ДР БОРИС СТОЈКОВСКИ – МОНОГРАФИЈА ЦАР ЈОВАН НЕНАД

ДР БОРИС СТОЈКОВСКИ – МОНОГРАФИЈА ЦАР ЈОВАН НЕНАД

У читаоници Градске библиотеке у Суботици одржана је промоција књиге др Бориса Стојковског „Цар Јован Ненад“. О књизи су поред аутора говорили и проф. др Ђура Харди, рецензент и господин Пера Ластић, директор Српског института из Будимпеште, издавач. Аутор књиге је рођени Суботичанин, др Борис Стојковски, доцент на Одсеку за историју Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду. Аутор нас враћа историсјком лику и делу последњег српског Цара Јована Ненада, који је и званично добио своју дуго очекивану монографију и коначну потврду идентитета у српској и светској историографији.

 

 

Лик Цара Јована Ненада је у овој књизи ослобођен омаловажавања од стране неких извора који су држали страну његовим непријатељиима, али и лажне историсјке идеолошке слике коју је имао у делима југословенских, српских и војвођанских историчара али и мађарских који су му у комунистичком периоду наменили улогу Спартака, Матије Губца Јужне Угарске, антифеудалног и борца претечу револуционарног радничког покрета.

Др Стојковски је применио историсјки критички метод доследно и безкомпромисно, користећи се зналачки страним изворима, критички претресавши сву расположиву литературу о Цару Јовану Ненаду, приказаће нам по први пут, нову реалну географску карту овог историјског периода. Он констатује у закључним разматрањима, да свакако није у српској историји било личности која је за краћи историјски период, од непуних годину дана, оставила дубљи траг. То је био довољан разлог да се приступи писању ове монографије.

 

 

О пореклу овог човека се и даље заправо ништа незна или је пореклом из Срема или из Поморишја. Дефинитивно је био Србин или „Трачанин“ како се то анахроно вели у изворима. „Најзначајнији наративни извор Ђорђе Сремац о Црном Човеку каже да је из Липове“- закључује Стојковски. Посредно је то јасно из историсјке позорнице главних дешавања око харизматичног Цара а то је свакако Поморишје. У том крају је српски етнички елемент, на који се он претежно ослањао, био бројан. Када је у питању територија Торонталске жупаније, није извесно да се она налазила под управом Цара Јована Ненада, сматра аутор.

Стојковски критикује некритички став мађарских историчара, који листом поклањају поверење свом извору Јовану Земергу о Јовану, који је наводно био коњушар Јована Запоље. Аутор јасно налази да се ради о накнадно измишљеном податку. Овоме противуречи снага и извежбаност војске којом руководи Цар Јован Ненад и којом никада са толико харизме не би руководио један обичан коњушар. Српска историографија је навикла на подметања још од доба Порфирогенита и постала је веома опрезна, према страним ауторитетима.

 

 

Дефинитивно, та личност је имала одређени физички белег на себи или је био човек тамније пути, чим је остао запамћен у изворима по надимку Црни Човек. Аутор опонира и домаћим изворима и тезама о његовом пореклу од Чарнојевића и идејама о томе како је управо он био оснивач идеје о Српском Војводству, што је накнадна, нововековна, интерпретација његовог лика и дела. Исто тако, аутор оповргава и тезу да је овај човек водио порекло од српских деспота у Срему. Он је заиста имао намере као Србин да ослободи Срем, последње упориште Српске Деспотовине и представљао се као настављач српске државотворне идеје али није био пореклом од изумрлих родова Бранковића, сматра Стојковски.

Рођени Суботичанин, аутор књиге, критички разматра и тезу о Суботици као значајној престоници Цара Јована. Он је ближи тези да је Суботица само у једном периоду била значајно упориште његовог покрета. Заиста, он је у њој имао неку врсту двора са палатином и ризничарем Суботом Врлићем али је град брзо изгубио значај за њега и он је тежиште покрета пребацио у Поморишје. Чињеница да  је Јованов смртни противник Валентин Терек релативно лако повратио своје поседе у Суботици, посредно говори о томе.

 

 

У свом раду се дотакао и усторијских личности које су непосредно окруживале самог Цара, о којима се такође врло мало зна. Суботу Врлића историчар је оценио врло негативно, износећи податке да се он у каснијем периоду по слому покрета бавио шпијунажом за Турке. Сматра да Суботица свакако није по том човеку добила име и да је то интерпретација из доба Краљевине СХС, која је срећно пронађена али није истинита.

Историчар смешта лик и дело последњег српског Цара у временски и историсјки контекст 16. века, након преломне Мохачке битке.  Ова личност је била безкомпромисан борац за слободу против Турака, констатује Стојковски. Политички гледано, његов положај је био веома тежак јер се налазио са својим пуковима између три ватре. Са једне стране су Турци, који су уништили српско царство и деспотовину, са друге римокатолички владари, претенденти на Угарски престо, Јован Запоља и Фердинанд Хабзбуршки.

 

 

Челник Радослав, војвода војске Јована Ненада је јасно осветљен, он је професионални војник, који након погибије свога Цара, одлази у Срем и ставља се у службу Павла Бакића, феудалца који подржава Фердинанда на путу ка трону. Личност загонетног Фабијана Литерата, наводно римокатоличког монаха фрањевца из Илока, који је имао извесну улогу у дипломатским контактима Цара Јована Ненада са значајним личностима онога доба, од енглеских посланика, до самог Хердинанда Хабзбуршког, такође је у овом делу интригирала аутора. Нејасно је и даље, на основу расположивих чињеница, колики је био Фабијанов реални утицај на Црног Човека. Аутор предпоствља, да је то човек који се можда помиње у Ердељу и који је прожет идејама реформације али каже да је то само претпоставка. Та личност мистериозно нестаје након слома покрета и нема о њој више ни једне вести.

 

 

Улогу ове личности аутор прецењује када јој приписује ауторство о ширењу „легенди“, учењу о последњем византијском цару и aпокалиптичној мисли тога периода у Јужној Угарској граници са Турцима. Његова веза са идејама реформације, протестанског новоучења о миленијаризму је такође хипотетичка. Апокалиптична визија Цара који ће се у последњим временима супротставити антихристу (у 16. веку виђеним у лику турског султана) је у Православљу стално Јеванђељско и Предањско искуство. Оно живи у Новом Израиљу, како у 16.веку тако и данас. Није та мисао оригинална интерпретација наводног Псеудо-Методија. Теологија на истоку хришћанског света апокалиптичне визије црпи од Пророка и Јеванђелиста још од оснивања Цркве. Не треба тој мисли посредовање римокатоличко-протестантског свештенства, да би се испољила у историјском тренутку. Литерат је пре био монах задужен за дипломатске контакте са западним владарима као човек из тог културног и цивилизацијског круга.

 

 

Мислимо да се личност Црног Човека, војника и по неким изворима „свештеника“, може схватити само у српском заветном кључу који ће Срби поновљати у тим „смутним временима“ након пада под Турке у устанку банатских Срба и коначно у српским устанцима почетком 19. века у Шумадији. Ван тог контекста немогуће је разумети појаву харизматичног вође, његову мисао и његова стремљења.

У том контексту, да се одмакнемо сада од строго историјског контекста и треба разумети енигматичну мисао уклесану на споменику Цару Јовану Ненаду у Суботици, деведесетих година овог века – Твоја мисао (која се корени у припадности православном културном и духовном цивилизацијском кругу) је победила (и јесте и биће у есхатону).

 

 

Петровград.орг

Поделите:
ДР МИЛОШ КОВИЋ: 27. МАРТ – ИЗРАЗ СРПСКОГ ОТПОРА ФАШИЗМУ

ДР МИЛОШ КОВИЋ: 27. МАРТ – ИЗРАЗ СРПСКОГ ОТПОРА ФАШИЗМУ

Двадесет седми март је израз аутентичне српске, националне, косовске, заветне традиције, као и Видовдан 1914, као и прелазак преко Албаније 1915–1916. Устанак из 1941, који су, опет, започели српски патриоти, да би га наставили комунисти, био је наставак 27. марта. И после издаје и катастрофе у Априлском рату, показало се да је дух српских патриота, а њих је било и међу четницима и међу партизанима, био заиста несаломив, каже у разговору за „Печат“ др Милош Ковић, професор историје на Филозофском факултету.

 


 

У побуни је учествовала српска грађанска елита, српска војска и српска црква. Британска обавештајна служба није могла да изведе стотине хиљада људи на улице?

Двадесет седми март је израз аутентичне српске, националне, косовске, заветне традиције, као и Видовдан 1914, као и прелазак преко Албаније 1915–1916. Устанак из 1941, који су, опет, започели српски патриоти, да би га наставили комунисти, био је наставак 27. марта. И после издаје и катастрофе у Априлском рату, показало се да је дух српских патриота, а њих је било и међу четницима и међу партизанима, био заиста несаломив, каже у разговору за „Печат“ др Милош Ковић, професор историје на Филозофском факултету.

 

 

Око 27. марта постоје бројне полемике и тумачења. Какав је суд историје?

Када разговарамо о 27. марту 1941, потребно је да разумемо да је реч о две историјске чињенице, о два међусобно повезана догађаја. Први је војни пуч, одигран у ноћи 26. на 27. март. Други су масовне демонстрације, које су почеле још 24. марта када је било јасно да ће Југославија приступити Тројном пакту, наставиле су се после потписивања пакта, да би врхунац доживеле 27. марта, када је влада оборена. Преврат је извео узак круг завереника, док су демонстрације биле масовне. Пуч сведочи о расположењу и одлучности дела српских, београдских политичких елита; демонстрације својом масовношћу указују на опредељење српског, и тек понегде југословенског, јавног мњења. Број људи који се у једном тренутку, тог 27. марта, окупио само на Славији, да би поздравио преврат, изразио непријатељство према Хитлеру и фашистима, и солидарност са Британијом и Грчком, процењује се на око 100.000. А демонстрације су захватиле цео центар Београда. Протести и демонстрације нису се дешавали само у Београду. Захватили су и Крагујевац, Краљево, Шабац, Ваљево, Чачак, Јагодину, Власотинце, Књажевац, Нови Сад, (Петровград), Вршац, Руму, Цетиње, Подгорицу, Никшић, Котор, Сарајево, Скопље, Сплит, Љубљану. Свет који је излазио на улице био је веома разнолик. Нарочито важну улогу играли су студенти и ђаци, затим свештенство Српске православне цркве и официри. Главна покретачка снага протеста, која је уједињавала тај разнолики свет на улицама, био је српски патриотизам.

 

 

Које политичке снаге су стајале иза преврата?

О томе има много сведочанстава у збирци докумената о 27. марту, коју су приредили Бранко Петрановић и Никола Жутић. Пуч су извели, пре свих, официри ваздухопловства, делимично Краљеве гарде и појединих гарнизона. Кључни су били генерали авијације Душан Симовић, Боривоје Мирковић, мајор Краљеве гарде Живан Кнежевић и још неколико официра. Они намеснику кнезу Павлу и влади Драгише Цветковића нису могли да опросте сврставање на страну српских непријатеља из 1914. Били су противници споразума Цветковић–Мачек и стварања Бановине Хрватске – видели су је као угађање онима који су радили против Југославије. Кнез Павле међу официрима није имао углед који је покојни краљ Александар стекао када је делио судбину своје војске и народа од 1912. до 1918. године. Није сасвим јасно које политичке личности су унапред знале за припреме пуча. Али знамо ко је ушао у пучистичку владу и ко је још од времена Милана Стојадиновића био у оштрој опозицији, ко је тврдио да је у Југославији демократија била угрожена и пружао отпор окретању од демократских држава Француске и Британије ка нацистичкој Немачкој и фашистичкој Италији. То су биле демократе, које ће у новој влади представљати Милан Грол и Божидар Марковић, потом део радикала, које ће заступати Момчило Нинчић и Милош Трифуновић, као и земљорадници, које је у влади представљао Милан Гавриловић. Потпредседник владе постао је Слободан Јовановић, председник Српског културног клуба, који је пружао огорчен отпор споразуму Цветковић–Мачек; Бановина Хрватска је, наиме, поред осталог, Хрватима дала привилегије које Срби нису имали, и широко је захватила у српске земље. И нова влада је, међутим, да би приволела Влатка Мачека да дође у Београд и прихвати место другог потпредседника, морала не само да потврди споразум Цветковић–Мачек него и да прошири овлашћења Бановине Хрватске. У пронемачком Загребу се, наравно, ништа није померило ни покренуло 27. марта; преовлађивало је огорчење против вероломних српских националиста. Надбискуп Степинац је 27. март назвао изразом „духа бизантинизма“, делом „разуларене масе, жељне крви, ужитака и пара“.

 

 

Коначно, у преврату је важну улогу одиграла Српска православна црква, нарочито патријарх Гаврило Дожић и владике Николај Велимировић и Иринеј Ђорђевић. Црква није заборавила Конкордатску кризу, није прихватала улазак српских земаља у Бановину Хрватску и није хтела окретање фашистичким земљама. Патријарх је о томе отворено и јавно говорио. Радмила Радић пише да је патријарх унапред знао да се спрема пуч. Ванредни Свети архијерејски сабор био је заказан баш за 27. март; са њега је упућена недвосмислена подршка смени власти. У говору на радију, истог дана, патријарх Гаврило Дожић је 27. марту дао хришћански, светосавски смисао.

Да ли речи Черчиловог сина из 1953. да 27. март није српско већ енглеско дело, нужно наводе на закључак да Срби 27. март нису могли да прихвате због етоса изграђеног на Лазаревом опредељењу и да је он био чисто српска реакција, али и то да је етос био злоупотребљен?

Коначно, извори потврђују да је британска обавештајна служба настојала да свргне кнеза Павла и његову владу. Зна се да је већ годинама у Београду трајала потмула борба између немачких и британских обавештајаца. Чак су и из САД, које су биле званично ван рата, стизале поруке да се Срби без оклевања окрену Британцима. Британци су финансијски подржавали неколико утицајних људи (Милош Тупањанин, Вјећеслав Вилдер, Илија Трифуновић Бирчанин), али нико од њих није имао важну улогу у преврату. Знамо да је генерал Мирковић, као и још неколико официра, био у контактима са Британцима, али пучисти су једноставно трагали за подршком. Став главног тока српске историографије је да је 27. март био израз српског отпора фашизму, у коме је учествовала српска грађанска елита, српска војска и српска црква. Британска обавештајна служба није могла да изведе стотине хиљада људи на улице српских градова. Хедер Вилијамс тврди да су очекивали пуч, али да су били затечени када је избио, и масовношћу подршке ономе што се догодило.

 

 

О чему говоре дневнички записи из тог периода, у каквом моралном стању су били Срби, официри у том тренутку, и да ли се може направити паралела са моралом официра пред избијање Првог светског рата, те да ли се морал политичара тог времена могао поредити са моралом политичара 1914?

Били су то, заиста, људи из 1914. године, који су упамтили Велики рат и на које је он извршио пресудан утицај. Двадесет седми март јесте био одраз истог духа и исте традиције из које су произашли отпор Аустрији и Немачкој из 1914, повлачење преко Албаније и пробој Солунског фронта. Косовски завет, одбрана отаџбине, спремност на жртву у суочавању са јачим непријатељем – све су то традиције које су одређивале етос не само српских официра него и доминантног дела српског јавног мњења.

 

 

Из мемоара патријарха Гаврила види се да је распис о томе да ли су против приступања Тројном пакту послао свим својим епископима. Чувајући народни етос, владика Николај је устао први. Колико ова чињеница мења слику историје коју смо у школама учили, а у којој се улога СПЦ не помиње?

Српска православна црква не само да је поздравила 27. март него је на себе примила главни удар потоњег усташког, нацистичког, фашистичког терора. Погледајте само бројеве њених убијених и прогоњених владика и свештеника. Тек из дипломског рада једног нашег талентованог студента, посвећеног почетку устанка у Јадру и нападу на Лозницу августа 1941, схватио сам да ми не разумемо улогу Српске православне цркве у српском антифашистичком покрету отпора. Одлука о нападу донесена је на састанку у манастиру Троноши; напад су, поред осталих, водили јеромонах Георгије Бојић и поп Влада Зечевић (први ће 1946. бити убијен као четник, други ће прећи у партизане и постати министар); заробљени Немци држани су у манастиру Чокешини итд. Данас некоме то може да изгледа необично, свештеници под оружјем, али то је сасвим у духу српске историје и устаничке традиције. Сетимо се, на пример, српских митрополита, војсковођа из куће Петровића у Црној Гори, или буковичког проте Атанасија у Орашцу 1804. године.

 

 

Каква је улога у 27. марту била Комунистичке партије ако знамо да је у том тренутку Москва имала потписан уговор са Немачком о ненападању?

Извор побуне 27. марта били су Београд и српски патриотизам, или, ако хоћете, српски национализам. Комунисти 27. март нису ни организовали ни водили, али су се у њега укључили и у уличним демонстрацијама имали запажену улогу. Из Москве, од Георгија Димитрова, добијали су противречна упутства. Држали су се линије Коминтерне, по којој је већ увелико започети рат био империјалистички сукоб између капиталистичких земаља. Оштрије су критиковали Британце и Французе него Немце и Италијане, јер је Стаљин са Хитлером имао пакт из 1939. Димитров је југословенским комунистима у једном тренутку поручио да се успротиве пакту са Немачком, али им је већ 29. марта поручено да се уздрже од даљег учешћа у протестима. Југословенски комунисти су, међутим, на улицама могли да осете снагу српског национализма, његов антинемачки набој и његов отпор према нацизму и фашизму. То искуство они ће искористити када покрену устанак.

 

 

Ако је с једне стране пуч био српско дело у духу и практично, и ако је с друге стране тачно да је енглеска агентура има улогу у догађајима, да ли код 27. марта морамо да разлучимо оно морално вредносно од политичко обавештајног? Да ли је усхићење које је тада владало могло политички да се оправда ако знамо да је после 20 дана уследио војнички и државни слом?

Као што би у тумачењу 27. марта требало уочити два нивоа – саму заверу и уличне демонстрације, тако би ипак требало да будемо свесни разлике између објашњења и разумевања онога што се догодило, и накнадног вредносног оцењивања. Морам да кажем да ме, као историчара, много више занима разумевање него вредновање. Приликом вредновања и оцењивања, из нас говори наша политичка стајна тачка и време у коме живимо. То може свако, јер лако је бити генерал после битке. Ако размишљамо на такав начин, онда ће нам, после слома Југославије и пораза које смо преживели и данас их преживљавамо, све српске победе, од 1912. до 1918. изгледати као порази. Лако ћемо доћи и до кривице Карађорђа и кнеза Лазара. И онда, гневни на своје велике претке, док од себе прикривамо беду и кукавичлук наших нараштаја, улазимо у свађу са сопственом, националном историјом – са Гаврилом Принципом, краљем Александром Карађорђевићем, Николом Пашићем, патријархом Гаврилом Дожићем. Они су нам криви за наше слабости и промашаје. Уместо да будемо поносни на велике датуме националне историје, ми се преиспитујемо да ли је 1915. требало прећи Албанију и да ли је требало да се супротставимо Хитлеру. Поред тога, зар заиста ико озбиљан мисли да је данашњи распоред снага и данашњи пораз Срба последња реч историје?

 

 

Свако, наравно, има право на сопствено тумачење и оцењивање историје, па и онога што се догодило 27. марта. Иако то, као историчар, не сматрам исувише релевантним за ваше читаоце, подразумева се да и ја имам своје политичке симпатије и антипатије у том времену и немам разлога да их кријем. Положај у коме се Југославија нашла 1941. био је заиста очајан и могу да разумем позицију и кнеза Павла и пучиста. Све што је учинио кнез Павле урађено је у доброј вери да Југославија нема начина да се одупре немачким захтевима, и на основу реалног увида у чињеницу да Британија гура Југославију у сукоб, при чему није у стању да јој војно помогне. Бруталност Британије врло брзо је, уосталом, потврђена напуштањем људи од 27. марта, укључујући и генерала Дражу Михаиловића, и нарочито америчко-британским бомбардовањем оног Београда који је подржао Британију када јој је било најтеже, бомбардовањем на Васкрс 1944. године. Све што се после 1941. догодило са српским народом може да говори у прилог позицији кнеза Павла. С друге стране, одавно је постављено питање да ли је Хитлер испоштовао иједан споразум који је потписао? Смемо ли да заборавимо какву је судбину наменио Словенима у својој будућој, уједињеној Европи?

 

 

Увек ћу бити на страни оних који отаџбину бране од окупатора и увек ћу бити против оних који окупатору служе. Лепо је рекао патријарх Гаврило Дожић у свом говору на радију, 27. марта 1941: „Ако је живети, да живимо у светињи и слободи, ако ли је мрети, да умиремо за светињу и слободу, као и многи милиони православних предака наших…“

(Печат, 25.03.2016)

Поделите:
ПОСЕБНО ИЗДАЊЕ ЧАСОПИСА ИДЕНТИТЕТ И ПОДРШКА НЕЗАБОРАВУ ИМЕНА ПЕТРОВГРАД

ПОСЕБНО ИЗДАЊЕ ЧАСОПИСА ИДЕНТИТЕТ И ПОДРШКА НЕЗАБОРАВУ ИМЕНА ПЕТРОВГРАД

Петровград.орг, има част да вам представи прво посебно издање часописа Идентитет: „Идентитет 100 година после“ у коме смо и сами учествовали ауторским текстом под називом „Идентитет једног града – Петровград“.

 

 

Овај нови пројекат редакције часописа за друштвено-политичка питања и културу „Идентитет“, првенац је у смислу тематике. Уређује га на веома стручан и професионалан начин господин Иван Петровић. Часопис нас текстовима враћа у судбоносне године Првог светског рата, као и у 1919. годину, када су отпочети мировни споразуми ради дефинисања граница и односа. Те године су изнедриле и епопеју о српским ратницима, о чијим се подвизима може читати у поглављима „Књижевни осврт“ и „Песнички исказ“. Документи су вреднији тим пре што су исписани пером учесника догађаја, те читалац из прве руке може да спозна сву пожртвованост српске војске. Из одабира су изостављена добро позната дела, тако да је предност дата мање познатим, али једнако вредним, писцима и њиховим остварењима.

 

 

У завршном поглављу, „Тумачења“, имамо ауторске текстове посвећене преиспитивању идентитета, националног пута и националне политике, која је, по многима, гурнута у запећак те 1918. године, а која је данас више него потребна, с обзиром да се и данас над српским народом надвијају разне опсене и странпутице. У том поглављу објављен је и наш текст „Идентитет једног града – Петровград“.

 

 

Од укидања легалног имена Петровград 1946. године и од престанка епохе владавине једне партије, постоји жеља у делу национално свесне и грађанске Србије, Војводине и Баната да треба вратити граду Зрењанину његово национално и крштено име – Петровград.

Та идеја је била шапутана по кућама и по кафанама у доба када је са државног врха од стране комунистичког режима то било забрањивано. Потом је од урушавања социјалистичког система она гласно извикивана на стадионима и митинзима грађанских и националних политичких партија. Са обновом споменика краљу Петру Првом Ослободиоцу дошао је и референдум, кога је режим СПС-а осмислио, без поштовања процедуре, који је рачунао са тим да неће успети и који није био легитиман. Ни након њега, идеја да треба вратити легитимно име граду није усахла. Негована је духом правде и слободарства који никада потпуно није замро у српском народу. Оснивани су спортски клубови, привредна предузећа, културно-привредне манифестације, друштвене мреже (каква је и Петровград.орг) који нису дозволили да ово историјско име падне у заборав. Име је чувано у крилу највољеније и најдревније српске институције Српске православне цркве, која је била и остала чуварка идентитета овог народа. Националне и државотворне партије и групе грађана нису одустале од покретања питања повратка легитимног имена у транзиционом времену, које је непосредно иза нас. Истицање историјског имена на табли на усласку у град је био само још један доказ да име Петровград никада није и неће бити заборављено.“

(Из текста „Идентитет једног града – Петровград“)

 

 

Посебан куриозитет овог подухвата је да део прихода од овог посебног издања биће издвојен за подизање споменика Краљу Петру Ослободиоцу у Сремској Митровици. Редакције Идентитета и Петровград.орг вас стога позивају да сви заједно узмемо учешћа у овом подухвату како би се и овај прелеп сремски град макар делимично одужио Чика Пери и његовим ратницима.

 

 

Петровград.орг

Поделите:
ЂУРО БОДРОЖИЋ: ИДЕНТИТЕТ И ИСТОРИЈА – ПРИЛОГ КУЛТУРИ СЕЋАЊА ( II – ДЕО)

ЂУРО БОДРОЖИЋ: ИДЕНТИТЕТ И ИСТОРИЈА – ПРИЛОГ КУЛТУРИ СЕЋАЊА ( II – ДЕО)

Радом указујемо да је историјска самосвест окосница сабирања народа, основа његовог идентитета. Да би један народ видео себе у будућности, он се мора видети и у прошлости. Етноисторија је извор културне моћи. Борба за историју често доводи до културних ратова којима се надомешта оскудност сопствене историје. Кроз упознавање своје историје народ постаје самосвојан – добија идентитет. Идентитет је сложена појава, пореклом и садржином. У изградњи идентитета, историја и легенда иду заједно. Порекло сваког народа је митско.

 

 

ИСТОРИЈА И ЛЕГЕНДА

 

И по природи и по пореклу, национални идентитет је сложен појам. А због своје вишедимензионалности представља истрајну и гипку снагу која му омогућује „да се успешно удружује с другим моћним идеологијама и покретима не губећи при том свој карактер“.24

Кључни чиниоци идентитета, уз историјско памћење, односе се на веровања којих нема без митологије и легендарних прича о пореклу света и пореклу народа

Да би једна култура опстала, она мора изнаћи начин сопственог „фиксирања“, путем претакања у симболичке облике који творе симболичку слику културе, управо то је митологија. Мит, у којем су садржани поглед на свет и вредносни систем, окосница је сваке културе. Мит садржи причу о стварању света, о творцу и космосу, у чијем је средишту божанске или полубожанске личности, света бића, посредници између људи и божанског света, који нам откривају вечне истине. Њихови поступци, мишљења, ставови и осећања, представљају посвећене узоре кроз које се сагледавају сва животна питања, решавају животне ситуације – поуку и препоруку. Тиме је, у датој митској слици, садржан идеал заједнице, положен образац њезине културе.

 

 

Да би мит постао укорењен, да би припадници заједнице били њиме прожети и обавезани, да би постао веровање, личности и догађаји из митске приче постају предмет обредних светковина. У митологији не треба тражити реалну историју једног народа, иако она говори о преломним догађајима и великим људима, већ нам се ту нуди кондензовано колективно искуство и доживљај судбине тога народа. Будући да садржи слику културе и својеврсну историју заједнице, митологије су се показале врло прикладним за разумевање одређене заједнице. Објаснити неку заједницу преко њезине митологије постало је поуздан метод, присутан и пре компаративизма и структурализма.

„Јер ипак, најпре, шта је то – пита се Фридрих Шелинг – народ или шта га чини народом?

 

 

Неоспорно не пука просторна коегзистенција неког већег или мањег броја физички истоврсних индивидуа, него заједница свести између њих. Ова у заједничком језику има само свој непосредни израз; али у чему ми треба да нађемо саму ту заједницу или њен основ ако не у заједничком погледу на свет, а овај опет, у чему се могао првобитно садржати и постојати у народу ако не у његовој митологији? Отуда изгледа немогуће да је, као што се мисли, једном већ постојећем народу припала митологија, па било да му је она настала изумом појединаца из дотичног народа, било путем заједничког инстинктивног произвођења. И ово се – закључује Шелинг – појављује као немогуће јер је незамисливо да један народ постоји без митологије.“25

 

 

У савременим дефиницијама мита увек се истиче да је то „традиционална“ прича. А да би постала традицијом, њу је морала прихватити друштвена група и препричавати с колена на колено, преносећи је као део свог културног наслеђа. Важнији је, дакле, тренутак у ком је прича прихваћена, и њега је требало објаснити, а не тренутак кад је настала.26

Најважније питање је: чиме је то један догађај или искуство завредио да увек и изнова буде препричаван, да се сматра судбинским. За разлику од комуникативног сећања, блиско повезаног са свакодневним, културно сећање трансцендира свакодневно.

 

 

„Културно сећање има своје фиксне тачке, његов хоризонт се не мења с променама у садашњости. Његове фиксне тачке јесу судбоносни догађаји из прошлости, који остају у сећању кроз културне форме (текстове, ритуале, споменике) и институционализовану комуникацију (рецитације, праксе и разматрања). То називамо ‘фигуре сећања’.“27

Сећање на сродство исказује се „кроз етимологију термина као и кроз националну митологију о заједничким прецима“.28

Национална митологија о заједничким прецима чини основу друштвено-историјске самосвести о националној припадности и националној особености, по којој се разликује од других народносних заједница. Ентони Смит наводи како сви митови око којих се обликује национализам разних народа имају сличну структуру, саткану од предања о древним прародитељима, родној земљи и старој државности, вери у постојање златног доба у животу тог народа након чега је наступило зло време пропадања, прогона и страдања, а на крају је вера у обнову и препород. Та општа шема националне митологије није код свих народа истоветна, али су њени елементи у већој или мањој мери присутни. Ту је и представа о непријатељу, узрочнику несреће која је тај народ задесила и патњи које је поднео у својој прошлости.

 

 

Предрасуда је мислити како су митске представе нешто примитивно, само зато јер „су прамисли човечанства.“29

У миту о Прометеју, по мишљењу Гадамера, очевидно се „указује западно човечанство у својој сопственој културној свести. Испричати историју његовог тумачења, отуда значи испричати историју самог западног човечанства.“30

Клод Леви-Строс истиче да је митолошко мишљење древних људи засновано на истим интелектуалним операцијама као и наука, као и да је средњовековна наука, па и савремена, упућена на начела тотемске класификације природних појава.

Разарање митских структура представља удар на језгро онога што чини светоназор једног народа, његову слику света. То неминовно води растакању етничких веза и разарању народа. „Једна нација живи са својим легендама исто толико колико и са стварном историјом.“31

 

 

Предање о пореклу народа – нашег народа – сачињавало је битну ставку митских представа и представљало историју народа. То предање преношено је с колена на колено, било је и остало важна кохезивна сила која обједињује људе и сабира народ. „Доприношење стварању те традиције, њеном преношењу с колена на колено и њена одбрана од диверзија информационо-психолошких ратова – представља један од задатака државе.“32

Јер кад ослабе традиционална веровања, кад се обезвреде митове и предања а ритуали изложе порузи, народна заједница је ушла у фазу растакања.

 

БОРБА ЗА ИСТОРИЈУ

 

Време дубоких политичких и социјалних потреса увек доноси преуређење представа о прошлости, поготову данас кад је национална култура подвргнута агресији глобалистичког концепта. Глобалистички напад усмерен је на историјску вертикалу у националној култури, око које се сабира народ.

Историја се тумачи као дуги низ неспоразума и неуспеха, свакодневне тешкоће патолошким наслеђем минулих векова.На све стране се чује: „ми смо најгори народ на свету“, „да ми живимо у нормалној земљи…“ и сл. Масовна пропаганда (медији) сервира нам причу како нам, оваквима какви смо, ништа позитивно не може да се догоди.

 

 

Учесталост расправа на историјске теме, поуздан је знак да је друштво у кризи. Тренутак кад један народ доживи војни и политички пораз увек представља опасност да се он душевно сломи и да, правдајући се, узроке пораза почне тражити у мањкавости циљева за које се борио, у погрешним националним идеалима и промашеној историји. Поготову кад се пораз догодио у сукобу који подсећа на Априлски рат из 1941. у којем је нестала прва југословенска држава, за који ће Бранко Ћопић, учесник и сведок, написати да се „све се то изражавало у некаквом неразвијеном и недовршеном облику, јер за оно мало времена, у данима наглог распада читаве војске, нит’ јунак имаде прилике да у пуној мјери покаже своје херојство, нит’ је кукавица била уочљива у мору пометених изгубљених људи“.33

Ни рат у којем је нестала последња Југославија и урушио се српски народ није био посве другачији, зато се до дана данашњега поставља питање кривице. Чим се поставља питање: зашто смо пропали?, зна се да је пропаст била неочекивана и нечасна. Да је било другачије, да су се чинили подвизи у које смо сами веровали, а налажу их историја и традиција, такво питање не би се потезало.

 

 

Борба за идентитет у данашње време умногоме је борба за историју, супротстављање трауматизовању историјске самосвести. А за овакву борбу тражи се у првом реду одлучан морални став, сличан оном из предавања Макса Вебера одржаног у данима немачког пораза у Првом светском рату, кад је нашао за сходно указати да „кад се неко душевно сломи под ужасима рата и онда, уместо да једноставно каже: било је превише, осети потребу да пред самим собом легитимише своју замореност ратом, тако што супституише осећање: нисам могао да издржим, зато што сам морао да се борим за морално лошу ствар. А исто је тако код оних који су у рату побеђени, уместо што попут старих жена, после рата траже кривца – не видећи да је структура друштва произвела рат.

Једино мушко и оштро држање према непријатељу јесте рећи му: Ми смо изгубили рат, ви сте га добили. Тиме је ствар завршена; хајде сада да разговарамо о томе које консеквенце треба повући у сагласности са стварним интересима који су били у игри и – главна ствар – с обзиром на одговорност пред будућношћу, коју пре свега носи победник. Све друго је недостојанствено и освећује се. Једна нација опрашта повреду својих интереса, али не и повреду свог достојанства.“34

 

 

Изнети став може бити основа националног васпитања у суочавању с поразом, поготову што пораз може бити и основа националне мобилизације и моралне обнове. Сећање на трагичне тренутке историје, поразе и губитке, повезује људе и држи их у јединству ништа мање од сећања на херојске подвиге и славно доба своје историје. Ренан ће указати на социјални капитал заједничке патње која повезује више него радост. У колективном памћењу туга има већу тежину него победе, јер намеће обавезе и налаже заједничке жртве и напоре. Није тешко докучити да је овакав став Ренан извукао из искуства властите нације, јер га износи једну деценију након што су пруске трупе прегазиле Французе код Седана.

Управо су предаја застава француских пукова код Седана и губитак Алзас-Лорене, уз друга трауматична искуства, довели код Француза до националне концентрације и жеље за реваншом. Ернст Лавис, историчар који се нашао у првим редовима градитеља републиканског национализма, изрекао је мисао коју Французи памте до данас: „Од оне страшне године ја се више ни једног минута не препуштам очајању. Нада и уздање у мени ме носе, и то неуморно преносим на милионе деце. Увек поново наглашавам наше сталне обавезе према изгубљеним областима. Никада не губим из вида торањ катедрале у Стразбуру. Увек га видим како се усамљен диже у небо: ‘Ја сам Стразбурац, ја сам Алзашанин, поздрављам те и чекам.“35

 

 

Национална обнова подразумевала је и нарочито школско васпитање. Школски приручник налагао је да у свакој учионици буде окачена карта Алзас-Лорена, изнад које би била истакнута застава са црним флором. Последњег дана школске године учитељи су имали да на школским таблама напишу: „Дете, ти ћеш бити војник“; у народним школама би се образовали bataillons scolaries, где је деци, кроз предвојничко образовање, убризгаван патриотски и милитаристички дух.

Можемо ли замислити да на зиду у свакој нашој учионици, као опомена и подсећање, стоји карта Косова и Метохије, а изнад ње застава са црним флором? Можемо ли, барем, мислити о томе, носити у души, упркос политичком режиму и наметнутој културној пракси? Памти се и то да су у данима пораза код Седана и губитка Алзаса и Лорена, Французи су исковали максиму: ‘Никада не говорити о томе, стално на то, мислити’.36

 

 

Референце:

24) Антони Д. Смит, Национални идентитет, стр. 32.

25) Фридрих В. Ј. Шелинг, Философија митологије, Опус, Београд, 1988, стр. 69.

26) Ерик Чапо, Теорије митологије, Clio, Београд, 2008, стр. 194.

27) Јан Асман, „Колективно сећање и културни идентитет“, Колективно сећање и политике памћења, Завод за уџбенике: Институт за филозофију и друштвену теорију, Београд, 2015, стр. 64.

28) Милован М. Митровић, Увод у социологије и социологије права, Правни факултет: Службени гласник, 2007, Београд, стр. 146.

29) Ханс-Георг Гадамер, Филозофија и поезија, Службени лист СРЈ, Београд, 2002, стр. 39.

30) Исто.

31) Жан Дитур, Срамота врлине, БМГ, Београд, 1999, стр. 82.

32) Сергеј Кара-Мурза, Демонтажа народа, стр. 172.

33) Бранко Ћопић, Пролом, Просвета, Београд, 1952, стр. 67

34) Макс Вебер, „Политика као позив“, Критика колективизма, „Филип Вишњић“, Београд, 1988, стр. 88.

35) Према: Хаген Шулце, Држава и нација у европској историји, стр. 163.

Приредио: Петровград.орг

 

Поделите:
ЂУРО БОДРОЖИЋ: ИДЕНТИТЕТ И ИСТОРИЈА – ПРИЛОГ КУЛТУРИ СЕЋАЊА ( I – ДЕО)

ЂУРО БОДРОЖИЋ: ИДЕНТИТЕТ И ИСТОРИЈА – ПРИЛОГ КУЛТУРИ СЕЋАЊА ( I – ДЕО)

Радом указујемо да је историјска самосвест окосница сабирања народа, основа његовог идентитета. Да би један народ видео себе у будућности, он се мора видети и у прошлости. Етноисторија је извор културне моћи. Борба за историју често доводи до културних ратова којима се надомешта оскудност сопствене историје. Кроз упознавање своје историје народ постаје самосвојан – добија идентитет. Идентитет је сложена појава, пореклом и садржином. У изградњи идентитета, историја и легенда иду заједно. Порекло сваког народа је митско. Осврт на време када настаје научна историографија, уз навођење неких значајних имена са којима започиње обрада историјске тематике употребом научне методологије, дајемо на почетку рада.

 

 

Без осећаја за историјску стварност, тајна нације је недоступна. Јер, нација не представља апстрактно-социолошку категорију која би се могла свести на низ чисто социолошких елемената, као што су: језик, раса, териториja, државност иако све те карактеристике јесу, у већој или мањој мери, суштинске и незаобилазне за одређивање бића нације. Нација је историјска категорија, али не феномен историјског процеса, већ ноумен.1

Зато се највише, по мишљењу Берђајева, приближавају истини „они који одређују нацију као јединство историјске судбине; национална свест је свест о таквом јединству“.2

Племе, народност, народ, националност, нација – за све њих етнос представља заједнички ‘родни’ појам. Код нас се уобичајило да се у том смислу користи реч народ.3

Грчка реч „етнос“ користила се у разним значењима, у давнини је њоме означаван скуп живих бића, попут чопора или јата. Касније су се под тим подразумевали људи који говоре неразумљивим језиком, у смислу блиском речи варвари. Потом је одредница „етнички“ употребљавана за нејевреје и нехришћане. У црквеном језику узимана је као одредница за пагане и паганска сујеверја, у ком смислу је и ушла у западно богословље; а одатле и у световни језик за именовање култура другачијих од европске. Крајем XIX века термин се користи за означавање оних заједница које се не сматрају „цивилизованим“.4

 

 

Да етничност изгуби на цени допринело је и Просветитељство, с којим је човек постао рационална и изолована индивидуа, слободан атом. То је постала просветитељска догма, утврђена протестантском етиком уведена је у све институције западног буржоаског друштва. Етничност је испала из оптике европске културе, посматрана као давна егзотика архаичних заједница, готово митских народа.

Појединац је, међутим, немоћан пред историјом коју носе велике друштвене групе и организације. Њихова сарадња и борба одређују историјски ток. Историјска мисао открива које су то групе и шта је њихова суштина, проналазећи их у нацијама, класама, верама, расама, државама и сл. Требало је открити историју да би била откривена нација, једна од њезиних најважнијих покретачких сила и носилаца.

У другој половини XVIII века заснована је научна историографија и научна историја уопште. Пре тога времена није било некаквог нарочитог смисла за историјско поимање, упоређивање појединих епоха и њихово историјско тумачење.

Постојала је хронологија, али не и научна историја. Тиме није речено да није било покушаја новог посматрања, али се тек XVIII век може означити као век у ком се историјски почело мислити, тек у том столећу установљавају се појмови историјског развитка и историјског прогреса, настоји се проникнути у његову законитост и унутрашњу логику. У развоју и концепцијама науке уочава се продубљени смисао у научном историјском истраживању које се бави друштвеним животом и његовим развојем, а најбоље се очитује у постанку нових наука као што су филозофија, историја и социологија.

 

 

Појавио се дуги низ врсних мислилаца, који су друштвеним и политичким питањима пришли на нов, дотад непознат начин. Њихов круг није ограничен на једну земљу или једно поднебље већ се јављају у разним земљама, што сведочи да је историјски приступ и њему примерени метод постао универзалан и општеважећи. Ђан Батист Вико дао је своју „нову науку“, прву филозофски засновану социологију, у којој је филозофија историје нашла своје логично место. Посвећеност филозофији историје нарочито је својствена Французима: Волтер (од њега и потиче појам филозофија историје), Монтескје, Тургот, Русо и многи други. У Немачкој делују Лесинг и Хердер, који се употребом научних метода баве истраживањем историје, а као круна доћи ће Хегелов филозофски систем. У Енглеској делује Фергусон, Хјум тежи ка историјском промишљању и истраживању и даје низ социолошких прилога у својим разматрањима. Такође се мора поменути Адам Смит и његова економика која има великог значаја за социологију; ту су Малтус и статистичари, који настоје да установе бивство друштвене организације и њеног развитка.

У плејади побројаних, као и многих других, исто тако значајних мислилаца, посебно место припада Имануелу Канту. Управо је Кантова филозофија била оно место на којем се доказивало да су рационализам просветитељства и историјска свест неспојиви. Како се у својим радовима Кант мало или само изузетно бави историјским и социјалним проблемима, а с обзиром на његов значај и углед, нашао се повод сумњи да се век просветитељства и рационализма може означити и као век присутности историјске свести. Тачније, пронађено је упориште за успостављање супротности између рационализма и историзма.

 

 

Пример других великих рационалиста, који су ван сваке сумње имали смисла за историјско истраживање – Хјум, Волтер, Лесинг – показује да се рационализам и историзам не искључују. Кантови наследници, нарочито Хегел, заступају уједно и рационализам и историзам.

Уосталом, и сам Кант је у својим радовима оставио довољно елемената, да се теза о неспојивости рационализма и историзма не мора демантовати другим рационалистима, већ може и самим Кантом. Једино треба имати на уму, кад се истражује. Кантово разумевање историје, на шта скреће пажњу Данило Баста: „да је Кант о историји писао, не са сазнајно-теоријским већ са морално-практичким амбицијама, не са жељом да искључиво допре до коначне истине о природи историјског догађања него, пре свега, у тежњи да одреди максиме људског деловања у сфери историјског живота.“5

Смисао за историјски развитак током XIX века даље се продубљује и интензивира захваљујући пре свега природним наукама и теорији еволуционизма, коју је у оптицај увео Чарлс Дарвин. Дарвин је продукт и репрезент интензивног историјског мисаоног промишљања које му је претходило. Принципи о историји људи и људског друштва, настоје се применити и на историју Земље и Космоса. Дарвин је произишао из Малтуса. Правац који ће после бити назван социјалдарвинизмом у основи је малтузијанизам.

 

 

Проблем религије и проблем историје два су главна интелектуална проблема Хегелове филозофије, а главни циљ који она треба достићи јесте међусобно прожимање тих двају елемената, историјског и религиозног, односно Бога и историје. У његовом систему историја није показивање Бога, већ његова реалност: „Бог не само да има историју, он је историја“.6

Концепција коју је понудио Хегел, по самој природи ствари, била је сасвим ново схватање историје из кога је произишао један потпуно нови прилаз питању државе, њеног порекла и сврхе. Из његове перспективе, схватити државу као дело рационалних људи, коју су они створили за сопствене потребе и из личних разлога, потпуно је немогуће. Држава је за Хегела најважнији чинилац историјског тока и судбине. Ум, како га схвата Хегел, није затворен систем апстрактних правила која вечно важе и која су непромењива, према којима се просуђују историјска збивања, него је ум стваралачки и динамички принцип који се у историјским збивањима остварује. „Свјетска повјест знамо, дакле, јест, према томе, уопште излагање духа у времену, као што себе идеја као природа излаже у простору.“7

 

 

Кроз излагање времену, кроз историјски ток, дух долази до самоспознаје, до свести о слободи, која је његов садржај. Теоретска историјска разматрања нису остала на нивоу академског, већ је заједно с њима истакнут захтев за конкретном праксом у смислу провођења практичних мера у социјалној и политичкој сфери. Ојачање историјског смисла и вера у прогрес скопчани су са тежњом за реформама и изградњом друштвене заједнице на сасвим новим и другачијим основама.

После Канта, Огист Конт, на подлози Хјумове антитезе антропоморфизама и скептичког критичког мишљења, развија своју теорију о развитку човечанства које пролази кроз три стадијума: теолошки, метафизички и позитивни тј. научни. Сваки од ова три стадијума у себи се периодизује на три дела; теолошки на фетишистички, политеистички и монотеистички, метафизички стадијум је прелазни ка позитивном стадијуму. Конт је у ствари само систематичније изнео мисли Викоа, који је први изнео тезу о три стадијума у развоју човечанства од доба богова, преко доба полубогова (хероја), до доба људи, које чини последњи завршни стадијум у развоју човечанства. Прво доба Вико назива и поетичним, песници су били први филозофи. То је време кад је поглед на свет одређен осећањима и маштом, без учешћа ума. Период у коме је деловање углавном руковођено и управљено страхом. Након тога, следи доба у којем су умне човекове силе делимично пробуђене, а кад је буђење доведено до потпуности, наступило је време људи, време просвећеног разума и хуманости. Идеја хуманитета добија централно место, на њој је требало изградити нови морални поредак и нову етику, која би у хуманитету нашла своју природну базу. Осећај за другог човека и осећај за лично достојанство проналазе се у човековој природи. Природа и природност постају идеал који чини заједничку нит укупне филозофије просветитељства.

 

 

Тражи се природност у свему, људи хоће природну религију, природно право, природно стање, природни разум. Живети у складу са природом и опонашати природу постало је императив, којем је нарочито настојала одговорити уметност. Једном речју, просвећеност, хуманост и природност постају синоними. Захтев за природним, људским моралом, неминовно је водио до захтева за политичким реформама, у крајњој варијанти у оптицај је ушла и идеја револуције, као средства за успостављање тих реформи и промена. Идеје просветитељства најсадржајније су дате у „Декларацији о правима човека и грађанима“ коју су обзнанили француски револуционари. И Декларација, као уосталом и револуција, изнедрили су се из просветитељских и хуманистичких идеја и идеала природности. Са политичким правима и извршеним реформама процес није завршен, већ су створени основи захтеву за коренитим социјалним реформама.

Идеја националности изведена је управо из хуманистичке идеје. Хердер међу првима истиче нацију и поставља је поред, а делом и против државе. Народ је природна заједница, а држава вештачка организација. Народ је и природни орган човечанства, којем он, а после њега и други, настоји утврдити бит окрећући се књижевном наслеђу и фолклору, пре свега народној поезији.8

Иако је, дакле, нација историјска формација, она се већ налази у дубини природе, у основи космичког бића света. „У самим недрима космичког живота – вели Берђајев – стоји потенција националне судбине, енергија која вуче да се те судбине остваре; историја се недри у природи.“9

 

 

Тезу да су народи природни органи човечанства и да на националним разликама и језичком мноштву почива целокупна култура и њен напредак, заступали су и наши делатници, попут Светозара Милетића који је наглашавао да би „природа људе другим путем, а не путем народности савршенству водити тела, не би створила разне језике, и тим разне народе“.10

Само је чувство народне слободе – каже Милетић– кадро „човека над егоизмом узвисити, и на жертве га подстаћи, које су за напредак људског рода нужне, но које ладна идеја козмополизма никад није кадра изазвати, као топло, на мајчиним грудима посисано чуство – а то је чуство народности…“.11

Као што физички свет показује своје богатство у разноврсности и разлици физичких тела, „тако и морални светпоказује богатство духа у различитостима народа…“.12

 

Историјска самосвест и сабирање народа

 

Један народ постаје свестан себе тек кад упозна своју историју.13

Постајући, кроз упознавање своје историје, самосвестан, народ добија идентитет – постаје самосвојан. Неспорно је да је моћ сећања оно што људе чини људима. Сећања су грађа од које се твори слика идентитета, појединца и народа. Разговор о идентитету је разговор о колективном сећању и медијумима који га омогућују и обдржавају.

Иако у историји нема старих тапија и стечених права која би гарантовала постојање, нити је историја јуристичка парница у којој се огледају адвокати, народи користе историјску аргументацију „ради образлагања сопственог права на постојање. ‘Безроднима’ нема места на земљи. Што је корен народа старији, тим има више моралних права, њихово помањкање се не може компензовати чак ни силом. Зато се потрагом за коренима у свету бави огромна армија археолога, историчара, писаца. Чак ни сиромашне земље не жале новац за уређење раскошних етнографских музеја.“14

 

 

Етноисторија је извор културне моћи. Заједнице које се могу похвалити древношћу своје историје имају такмичарску предност због осећаја моралне супериорности над онима код којих је та историја оскудна или сумњива.15

Народи који се не могу подичити дугом, богатом и непрекидном националном историјом препуштају се „културним ратовима“, па се „филологија, археологија, антропологија и друге ‘научне’ дисциплине користе за утврђивање неизвесних генеалогија, укорењивање популације на домаћим теренима, документовање њихових особених црта и култура те за анектирање ранијих цивилизација“.16

Србима је то добро познато из искуства са суседима. „Бугари су – казаће Јован Дучић – увек против нас ратовали са лажним статистикама а Хрвати ратују лажним историјским фактима.“17

Појава нових, „инстант нација“ додала је нове импулсе борби за историјско наслеђе, где уочавамо чињеницу да што је нација новија претендује да јој је етногенеза давнија.

 

 

Борба за древно наслеђе није карактеристика само балканског простора, већ је својствена свим европским народима. Историјски период раног средњег века представља замагљен и у великој мери непознат период европске историје, што је оставило простор најразличитијим тумачењима. Политичке мотиве ових тумачења нимало није тешко уочити.Свако може поставити премисе које дају политичке импликације у правцу историјске легитимације политичких програма, везаних за етногенезу и етнички простор. Није редак случај да се нове етније настоје укоренити у давно нестала краљевства. Историја се изврће и да би политичка идеологија добила покриће, не преза се ни од присвајања туђег. Често се двојица отимају и крве о нешто што је припадало трећем.

Већина европских нација има своје полумитске јунакекоји су некада водили ослободилачку борбу и подигли мач против Рима. Немци такве успомене везују за херускерског кнеза Хермана који је 9. године после Христа потукао римске легије, а потом се супротставио Французима; оно што је Херман Херускер за Немце то је Версенгеторикс за француску историју. Споменик Весенгеториксу доминира над зидинама старе Алезије, места које је 52. године пре Христа освојио Цезар после дуге опсаде; на постољу споменика налази се натпис преузет из Цезарових коментара: La Gauale unie, formant une seule nation, animée d’un même espirit, peut déffier l’univers (уједињени Гали, формирајући јединствену нацију, покренули су заједнички дух који може пркосити универзуму). Недалеко од овог места, на Мон Беверују код Отена налази се спомен обележје постављено 1985. године којим је јасно назначено да је одлуком председника Франсоа Митерана овај локалитет проглашен спомен местом нације, јер су се ту ујединиле поглавице галских племена под Версенгеториксом.18

 

 

Једна анонимна хроника из прве четвртине XIV века, позната као Далимил, јасно говори о самоодређењу Чеха наспрам Немаца. У њој су Чеси пронашли доказ древности властитог идентитета. Песник је Немце одредио као непријатеље, а обележје по којем се разликују јесте језик. Приповест говори о томе како војвода Олдрих у лову среће лепу сеоску девојку Божену и с њом се жени. Његови сталешки братственици ругају се том браку, а војвода им одговара: „Радије ћу се смејати са једном чешком сељанчицом него да за жену имам немачку краљицу. Јер свакоме срце изгара за сопственим језиком, а једна Немица би била мало склона мом народу. Немица би имала немачке слуге и моја деца би учила немачки. Због тога би дошло до поделе језика, уз истовремено сигурну пропаст земље. Ви господо, ви не знате шта је за вас добро кад се ругате мојој супрузи. Ко ће вам бити тумач кад станете пред једну немачку кнегињу?“19

 

 

Тацитова Германија подигла је национално самопоуздање Немаца. Немци нису остављали места дилеми о коме се ту ради. На основу записа једног цењеног писца из античких времена дознаје се да су Немци један древни народ, а Тацитова Германија јесте Немачка. Немци су од дивљег и нецивилизованог света постали народ с традицијом. Немачки научници нису ни помишљали да је Тацит могуће измислио германски лик који зрачи врлином да би га супротставио моралној искварености својих римских савременика. Они су започели борбу за историју, првенствено с Французима. Карло Велики, примера ради, није родоначелник француске династије Капетинга, већ Немац из Алзаса који је владао Французима. Постао је римски цар, што није пошло за руком ни једном Галу или Французу, довољан доказ немачке супериорности над Французима. Немачки народ се јавља као директни потомак старог германског народа, са свим оним особинама о којима говори Тацит: верност, скромност, храброст, простодушност, а декаденција и поквареност римског света приписана је суседима.

 

 

Не треба наглашавати колико је за национални понос и фантазију Руса могла значити поема Слово о походу Игореву, која је пронађена 1800. године, а потицала је из XII века. Исто тако, јасно је шта је у души руског човека могла покренути Прича о Мамајевој бици на чијем почетку је опис о окупљању војске под заставу Димитрија Ивановича: „Коњи ржу на реци Москви… проноси се слава земљом руском“; а на крају опроштајно слово Димитрија Донског у славу палих на Куликовом пољу, садржано и истој Причи „Браћо кнежеви и бољари и синови бољарски! Овде вам је било суђено да изгинете, на овом месту између Дона и Дњепра, на пољу Куликову, на реци Непрјавдви! Овде сте положили живот за свете цркве, за земљу руску и веру хришћанску. Опростите ми, браћо, и благословите нас, а вама ће будућност исплести достојне венце.“20

Куликовска битка постаће један од преломних догађаја у руској историји, јер су тамо отишли Московљани, Псковци, Казањци, Новгорођани и други, а вратили су се као Руси.

 

 

Кад се каже да је нација „замишљена заједница“, како то чини Бенедикт Андерсон, то никако не значи и да је измишљена, нешто произвољно. Национална историја није измишљена, већ су је, инспирисани наслеђем, легендама и веровањима, писци и песници сковали у складу са старим традицијама и према актуелним намерама. Јер, ако ћемо „да будемо поштени према научницима националистима 19. и 20. века, категорије националности које су они развили нису настале ни из чега: оне су се заснивале на далеко старијој традицији идентификовања људи, традицији која се већ развила у историјским изворима које су историчари и филолози покушали да искористе како би нације пронашли у прошлости. У многим важним видовима, етнографија 19. века била је само наставак етнографских традиција класичне антике, али са далеко рафиниранијим средствима.“21

У прошлости се тражи право на садашњост, али и разумевање садашњости. Садашњост је у толикој мери одређена прошлим збивањима да је немогуће разумети стање савремених земаља без непрестаног освртања на време које је иза нас.

 

 

„Просто речено, историја објашњава како је дошло да људи чине оно што обично чине. Ми се интересујемо за оно што се догодило углавном зато што желимо да разумемо оно што се догађа; а ово опет желимо поглавито зато да би утицали на оно што ће се догодити. Према томе, историја је бескорисна ако нам не пружа никакво практично знање. Показујући како нам је прошлост постала садашњост, она нас мора учити како да претворимо садашњост у бољу будућност.“22

При проучавању историје, увек се мора мислити на будућност како се истраживање не би загубило у тами мртвих векова, услед чега ће се истраживач претворити у обичног памфлетисту који се окреће пропагирању неког облика политичке рестаурације. „Ми гледамо назад да бисмо гледали напред.“23

Проучавајући друштво у прошлости, истражујемо његову природу и начине којима се на њега утиче…

Референце:

1) Николај Берђајев, Филозофија неједнакости, Медитеран – Октоих, Титоград 1990, стр. 77.

2) Исто, стр. 75.

3) Сергеј Кара-Мурза, Демонтажа народа, Информатика: Преводилачка радиоица Росић, Београд, 2015, стр. 534.

4) Исто.

5) Данило Н. Баста, Вечни мир и царство слободе, Плато, Београд, 2001, стр. 66.

6) Ернст Касирер, Мит о држави, Нолит, Београд, 1972, стр. 259.

7) Георг В. Хегел, Филозофија историје, Напријед, Загреб, 1966, стр. 77.

8) Томаш Масарик, Борба за самоодређење народа, Накладни одио југословенског новинског Д. Д., Загреб, 1920, стр. 39.

9) Николај Берђајев, Филозофија неједнакости, стр. 77.

10) Светозар Милетић, Беседа С. Милетића на угарском сабору у питању народности, Нови Сад, 1868, стр. 7.

11) Исто, стр. 6.

12) Исто, стр. 7.

13) Милош Црњански, „Вожд“, Есеји и Чланци II: Историја, полемике, разговори, Задужбина Милоша Црњанског-Наш дом, Београд, 1999, стр. 187.

14) Сергеј Кара-Мурза, Демонтажа народа, стр. 172.

15) Антони Д. Смит, Национални идентитет, Библиотека XX век, Београд, 2010, стр. 253.

16) Исто, стр. 254.

17) Јован Дучић, Верујем у Бога и у Српство, Дерета, Београд, 1999, стр. 100.

18) Хаген Шулце, Држава и нација у европској историји, „Филип Вишњић“, Београд, 2002, стр. 75, 76.

19) Према: Исто, стр. 84.

20) Према: Божидар Д. Бегенишић, Два века руске књижевности (од Куликовске битке до Ивана Грозног), Јединство, Приштина, 1976, стр. 50 – 52.

21) Патрик Гери, Мит о нацијама: средњовековно порекло Европе, Цензура, Нови Сад, 2007, стр. 61.

22) Делајл Бернс, Политички идеали, Градина, Ниш, 1993, стр. 9.

23) Исто, стр. 10.

Приредио: Петровград.орг

Поделите:
У СУСРЕТ РУСКОМ ЦАРУ – РОМАНОВИ ЦАРСКО СЛУЖЕЊЕ – ПОНОВО У ГРАДУ НА БЕГЕЈУ

У СУСРЕТ РУСКОМ ЦАРУ – РОМАНОВИ ЦАРСКО СЛУЖЕЊЕ – ПОНОВО У ГРАДУ НА БЕГЕЈУ

У петак, 22. фебруара у Салону Народног музеја је отворена изложба фотографија под називом „У сусрет руском цару. Романови – царско служење“. Пројекат реализују Сретењски манастир из Москве, Друштво цара Николаја из Београда и студио „Руски Цар“. Ово је после путовања по српским земљама друга, целовита изложба у Зрењанину, будући да су верници Руске Цркве, међу првима у Србији, већ имали прилику, да виде један део поставке, пре две године.

 

 

Изложба је посвећена Светом мученику руском цару Николају II и његовој Светој породици. Пројекат је настао са жељом  да се братском српском народу и на овај начин прикаже свети лик и мученичка кончина Свете Царске породице.

 

 

Надлежни кустос ове изложбе у Народном музеју Зрењанин је Владислава Игњатов, историчар а на отварању су говорили историчар Слободан Милин и ђакон СПЦ Предраг Ненин. Хор Преподобни Рафаило Банатски је духовним појањем увеличао отварање изложбе.

 

 

Мученик цар Николај II и његова породица уживају велику молитвену љубав код српског народа из познатих историјских разлога. Када је 23. јула 1914. године, империјалистичка сила  Аустроугарска, пружила своју дуго припреману злочиначку руку ка малој Србији, Русија је стала у одбрану. Цар Николај II и Русија, као заштитница Србије, ушла је неспремна у рат против Аустроугарске, којој се прикључила Немачка. То је био почетак великог страдања православних земаља и мученичке смрти царске породице Романов. Поред тога, Русија је током саме Албанске голготе одлучно запретила западним савезницима да прихвате остатке српске армије и превезу их на Крф јер ће у супротном изаћи из рата.

 

 

Изложбу чине црно-беле фотографије из историјских архива и личних албума породице Романов. Изложба је тематски подељена на целине. Једну целину чине портрети чланова царске породице.

 

 

Друга целина су жанр фотографије. У оквиру ове целине извајају се фотографије из личних албума породице Романов. Ове фотографије су реткост, јер су их радили лично чланови породице. Познато је да су Романови посебно волели фотографију.

 

 

Са старинских фотографија пред гледаоцем оживљавају представе Свете Великомученичке породице, њихови ликови који зраче лепотм, љубављу, благородством и мучеништвом.

 

 

Прва изложба фотографија је отворена августа 2016. године. За ово време изложба је обишла више од 100 места широм Србије и Српских земаља али и широм Православне Васељене.

 

 

Град Зрењанин је пре више од годину дана донео одлуку, да у спомен на велику љубав, коју је Свети мученик Николај II Романов показао према српском народу подигне спомен обележје овој великој личности из хришћанске и светске историје.

Петровград.орг

Поделите: