је отац Радивој.

 

Штампана Србуља из 1633. године

 

Историчар Слободан Милин је годину дана напорно радио на сређивању архиве а круна рада је ова изложба.

 

Историчар Слободан Милин

 

„  Ова изложба је сачињена од докумената које потичу из Црквене архиве. То су Црквене архиварије које су прворазредан извор за историју не само нашег града већ српског народа на овим нашим банатским просторима. Они сведоче да је српски народ овде био укорењен, да је представљао аутохтоно староседелачко становништво и да је имао изграђену инстутуцију. Он у то време није имао своју државу али је имао своју Цркву. Са том институциом он је дочекао ослобођење 1918.године.“

 

 

На отварању је говорила и директорка историјског архива Зрењанин Мира Баста која је препознала ову идеју као добру и дала младом историчару сву неопходну помоћ у виду сарадника запослених у овој институцији.Сарадници на реализацији овог значајног пројекта су били Бранислав Милошев и Ванда Војводић Мицова.

 

директорка Историјског архива Зрењанин Мира Баста

 

Хор Жене Мироносице под  диригентском палицом Зорице Кецић је увеличао ово отварање изложбе извођењем композиција : „ Покров Пресвете Богородице“ и „Химна Светом Сави“. Новинарка Бранка Јајић је извела два пригодна духовна рецитала.

 

Запис на минеју за месец август о великом пожару из 1807. године

 

Јавност је коначно добила прилику да види документа која говоре о континуитету живљења Срба у овом делу Баната. Читајући ове документе, постаје јасније зашто се овај простор у аустријским документима називао „Мала Рашка“ или Србија.

Аутор: Саша Младеновић

БИТКА КОД КУРСКА

БИТКА КОД КУРСКА

Битка код Курска вођена је у Другом светском рату између совјетских и немачких снага током лета 1943. године. То је највећа тенковска битка у историји ратовања и једна од најзначајнијих савезничких победа током 1943. године. Најжешће борбе вођене су око села Прохоровке, каже на трибини у Културном центру Зрењанин, млади историчар Момир Ивановић који делује у оквиру Зрењанин Експлоратива (скр. Зрекспло) добровољног удружења историчара.

 

Историчар Момир Ивановић

 

Занимљива трибина са темом – „Курска битка“ је одржана у малој сали Културног центра. Предавач је био  Момир Ивановић, историчар. Модератор трибине је био Мирослав Самарџић.

 

 

„Презентацију сам конципирао водећи се мојим мастер радом. Презентација je подељена на увод, припреме за предстојећу офанзиву, како немачке, тако и совјетске стране. Главни део рада и презентације је сама битка на Курској избочини или битка за Курск. Наравно овај рад не би био комплетан ако овде не би говорили и о контраофанзиви коју је извршила совјетска војска, неколико дана након завршетка битке код Прохоровке.“

 

 

Намера немачких копнених снага, Вермахта, била је разбијање средишњег дела источног фронта, а затим с југа обухватити Москву и нанети одлучујући ударац Црвеној армији. Немачка офанзива почела је 5. јула под тајним називом Цитадела. Совјетска обавештајна служба је међутим успела да открије ову тајну захваљујући изузетном обавештајцу Николају Кузњецову који се убацио у немачке редове.

 

 

У бици је са немачке стране ангажовано 50 дивизија (од којих 34 пешадијске, 14 оклопних и 2 моторизоване) – укупне јачине око 900.000 војника, 2.700 тенкова и самоходних и јуришних топова, 10.000 артиљеријских и минобацачких цеви, уз подршку око 2.000 авиона, док је са совјетске стране ангажовано 12 армија (од којих 2 оклопне).

 

 

„Дуго истражујем ову тему и ову битку и сматрам да је она одиграла једну од круцијалних улога у Другом светском рату. Након заузимања Курска од стране совјетске војске и совјетске контраофанзиве, ствари по Немачку су кренуле врло лоше. Био је то домино ефекат. Губитком ове битке и касније Лењинградске битке 1944. године, Немци су били у константном повлачењу. То је довело да до тога да се Совјети нађу испред самог Берлина 1945.године.“- каже Ивановић.

Совјети су имали извесну бројчану предност у људству и наоружању – 20.000 топова и минобацача, 920 ракетних бацача (каћуша), 3.600 тенкова, уз подршку 2.400 авиона.

 

 

Упркос већим губицима руске снаге су извеле успешан противнапад и до 23. августа Немци су поражени. Из строја им је избачено до 500.000 војника од тога око 60.000 погинулих и око 150.000 рањених (током прве етапе битке односно немачке офанзиве). Касније, током совјетске против-офанзиве, тај број се попео на преко пола милиона погинулих, рањених и заробљених.

 

„Врло је незахвално говорити о томе шта би било кад би било али постоје бројне чињенице историчара које говоре о томе да је ова битка била та која је пресудила 1943.године, сам Други светски рат. У овој бици је пресудило то што су се совјетски војници борили за своју отаџбину. Технологија једних и других је била изједначена, број војника је био на обе стране огроман, обе стране су имале две године ратних искустава једни против других и то није било пресудно. У совјетској и руској историографији Други светски рат се управо назива Отаџбински рат, не без разлога. Пресудна је била жеља совјетског војника да се ослободи немачког јарма“- закључио је Ивановић.

 

 

Стварни совјетски губици обелодањени су тек 1991. и износили су око 800.000 погинулих, рањених и несталих. Руска држава је у знак сећања на њихову жртву подигла у Прохоровки величанствен споменик.

 

 

Победом Црвене армије у овој бици, иницијатива на Источном фронту прешла је на совјетску страну. Можемо само да замислимо шта би се десило да је Хитлер успео у свом походу на човечанство.

Аутор: Саша Младеновић

Елена Ваенга изводи химну руских тенкиста „На поле танки грохотали„, Концерт: „Песни военних лет„, 2010. г.

Send this to friend