БЕЧЕЈ  И БЕЧКЕРЕК – ЕТИМОЛОШКО ПУТОВАЊЕ – ОД РУПЕ У ЗЕМЉИ ДО ПОНОСА

БЕЧЕЈ И БЕЧКЕРЕК – ЕТИМОЛОШКО ПУТОВАЊЕ – ОД РУПЕ У ЗЕМЉИ ДО ПОНОСА

Етимологија у свету има све већи значај у разним лексикографским и дијалектолошким пројектима, какви су описни речници појединих језика и лингвистички атласи. У етимолошком речнику САНУ налазимо три топонима која су посебно интересантна када је у питању једно од историјских имена нашег града. Мађарска мањина у Србији са правом својата назив Бечкерек и тај појам нема никакве везе са српском, словенском или келтском етимологијом, као што то тврде поједини заљубљеници у старине овог простора. То не значи да нема других топонима словенског и српског порекла на просторима којима су управљали српски деспоти.

Српски деспоти куће Лазаревића и Бранковића

Етимолошки речник САНУ као извор

Пројекат етимолошког речника заснован је далеке 1983. године при Републичкој заједници науке Србије по принципу тадашњих макропројеката, који су за иницијаторе и научне руководиоце имали чланове Српске академије наука и уметности, а непосредно су их остваривале одговарајуће научно-истраживачке институције. У оквиру Института за српски (тада српскохрватски) језик САНУ и под покровитељством САНУ, а на иницијативу академика Павла Ивића и Одбора за етимолошки речник САНУ, основан је Етимолошки одсек са циљем да се створи кадровска и материјална основа за израду етимолошког речника српског језика.

Речи Срба и Словена

Данас је пројекат под руководством проф. др Александра Ломе који се на Пројекат укључио као доцент и већ афирмисани ономастичар. Његови сарадници данас су компетентни и међународно признати стручњаци, па се у релевантним славистичким круговима чак говори и о „београдској етимолошкој школи“. Кључне личности пројекта – Др Александар Лома је редовни професор на Одељењу за класичне науке Филозофског факултета БУ, а др Вања Станишић доцент на Катедри за српски језик са јужнословенским језицима Филолошког факултета БУ.

О топониму Бечеј

Топоним Бечеј је место у Банату (Вук 1818), Стари Бечеј (или Српски) у Бачкој, и Нови (или Tурски) у Банату. Поменут је у ктетику бечејском (Вук) а постоје етници Бечејац m. (Вук; РСA), Бечејка f., Бечејкиња (РСA).

Макета некадашњег изгледа тврђаве Нови Бечеј

Овај топоним је према ономастичарима настао од мађарског имена места Becse, 1238/1377. Bechey (Sкок 1939:13; Kiss 97). Мађарски назив потиче од топонима Beccey посведоченог 1211 године, a овај топоним долази од старотурског *Bača, које се изводи од етнонима турског степског племена Печенег (Kiss.; слично Sкок.) Овде ваља са њим упоредити сличност са топонимом Бешеново. Племе Печенега је посведочено у историјским изворима и свакако је насељавало простор Баната у Краљевини Угарској, тако да је етимолошка веза са овим топонимом вероватна.

Остаци Бечеја и изглед припадника народа Печенези

Године 1311. помиње се у Банату и угарски велепоседник  Imre Bečeji  – Becsei (Wikipedia Zrenjanin). Његово презиме је вероватно настало од имена поседа којим је управљао.

У XVII в., пре досељавања већег броја Срба из Баната 1687. године, ово српско насеље се звало Ковин (Поповић Д. 1952:77– 80). Етимолози сматрају да свакако постоји веза између овог топонима Бечеј и топонима Бечкерек.

О топониму Бечкерек

Бечкерек m. град у Српском Банату, постојао је појам ктетик бечкеречки и етник Бечкеречанин m. (Вук 1818; Вук), Бечкеречанка f. (РСА). Од 1514. Имамо бише помињања као Бечкерека: у месту Бечкереку (Даничић), и Бечкерека 1623. (Пом. 125), Бечекерека итд.

Реч по свему судећи долази од мађарског назива истог места, први пут споменутог у повељи Угарског краљевства 1311. године – Becsekerek (Csanki 126), данас је то (Nagy)becskerek (Sкок 1939:120; Kiss 440).

План тврђаве Бечкерек

За значење мађарске етимологије топонима ономастичари сматрају да треба видети мишљење мађарског етимолошког ауторитета (Kiss) где реч kerek, значи дословно – точак, у другом делу, изворно, означава шуму кружног облика (up. Kiss 328 под Kereki),а у првом делу је мађарска реч  Becse (идентична топониму  Бечеј).

Друкчије мисле други научници (Sкок 1:129) под реч Beč, који претпоставља у првом делу сложенице исти топографски термин из којег се изводи мађарски Becs > Beč, но треба ту кажу научници запазити разлику у квантитету мађарског вокала.

Разликовао се и топоним Велики Бечкерек, град, чије је име између два светска рата промењено у Петровград, па потом промењено  у Зрењанин 1946. од села Мали Бечкерек у Румунском Банату.

Ономастика речи беч – Беч

Беч m. главни град Аустрије (Вук 1818; RSA). Овај топоним долази од мађарске речи Becs (Sкок 1:129–130; Kiss 96–97). За етимологију ове речи треба упоредити турску реч Bec, Беч (BER 1:45). Maђарско име посведочено je od 1356. године у угарским повељама. Претпоставља се да је реч апелативног порекла.

Пећи за креч, подруми, станишта

Реч је посведочена у архаичном дијалекту источних (чанго)  или молдавских Мађара, где постоји реч becs за вински подрум, пивницу, a у суседном румунском постоји облик beci такоође за подрум али и тамницу. Реч би долазила од старомађарског.*becs – пећ за креч, пошто су рупе од напуштених кречана касније коришћене за подруме.

старомађарског.*becs – пећ за креч

Крајњи извор речи би био или староруско „печа“ или иранско *печи према изговору народа Kaliza, средњовековних муслиманских досељеника из Хорезема, а промена  b- < p- објашњава се посредством неког турског језика који није знао за почетно p- (Kiss). Тако би Беч изворно био мађарски назив истоветан старословенском топониму Пешта (српски Пећ). Научник Скок је поредио румунску и мађарску реч са куманском „beči“ што у немачким дијалектима има значење „huffe, hauz“ (кућа) и претпоставља да су се тако звала аварска земљана, кружна утврђења али за то нема ближих доказа.

келтска Виндобона и словенски Беч

Зa немачки назив града Wien, чешки Viden, словачки Vieden, пољска Wieden, опште Vienna, једни мисле да одражава његово античко (келтско) име Vindobona „belo selo“ (Skok), а други из њега реконструишунепотврђен келтски хидроним *Vedunja –„шумски поток“ (Kiss; Schramm 1981:14).

Ето, тако стоје ствари са етимологијом, значењем једног историјског имена града на Бегеју. Занимљиво је да и у српском корпусу постоје људи које „греје“ овај назив. Људи могу да се поносе именом неког места, чак и када оно има сасвим скромно па чак и пејоративно значење. Постоје места која су били царске метрополе а да реално нису знали праву етимологију свог назива. Зато је нужно проучавати значење речи. Како кажу стари Римљани : Nomen est omen (име је знак).

Приредио за вас Петровград.орг

Поделите:
ДУШАН КОВАЧЕВ: ПРЕЧАНСКИ ФРОНТ – ВОЈВОЂАНСКИ ФРОНТ – НАРОДНИ ФРОНТ

ДУШАН КОВАЧЕВ: ПРЕЧАНСКИ ФРОНТ – ВОЈВОЂАНСКИ ФРОНТ – НАРОДНИ ФРОНТ

Појава неорганизованог пречанског фронта, подржана од Хрватске сељачке странке, била је увод у окупљање „Војвођанског фронта“. Међутим, „Војвођански фронт“ је регистрован тек по смрти Јована Лалошевића, давно пошто га се одрекао његов идејни оснивач Светозар Станковић. Када је Душан Бошковић (близак сарадник Влатка Мачека) дошао на чело „Војвођанског фронта“, он је одмах пропао у покрајинском шовинизму.

Нема ничег отужнијег него када се у политичким питањима место мозга, пита завист и инат. Неоспорно је, међутим, да се у последње време јавља једна непрекидна критика, и горе још, свега и свачега што долази из Београда.

Милош Црњански (Идеје, Београд, 9. март 1935. г.)

Идеја о Војводини као посебној јединици државе никад није била безусловна и јасна унутар пречанског фронта. Аутономију за Војводину је отворено и јавно захтевало само неколико радикала. Они су већ половином тридесетих година одустали од аутономашких идеја, када је држава почела делотворно да решава све особите невоље Војводине. У Самосталној демократској странци о статусу Војводине никад није било јединственог става. Став Новосадске резолуције о Војводини је гласио штуро и неодређено: „У будућем уређењу државе Војводина са Сремом ће за себе тражи исти положај који ће имати остале покрајине“.

Главни одбор Народне радикалне странке се одмах супротставио том захтеву, као и Алекса Ивић (тада водећи стручњак у области историје Војводине) који је, ипак, био учесник Новосадске конференције. Супротставила се и Демократска странка. Радикали и демократи су били једнако противни повезивању војвођанског питања са хрватским питањем.

Дуго припремање „Војвођанског фронта“

Тек 1935. г. су неки међу присталицама политички разнородног пречанског фронта размишљали о стварању „Војвођанске партије“, али су датуми и садржина њихових приватних састанака и дружења у том циљу врло нејасни (текст Новосадске резолуције је објављен тек након вишегодишњег скривања, 8. августа 1935. г. у новосадском „Дану“, а оригинални документ је сачуван у архивској грађи). Документ су потписали: Миховил Томандл, Јован Лалошевић и Милан Костић.

Радикал Светозар Станковић је још 1928. г. био стварни инспиратор и покретач идеје „Војвођанског фронта“ а не Јован Лалошевић, Мита Костић или Дуда Бошковић. Ову чињеницу војвођански аутономаши прикривају, јер се Станковић 1935. г. супротставио „Војвођанском фронту“, а 1936. г. се директно и отворено супротставио идеји установљења аутономије Војводине.

На једној конференцији крила Удружене опозиције у Војводини (која би требало да је уједно и „оснивачка конференција Војвођанског фронта“), Новосадској резолуцији, као полазном документу, супротставио се тада радикал Светозар Станковић и напустио оснивачки састанак „Војвођанског фронта“. Ова чињеница има огроман значај, јер је управо Станковић а не Јован Лалошевић био тај који је надахнуо и покренуо окупљање  Војвођанског фронта. Станковића а не Лалошевића је још 1928. г. Народна радикална странка осудила због настојања да формира „Војвођански фронт“ који је том приликом политички негативно оцењен због „сепаратистичке и антисрбијанске позадине“ (Правда, 1. новембар 1928. г). Чињеницу да је Светозар Станковић стварни инспиратор стварања „Војвођанског фронта“ комунистички историчари доба САП Војводине вешто су прикривали, a то су наставили и војвођански ауономаши до данашњег доба. Водећу Станковићеву улогу су прикрили да би у први план истакли Јована Лалошевића. Имали су одличан разлог за то, јер се Станковић као покретач окупљања „Војвођанског фронта“ отворено супротставио војвођанској посебности у држави као штетној појави. Наиме, поводом доношења Уредбе о ликвидацији земљорадничких дугова, Светозар Станковић се јавно супротставио стварању „Војвођанског фронта“. Тада је нагласио да је то „покрет који не само шкоди јединству земље, него и самим Војвођанима“ (Правда, 21. септембар 1936. г). Том приликом је Светозар Станковић о аутономији Војводине објавио: „За време владавине Аустроугарске идеал је био да Војводина буде аутономна, али данас се то питање не може покретати. Војводина има  проблема као и сви наши крајеви“.

Димитрије Мита Костић, челник неформалног „Војвођанског фронта“ који се 1937. г. отворено супротставио војвођанском сепаратизму. Фото: САНУ.

На састанцима који су одржавани 1935. г. веома је тешко разлучити Удружену опозицију од „Војвођанског фронта“. Исте године Душан Бошковић на скуповима у Перлезу и Новом Бечеју уопште није помињао Војводину као федералну јединицу или аутономију, већ је неодређено говорио о „самоуправи“. Тек 1937. г. присталице се окупљају називајући себе „Војвођанским фронтом“ јавно, када се отворено и слажу да његово политичко полазиште буде Новосадска резолуција из 1932. г. На челу тада још неуобличеног „Војвођанског фронта“, који је остао без Станковића као свог покретача, ступио је Димитрије Мита Костић. Наравно, Димитрије Костић као ни остали чланови Матице Српске нису себи допуштали да их обузме покрајински шовинизам који се развијао у „Војвођанском фронту“, па су од самог почетка све мање долазили до изражаја.

Душан Бошковић је тада био у отвореном сукобу са Драгољубом Јовановићем, изразито доследним политичарем великог угледа међу земљорадницима и сеоским становништвом целе Југославије. „Војвођански фронт“ је нарочито хтео да се представи као заштитник интереса завичајне пољопривреде. Узалуд. Сељаци Војводине нису веровали том шароликом политичком скупу у чије име је пред јавношћу иступао Душан Бошковић. Њихов покрет су сматрали за „господску измишљотину“, створену да „господа“ стекну неке повластице за себе од владалаца у Београду. У Војводини је владало опште уверење да су челни људи „Војвођанског фронта“ скуп незадовољних који су огорчени јер у новој држави нису постали министри. Пошто је пореска политика одавно уједначена, аграрна реформа спроведена, а Уредбом из 1936. г. ликвидирани земљораднички дугови лихварским банкама, сељаци из Војводине су увидели да је нова држава њихов заштитник, а не непријатељ.

Заглавље некадашњег „Панчевца“ кога је Дуда Бошковић преименовао у „Војвођанин“. Фото: Јован Поповић.

Жарко Јакшић је у то доба био адвокат у Петровграду (данас Зрењанин) и члан Прибићевићеве СДС. Он је упорније од свих из „војвођанског покрета“ тражио да се „војвођанско питање“ решава истоветно као Хрватско. Био је изданак чувене породице Јакшића, брат Милутина, Милете и Васе Јакшића који су још у доба Аустроугарске у Кикинди организовали покрет који је створио Српску демократску странку. Уређивао је са братом кикиндски „Српски гласник“, а аустроугарске власти су га 1914. г. ухапсиле и до краја Првог светског рата га задржале у затвору. У новој држави је постао близак Светозару Прибићевићу и постао сарадник Матице Српске. Био је најмлађи од браће Јакшића и већ 1920. г. је у кикиндском „Српском гласу“ критиковао београдски режим због „пљачкашке политике“ према Војводини. Јакшић је брзо напустио Демократску странку и постао члан Самосталне демократске странке. У СДС је присуствовао састаницима припадника пречанског фронта у Новом Саду 1932. г. На тим састанцима је упорно наваљивао да оснују „Војвођанску странку“, али за тај подухват никада није нашао истомишљенике. Наредних година је деловао на окупљању „Војвођанског фронта“. Иако је био присталица посебне „покрајинске свести“, противио се покрајинском сепаратизму отворено и доследно. Жаркова браћа Јакшићи никад нису узели учешћа у политичкој пустоловини пречанског фронта, па ни у „Војвођанском фронту“.

Народни хероји Југославије Светозар Тоза Марковић и Владимир Коча Коларов, чланови ПККП Војводине који су 1938. г. били чланови редакције „Војвођанина“ Душана Бошковића.

Радивој Ћирпанов, Светозар Марковић и Коча Коларов

У раду „Војвођанског фронта“ је од почетка био упадљив позив се из свих равни управе у области Војводине изузму сви који нису рођени у Војводини. Друго упадљиво обележје „Војвођанског фронта“ је била сарадња неких његових припадника са хрватским политичарима на изради пројеката уставног преуређења државе, пре свега са Хрватском сељачком странком. У листу „Војвођанин“, инжењер Светозар Матић је чак писао о „војвођанској цивилизацији“, због чега је новосадски „Дан“ Даке Поповића нарочито критиковао писања „Војвођанина“ противећи се стварању култа „покрајинске свести“. „Војвођанин“ на ту критику није одговарао, али је „Глас матице Српске“, под управом Николе Милутиновића, истицао да је Јован Цвијић радио на афирмацији покрајинске свести и да управо због тога Војводина и припада Југославији. Уистину, ставови Јована Цвијића да Војвођани „ништа не треба да очекују од Београда“ су у оно време веома збунили демократе из Војводине, о чему је у приватној преписци своје сведочанство оставио Милутин Јакшић. Новосадски лист „Дан“ је објавио да „Војвођански фронт“ унутар себе нема сагласности око будућег државног уређења и навео низ његових чланова који сматрају да би федерално уређење било штетно. Наводи „Дана“ су били истинити и нико их није демантовао. За разумевање почетних замисли о аутономији Војводине, мора се увек имати на уму њихово порекло. Стојан Протић је радикале у Војводини први убеђивао да њихов завичај треба да постане посебна организациона јединица државе. Јован Цвијић је био први који је демократе у Војводини убеђивао да „ништа не очекују од Београда“ и потоње идеје о „војвођанској цивилизацији“ су правдане управо Цвијићевим ставовима. Родно место војвођанских аутономашких замисли није у Војводини, већ у Београду!

Стојан Протић и Јован Цвијић

У „Војвођанском фронту“ су преовлађивале личности које су биле средњи и крупни земљопоседници или економски стабилни чиновници. Врло брзо се показало да су и најгласнији припадници покрета, попут Душана Бошковића, вољни да борбу за федерални положај Војводине ипак сведу на борбу за њен аутономни положај. Сви су наглашено изјављивали да нису сепаратисти. Жалили су се на „запостављеност“ и „неконтролисану експлоатацију Војводине“, пољопривредне проблеме и велики број беземљаша. Врло различито су се изјашњавали и поводом „покрајинске свести“. Иако је Војвођански фронт желео да се представи као покрет свих „домородаца“, управо су ти „домороци“ ускратили подршку „Војвођанском фронту“, нарочито они из редова немачке и мађарске националне мањине. Историчар Алекса Ивић, који је присуствовао Новосадској конференцији, јавно је критиковао оне који су на том скупу прихватили Загребачке пунктације као полазиште, због тога што ово представља „удар на јединство српске нације“. Међутим, Јован Лалошевић је чак говорио о „војвођанском патриотизму“. Његовом смрћу, почетком 1935. г, „Војвођански фронт“ је, још пре формалног почетка свог рада, остао без човека значајног политичког квалитета.

„Војвођански фронт“ и политика „народног фронта“ Коминтерне

Трећа комнистичка интернационала (Коминтерна) је 1923. г. формирала „Сељачку интернационалу“ као своју сателитску организацију. Већ 1924. г. је у њено чланство ступила Хрватска сељачка странка под руководством Стјепана Радића који је из овог разлога посетио Москву. Коминтерна је тридесетих година XX века веома настојала да се ван простора СССР супротстави успону фашизма сарадњом са удружењима, синдикатима, партијама и другим здруженим снагама од политичког значаја, али и да утиче на политички живот унутар буржоаских држава. Овај вид образовања широких удружења комуниста са организацијама демократског центра називали су народним фронтом. У мрежи комунистичког народног фронта је у Југославији била ХСС, а захваљујући Сељачко-демократској коалицији из 1927. г. и Самостална демократска странка Светозара Прибићевића. Преговоре о ступању СДС у народни фронт је водио адвокат Сава Селенић који је преко женине сестре Богданке Рашић Секе био повезан са хрватским комунистима (Селенићева свастика је била комунистички опредељена и сарадница Андрије Хебранга). У то доба су се у Војводини најпре неки међу радикалима, на челу са  Светозаром Станковићем, повели за „фронтовским“ идејама и разматрали идеју окупљања „Војвођанског фронта“.

Стјепан Радић и Светозар Прибићевић са пречанским Србима

Оштро непомирљиви српски незадовољници београдским режимом остали су само међу представницима СДК са територије Војводине. Отуд се међу њима јављала „фронтовска“ терминологија у виду пречанског фронта. Касније су је и сами усвојили прихватајући радикалски назив „Војвођански фронт“. Већ 1936. г. је у Новом Саду, ради оснивања народног фронта, Радивој Ћирпанов организовао састанак представника Комунистичке партије Југославије са представницима СДС. Од тог доба комунисти виде припаднике Самосталне демократске странке као своје политичке савезнике у Војводини.

У Краљевини Југославији је КПЈ сматрана терористичким удружењем. Полицијском акцијом је крајем 1936. г. њен састав у Војводини практично уништен, па су свој састав комунисти морали обновити из темеља. У обнављању Комунистичке партије у Војводини су највеће напоре извели комунисти Баната. Упоредо с развојем партијског састава, радили су и на развијању удружења народног фронта. Настојали су комунисти да делују кроз Радничку партију (касније прерасла у Странку радног народа /СРН 1938-1940. г/). Био је то законити политички заклон КПЈ којим је на југословенском нивоу формално управљао Божидар Аџија. Кроз СРН су деловали челни људи привременог Покрајинског комитета КП Војводине (нарочито Жарко Зрењанин и Владимир Коларов) чије седиште је било у Петровграду (данас Зрењанин). Извршни одбор Радничке партије је 1938. г. склопио споразум са Душаном Бошковићем као вођом СДС. На једном од Бошковићевих састанака са комунистима у саставу „Вовођанског фронта“ је  учествовао и Павле Грегорић (Црвени Павле). Брзо после завршетка Другог светског рата постало је јасно да у споразумном односу Душана Бошковића са комунистима ни једна ни друга страна није сматрала себе равноправном, већ надмоћном. Бошковић је 1945. г. на својој кожи осетио да његова страна није рогата већ шута. Ипак, комунистичка СРН уочи избора 1938. г. није успела да ступи у коалицију ни са једном странком. На изборима је учествовала тек  кроз „Војвођански фронт“ који је, такође посредно, учествовао кроз СДС, странку која је учествовала на листи Удружене опозиције. Не сме се заборавити да су комунисти своје савезнике међу политичарима и политичким удружењима ван Комунистичке партије гледали с ниподаштавањем. Без обзира што су комунисти након овладавања Југославијом своје бивше савезнике из ХСС, СДС и „Војвођанског  фронта“ у својој литератури називали „грађанском опозицијом“, они су њих у усменим разговорима међу собом називали  корисним будалама, односно корисним идиотима[1].

Жарко Зрењанин, Павле Грегорић и Коста Абрашевић

Чим je аутономни статус Војводине у држави почео да занима војвођанске комунисте, они су својим програмским документима и подржали идеје о аутономији Војводине. Било је то тек у периоду од 1939. до 1940. г, после потпуног политичког слома „Војвођанског фронта“ на свим изборима. О томе сведоче следећи документи комуниста: Платформа Иницијативног одбора Странке радног народа Војводине, документи VI Покрајинске конференције КПЈ за Војводину, као и документи V Земаљске конференције КПЈ.  Међутим, тек Шеста покрајинска конференција, одржана септембра 1940. г, отворено указује на историјски, економски, географски и национални основ аутономије Војводине. Први који је међу југословенским комунистима поменуо аутономију Војводине био је Јосип Броз Тито и то у једном приватном писму из 1936. г. На Другом заседању АВНОЈ-а уопште се не помиње статус Војводине, иако су међу члановима била двојица чланова ПК КПВ (Никола Груловић и Никола Петровић) и Павле Грегорић (који је пре рата учествовао у преговорима комуниста са Душаном Бошковићем). Броз помиње „најширу аутономију“ за Војводину у једном чланку „Нове Југославије“ објављене у Дрвару 1. марта 1944. г.

Посебност Војводине је Покрајинском комитету војвођанских комуниста била неопходна пре свега из једног нарочитог унутрашњег разлога: комунисти Војводине никако нису хтели да њиховим сремским колегама управља ПККП Хрватске, а током рата нарочито нису хтели да одредима НОВ Срема командује Главни штаб НОВ и ПО Хрватске. Усред рата, 1943. г, успели су да Главни штаб НОВ и ПО Војводине, под командом Аћима Груловића и комесара Слободана Бајића Паје[2], добије команду и над Сремом. Руководство комуниста Војводине је идеју о аутономној Војводини пред Други светски рат прихватило из тактичких разлога, аутономија није била њихов стратешки циљ. О томе сведоче речи ратног председника ПК СК Војводине, народног хероја Југославије и великог противника партијске бирократизације и аутономаштва у Војводини Јована Веселинова Жарка: „Нисмо мислили да се играмо јединица да би се оне издвајале, већ због неких посебности за време рата, да би се извесне ствари иживеле. Извесне ствари су историјски превазиђене, осим ако се не ради о бирократским гледиштима.“ (Конференција Извршног комитета ЦК СКС, март 1962. г).

„Војвођанин“ Душана Бошковића

Уместо „Панчевца“, Душан Бошковић је септембра 1935. г. почео да издаје часопис „Војвођанин“. Главни и одговорни уредник „Вовођанина“ је био ранији уредник угашеног „Панчевца“, па је и седиште редакције „Војвођанина“ с почетка било у Панчеву. Тек по доласку Душана Бошковића на чело „Војвођанског фронта“, редакција „Војвођанина“ је пребачена у Нови Сад. Догодило се то почетком 1938. г, непосредно уочи избора. У тој редакцији су, на основу договора комуниста са Душаном Бошковићем, широм отворена врата за војвођанске комунисте. Најопознатији међу њима је био високи функционер ПККП Војводине Светозар Тоза Марковић који је већ раније у локалним новинама објављивао чланке о сељачким проблемима. Осим њега, у редакцији „Војвођанина“ били су Владимир Коча Коларов (такође члан ПККП Војводине), Бранко Бајић, Виктор Розенцвајг (allias Витомир Јовановић), Дејан Бранков и Жарко Деспотовић.

Зашто је Бошковићева политика била потпуно поражена?

Вероватно је привлачењем комуниста у редакцију свог часописа Бошковић хтео да придобије уздржане гласаче који су били једнако негативно расположени и према режимским и опозиционим странкама. У том настојању Бошковић није имао успеха. Потпуним поразом изборне листе Удружене опозиције, престала је потреба за новинама „Војвођанин“. Оптерећен дуговима, „Војвођанин“ је од децембра 1938. г. престао да излази. Бошковић је због неподмирених трошкова „Војвођанина“ тужио Александра Моча.

Изјава војвођанских Срба против сепаратизма

„Војвођански фронт“ је после смрти Јована Лалошевића сасвим пао под утицај самосталних демократа чврсто везаних за ХСС који је све одлучније захтевао федерализацију Југославије. Ванпартијци  у „Војвођанском фронту“ су били ненаметљиви људи без искуства у непосредном политичком раду. „Војвођански фронт“ је стога брзо стекао одлике покрајинске политичке подружнице ХСС-а у СДС-у Војводине прожете комунистима. Још горе, постао је удружење завичајних шовиниста, све сасвим супротно ономе што је хтео Лалошевић. Пре општинских избора 1936. г, још увек без правне уобличености, „Војвођански фронт“ је вршио кратку, снажну и врло суморну политичку кампању. Садржински, било је то узнемирење људи без нуђења начела, циља и одређених решења о Војводини. Истицано је супротстављање према Београду, гунђало се против „србијанске хегемоније“, ширени ставови о злостављању и искоришћавању Војводине и потискивању Војвођана са чиновничких и јавних позиција. Такав рад је вршен чудним начинима. У највећој мери било је то прикривено разглашавање ставова међу познаницима. Благо речено, била су то гунђања и оговарања. Није било заједничке мисли о будућем уређењу државе, ни о решењу питања културних разлика унутар Војводине. Кампања је вођена без расправа с неистомишљеницима, без демократске начелности, без ставова о поделама и национализму. Истицана су бајата образложења о невољама из двадесетих година које су већ биле отклоњене или су се увелико отклањале.

„Не за Мачека, већ уз краља и пушку“

Да је „Војвођански фронт“ био сепаратистички оријентисан сведочи став функционера СДС и „Војвођанског фронта“ Саве Селенића: „Војводина није само српска, већ и хрватска“ („Да се разумемо“, „Војвођанин“, 7. јануар 1937. г). С обзиром да су припадници „Војвођанског фронта“ искључиво вредновали „домороце“, веома је упадљива чињеница да је, у гласилу њиховог удружења, изједначио хрватство са српством Војводине високи функционер СДС-а који није био родом из Војводине, већ из Пакраца.

Удружење Војвођана у Београду је веома озбиљно схватило политичко увођење хрватског чиниоца у Војводину од стране „Војвођанског фронта“. Најзначајније јавне личности пореклом из Војводине тог доба,  објавиле су  12. јануара 1936. г. Изјаву у новинама „Политика“ (Документ), као и у новинама „Време“ (Документ). Наслов Изјаве је био: „Извођење сепаратистичког програма значило би националну смрт целе Војводине“. Стварни покретач оваквог обраћања јавности био је Станоје Станојевић. Садржај Изјаве уопште не помиње отворено ни пречански фронт, ни „Војвођански фронт“, већ се њоме осуђује „и јавно и тајно жива акција да Војводина добије посебан положај у држави“. Потписници Изјаве су свесни да та акција „не узима шире размере“, али сматрају „за своју дужност да према тој акцији заузму став и да кажу о њој своје мишљење“. Израз „заузимање става“ имао је нарочиту тежину с обзиром на тадашње схватање значаја јавног исказивања вредносног опредељења у Војводини, где се приврженост вредносном ставу о одређеном питању начелно сматрало битним изразом личне честитости (у Војводини се честитост, као људско својство, називала човечанством). Свесни тешкоћа при стварању заједничке државе и народног незадовољства, најугледнији Вовођани су свом завичају јавно поручили да се „томе злу не може тражити лек у сепаратистичким тежњама и акцијама, него у чврстој и одлучној вољи да се заједнички поради на томе, да се људи и прилике поправе и да се зло искорени и уништи“. (…) „Људи пролазе и одлазе, док идеја и идеали остају. А идеали Војводине су увек били: слобода и народно јединство. Свака сепаратистичка акција слаби снагу целога народа и државе. Извођење сепаратистичког програма значило би неминовну националну смрт Војводине и тиме би Војвођани демантовали своју прошлост и компромитовали будућност. Није спас у цепању и одвајању, него у прикупљању и прибрању свих снага, да се помогне народу и држави и да се зло искорени“.

Сепаратизам је национална смрт

Уз Изјаву свом завичају је својим човечанством и потписом стала чак осамдесетједна угледна личност. Међу потписницима су били најбољи и најугледнији људи тог доба родом северно од Саве и Дунава: Чувени српски математичар и председник СКАНУ Богдан Гавриловић (родом из Новог Сада),  оснивач српског хируршког друштва Милош Богдановић (родом из Баје), председник Скупштине Краљевине Југославије Стеван Ћирић (родом из Сремских Карловаца), пионир српске модерне архитектуре Драгиша Брашован (родом из Вршца), водећи историчар Војводине Алекса Ивић (родом из Буђановаца), оснивач српске микроклиматологије Павле Вујевић (родом из Руме), филозоф, филолог и историчар Душан Глумац (родом из Клокочевика), византолог и теолог Филарет Гранић (родом из Кикинде), историчар и теолог Радослав Грујић (родом из Земуна), вајар и педагог Ђорђе Јовановић (родом из Новог Сада), историчар уметности Милан Кашанин и математичар Радивој Кашанин (обојица родом из Белог Манастира), педагог, публициста  и бивши уредник „Заставе“ Димитрије Мита Клицин (родом из Новог Сада), Радован Кошутић (родом из Руме), историчар Димитрије Мита Костић (родом из Сремске Митровице), математичар, астроном, геофизичар, климатолог и грађевински инжењер Милутин Миланковић (родом из Даља), историчар Стеван Михалџић (родом из Барање), историчар Душан Ј. Поповић (родом из Белегиша), публициста и историчар Дака Поповић (родом из Новог Сада), уредник новосадског „Пољопривредног гласника“ Емил Поповић-Пеција (родом из Новог Сада), теолог Лазар Мирковић (родом из Пивница) сликар Урош Предић (родом из Орловата), књижевница Исидора Секулић (родом из Мошорина), историчар и екциклопедиста Станоје Станојевић (родом из Новог Сада), директор централног хигијенског завода лекар Миливој Ранков (родом из Војке), теолог и педагог Првош Сланкаменац (родом из Титела), теолог и преводилац Новог Завета Димитрије Стефановић, и низ угледних јавних радника из разних области просвете, управе, привреде, занатства, задругарства, адвокатуре, итд.

Анте Старчевић и Влатко Мачек

Значајно је да је Изјаву против војвођанског сепаратизма потписао и Димитрије Мита Костић који је тада био на челу „Војвођанског фронта“, што показује како су бесмислене касније замисли да је Изјава писана против некаквог војвођанског покрета чија је водећа организација наводно био „Војвођански фронт“. Ова погрешна конструкција је плод знатно каснијег сугерисања Ранка Кончара која се јављала у његовим радовима. Кончар је ову Изјаву најугледнијих Срба у својим радовима често именовао „Меморандумом“, називом који је у савремено доба стекао неугодан националистички примисао.

Веома је значајно да се међу потписницима Изјаве нашао и уредник утицајног Пољопривредног гласника Емил Поповић Пеција који је, својим стручним радовима објављеним у Летопису Матице српске, међу првима упозоравао на проблеме пољопривреде Војводине у новој држави („Значај Војводине за напредак наше пољопривреде“, 1922-23. г и „Стање пољопривреде у Војводини, 1924. г). Објављивање Изјаве је веома поколебало оне који су разматрали идеје да Војводина треба да буде посебна јединица у држави. Многи од ранијих присталица таквих идеја су почели јавно да се правдају, истичући како они својом политичком делатношћу уствари само хоће да допринесу јединству и снази државе.

Псеудосепаратизам – парадигма војвођанског политичког менталитета

Београдски лист „Време“ је известио да се четрдесет чланова „тзв. вовјођанског крила Удружене опозиције“ састало већ 22. јануара у Новом Саду под председништвом земунског адвоката Миланка Костића: „На овој конференцији претресана су сва актуелна политичка питања, у првом реду расправљано је о изјави угледних Војвођана, која је ових дана објављена у београдским листовима. Присутни су констатовали да ова изјава за војвођанску опозицију нема никакав политички значај, па према томе изјављују да неће на њу одговарати.“ Уместо одговора на Изјаву, они су напали политику Драгољуба Јовановића („Војвођански сепаратисти противу г. др Драгољуба Јовановића“, Време, 23. јануар 1936. г). Упадљиво је да се ради о „Конференцији“ о којој потоњи војвођански аутономаши до данас ћуте, на којој је водећу улогу имао један адвокат из Земуна без икаквог политичког значаја.

Шта штампа штампа?

Већ 2. фебруара 1936. г. се „Војвођанин“ Душана Бошковића отворено изјаснио против сепаратизма: „Нико ко се заузима за посебни положај Војводине, или неког другог нашег краја, не мисли на одвајање или цепање. Напротив, сваком је на уму да се таквим државним уређењем створе услови за снагу и величину наше заједничке државе“. Редакцијско саопштење поводом Изјаве је објављено знатно касније. Огорчена што су међу потписницима Изјаве многи који, за разлику од „домородаца“, више не живе у Војводини, редакција је уверавала да се не ради о сепаратизму („Војвођанска покрајинска свест не представља сепаратизам“, „Војвођанин“, 28. јун 1937. г).

Реакција на Изјаву је била парадигма отужног вовјођанског менталитета у политици. Протагонисти пречанског фронта и „Војвођанског фронта“ су годинама из све снаге водили политичку кукњаву против власти, добро се чувајући да не учине ништа делатно што би стање Војводине променило на боље. Када су најзад успели да огорче јавност и изазову њену осуду, измакли су се, правећи се луди. Заклонили су се под „председавањем“ наепознатог човека без политичког значаја, да би на свом кружооку још једном прогунђли. Пред јавношћу су потом показали нехајност поводом Изјаве, одговарајући да се она не односи на њих. Пошто је сваког чуда за три дана доста, врло брзо су почели да се и сами придружују огорченој јавности против онога што је јавност осудила. Најзад, сепаратисти су осудили сопствени сепаратизам као туђ и објавили то на Видовдан! У јавности на такво њихово љигаво пренемагање нико није реаговао, јер се јавност од такве њихове љигавости гадила. Примирили су се и потом чекали да јавност на све сасвим заборави. Војвођански псеудосепаратизам који се први пут исипољио у Краљевини Југославији постао је образац војвођанског менталитата у политици. Псеудосепаратизам ће до данас остати основни образац упорног политичког ината  војвођанских аутономаша према Београду, заковавши их у улози једне српске политичке противкултуре.

Војвођански пејсажи

Завичајно мотивисан сепаратизам се јављао међу Србима из Војводине при додиру са Србима јужно од Саве и Дунава још пре присаједињења и био је јавности добро позната појава. Знатно пре уједињења је Иван Иванић у приповетки „Бели коњ“ („Зора“, 1899. г) приказао личност једног неприлагодљивог досељеника из Војводине у Србију: „По урођеном српском сепаратизму (је) сматрао да су Војвођани `крем и елита` српског народа, потомци старог исељеног племства, док је Србе у осталим српским земљама сматрао за потомке старих Немањићких `пријинара`, сељака“. Супротстављање растућим сепаратизмима међу Србима је половином тридесетих година XX постајало веома упадљиво. Прота Стеван Михалџић је још на великом народном збору у Новом Саду фебруара 1932. г. јавно осудио „сваку врсту пунктација и сваки сепаратизам“. Међу Србима се поред  завичајног развио и један нови, интелектуални сепаратизам. Током 1937. г, у Скупштини Кр. Југославије, против овог интелектуалног сепаратизма јавно је иступио социолог Мирко Косић („Напад др Косића на Универзитет“, Правда, 4. март 1937. г): „Наши универзитети су данас тврђаве против стварања јединственог националог духа. Они овако организовани стварају, осим тога, хиперпродукцију интелигенције. Они јачају сепаратизам у најважнијој духовој култури“.

Опаклија или Војводина?

Срби Војводине су се присајединили Србији као народ претежно земљорадничког занимања. Чак и они  који нису имали макар посредне везе са земљорадњом, без обзира на досегнуто „господство“, одлично су познавали земљорадничке прилике које су током векова уобличиле њихове вредности и националну културу, и поштовали су је. Још у доба Мађарске буне је један Сентомашанин (Србобранац) у збегу, дрхтећи од зиме без одговарајуће одеће, одговорио зачуђеном Исидору Николићу: „Е, господине, не може бити и Војводина и опаклија!“

Ако су управне и привредне невоље након присаједињења нагнале Србе северно од Саве и Дунава да озбиљно размишљају о завичајној посебности Војводине, стварност уједињене државе је показала да се ти проблеми решавају. Један по један, решени су проблеми динарско-крунске замене, саобраћајне мреже, аграрне реформе и управе. До 1929. г. је сасвим уједначена пореска обавеза. Када су 1936. г. законом збрисана и зеленашка потраживања банака према ратарима, опаклија је остала безбедна на раменима војвођанског ратара. Незадовољна је била још само шачица национализованих велепоседника, бивших мађарона и амбициозних адвоката: друштво бесних што у новој држави нису обдарени министарском влашћу или богатом синекуром, неспособних да признају да немају упоришта у народу и да држава није непријатељ већ заштитник добробити грађана и сељака у Војводини. И српски народ Војводине и његови најбољи синови су се сложили да је њихов сепаратизам опасност од које се може бранити само народним јединством.

На слици: Српски сељаци из Баната огрнути кожусима, верлурским капутима и опаклијама, вероватно општински бележник са члановима општинског одбора 30-тих година XX века. Фото: Стеван Николић, Сликовање Баната.

„Војвођански фронт“, кога су Срби Војводине од 1936. г. сматрали сепаратистичком појавом, и сам се успротивио сепаратизму. Определивши се за псеудосепаратизам, без упоришта у народу сопственог завичаја, његове вође су покушале да стекну симпатије комуниста. Пошто су се пристојни људи одбили од „Војвођанског фронта“, он се убрзано пунио агентима Влатка Мачека и комунистима, а било је и чланова који су имали везе са хрватским комунистима. Када је држава отклонила све главне невоље Војводине, „Војвођански фронт“ је постао беспотребан. Његови малобројни преостали чланови су потом јавности могли да понуде само оно што им је остало: бес свог „господског“ ината.

Када су 1936. г. законом збрисана и потраживања зеленашких банака према ратарима, војвођанска опаклија је сигурно стајала на раменима војвођанског ратара. „Војвођански фронт“ су сматрали „господском измишљотином“ политичара кивних „што нису постали министри“.

_________________________________________________________

[1] Израз „корисне будале“ је први забележио Богдан Радица у смислу фразе коју су високи функционери југословенских комуниста користили да означе истинске демократе који су пристали са њима да сарађују ради демократије (Do not be Koristne Budale . Do not be „Useful inocents“), „Yugoslavia’s Tragic Lesson to the World“, објављеном у Readers Digest 1946. г.

[2] Слободан Бајић Паја  је био народни херој Југославије. Вајар Сретен Стојановић, при изради споменика „Слобода“ на Иришком венцу у фигуралној представи групе фрушкогорских партизана, фигуру  предводника поворке израдио инспирисан ликом Слободана Бајића Паје.

Приредио за вас љубазношћу аутора Петровград.орг

Поделите:
ЗОРАН БУЉУГИЋ: КОРЕН СВИХ ПРОБЛЕМА У ЦРНОЈ ГОРИ ЈЕ ДВОЈНИ ИДЕНТИТЕТ

ЗОРАН БУЉУГИЋ: КОРЕН СВИХ ПРОБЛЕМА У ЦРНОЈ ГОРИ ЈЕ ДВОЈНИ ИДЕНТИТЕТ

Треба бити искрен. Корен свих данашњих проблема у Црној Гори је двојни српско-црногорски идентитет, који се развио у том делу нашег народа. Тај двојни идентитет је разлог зашто је Мило на власти и зашто његова партија влада непрекидно 75 година и држи светски рекорд у држању власти.

Зеленаши „комити“ су били попут „усташа“ терористичка војска финансирана од стране италијанских фашиста

Тај двојни идентитет је разлог зашто је Црна Гора капитулирала 1916. године. Тај двојни идентитет је разлог зашто је Италија тамо манипулисала и спонзорисала Божићну побуну 1919. године.

Божићна побуна која је инспирација данашњим Монтенегринима за причу о угњетавању је била класичан терористички упад

Тај двојни идентитет је разлог зашто су се у том делу нашег народа појавили најпре црногорски ”федералисти” који су деловали заједно са хрватском Сељачком странком између два рата и зашто су се створиле црногорске усташе попут Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије.

Краљ Никола Петровић је био Србин као и његов унук Александар Ујединитељ

Тај двојни идентитет је разлог зашто су се баш у Црној Гори највише у нашем народу примили комунисти, зашто су масакрирали Србе по ”пасјим гробљима”, зашто су побили више од 200 свештеника Митрополије црногорско-приморске на челу са њеним митрополитом Светим Јоаникијем Липовцем, зашто су убијали браћу и очеве, зашто су слали Србе на Голи Оток, зашто су срушили Његошеву капелу на Ловћену 1968. године противно завештању самог Његоша и на том месту саградили комунистички маузолеј итд.

Прави творци посебног црногорског идентитета данас су комунисти у СФРЈ и њихови духовни настављачи у вишестраначју Црне Горе

Тај двојни идентитет је и разлог зашто је у Црној Гори тј. Старој Зети, родном месту Стефана Немање и дедовини Немањића, данас скоро угашено Светосавље.

Тај двојни идентитет је корен апсолутно свих конфузија неспоразума и подела, не само у Црној Гори, већ у целокупном српском народу који се, још увек, грчевито држи те лажне, комунистичке и вештачке поделе на Србе и ”Црногорце”.

Данашњи Монтенегро је нова идентитетска конструкција без везе са прошлошћу народа у Црној Гори

А у својој суштини, тај двојни идентитет је само маска иза које чучи грех, који је корен свих грехова и у који наш народ стално бива ухваћен од стране нечастивог ђавола—а то је грех гордости.

Грех гордости се не јавља само у Црној Гори и нису само православни Срби у Црној Гори ухваћени у његову мрежу али су тај грех развили до неслућених висина. Као нико пре њих и нико после. Тај грех можете видети свуда где Срби из једног региона говоре да су бољи, лепши, већи, паметнији или цивилизованији од православних Срба из других региона. Највише га има међу данашњим Војвођанерима тј. војвођанским аутономашима, Београђанима из круга двојке, Херцеговцима који као и Црногорци тврде да су најбољи и највећи Срби (само за разлику од Црне Горе због притиска муслимана и Хрвата не развијају до краја тај осећај гордости), тзв. Македонцима који су отишли толико далеко у својој гордости да тврде да су директи потомци једног Грка Александра Великог, Шумадинци који тврде да су једини прави Срби и да су они једино заслужни за српску слободу и да је Шумадија и Поморавље једина права Србија итд.

Србима у Црној Гори су угрожена основна људска права а свет ћути

Међутим, за разлику од осталих Срба ухваћених у мрежу гордости, гордост је постала национални симбол Црне Горе. Видите је и у овој накарадној и измишљеној застави, и у измишљеном ”црногорском” језику са овим накарадним словима која је измислио Аднан Чиргић у новом писму Чиргилици, и у црногорској цркви Мираша Дедејића, и у химни коју је написао усташа Секула Дрљевић и у негирању свега српског и то у колевци српског народа Старој Зети.

Та гордост је и она зла, ружнија половина која се огледа у Милу Ђукановићу и његовим имитаторима. Заправо они су пример издаје свега што су били њихови преци и да би се доказали у својој гордости, морају да се одрекну свега светосавског и српског.

Политичко-социолошка идентитетска конструкција Милогорство

Шта је лек за ту гордост? Само пргрлите српство и светосавље, као и ваши преци. Одрекните се Црне Горе и Монтенегра и престаните да се уздижите изнад осталих Срба. Укаљали сте име Црне Горе и огадили га тако тешко, да ће требати генерације и векови Срба из Црне Горе да оперу сву бруку и бламове, које је црногорска гордост у 20. и 21. веку изазвала.

Ово исто се односи и на све Војвођанере, Другосрбијанце, рођене Београђане из круга двојке итд. И ви сви се крећете у правцу гордости данашње Црне Горе!

Овако је изгледала застава тзв. „комита“ и „зеленаша“ под којом су се заклињали јер су себе сматрали Србима

Тек кад се одрекнете греха гордости и престанете да се уздижете изнад осталих Срба и тек кад схватите да је довољно то што сте Светосавци, верни косовском завету као и наши преци и да вам ништа друго није потребно, тек тада ћете постати они прави Срби, који опстају као такви широм Поморавља, Шумадије, Херцеговине, Далмације, Босне, Косова и Метохије, Баната, Бачке, Срема, Барање, Славоније, Лике, Далмације, Баније, Кордуна, Повардарја итд.

Фалсификовање историје на делу, по рецепту ОЗНЕ, где је нестала фигура над ким плаче мајка на Тарабошу?

А нећете ништа постићи, док се прво не обожите. И то важи за све нас. Ако се не вратимо Христу као наши преци, наставићемо да срљамо у провалију. И сад смо на самој ивици провалије, као у Небеској Литургији Светог Владике Николаја и само нас Сам Господ одржава да не паднемо.

Преузето са: ”Страница Историја Срба”

Поделите:
АКАДЕМИК МИХАИЛО ЂУРИЋ – ОДГОВОРНОСТ ПРЕД НАРОДОМ КОМЕ ПРИПАДАМО

АКАДЕМИК МИХАИЛО ЂУРИЋ – ОДГОВОРНОСТ ПРЕД НАРОДОМ КОМЕ ПРИПАДАМО

Део текста ,,Смишљене смутње“, који је излагао Михаило Ђурић поводом расправе о уставним амандманима из 1971. године. Због овог излагања у марту 1971. године професор Ђурић је одстрањен са Правног факултета и пресудом Окружног суда у Београду, 17. јула 1972. године, осуђен на казну строгог затвора у трајању од две године због кривичног дела непријатељске пропаганде из чл. 118 ст. 1 КЗ, која је касније преиначена на казну затвора од девет месеци.

,,Али ако не можемо да се отресемо од онога што су нам други натоварили на плећа, ако већ морамо да мислимо и говоримо о националним и државним стварима, ако већ морамо да се национално и државно одређујемо и разграничавамо, онда морамо бити свесни своје историјске одговорности пред народом коме припадамо, онда морамо знати да је за српски народ у овом часу од највеће важности питање његовог идентитета и интегритета, дакле питање његовог политичког, његовог државно-правног обједињавања.

Далеко од тога да можемо бити задовољни тиме како данас ствари стоје у земљи која се налази на својој последњој раскрсници.

Ни садашњи положај српског народа није никако добар, а не само онај у којем би се он нашао у случају предложених промена. И то не само због тога што је српски народ данас тако немилосрдно и неправдено оптужен за централизам и унитаризам претходног периода. Као да је централизам у било ком погледу погодовао српском народу, као да тај централизам није био заведен, између осталог, и зато да би се спречило постављање питања националне одговорности за геноцид који је за време другог светског рата извршен над српским народом! Много је важније указати овде да се српски народ већ сада налази у неравноправном положају према другим народима у Југославији, тако да је предложена уставна промена, у крајњој линији, уперена против његових најдубљих животних интереса. Крајња консеквенција те промене била би његово потпуно дезинтегрисање. Очигледно је да границе данашње СР Србије нису никакве, ни националне ни историјске, границе српског народа. Уопште узев, границе свих садашњих република у Југославији имају условно значење, оне су више административног него политичког карактера. Неприкладност, произвољност и неодрживост тих граница постаје очигледна онда кад се оне схвате као границе националних држава. Ни за једну републику у Југославији, изузев, можда, Словенију, постојеће границе нису адекватне, а поготово не за Србију. Треба ли уопште да вас подсећам на то да изван уже Србије живи око 40% Срба, или готово колико и Хрвата у СР Хрватској, односно колико има Словенаца, Македонаца и Муслимана заједно? У тренутку када је силом прилика доведен до тога да треба да поново успоставља своју националну државу, може ли српски народ да буде равнодушан према својим многобројним деловима изван садашњих граница СР Србије?

Није нимало тешко увидети да се већ и у садашњим условима српски народ налази у неравноправном положају према другим народима у Југославији. Као што је добро познато, изван граница Србије српски народ живи у још четири од пет преосталих република. Али ни у једној од тих република он не може да живи својски. У СР Хрватској и СР Македонији српски народ нема никаквих посебних Уставом загарантованих права на национални живот. Та права му нису дата с на изглед умесним и безазленим образложењем да му нису ни потребна, будући да су Срби у Југославији народ, а не национална мањина, односно народност у смислу садашње терминологије.

У СР Босни и Херцеговини, иако чини већину становништва, српски народ фактички нема могућност ни да се служи својим ћириличким писмом, што је само један од спољних знакова његове издвојености из целине националне културе којој припада.

А у СР Црној Гори српски народ нема право ни на властито име, или се бар то право оспорава онима, никако малобројним, Црногорцима који се осећају Србима. Уставне промене које нам се данас стављају у изглед могу само још да погоршају овај ионако незавидан положај српског народа.

У границама садашњих република, уколико се оне претворе у државне, Срби би имали само две могућности: да помажу у остваривању туђе националне државности (хрватске или македонске), или да иживљују неку своју регионалну државност (црногорску или босанско-херцеговачку). Можемо ли мирне душе прећи преко тога, можемо ли сматрати да нас се то уопште не тиче, можемо ли се заваравати тиме да ће се то већ некако решити само од себе? Ово питање се поставља утолико пре што је непобитна чињеница да је СР Србија учинила највише да на својој територији омогући несметан национални живот припадницима свих народности којима је до таквог живота стало. У СР Србији живи процентуално мање Албанаца него у СР Македонији, па ипак су Албанци само у Србији добили аутономну покрајину у којој су се Срби нашли у подређеном положају према њима.

Очигледно је да је стварање националних држава у земљи у којој ниједна од постојећих република, изузев једне, СР Словеније, није национално хомогена, крајње озбиљан и сложен подухват. Многонационалност Југославије не значи просто то да у овој земљи живи више народа, већ да су ти народи међусобно измешани, испреплетани, судбински повезани. Баш због тога што су многи његови делови раштркани по свим југословенским крајевима, српски народ је одувек био много више заинтересован за Југославију него било који други народ у њој. Нажалост, најчешће на своју штету. То данас треба гласно рећи. Још за време Првог светског рата српски народ је недвосмислено показао да му је пре свега стало до заједничког живота с другим јужнословенским народима на које је историјски упућен.

Великодушно је одбацио Лондонски пакт, који му је нудио могућност стварања Велике Србије, баш као што је после Другог светског рата достојанствено прешао преко страховитог злочина који је над њим почињен. Више него било шта друго, данас је неопходно отрежњење српског народа од заблуда прошлости. Да би могао да преживи сва данашња искушења, да би могао да се одржи усред бујице у коју је гурнут, српски народ мора да се окрене себи, мора почети да се бори за свој опасно угрожени национални идентитет и интегритет. То је основни предуслов његовог даљег историјског самопотврђивања.

Према томе, не треба расправљати о поднетом тексту уставне промене, нити се бавити његовим језичким исправљањима и дотеривањима, већ треба тражити, треба захтевати, треба се залагати за доношење неких других, озбиљнијих, одговорнијих, историјски заснованијих решења.“

Пренето са националних портала Видовдан, Ин4С

Поделите:
ПРОФ. ДР ВЛАДИСЛАВ Б. СОТИРОВИЋ: КАКО ДЕТИТОИЗИРАТИ ИСТОРИЈСКУ НАУКУ У СРБИЈИ

ПРОФ. ДР ВЛАДИСЛАВ Б. СОТИРОВИЋ: КАКО ДЕТИТОИЗИРАТИ ИСТОРИЈСКУ НАУКУ У СРБИЈИ

Титови партизани се у току читавог Другог светског рата нису ни борили против страног окупатора, већ само против Равногорског покрета ђенерала Драже Михаиловића, теза је коју заступа у својим истраживањима проф. др Владислав Б. Сотировић, предавач на Универзитету примењених друштвених наука у Вилњусу. Научник отворено и јасно устаје против идеолошко-титоистичке конструкције у историјској науци која и даље има примат у српској историографији.

Србија и Београд су и ове године 20. октобра традиционално прославили „Дан ослобођења“ главног града Србије. У доњем тексту бих се укратко осврнуо на суштински карактер Другог светског рата на релацији Брозови партизани (НОП)-Дражини четници (ЈВуО) у циљу конструктивног доприноса схватању „Дан ослобођења“ у политичко-историјском контексту.

Једна од највећих и најноторнијих лажи анти-српског и анти-србијанског титоистилког режима након Другог светског рата па све до данас јесте да су југословенски партизани под руководством Јосипа Броза Тита (1892−1980. г.) водили патриотску борбу за ослобађање земље од страних окупатора и да су југословенски партизани једини водили ту борбу.

Међутим, уколико се курталишемо пропагандистичке титоистичке „хисторије“ и повест Другог светског рата на простору Југославије (1941−1945. г.) сагледамо кроз призму научне и праве историографије долазимо до следећег чињеничног стања које бисмо укратко изнели у доњим редовима.

Партизански покрет Комунистичке партије Југославије (КПЈ) под руководством њеног генералног секретара Јосипа Броза Тита се начелно борио за избацивање страних окупаторских формација из Југославије, али ова словом прокламована борба није била главни ратни циљ овог покрета већ само успутно средство за реализацију основног политичког циља КПЈ, а то је било преузимање политичке власти над читавом Југославијом путем оружано-револуционарне борбе како би се касније у послератном периоду остварио и крајњи програмски циљ КПЈ о политичко-економско-идеолошком преуређењу Југославије на пре свега анти-српским и анти-србијанским основама (нпр. стварањем Велике Хрватске са једне стране и Србије Бизмарк-Брозовог пашалука са друге, итд.).

У фактографском смислу речи, Титови партизани се у току читавог рата нису уопште ни борили против страног окупатора, а најмање против хрватско-бошњачких усташа и домобрана, већ само и искључиво против ројалистичког Равногорског покрета ђенерала Драже Михаиловића (1893–1946. г.). Оваква тактичка стратегија комунистичког руководства партизанског покрета је потпуно разумљива и схватљива уколико се зна да је основни војно-политички циљ комуниста у Југославији био преузимање власти у читавој земљи, а то се могло остварити само на један начин – војном победом над непријатељем.

Међутим, овде се поставља круцијално питање: ко су за комунисте и аустроугарског каплара били непријатељи које је требало поразити како би се дошло на власт? Данас је историчарима добро познато да је тај непријатељ био само један – четници Драже Михаиловића и његови патриотски Срби.

Војно-политичко руководство југословенских комуниста је са своје тачке гледишта поставило тачну стратегију борбе још на самом почетку рата у који су ушли након директиве из Москве, тј. Коминтерне, после 22. јуна 1941. г., а те стратегије су се држали до самог краја рата. Суштина ове, како се испоставило успешне, стратегије се сводила на тачном закључку да се ратна судбина Балкана и Југославије не решава на самом Балкану и Југославији већ на главним светским фронтовима, а нарочито на Источном фронту на коме је ратовао главни спонзор југословенских партизана – СССР. Дакле, Врховни штаб са Политбироом ЦК КПЈ југословенских партизана је све своје наде полагао на мање-више реалној тактичкој претпоставци да ће Немачка изгубити рат на Истоку и сходно томе да ће совјетска Црвена Армија (која је од стране југокомуниста намерно и погрешно представљана као руска) доћи на Балкан и Југославију пре западних савезника што би значило и фактичку победу револуционарних комуниста који би се на тај начин домогли власти у послератној Југославији као што је то био случај са источним делом Централне Европе 1945. године. У горњем контексту, југословенским партизанима није одговарала никаква офанзивна тактика против Немаца и Италијана јер и једни и други напуштају подручје Југославије након продора Црвене Армије са Истока што се стварно и догодило у случају Немаца. Стога је за КПЈ главни и једини проблем био поразити јединог унутрашњег непријатеља који је комунистима стајао на путу до власти и био способан да их порази на њиховом фанатичном путу ка тој власти, а то је био Равногорски покрет или ЈВуО. Стога су све офанзивне акције партизана биле усмерене искључиво на четнике Драже Михаиловића док се према Немцима, Италијанима и оружаним формацијама Независне Државе Хрватске водила искључиво дефанзивно-одбрамбена борба уколико су од њих били нападани. Офанзивну ратну стратегију против партизана (и четника) је искључиво тражио Берлин тако да су локални Немци, Италијани и усташе улазили у директне борбе против партизана искључиво на захтев, тј. терање, из Берлина док су усташе у савезу са партизанима офанзивно ратовале на добровољно-споразумној бази само против четника.

На читавом простору Југославије у току читавог периода Другог светског рата једини прави борци против страног окупатора као и оружаних формација нацистичке Независне Државе Хрватске су били припадници Југословенске Војске у Отаџбини. Њихова војно-оперативна стратегија се заснивала на плановима да се у одлучујући фронтално-директни сукоб са Немцима и Италијанима у виду општенародног (српског) устанка може ступити тек након Немачког пораза на неком од главних ратних фронтова и након тога уз англо-америчко војно искрцавање на Балкану уз прижељкивање да то буде на југословенској јадранској обали. До тог времена ЈВуО би се организационо и војно припремала за коначни обрачун са окупаторским војскама и само герилским акцијама наносила штету окупатору нарочито на његовој главној линији снабдевања северноафричке војске Вермахта – Моравско-вардарској долини. Оваквом тактиком би се избегло стрељање великог броја (српских) цивила на основу Хитлерове наредбе за Србију 100:1 и 50:1 као и наношење већих губитака ЈВуО од стране знатно јачег окупатора. Наравно, прекодринском Хрвату Јосипу Брозу Титу као и несрпском руководству КПЈ није било нимало стало колико ће Немци стрељати србијанских цивила ради одмазде за војне акције против Вермахта.

Међутим, на крају се ипак испоставило да су равногорци изгубили рат против комуниста пре свега из разлога што нису као партизани сарађивали са окупатором који је на овакву врсту сарадње био и спреман и вољан без обзира што се било каквој сарадњи било са партизанима или четницима Берлин, тј. Хитлер, жестоко противио. Сам Дража овакву сарадњу, пре свега из морално-политичких разлога, никада није дозволио и против ње се здушно борио, а 11. новембра 1941. г. је чак одбио у селу Дивцима повољан предлог немачке команде у Београду о заједничкој немачко-четничкој колаборацији против партизана, тј. „црвених усташа“. Оваква погрешна и пре свега непрагматична тактика га је на крају коштала главе, а Србе још једне анти-српске Југославије након 1945. г. од којих се ни до дана данашњег нису отрезнили.

Испоставило се да су многе, ако не и већина успешних герилских акција четника против немачких снага и објеката у току рата из политичких разлога од стране и Совјета и Британаца приписиване Титовим партизанима од којих је на тај (вештачки) начин стваран нетачан имиџ југословенских патриота, родољуба и што је најнетачније – бораца против окупатора Југославије. Тако су Черчил и BBC пропагирали да Тито наводно у Југославији блокира читавих 20 немачких дивизија, које би се иначе нашле на Северноафричком или Источном фронту, док је у стварности у Југославији у току рата било свега три немачке дивизије и то некомплетне.

На крају бисмо навели и један карактеристичан титоистички пропагандни трик за време рата а то је слање „апела родољуба из Југославије“ у којима се четници Драже Михаиловића оптужују за отворену колаборацију са Немцима, а партизани приказују као једини родољуби и борци за ослобођење читаве земље. Наравно, овакве апеле су писали сами титоисти а потписивали их у име југословенских родољуба. Тако је, нпр., коминтернин радио Слободна Југославија (који се емитовао из Кујбишева) објавио 6. јула 1942. г. наводни позив „патриота Црне Горе, Санџака и Боке Которске“ у коме су равногорце Драже Михаиловића отворено назвали колаборационистима али и јединим покретачима „братоубилачког рата“. Текст овог документа је три дана касније пренела агенција ТАСС а убрзо објавили и неки комунистички листови на западу што је Стаљин наравно само и чекао како би и формално имао повода да призна покрет аустроугарског каплара као једине патриотске војне формације које се боре у Југославији за ослобођење од окупатора.  Тај покрет и јесте био патриотски али хрватски и пре свега антисрпски а поготово антисрбијански.

Данас у Србији, што се тиче југословенске повеснице у Другом светском рату, није главно повесно-политичко питање проблем рехабилитације ђенерала Милана Недића и Драгољуба Драже Михаиловића. Главно, пре свега научно-морално питање јесте детитоизација Србије и правно-формално проглашење Брозових партизана и КПЈ за највеће и најдоследније колаборационисте са фашистичким окупаторима Југославије, за директне сараднике са усташким режимом поглавника Анте Павелића као и за окупаторе Србије у јесен 1944. године.

Преузето са сајта Стање Ствари

Поделите:
ПУКОВСКА ЗАСТАВА ВОЈСКЕ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ

ПУКОВСКА ЗАСТАВА ВОЈСКЕ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ

Поред опште познатих чињеница о Првом светском рату овај војни судар Давида и Голијата на Балкану је имао и низ догађаји из тог рата који су до данас остали обавијени велом тајне, неразјашњени или тек делом објашњени. Такав један случај је везан за број сачуваних пуковских застава победничке српске војске.

Велики рат и голгота и триумф српске војске

Тачан број пуковских застава српске војске на дан 30. новембар 1911. када их је лично краљ Петар I уручио комадантима пукова био је укупно 51 пуковска застава. Данас се највећи број ових застава, односно 46 налази се у Војном музеју у Београду. Опште је познато да у руке непријатеља није пала ни једна застава. Реплика једне од заставe, која се чува у Бечу, није оригинал.

Међу тајанственим заставама је и чувена пуковска застава „Војске Краљевине Србије“ или застава историјски славног Гвозденог пука, Другог пешадијског пука „Књаз Михаило“ првог позива Моравске дивизије. Једна од четири заставе, које недостају је управо застава најславнијег пука у српској историји, чувеног „Гвозденог пука“, односно другог пешадијског пука „Књаз Михаило”.

Чувена застава на Солунском фронту

Историја казује да од 51 заставе са којима се ратовало од 1912 до 1918 год. застава „Гвозденог пука“ је по неким информацијама била погребни покров на ковчегу краља Петра Првог Карађорђевића и дуго времена је чак трајало уверење да је застава покопана заједно са краљем.

Краљ Петар I Ослободиооц на одру

Истраживачи су анализирали фотографије и снимак сахране краља Петра где се види се да је његов сандук био прекривен краљевском стандартом а не пуковском заставом. Мисли се да је можда у неком моменту ковчег заиста био прекривен и заставом „Гвозденог пука“, што је дало повода за оваква мишљења.

Српски војник са чувеном заставом чувеног пука

Да застава „Гвозденог пука“ није сахрањена са краљем Петром говоре и фотографије са смотре Равногорског покрета и његових  антифашистичких јединица 1944. године у селу Ба. На тим фотографијама се види ратна пуковска застава из Првог светског рата. Поставља се питање са која?

Бољи познаваоци тврде да бригаде Првог равногорског корпуса ЈВуО носиле заставу управо Другог пешадијског пука „Књаз Михаило”  првог позива Моравске дивизије на смотри током светосавског конкреса у селу Ба 1944. године.

Ђенерал Михаиловић поздравља пуковску заставу српске војске селу Ба 1944.

На овој застави је био иконопис Светог Андреја Првозваног, кога је Карађорђе узео за свог заштитника у спомен на 30. 11./13. 12. 1806. године, када је ослобођена Београдска варош, на једној страни. На другој страни заставе, у средини, у кругу је државни грб с двоглавим белим орлом. С обе стране, изнад свеца и грба, стоји ћирилични натпис: „За Краља и Отачаство“.

Испод кругова на обе стране, у благом луку на белом делу платна, је стојао ћирилични натпис: „С вером у Бога“. Уз заставује ишла и лента која је на једном крају имала монограм Краља Петра Првог уоквирен у ловоров и храстов венац, а на другој страни ленте био је ћирилицом исписан назив пука.

Петровград.орг

Поделите: