ВЛАДИМИР БУРСАЋ – ШТА ЗА МЕНЕ ЗНАЧИ ПОЈАМ ПОКОЉ (I ДЕО)

ВЛАДИМИР БУРСАЋ – ШТА ЗА МЕНЕ ЗНАЧИ ПОЈАМ ПОКОЉ (I ДЕО)

„Покољ је назив за систематски државни злочин геноцида почињен над православним Србима током Другог светског рата од стране Независне Државе Хрватске на целом њеном територију.“

Страдање Срба је добило своју реч

Залагање Удружења “Јадовно 1941.“ да своје активности на очувању и развоју културе памћења страдалих предака и сународника за време Другог светског рата на територији независне Државе Хрватске, подигне на ниво научне заједнице, заслужује велику пажњу.

Нажалост, сведоци смо колико је тако нешто мукотрпно и напорно, и на колико неразумевања, отпора или једноставног заобилажења и прећуткивања, од стране званичне научне заједнице, наилазе ентузијасти и вредни национални радници. Као да само по себи већ није довољно хорско порицање друге стране да злочина није било, јер се злочини систематски умањују, обезличавају, стављају под сумњу. Морамо признати, да то врло успешно, чине све институције, званичници, научници, верски прваци и јавност држава које су наследиле територију НДХ (Република Хрватска, Федерација Босне и Херцеговине). Изгледа као да је потребно да и ми сами престанемо да верујемо да су се икакви злочини догађали  у НДХ,  а посебно у периоду април-септембар 1941.г.

Историчари усвојили нови термин за усташко затирање Срба. Крестић, Басташић, Жутић, Мирић и УНС пресцентар 2019.

Овакав подстицај сматрам почетком обликовања појмова и одредница које треба користити у прикупљању података о догађајима, именима жртава, сведочењима сведока и материјалним доказима онога што се дешавало у Независној Држави Хрватској. Овај посао, нажалост, није покренула нити га је извршила научна заједница, која је то требала да уради у ових више од 70 година. Овај подстицај је дело удружења и вредних појединаца, који морају да обављају туђи посао, који они који су требали да га ураде, нису урадили на време.

Желим да изнесем један свој лични утисак.  Одувек сам сматрао да, сакупљајући имена жртава, податке из њихових живота, доказе да су постојали, доказе да су страдали на тако језив и суров начин, сведочанства сведока или преживелих,  ја практично састављам оптужницу. Учествујем у састављању оптужнице, једног правног документа у којем, заједно са свима осталима који проучавају злочине почињене над Србима и другима на територији НДХ-а,  настојим да докажем да је у питању злочин геноцида. Злочин намерног потпуног физичког истребљења једне народне и религијске групе (српске) на територији НДХ.  Злочин који је имао 3 своја лица: Покољ, Прогон, Преобраћивање.

Владимир Бурсаћ и Завичајно удружење „Уна“ Бањалука

Злочин који је дуго планиран, веома добро организован, спровођен од стране званичних институција и службених лица Независне Државе Хрватске и широко прихваћен од стране лојалног становништва те државе (хрватски и муслимански живаљ). Злочин који се одвијао у планираним и систематичним етапама. Прво су уклањани мушкарци који могу да носе оружје, старости од 15 до 60 година. Када су они или депортовани у Трећи Рајх, или усмрћени или натерани да из насеља беже у шуме, следио је терор над женама, старима, младићима и  девојкама. На крају су малолетна деца, која су  неким случајем поштеђена смртних страдања, увођена у систем логора за децу.

НДХ је имала логоре за децу

Она деца која су преживела глад, болест и ужасне услове живота у тим логорима, су проживљавала промену идентитета, облачена су у усташке униформе, удомљавана искључиво у верне католичке породице где им је мењана национална и верска припадност. Овај злочин је извршен над пре свега православним Србима, потом Јеврејима, Ромима хришћанима и политичким и идеолошким противницима међу Хрватима и муслиманима.  Све акције против српског становништва су спровођене уз масовно учешће лојалног становништва НДХ.Ретки и појединачни случајеви отвореног супротстављања таквим акцијама или покушаји заштите својих комшија су за те људе (католике и муслимане) обично били повод за њихово убијање заједно са нашим прецима. Наша је обавеза да памтимо и сећамо се свих таквих случајева када су добри људи друге вере или нације,  покушали да спасу или упозоре своје комшије Србе.  Са друге стране, наша је обавеза је да запишемо и документујемо све оне случајеве када су наши сународници  у слепом гневу, у освети, у неартикулисаном бесу због онога што  је учињено члановима њихових породица, подигли руку на своје ненаоружане комшије друге вере и националности.

Хрватски нацисти архитекте покоља над Србима у тзв. НДХ

Као сликовит пример шта се у ствари дешавало у првим месецима од момента оснивања Независне Државе Хрватске, или о каквом се то Покољу овде радило, показаћу на примеру прва два таква догађаја. Лично их означавам као Чин Први и Чин Други.

10.априла 1941.г: у 16.00 часова немачке војне јединице улазе у Загреб уз величанствен дочек грађана на улицама.  Истога дана у 17.45 на Радио Загребу Славко Кватерник (будући маршал хрватских оружаних снага и министар у Влади НДХ), оглашава успостављање Независне Државе Хрватске.

Ноћ 15./16. април 1941.г: нешто после поноћи Анте Павелић са 230 усташа обучаваних у Италији и у Мађарској, стиже у Загреб (преко Сушака, Огулина и Карловца)

Дана 16.априла у 20.00 часова именована Влада НДХ са поглавником Павелићем на челу.

Чин Први: Покољ у Гудовцу код Бјеловара

Жупник у Грубишном Пољу (католички парохијални свештеник)  Перо Сивјановић, негде после 20. априла, у Загреб  шаље писмо са фабулацијом (измишљеном вешћу) о томе да ће за Ђурђевдан Срби у Грубишном пољу подићи устанак против НДХ.  Због тога 26.априла,  Ивица Шарић (усташки емигрант и шеф усташке полиције у Загребу) и Еуген Дидо Кватерник (шеф јавне сигурности града Загреба, син Славка Кватерника) крећу возом из Загреба за Бјеловар са око 120 усташа који су стигли из иностранства са Павелићем. Усташки повереник за Грубишно поље Лујо Стахуљак  и  котарски предстојник Зорислав Микић издају налоге за хапшења Срба.

Мапа покоља Срба у Славонији говори о етничком чишћењу вековних простора на којима су живели и спомен плоча које више нема

Током ноћи 26./27.април 1941.г и током 27.априла је ухапшено 504 мушкарца из Грубишног Поља и околних села у Славонији. Ухапшени су доведени у парк у Грубишном Пољу. Они су касније током  27.априла возовима пребачени у логор “Даницу“ у Копривници, па пар недеља касније пребачени у Загреб, па у Госпић, па на Јадовно на Велебиту. Ниједан се није вратио кући. Организатор свега овога је Еуген Кватерник.

У суботу 26.04.1941.г, Милан Радовановић из села Пргомеља, раздужени војник 108.пешадијског пука је дошао у општину Гудовац да преда своје оружје, па је ту ухапшен. Сутрадан (недеља 27.април) је требао да буде спроведен у Бјеловар. Током тог спровођења, усташе које су дошле из Загреба у Бјеловар, су из заседе, на путу Гудовац-Бјеловар, запуцале на патролу Мачекове Сеоске заштите, убиле једног заштитара, раниле другог  и убиле ухапшеног Србина Милана (Емила) Радовановића. Истога дана је у својој кући у Гудовцу убијен још један Мачеков заштитар. Усташки извештај којим се обавештава власт у Бјеловару помиње “организовани напад гудовачких четника“.

У Бјеловару се хитно организује састанак на којем су  Јосип Верхас котарски предстојник, Рудолф Срнак  усташки таборник у Гудовцу и Алојз Чукман шеф градског редарства/полиције Бјеловара, о свему обавестили Еугена  Диду Кватерника Шефа  јавне сигурности града Загреба.

Фотографија немачке комисије која је направљена непосредно након покоља у Гудовцу 1941.

Касније тога дана и током ноћи недеља 27.април/понедељак 28.април у Гудовцу котарски предстојник Верхас са Мартином Цикошом заповедником Сељачке заштите у Гудовцу, Николом Покопцем службеником и Мирком Павлешићем начелником општине Гудовац, договарају оно што ће се догодити. Никола Покопац је после састанка кренуо у Бјеловар по пола тоне креча. Верхас је већ при доласку у Гудовац, наредио заштитарима да ухапсе “најопасније“ Србе, па је  током тог њиховог састанка, током ноћи и раног јутра,  11 Срба (први је био Милутин Аџега) убијено на кућним праговима, под изговором да иду у општину на саслушање и да су поседовали оружје.

Од раног јутра понедељка 28.априла креће шира акција сакупљања мушкараца по Гудовцу, а током поподнева и у селима око њега: Велико Кореново (32 мушкарца), Мало Кореново, Пргомеље, Болч, Клокочевац, Тук, Станчићи и Бреза. Током понедељка 28.априла унутар и око општинске зграде у Гудовцу је сакупљено око 190 мушкараца (међу њима 3 православна свештеника). На постројавању испред зграде општине је пребројано 187 Срба, али је након пребројавања још неколико особа придодато. Претходно је из строја пуштен један мушкарац јер је био Хрват. Приликом постројавања  је у Гудовцу лично био присутан Еуген Кватерник.

Еуген Дидо Кватерник, Јуре Францетић и Младен Лорковић

Група је одведена на сајмиште (сточну пијацу) у Гудовцу, према реци Плавници, у пратњи око 80 заштитара под командом Мартина Цикоша. Већина заточених  је убијена рафалима, а дотучени су ножевима. Лешеви су прекривени кречом и танким слојем земље, без видљиве намере да се овај злочин сакрије. Сликар Едо Муртић је сасвим случајно као дечак, путујући са мајком из Загреба за Бјеловар, код Гудовца из воза,  видео руке, ноге, косу и главе како вире из кречне воде. Два дана након свега, немачка комисија је откопала мртве, пребројала 187 лешева и сликала их (слика у прилогу), спасила још једног преживелог који је био затрпан лешевима (Деспић из Клокочевца). Укупан број жртава  је био 198 (187 на сајмишту, 11 у Гудовцу). Пет мушкараца је преживело ово убијање од којих су четворица оставила сведочанства (Илија Јарић из Великог Коренова, Милан Маргетић,  Деспић из Клокочевца). То значи да их је 192 било постројено испред општине, што одговара исказима.

Грубишино Поље 1959. венци сећања испод табле које више нема

Немачка команда је делимично преузела власт у Бјеловару, ухапсила све усташе/заштитаре који су учествовале у Покољу у Гудовцу, држала их затворене у Гимназији у Бјеловару, тражила објашњење од хрватских власти, но након неколико дана све их је пустила, без икаквих последица.

(Наставиће се…)

Преузето са портала: http://jadovno.com/

Поделите:
НОВО БРДО И САБОР СВЕТОГ НИКОЛЕ – ПОКУШАЈ ОТИМАЊА СРПСКЕ КУЛТУРНЕ БАШТИНЕ

НОВО БРДО И САБОР СВЕТОГ НИКОЛЕ – ПОКУШАЈ ОТИМАЊА СРПСКЕ КУЛТУРНЕ БАШТИНЕ

Остале су само зидине од древног српског „ваистину златног и сребрног града“, како су хроничари средњег века писали о Новом Брду у време његове највеће моћи. Био је то највећи средњовековни град Србије са преко 40.000 становника. Ново Брдо, данас архелошки локалитет који се налази на 1.100 метара надморске висине. Власт тзв. Косова су посегнуле за овом српском културном баштином.

Упркос прогонима остало је још Срба из Криве Реке

Власту Приштини уз помоћ страних спонзора има за циљ да стави до знања ко је на овом културно – историјски локалитету, идентитетски важном за Србе, заправо газда. Да ли се налазимо на локалитету „катедрале“ и заштићеној зони културне баштине тзв. Косова или државе Србије и Српске Православне Цркве?

Грб Рашке Србије је био и грб Новог Брда

Последњу реконстуркуцију града платила је немачка влада или Еврпска унија. Након обнове уочавамо црвено- бело- црвене камене стубове који се уздижу небу под облаке а раније их ту није било. Косовски премијер Рамуш Харадинај и немачки амбасадор у Приштини Кристијан Хелт, посетили су Ново Брдо како би обележили  завршетак рестаурације ове Српске Православне Цркве.

Ново Брдо град који је био већи од Лондона

У склопу овог српског средњовековног града и рудника Ново Брдо постаојало је 10 Православних Цркава, од којих се посебно издваја ова која се звала митрополија и то значи да је господарила свим црквама, на територији некадашње старе Липљанске епископије, јужних делова Косова и Бинча Мораве.

Новобрдска Православна митрополија

Како је стара Новобрдска митрополија изненада постала римокалтоличка катедраала. Оно што приштинске власти покушавају, јесте да присвоје оно што није њихово. Митрополија има тридесет метара а олтара има чак три.  Врата су постављена ка западу, а олтар на истоку. Све нам то говори да се ради о великом Православном здању, у коме је столовао новобрдски митрополит. Одавде је прва штампарија и катедра пренета у Грачаницу.

Тврђава Ново Брдо

У самом Новом Беду постоји ван градских зидина несумљиво римокатоличка, мања Сашка црква али су писци нове историје Косова одлучили да она није толико репрезентативна као тзв. „катедрала“. Срби су од стварања града Новог Брда у 13. веку били апсолутна већина у том граду а римокатоличко становништво које су чинили Саси (Немци, који су брзо посрбљени), Дубровчани, Которани (Срби католици), по неки катун Шиптара, апсолутна мањина. Отуда и несразмера између две грађевине, осим чињенице да Православних храмова има још девет.

Европским новцем се кривотвори историја Срба

На грађевини се јасно уочавају остаци минарета са западне стране. За време Османилија, када је Ново Брдо пало под њихову власт, Турци су Цркву претворили у џамију. Тако препознатљив симбол пропасти једног царства, српска Аја Софија, која је сплетом чудних политичких околности постала шиптарска идентитетска узданица, римокатоличка катедрала.

Овако је изгледо сабор Св. Николе кажу стручњаци

Овај храм је подигнут средином 14. века и био је дограђен у време деспота Стефана Лазаревића и после под Бранковићима 1455 године. По свему судећи касније је под османском влашћу претворен у џамију, да би објекат после био срушен у земљотресу и остао у рушевинама до данашњих времена, као и остаци града који је убрзо запустео. Као и велике немањићке задужбине (13 и 14. века) Сопоћани, Ариље, Високи Дечани, новобрдска Црква Светог Николе грађена је у романичком стилу базилике и до пада Новог Брда под османску власт била је главно православно богослужбено место. Ово су чињенице а остало је дневна политика.

Сачувани ћирилични натписи на пластици храма Св. Николе

Петровград.орг

Поделите:
ДР МОМИР НИКИЋ – ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ПРОНИКАО У ТАЈНУ ИМЕНА СРБИН

ДР МОМИР НИКИЋ – ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ПРОНИКАО У ТАЈНУ ИМЕНА СРБИН

Момир Никић је дипломирао и магистрирао светску књижевност а потом и докторирао антропологију на Београдском универзитету. Он се усудио да се позабави значењем имена Србин и пореклом Срба и Словена у својим огледима из (пред)историјске антропологије, посебно у књигама „Језички корени Срба“, „Порекло Срба, Словена, Скита“, „Амазонке и Срби“ и на томе му Петровград.орг одаје овим текстом посебно признање. Момир Никић је у својим истраживањима, које вам топло препоручујемо, дошао до врло занимљивих закључака а за њих у својим делима изнео озбиљне аргументе.

др Момир Никић

а) име срби и словени настало је из истог корена за који се, према садашњем стању лингвистичке науке, може претпоставити да је у протоиндоевропском био SwL/SwR или у другој варијанти Slw/SRw. Из њега су изведенице на sur/sir/ser/sar/sor…које најчешће имплицирају култну опредељеност; морални, ратнички, духовни квалитет (сјајност, одважност, светост…); социјално престижни положај (царски, владарски, командни…); колорну особину (жуто, црвено, риђе…светло, сјајно);

Порекло Срба, Словена, Скита

б) од два облика истог корена раширенији је био sr-, sur-, sir-, ser-… што можемо пратити у забележеној ономастици  и митологији Индоевропских народа у Анадолији, на Блиском истоку, око Црног Мора и Каспија. Отуда је могуће да је срби доиста било „домаће“ име за све Словене (како је мислио још Шафарик).

в) срби и словени су најпре представљали култне апелативе, називе за поклонике култа Светлости и Сунца.Из ових апелатива касније су изведени етноними Срби (Сурби, Сорби, Серби…), односно Словени.

срби и Срби

г) корен sur- и његово основно значењеочувани су у скитском називу Сауромати ( касније Суромати/Сирмати/Сармати) као и у именима других народа који су од њих потекли или им били сродни;

д) сауромати су срби а Сауромати пра- Срби. Стварну сродност Сауромата у Срба сем првобитног географског простора (Волга – Дон) и етничких корена ( „Скити и Амазонке“), идентичност култа (Светлости и Сунца) и обреда.

Сауромати и(ли) Срби

ђ) Словени су били први суседи Скитима. Они су скупина народа који су највећим делом представљали или се слили : Сауромати/Срби; Будини/Гелони;Ставани/Славени; Масагети/Алани; источни Соубенои/Словени. У њих се делом утапају и друге етничке компоненте Скита, Меота, Каспија…;

Скитске речи – сварга и срби у словенском речнику

е) Сауромати су од најдубље древности у вези са сродним племенима; западни (Између Дона и Волге) са Скитима и Меотима… а источни ( из Приурала)  са Масагетима и другим азијским народима. У највећој могућој мери словенизовани, Сауромати чине кичму српске етногенезе. Они су „мост“ између Истока и Запада, Севера и Југа, активни учесник у додирима црноморских (Кимера, Скита…)  и прикаспијских народа (Касита и др.) са онима у Анадолији и Блиском истоку. На то посебно упућују митови о Амазонкама који још тешње вежу „прародитеље Срба“ с оба подручја. Отуда и многе културне сродности, посебно језичке и митолошке, топономастичке идентичности са србима и другим народима Мале Азије и Блиског истока;

Сармати на Трајановом стубу у Риму

ж) у дугом периоду постојале су историјске, етничке, језичке и економске везе сурб/субра/срба…северно и јужно од Кавказа. Подручје око Каспија, Урала и Црног Мора су први експанзиони простор Индоевропљана одакле су они кренули према Анадолији и Блиском истоку („Прото-индоевропском простору“). Та два широка региона су природна везаи главни полигон њиховог кретања. Индоевропљани су се из тих области ширили на запад и исток све до Атлантика и Тихог океана;

Сармати и Амазонке

и) о пореклу Срба и њиховој историји може се основано говорити најмање за осам векова пре наше ере. Они су потомци Амазонки односно Сауромата;

ј) најранија историја, као и предисторија Срба мора бити изнова темељито претресена и реконструисана. Неопходно је при томе поћи од изучавања старине и културне баштине Сауромата (Амазонки), њихових веза са Скитима, народима око Меотског језер, Кавказ, Прикаспијаи Приурала, као и многоструких веза с осталим србима, пре свега Анадолије и Блиског истока.

Реконструкција предисторије Срба

к) оваква истраживања указују не само на основаност него и предности историјске антропологије као дисциплине која интегрише сазнања, методе и поступке из разних области (пре свега историографије, лингвистике, археологије… али и других природних, биолошких…наука) у одгонетању сложених питања и тајни развоја човека и његове културе.

Приредио за Вас: Петровград.орг

Поделите:
РАКО ТОМОВИЋ  – О ЗНАЧАЈУ МОНОГРАФИЈЕ ПЕТРОВГРАД

РАКО ТОМОВИЋ – О ЗНАЧАЈУ МОНОГРАФИЈЕ ПЕТРОВГРАД

Пред вама је већи део занимљивог излагања професора Зрењанинске гимназије историчара Рака Томовића, који је учествовао на промоцији монографије „Петровград“ трећег репринт издања, које је недавно одржано у Великој сали Народног музеја у Зрењанину, коју су приредили Град Зрењанин, Историјски архив Зрењанин, ГНБ „Жарко Зрењанин“ и Издавачка кућа Чувари.

Најстарији историчар гиманазије професор Рако Томовић

Неко ову књигу зове алманах, неко споменица али за мене је то монографија. То је једна од најозбиљнијих монографија једног града коју сам у животу прочитао. Са великим задовољством сам то учинио неколико пута и верујем да ћу је још читати. Ових дана сам је читао, ево поводом говора на промоцији.

Детаљ са промоције монографије Петровград

Она је штампана далеке 1938. године, већ рађен репринт и ево сада поново је у једном актуелном издању пред нама. Штампана је на стогодишњицу од завршетка Великог рата. Ова је књига дала толико значајних и драгоцених података о нашем граду, свима нама који је читамо, да је то фасцинантно. Ми који данас живимо у овом граду треба да је имамо у својој библиотеци, да видимо колико је овде детаљно описан живот обичног човека са ових простора, од оних најстаријих времена. Да је поклонимо онима који долазе у наш град и упознају се са њим. Креће се од геологије и биологије, од истраживања тла, биљног света, археологије, колико се то тада знало о овом подручју, затим остатака римске власти. Наравно кажем, шта се овде нашло, пошто су већ тада вршена археолошка истраживања као претеча онога што се и сада врши. До тога шта је овај град и овај географски крај био а био је седиште Торонталске жупаније у Средњем веку, био трговиште. Дакле, овде на овим страницама видимо један континуитет, где се тако лепо и јасно излаже један преглед узрастања. Понављам то је све уредио господин Станојевић тада 1938. и то је све и сада актуелно и прегледно дато.

Шта нам о граду сведочи монографија Петровград ?

Прошле недеље, када сам те делове читао у једном тренутку сам се запитао, када би ми сада требали да 2019. године напишемо шта се у нашем граду налази од производних капацитета, да ли би нашли више привредних субјеката? Шта се производи у нашем граду данас а шта је овде описано да се производило те 1938. године, у делу привредне историје? Чини ми се, моја је субјективна процена, да је овде описано много више појединачних робних артикала.  Овде има више описаних фабрика и производних капацитета који су у овом граду постојали пре деведесет година него данас. То је једна опомена из историје за нас данас.

Фабрика Шећера у Петровграду

Затим, веома лепo је у овој књизи објашњено како је текла историја имена овога града. Да ли је име Бечкерек први пут поменуто у 12 или 14 веку? Да ли су Срби затекли то име или нису? Шта значи то „бече“ а шта то „кереке“? Мислим да лингвисти, ни онда ни сада, нису сигурни шта то име значи. Овде је то врло јасно описано, да постоји више варијанти тога имена. Мислим да је и данас јасно, да се са потпуном поузданошћу не може рећи, када је и како ово име настало. У 14. веку имамо тек прве писане изворе о граду. Извори су врло значајни у нашој историјској науци и они се свакодневно похрањују у нашем архиву, по нашим црквама православним, римокатоличким и протестантским, Ту су и подаци из Будимпеште, врло значајни о овом нашем простору, затим турски архиви. То је веома значајан период који одговара на питање, шта се овде дешавало пошто је Турска владала овим подручјем 100 и више година?

Пољопривредна механизација у Петровграду

 Ту је и посебно значајан део савремене историје, од периода ослобођења 1918. године. Описане су до танчина значајне личности и њихова улога из прве руке. Видимо записе великана, др Славко Жупански, др Емил Гаврила итд. Дакле, то су људи који су пресудно допринели да се нешто кључно промени и одигра у овоме граду. Посебно је лепо описано, кратко али значајно о добровољцима из овога града. О њима се и данас врло мало зна а толико су значајни. О добровољцимљ из Великог Бечкерека и околине који су се борили за слободу на Добруџи, где су многи страдали. Овде је и детаљан списак оних који су пали и оних који су преживели…

Државни празник у Петровграду

…Да се вратим још мало на Велики рат и његово финале. Управо је ово део који спаја књигу историчара Милана Ђуканова и ову књигу. Дакле ради се о периоду пред ослобођење и улазак Српске војске. Група интелектуалаца на челу са др Славком Жупанским ствара прво Српски народно веће у нашем граду а то је управо оно што ће бити узор за стварање осталих већа по градовима Војводине, које је поставило темељ за формирање Велике народне скупштине у Новом Саду, која је одлучила о прикључењу ових крајева матици Србији. Ту су ти темељи, односно људи на челу са др Жупанским овде детаљно представљени у монографији.

Аутобуски саобраћај у Петровграду

Затим, ту је описано врло лепо како је изгледао улазак Српске војске и ослобођење нашег града 1918. Како је то описано? Ми данас са поносом истичемо, што се види и у овој књизи, да је примопредаја власти овде извршена мирно. Што је врло битно, није било проливања крви. Како је Аустроугарска капитулирала? Победоносна Српска војска са Солунског фронта за 45 дана стиже до Београда, прелази Саву и иде даље и ослобађа делове касније државе СХС. Овде су се затекли делови бивше власти, које нису са одушевљењем прихватили ново стање. Долазе неки војници а њихови су капитулирали на свим фронтовима. Видите 11. новембар се данас са великим опрезом именује као Дан примирја у Великом рату у Европи али о каквом се примирју ради? Немачка је заправо тога дана капитулирала. Немци никада не би положили оружје, да нису натерани војнички да то ураде. Али ето ревизионистички се и даље говори Дан примирја.

Једна од циглана у Петровграду

Како је то код нас изгледало? Неки српски војници су прешли у Панчево и спремили се да ослободе Велики Бечкерек. Ту се у граду налази поджупан, војска, полиција, банка са новцем, железница са композицијама. Замислите сада, да нека војска дође и узме банку, ко да је спречи?  Врло напета ситуација. Тада се долази на идеју да локални Срби формирају гарду. Замислите колико је тад Жупански био промућуран човек. Формира се Српска добровољачка гарда која је на овом подручју требала да штити интересе грађана. Ако се распала држава и наступио хаос, требало је спречити пљачке, одмазде, недај Боже злочине. Истина, није било крвопролића али невољно је предата власт, било је и малих сукоба на улицама. Затим да се узме 800 железничких вагона и преко 150 локомотива које су биле спремне за Сегедин. Да је то тада пребачено остало би тамо, То је спречено. Ко је то спречио? Српска народна гарда која се овде формирала идејом Жупанског. Опет не вољно, је све то дато. Замислите, требало је од власти распале државе узети 400 пушака, коме дати то оружје? Примопредаја власти је на крају ипак, са поносом истичемо, била мирна.

Власници и радници фабрике тепиха у Петровграду

Посебно бих истакао део који говори о промени имена Велики Бечкерек у Петровград, Дакле, 1934. године непосредно пред убиство краља Александра у Марсељу, тог трагичног догађаја, Тог 24. септембра на предлог политичког првака Тоше Рајића, да се промени име овога града, да се град назове по Његовом величанству краљу Петру Првом Карађорђевићу и то бива акламацијом прихваћено у тадашњој скупштини. Након убиства краља Александра 1935. године почетком фебруара намесништво доноси одлуку и град је постао Петровград. Тако се звао наш град до покушаја нациста да га преименују у свој назив, што слободољубиви грађани комунисти и монархисти нису прихватили.

Улица Краља Александра Ујединитеља у Петровграду

Овде су описане детаљно све етничке групе у граду и њихови обичаји, ношња, школе, домови, интернати, сиротишта. Дакле бринуло се и о сиромашној деци и сирочади чији су родитељи страдали у Великом рату. Описан је породични, културни живот, научни радници, списак доктора наука, људи са факултетима, медицински радници, о раду Црвеног крста, о штампи, о занатима, привреди, која је радила. Неке зграде на изванредним фотографијама тадашњих атељеа могу се и данас препознати. Посебно се обрађује пољопривреда, јавне службе, постоји и табела како је буџет трошен и тд. Наравно, занимљивост за крај, вода, која је била и онда проблем. Вода је вађена из бунара који су били до 15 метара дубине и онда су људи приметили да је горка. Онда су захватали на Бегеју, ко  је био ближе каналу, како се то често чује. Локалне власти су пошто је обала била муљевита направиле једну платформицу од дрвета, да би дубље захватали воду. Било је и оних који су у бурадима носили воду по граду и продавали је. Локална власт је тада приступила планском ископавању артерских бунара у граду Петровграду, Краљевине Југославије и ископала 54 јавна бунара дубине 120 метара. Тачно има набројено по улицама где се који налази и то можете да прочитате. Најбољи бунар је био у дворишту Градске куће…

Један од артерских бунара на Житном тргу

…У писању ове монографије је учествовао толики број интелектуалаца и тако је све детаљно описано, да се ова књига може препоручити као пример, како се пишу монографије овога типа. Ово је заиста фасцинантно и некоме данас.

Петровград.орг

Поделите:
НЕВЕНКА КАРАЈОВИЋ – СПАЉИВАЊЕ МОШТИЈУ СВЕТОГ САВЕ (УСТАНАК СРБА У БАНАТУ)

НЕВЕНКА КАРАЈОВИЋ – СПАЉИВАЊЕ МОШТИЈУ СВЕТОГ САВЕ (УСТАНАК СРБА У БАНАТУ)

„И где год је трунка пепела му пала,

ту је нова љубав к’ роду засијала.“

Ј. Ј. Змај

На данашњи дан 1594. године спаљене су мошти Светога Саве на београдском брду Врачар.


Коџа Синанпаша (1506—3. април 1596.) је био велики везир Османског царства

Врло ретко може да се наиђе у историји да су спаљене мошти једнoга светитеља. Свети Сава, не само да је био светитељ српскога народа, већ је био и ујединитељ свих јужних Словена па чак и многих муслимана који су га поштовали и као ходочасници долазили на његов гроб.

Ослобођени градови и места у Банату од стране српских устаника

Шта је, дакле, довело до тога да турски војсковођа Синан-паша сурово казни Србе и све поштоваоце овог великог човека тако што ће да спали његове мошти?

Срби у Банату су се први дигли на Турке

У ово време код Срба се јавља жеља за ослобођењем а Свети Сава је представљао „симбол српских традиција државности и независности“ и „извор српског државног права“, према речима историчара. Он је био тај који је крунисао првог и до тада јединог, не само српског, већ православног краља! Сава је оснивач и први поглавар самосталне Цркве у Срба. Он са своја два путовања у Свету земљу спада међу највеће путнике свога времена. Сава је писац, дипломата који лично иде у мисије највећег ризика, што се ретко среће пре и после њега (боравак у Солуну и Цариграду за време латинске власти, кад ту није било места за православног епископе). Наш Сава је према казивању животописаца, добијао победе без рата. Након упокојења и прогласа за светитеља добија штовање и у Цркви и у народу подједнако као што је имао и за живота.

Свети владика Теодор Вршачки вођа Срба устаника у Банату

Међутим, преломан догађај је био устанак банатских Срба против турске власти те исте 1594. године. Током устанка и за време борби лик српског великана се виорио на заставама. Турци су знали да Сава води наш народ и да су Срби са Савом непокориви и непобедиви! Одлука је пала: Спалићемо мошти светитеља. Уништићемо све што им је свето! Сломићемо дух народа! Буна је угашена у крви. Синан-паша је наредио да се мошти највећег српског светитеља донесу из манастира Милешеве, где су се налазиле преко 350 година и спале. То је требало да уништи светитељев велики култ у народу, а са њим и све наде за ослобођење од османлија.

Део зида Бечкеречке тврђаве где су се одиграле борбе устаника са Турцима 1594. г

Како бележе савременици, овај злочиначки чин је био пропраћен непогодом, градом и олујом. Небо се спустило на земљу да јави људима да је Савин дух јачи од свега земаљског а да су Срби са њим вечно живи. Дувао је јак ветар а пепео просветитеља српског био разнет на све стране. Можда је баш тако и требало да буде, да Свети Сава живи и расте у свакој биљци и сваком српском цвету. За вјек и вјекова, Амин.

Преузето са сајта: Чувари Ћирилице

Поделите:
НАЈБОЉА МОНОГРАФИЈА О ЈЕДНОМ ГРАДУ – ПЕТРОВГРАД 1938.

НАЈБОЉА МОНОГРАФИЈА О ЈЕДНОМ ГРАДУ – ПЕТРОВГРАД 1938.

Промоција чувене монографије „Петровград“ коју је приредила група националних првака 1938. године, уредника Александар М. Станојловића и уникатно историографско дело „Први Српски народни одбор 1918.“ најстаријег историчара града на Бегеју Милана Ђуканова, одржана је на Марковдан у Великој сали Народног музеја у Зрењанину.

Ради се о репринтима чувених дела која су приредили овога пута Град Зрењанин, Историјски архив Зрењанин, ГНБ „Жарко Зрењанин“ и Издавачка кућа „Чувари“ из Београда.

Особа задужена за односе са јавношћу у овој реномираној културној институцији Александра Ђурић је најавила  културно-уметнички део програма и композицију чувеног Исидора Бајића  “Све док је тога благог ока“ у извођењу вокалне солисткиње Мирјане Младеновић.

Испред издавача ових значајних дела обратио се великом броју присутних гостију модератор промоције Саша Младеновић:

„Добро дошли поштовани посетиоци, окупили смо се данас на промоцији два чувена дела која говоре о историји и идентитету нашег града. Треће издање најбоље монографије о једном граду између два светска рата „Петровград“ и за сада јединог, озбиљног историографског дела о преломним догађајима из историје ослобођења нашег града у Великом рату “Први српски народни одбор 1918.“ Молим вас да великим аплаузом поздравимо најстаријег живог историчара и дугогодишњег директора историјског архива Милана Ђуканова, који је са нама вечерас. (аплауз) Данас са великом радошћу и свешћу о значају ових дела као симбола идентитета на овим просторима ће нам говорити:  Професор историје Рако Томовић, директор Народне библиотеке “Жарко Зрењанин“ Милан Бјелогрлић, протојереј др.Нинослав Качарић парох при храму Ваведења Пресвете Богородице у Петровграду. О мотивима штампања и представљања трећег издања монографије „Петровград“ и књиге „Први Српски народни одбор1918.“ Милана Ђуканова говориће најбољи говорник у нашем граду директор ГНБ.“Жарко Зрењанин“ Милан Бјелогрлић Бели.

Личности посебно заслужне за ово поновљено издање су градоначелник Зрењанина Чедомир Јањић, директорка Историјског архива Мирјана Баста, власник Издавачке куће „Чувари“ Дејан Павловић и директор ГНБ „Жарко Зрењанин“ Милан Бјелогрлић Бели.

„Заборав је први корак нестајања и за појединца и за заједницу, народ. У историји је доказано, да нестају са историјске сцене не само мали народи, него и велики у колико заборављају. Ево, пред нашим очима се одвијају последице наших заборава, нашег страшног греха, да ћутимо и да не проговоримо о нашој историји, страдања нашег народа, српског…Ми смо прошле године славили сто година од Великог рата и великог страдања, велике погибије и великих победа. Све смо то сами гурнули под тепих, не под притиском великих мајстора светске сцене, него ми сами, из наопаких идеолошких разлога…Наше културно наслеђе и наша историја заслужују, да памтимо, да стекнемо поуздања, јер без самосвести не можемо искорачити на савремену ветрометину. Можемо бити само бесловенсна маса. Мислимо, да имамо свој идентитет, да имамо право на свој државни суверенитет али то можемо имати само са историјском и културном свешћу. Темеља и грађе има а да ли има воље и спремности…“ – запитао се Бјелогрлић?

Културно уметнички део програма је био обогаћен наступом двојице талентованих гитариста у својој генерацији ученика музичке школе „Јосиф Маринковић“ Михаила Младеновића и Уроша Дерикраве. Они су за ово вече одабрали и извели композиције чувеног Јохана Себастијана Баха. Заиста и уз јеку гусала и уз мелодије светских композитора, Срби сведоче своју дубоку везу са коренима европске и светске цивилизације.

Потом је најстарији историчар Зрењанинске гимназије професор Рако Томовић приближио присутнима значај монографије „Петровград“, која има своју актуелност и данас. Ко не верује нека прочита ову књигу, која је и данас репер како треба писати монографије градова, каже Томовић. Он је упозорио нашу јавност на опасну појаву у историји коју је запазио у контактима са иностраним историчарима.

„Релативизација историјских чињеница и догађаја је јако озбиљан проблем, на који би овом приликом скренуо пажњу. Један трагични догађај, једно трагично страдање српског народа у 20. веку у Првом светском рату, па у другом и да не идемо дубље у историју, само у два светска рата је било неупитно. Међутим, када се та чињеница релативизује, када се каже на једном месту, погинуло је или поклано толико, па на другом погинуло је оволико. Рецимо, поклано је само четрдесет тисућа у Јасеновцу, кад то каже доктор историјских наука, то је онда страшно. Историчари треба да врше истраживања на основу историсјких извора, документа, доказа а не неких измишљања. Али такве изјаве улазе у уши људи, преводе се на разне језике и на крају све то доводи до тога да свет каже: Шта ти Срби хоће, о каквом покољу они пишу, нису они ни страдали, ко им је крив и ако су страдали?…“

Чувене историсјке говоре др Славка Жупанског упућене ослободиоцима Великог Бечкерека (Петровграда, Зрењанина) у Великом рату и отпоздрав бригадира Драгутина Ристића који је упутио са балкона данашње Градске куће прочитала је надахнуто мр Бранка Јајић, доајен новинарства у граду на Бегеју.

Милан Бјелогрлић Бели је искористио прилику да присутној публици представи госте нашег града, који су са пажњом пратили промоцију, реномиране фотографе и форорепортере из земље и иностранства, који су учесници друге фотографске колоније, којима је уручио по примерак монографије „Петровград“ и књиге Милана Ђуканова. Госте је представио идејни творац колоније познати фоторепортер Јован Његовић Дрндак.

На тему сакралних објеката и црквеног живота у некадашњем Петровграду говорио је протојереј храма Ваведења Пресвете Богородице др Нинослав Качарић. Он је упутио благослов, у амбијенту старих банатских икона које су тема изложбе нашег музеја,традиционалним хришћанским поздравом „Христос Воскресе“! Ауторски текст уваженог протојереја са промоције објавиће Петровград.орг у посебном тексту.

Промоција је завршена једном од најлепших патриотских новокомпонованих песама новијег датума „Ово је Србија“ текстописца Николе Грбића у интерпретацији Мирјане Младеновић.

Петровград.орг (Фото: Живојин Радловачки и Бранислав Милошев)

Поделите: