ЈЕЛЕНА МИЉКОВИЋ МАТИЋ: КОСОВСКА БИТКА ЗА ИДЕНТИТЕТ И НАЦИЈУ

ЈЕЛЕНА МИЉКОВИЋ МАТИЋ: КОСОВСКА БИТКА ЗА ИДЕНТИТЕТ И НАЦИЈУ

…Захваљујући америчкој политичкој и војној доминацији у постблоковском свету, а добрим делом и доминацији у области (масовне) културе и економије још од Другог светског рата, амерички модел нације, тј. политички тип идентитета и везаности, проноси се светом путем процеса глобализације.

 Тако, глобализација доводи, између осталог, до ширења „једног корпуса либерално-демократских вредности и политичких принципа, с тенденцијом стварања ,глобалне грађанске културе’, па и ,глобалног цивилног друштва’“, доносећи са собом и ново социјално-психолошко конципирање колективног идентитета које је одговарајуће строго политичком принципу који треба да доминира у организацији друштва, уклањајући значај оног етничког, који је учествовао у формирању модерне нације. Овај утицај не мимоилази Србију, поготово што Европа негује исте основне политичке вредности као и Америка и сарађује с њом у процесу њиховог ширења. У највећој мери се спровођење политичког модела нације у односу према Србији види на примеру односа према Косову. Питање ове територије се, са Западне стране, посматра кроз призму сопствених стратешких интереса, без икаквог освртања на значај који Косово има у националној култури Срба, чијој држави припада. Да подсетимо да Косово има суштински значај за српски нацију.

Косовска битка с краја 14. века представља стожерну легенду за српскинационални идентитет, са функцијом и снагом мита. Кроз векове опевања и оплакивања погибије кнеза Лазара и његове војске, уобличила се духовна сродност српског народа, утврдила етничка заједница, подржана колико православном хришћанском вером која се на Косову супротставила муслиманским Турцима, толико и заједничком судбином која је и великашима у Косовској бици и народу у потоњем Отоманском царству доделила страдање од Турака.

Косовском битком је окончано златно доба етничке историје – средњовековна владавина немањићке лозе светитеља – и започео је период мучеништва, тако да погибија угледних људи у Косовској бици представља претходницу општег страдања, првомучеништво хришћанских етничких Срба. Тако је Косово као територија освећено хришћанском српском крвљу. Касније, историја српских ратовања из првих деценија 20. века сва је прожета мистиком косовске легенде: освете, обнове, васкрсења нације. У тим ратовањима, Србија је искована као модерна нација, тако да је, самим тим, почетком 20. века, Косово у потпуности утврдило свој национални значај као симбол.

Све се ово, ипак, не узима у обзир у међународном односу према Косову. У секуларном свету, заснованом на рационалистичкој традицији и под процесом глобализације који није пријатељ феномена нације, једноставно нема места за националне митове. На Косову се данас сучељавају етнички идентитет, коме је оно потребно са значењем симболичког чиниоца нације, с једне стране, док се с друге налази потреба да се идентитет грађана Србије прекомпонује у складу са актуелним стањем ствари и да крене са премештањем свог тежишта са националног на чисто политички принцип. Око Косова се дешава сукобљавање политичко-културних модела, где на једној страни, оној српској, стоји интерпретација Косова као комплексног националног симбола, док се на другој, читав национални концепт сматра минорним у односу на приступ стварима у терминима интереса.

Прилично често, може се наићи на критички став у односу на европску и америчку политику према земљама које се не приклањају Западним вредностима, као што је на пример овај да „Западни либерализам све више и више креће према логичком ћорсокаку, јер он, под паролом поштовања туђег мишљења, упада у друге земље и чини насиље над многима који се с њим не слажу, ставља табу на слободу мисли и речи, посредством једностране демагогије о политичкој коректности, и прогања заштитнике традиције сопствене земље“. Критиковано понашање Запада јесте последица прочишћавања политичких вредности од примеса националне културе – етноса, вере и с њом везаног морала, историјских сећања и националних митова. Косовска легенда функционише као мит о пореклу нације из крви средњовековних хришћанских великаша, као мит о пропасти националног златног доба оличеног у средњовековној држави свете династије Немањића, као мит о мученичком народу који је хришћански бедем против надирућег зла представљеног иноверним Aзијатима. Игнорисањем значаја Косовске легенде и њене вишеструке митске функције, пориче се српски идентитет. Борба за несрпско Косово је аутоматски борба против српског идентитета,заснованог на хришћанским вредностима које су на Косову брањене. Извлачењем косовског тла испод српских ногу, одузима се Србима право на коришћење Косова као националног симбола. Одсецање Косова од српске националне државе и српске нације уопште представља оно што Антони Смит зове етноцидом: културно уништење народа, за разлику од геноцида као биолошког уништења . И наш знаменити етнолог Душан Бандић, у својој анализи Косовске легенде, написао је нешто слично: „Физичко уништење народних маса тешко је и замислити. Но, уништење ‘душе’ народа, уништење његовог идентитета, често се догађало током историје. Такви су народи заувек силазили са историјске позорнице“.

Уништавање српског идентитета представља, како рекосмо, борбу политичког против етничког принципа у националној идентификацији, па и против националне идентификације уопште. Антони Смит, додуше, у опису етничке заједнице, наглашава да етнички значајна територија, света земља којом се етнос дефинише, не мора обавезно бити она на којој заједница живи. Али, он такође истиче да за нацију то не важи, јер је,за дефинисање нације, особено управо запоседање национално значајне територије . Укидањем етничке компоненте у нацији, остаје да делује само она политичка, што се, као спонтано стање ствари, до сада нигде није остварило. Чак и у Америци, људи негују сећање на своје порекло из неке од земаља с других континената. Србији се нуди да преваспита своје становништво кроз усвајање и пропагирање либералних вредности и постнационалне политичке културе што пркосе националној традицији, чији су корени у хришћанству и патријархалном друштву. Али, чини се да, у Србији, процес еволуције друштва од националне заједнице основане на етничким елементима, на култури, историји и језику, ка оној која се базира на политичким идеалима није далеко одмакао. „Извесно је да трансформација (…) конвенционалног ми-идентитета у постконвенционални ја-идентитет подразумева један дуготрајан и истрајан процес, јер она значи промену саме структуре личности и стања свести код људи, што се тешко и споро мења“. Не изгледа да је могуће индуковати политичку зрелост и одговарајућу промену друштвене свести, која тежиште идентификације помера са колектива на појединца, а која би од српског народа начинила савремено постнацио-нално друштво. Једино би у таквом друштву било могуће гледати без емоција, са толеранцијом и поштовањем људских права, на албанско проглашење косовске државе.

Није, наравно, Косово једини национални симбол, али је његов значај такав да се проблематизовањем Косова наноси вишеструка штета српској нацији: дира се, истовремено, у централни национални мит, у државу и у тип друштвено-политичке заједнице. Порука коју одашиље подршка осамостаљивању Косова и Метохије није само да српски национални идентитет не може бити изграђен на косовском симболу, уколико Србија жели да оствари добар однос са земљама Запада, него српског идентитета не треба више ни да буде. Од Србије се очекује да се одрекне дела своје државне територије, али и да прекомпонује националну свест свог становништва успостављајући колективни идентитет на сасвим новој основи у односу на досадашњу националну. У том смислу, српски национални идентитет треба да се преформулише у строго политичким терминима, те да Србија, из категорије нација европског типа, заснованих на негдашњем етничком језгру, пређе у категорију нација – засад постојећу само у политичкој теорији – које се дефинишу универзалним политичким вредностима као основом друштвене интеграције и идентитета грађана. Овај се процес потпомаже притиском у правцу прихватања различитих либералних вредности које су, у потпуности, стране српској традицији. Јирген Хабермас уочава да је, у свету, данас присутан процес „дезинтеграције нације државе“ и очекује превагу политичког идентитета у мери у којој слаби значај традиције. Издвајање Косова и Метохије из Србије свакако представља ударац у корен националне традиције.

Друга могућност је, наравно, она супротна, којом би Косово остало као посредник у националној идентификацији, без обзира на реалне политичке проблеме. То онда подразумева стање латентног сукоба са иностраним тенденцијама који може потрајати и стотинама година, баш као што је трајала владавина Османлија. Душан Бандић је, на другом месту, написао резултат своје анализе етноса, према коме, у недостатку сваког другог симбола заједништва етничке групе, само етничко име може функционисати као „симбол свих њених симбола“, „као једино обележје етничке заједнице“. Тако, са компромитованом нацијом и државом, Срби би, ипак, опстали у културном и политичком смислу, кроз идентитет приказан само етнонимом.

Међутим, то може да важи у амбијенту који погодује етничком развитку, што свакако није случај са светом који гледа да превазиђе концепт нације. Са строго политичком природом колективног идентитета, који се намеће кроз промоцију западних политичко-културних вредности и, евентуално, са државом издељеном на регионе с једне стране ипотчињеном европским транснационалним установама с друге стране, тешко да би дугорочно опстала било која национална, па ни етничка заједница.

Косово је данас територија на којој Србија поново води битку, али овог пута не против друге вере већ против страног модела колективне идентификације, битку за очување нације. У процесу оружане и политичке борбе око територије Косова и Метохије, одиграва се и борба два опозитна схватања државе и друштва, модерно национално и савремено постнационално. Савремену епоху одликује темељно преиспитивање концепта нације, како у науци, кроз различите теорије о његовом пореклу, природи и судбини, тако у пракси, кроз различита решења конкретних националних проблема који се јављају широм света. Нигде се другде, међутим, није појавио проблем сличан косовском. У тој борби је залог један национални идентитет и сви његови атрибути, пошто се Косово, као земља с митским значењем, тиче директно етничког идентитета Срба и симболике српске државе…

Део текста из научног рада под називом: „Косово и модели колективног идентитета“ а више о ауторки текста:http://www.ips.ac.rs/researchers/jelena-miljkovic-matic/

Поделите:
ЉУБИША МОРАЧАНИН: ХРВАТИЗАЦИЈУ ЦРНЕ ГОРЕ ЗАПОЧЕО ЈЕ ПИПЕР КОЈИ ЈЕ ДОБИО ИМЕ ПО СВЕТОМ САВИ

ЉУБИША МОРАЧАНИН: ХРВАТИЗАЦИЈУ ЦРНЕ ГОРЕ ЗАПОЧЕО ЈЕ ПИПЕР КОЈИ ЈЕ ДОБИО ИМЕ ПО СВЕТОМ САВИ

Савић Марковић Штедимлија је рођен у Пиперима на Савиндан 1906., био је похрваћени црногорски књижевник, публициста и политички активиста. Био је први заговорник хрватизације Црне Горе. Као један од првих идеолога специфичног црногорског национализма уобличио је тезу о првобитном хрватском пореклу Црногораца и њиховој етничкој посебности у односу на Србе.

Потирање истине о српству Црногораца

Према његовим замислима, Црна Гора је проистекла из наводне „Црвене Хрватске“, замишљене историографске творевине из Љетописа попа Дукљанина. Заступање таквих теза обезбедило му је наклоност хрватских националистичких и антисрпских кругова у Загребу. За вријеме Другог свјетског рата (1941-1945) био је сарадник усташког режима у Независној Држави Хрватској, где је активно учествовао у стварању Хрватске православне цркве.

Црвена Хрватска као измишљотина Ватикана

У брошури „Црногорско питање“ коју је објавио Црногорски национални комитет у Загребу 1941. године под окриљем нове усташке власти, понављајући старе тезе да је 1918. године Црна Гора била окупирана од стране “србијанских и француских чета”, Штедимлија закључује: “Кад се исправе тешке версајске неправде, Црна Гора ће под водством др С. Дрљевића у новом европском поретку, који се ствара, заузети мјесто које јој припада по заслугама и по страдањима у ослободилачкој борби.”

Штедимлија је био десна рука крвника Павелића

Штедимлија је током Другог светског рата био десна рука хрватског нацистичког вође Анте Павелића. У Загребу је 1943. године објављена и његова књига Auf dem Balkan. Године 1945. Црвена армија га је ухапсила негде у Аустрији, куда се повлачио заједно са хрватским усташама. Провео је извесно време у затвору у СССР-у. Интервенцијом руководства нове комунистичке државе враћен је у земљу.

Тито је био благ према србомрсцима у СФРЈ

На суђењу, које је било својеврсна фарса, осуђен је на краћу временску казну и убрзо пуштен из затвора. Запослили су га у Лексикографском заводу у Загребу, под руководством свемоћног Мирослава Крлеже, чију је благонаклону подршку уживао све до краја свог угодног загребачког живота. Уосталом њих двојица су, очигледно, били у вези и пре Другог светског рата. Зар сама чињеница да је Штедимлија наставио да делује из Загреба са својих предратних позиција, не говори довољно о идеолошкој клими у југословенском друштву после Другог светског рата?

Црногорски фашисти Секула Дрљевић и Штедимлија

Разлика је само у томе што Штедимлија сада није више био усамљен као пре рата. Иза њега је стајао, пре свега, Мирослав Крлежа, главни идеолог свеукупне културне политике у Титовој Југославији. Стајале су иза њега и многе политички моћне личности у државном и партијском руководству Југославије и Црне Горе. Видело се то нарочито током акције рушења старе Његошеве капеле на Ловћену.

којим стопама је кренуо режим Ђукановића у Црној Гори

У сличном, у основи средњоевропском клерикалном духу, заснована је теорија КПЈ о Црногорцима као засебној нацији. Она проистиче из познате тезе о томе да је Југославија“версајска творевина” и да су у њој све друге нације жртве “великосрпског угњетавања” и “великосрпског унитаризма”. Свој најјаснији израз тај концепт је нашао у одлукама Пете земаљске конференције КПЈ у Загребу (1940), мада је та теза зачета још на комуниситчким конгресима 20-тих година 20.вијека, под утицајем Коминтерне.

Лажни цар и његов кловн

Процес однарођавања Срба у Црној Гори био је саставни део свеукупне државне и партијске политике – од уставних решења, државних и партијских докумената, до научне, просветне, образовне и културне политике. О дојучерашњем српском народу у Црној Гори није више било ни речи, као да је наједном нестао без трага, све до краја 20. вијека.

Преузето са: Магазина Седмица

Поделите:
ИГОР ИВАНОВИЋ: ЗАШТО БЛАГОЈЕ СМЕТА ТИТОИСТИМА

ИГОР ИВАНОВИЋ: ЗАШТО БЛАГОЈЕ СМЕТА ТИТОИСТИМА

После одлуке београдских градских власти да Загорску улицу у Земуну преименују у улицу Благоја Јововића, отворила се полемика у јавности. Обзиром да је одлуку донела и спровела у дело актуелна „напредњачка“ гарнитура, изостала је значајна подршка овом чину од стране многих патриотских личности, све због страха да их зато не прогласе блискима власти. Нарочито упада у очи да јавност некритички прескаче још једну чињеницу која ће на нашу престоницу и будућа покољења утицати много више: донета је одлука се поставе споменици Милошу Црњанском, Јовану Јовановићу Змају и Меши Селимовићу.

Нарочито бих се осврнуо на значај одлуке о постављању споменика Црњанском и Селимовићу, јер њихова ремек-дела Сеобе (друга књига) и Дервиш и смрт по скоро свим стручним мишљењима спадају међу пет најбољих романа написаних на српском језику. Црњански је на симболичком плану веома битан, јер се тако исправља велика неправда коју нам је нанео комунистички (титоистички) режим. Он је као писац вечити модерниста и најаутентичнији представник оне врсте српске књижевности која говори језиком светске литературе. Са друге стране је чврст национални мислилац и творац чувене максиме о „српском становишту“. Црњански хомогенизује два светоназора која су неспојива по савременим тумачењима глобалиста: као писац сања националну слободу, а као човек одише стилом светског господина. Зато су га прећуткивали титоисти свих генерација, почевши од оних који су корачали шумама са црвеном петокраком на челу, па све до ових који седе по кафићима са жутом европском звездом у новчанику.

Колико је, са једне стране, доношење одлуке о постављању споменика нареченим великанима намерно скрајнуто, толико је са друге стране именовање улице по Благоју Јововићу изазвало буру у делу привилеговане јавности. Нарочито ако се томе дода да је преименована Загорска улица, која је носила назив по Загорју – области у данашњој Хрватској где је – према званичној историографији СФРЈ – рођен Јосип Броз. (Касније је добио конспиративни псеудоним Тито, који је након рата и по доласку на чело државе постао његово народно име од миља. Обављао је све највише званичне функције и имао сва највиша државна звања, али му је једно, неформално, било најдраже: био је „највећи син наших народа и народности“).

„Космополитска“ критика

Оспоравања ове одлуке градских власти о преименовању једне мале улице у Земуну можемо уз груба поједностављења да поделимо у три основне категорије: на она која долазе из угла „космополитског“ размишљања, на она која гледају кроз „легалистичке“ наочаре, као и на она која ствари посматрају кроз „патриотску“ призму. Они који су забринути да се овим чином „гуши београдски космополитски дух“ као главни аргумент наводе да Београд мора у себи симболички да упија „читав свет“, односно да у њему буду садржана сва битнија глобална обележја. У наставку својих излагања помињу бојазан да ћемо оваквим чином угрозити односе са суседним народима или изазвати њихову љутњу.

Међутим, постоји неколико чињеница на које не смемо заборавити. Давање назива улицама главног града било је оштро цензурисано и идеолошки обојено управо у деценијама након доласка партизанске војске у престоницу и учвршћивања власти у њој. Управо тада су избрисани многи како космополитски, тако и традиционалистички називи, било да је реч о појединцима, покретима или локалитетима који нису били у резонанци са идеологијом нових власти. И додељени су некритички нови називи уз помоћ историјског фалсификата са чврстим примесама комунистичке идеологије. Многе убице српског народа су добиле своје значајне улице у престоници, попут Пенезића Крцуна или Саве Ковачевића.

Већ у Краљевини Југославији креће реципроцитет давања назива улицама у Београду у складу са тадашњом југословенском државном идејом. Али у време владавине комуниста тај тренд добија озбиљан замајац. Огромна већина уличних назива се даје или по револуционарним херојима и симболима, или по реципроцитету „братства и јединства“. О космополитизму готово да нема речи – он постоји тек у траговима, и то искључиво када је реч о неким значајним светским личностима, најчешће леве оријентације. Временом оваква традиција код дела београдске интелигенције постаје синоним за космополитизам, уместо да се назове правим именом: титоизам (чак не ни југословенство!).

И само је титоистички ментални склоп могао да аргументом о космополитизму брани очување назива улице која се зове по једној маргиналној области у данашњој Хрватској, не претерано значајној ни у самом Загребу. Исто стоје ствари и са називима улица добијених по неким градовима из бивше Југославије. Ако је Београд стварно космополитска метропола, зашто би хрватски, словеначки или босански градови имали огромну предност над грчким, кинеским, италијанским или руским градовима? Зато што се тиме штити идеологија титоизма. И зато је позивање на овакву заштиту „космополитских вредности“ дубоко провинцијално и малограђанско поимање глобалних вредности.

Легалистички аргументи

Легалисти су изнели аргумент да сам чин Благоја Јововића није легалистичко дело, већ насилан чин. Дакле – кажу они – много би било боље да је правда извршена на суду, наго што ју је Благоје узео у сопствене руке. Неупућени читалац би помислио да се Павелић увелико налазио у затвору где је чекао пресуду, а да је атентатор успео некако да га убије у тој атмосфери. Нажалост, није било тако. Павелић се слободно, готово без озбиљног обезбеђења, кретао улицама Буенос Ајреса, безбрижан и опуштен. Добро је знао да нема, нити ће бити, озбиљне намере тадашње Југославије да га приведе правди. После рата се неко време крио у католичким самостанима по Италији, одакле је – уз британску асистенцију –„пацовским каналима“ пребачен у Јужну Америку. Ово је данас необорива чињеница за историјску науку, а била је и тада за врх Титове власти.

Анте Павелић је био вероватно највећи зликовац у огромној конкуренцији бешчашћа у Другом светском рату. Одговоран је за свирепу смрт бар неколико стотина хиљада Срба и о овоме постоји консензус готово свих историчара. Да није било храброг личног чина Благоја Јововића (и Мила Кривокапића!), Павелић би живот окончао као слободан човек. Или би га можда, већ увелико болесног, са једном ногом у гробу, послали да попут Артуковића умре у родној земљи, уместо да му гроб буде негде „у белом свету“.

Титова држава није имала озбиљну вољу да га приведе правди на било који начин: ово је болна чињеница са којом треба увек рачунати када се говори о потенцијалном „легалном“ исходишту! (Али када је реч о српским интелектуалцима (дакле: не злочинцима!) који су били противници Титове власти, попут Драгише Кашиковића, Титова држава се држала супротног принципа. Организовала је и извршила монструозан злочин: Кашиковић је убијен заједно са његовом деветогодишњом поћерком Иванком у редакцији листа Слобода у Чикагу. Имао је на себи 64 убода оштрим предметом, док су на лешу његове поћерке пронађене 54 ране. Овај злочин је уврштен у 100 најсвирепијих у историји Америке.)

Зато је позивање на правни исход бесмислено у доба Титове владавине, јер није постојала воља државе за такав исход. Накнадна „поверљива“ документа у виду неких неименованих сведочења говоре да се у врху тадашњих власти говорило о неким плановима да се Павелић киднапује и онда некако пребаци у Југославију, или чак и убије на лицу места. Звучи више него неуверљиво: Титова држава је настала на агенди британске политике, оне исте државе чија обавештајна служба је учествовала у пребацивању Павелића безбедно на Запад. Пронађени су документи да је Тито тајно 1944. године посетио папу Пија XII у Ватикану, за кога постоје оправдане сумње да је прећуткивао и често подстрекивао масовне злочине. Ватикан не жели да отвори ове архиве, али је болна чињеница да се католички свештеник Крунослав Драгановић – који је био оперативни мозак чувања Павелића по католичким самостанима у Италији и главни организатор накнадног пребацивања у Јужну Америку – вратио безбедно у Југославију и умро природном смрћу 1983. године у Сарајеву.

Дакле, ни западни савезници ни Тито нису имали вољу да ухвате и осуде Павелића: напротив,по том питању им је одговарало трајно ћутање и нечињење. Са друге стране, Титова држава није била правна држава. Она је била првенствено идеолошка, а њена идеологија је била антисрпска на унутрашњем и антируска на спољном плану. Довољно је да погледамо историјат политичких суђења у њој па да видимо о каквом је правосуђу реч. Та иста држава је осудила Слободана Јовановића „као издајника и ратног злочинца на принудни рад од 20 година и на конфискацију целокупне имовине, на губитак држављанства, као и на губитак политичких и појединих грађанских права на 10 година“.

Ова пресуда спада у сам врх бешчашћа у правосудној историји. Да не помињемо монтирани процес са смртном пресудом без права на жалбу генералу Дражи Михаиловићу. Или стотине сличних просеца, не само у годинама после Другог светског рата, већ током читавог трајања Титове државе. Па и сам Благоје Јововић је био од стране те исте државе проглашен ратним злочинцем и одузета му је лична имовина! И онда неко очекује да они који су управљали државом као да им је дедовина обезбеде бар један објективни процес и донесу праведну пресуду?! И то још ако се узме у обзир чињеница да им такав исход политички не иде у корист, односно да се коси са политиком коју су водили неколико деценија?!

Патриотско становиште

Благоје Јововић није пуцао у човека за кога је постојао бар један промил шанси да је невин. Није пуцао ни у човека који је тврдио да је невин и да је погрешно оптужен. Благоје Јововић је пуцао у човека који се јавно у континуитету поносио својим злоделима. Пуцао је у човека који никада није крио своју идеологију злочина према српском народу. И пуцао је онда када више није било наде да ће Анте Павелић добити заслужену казну. Зато је Благоје Јововић херој! Узео је правду у сопствене руке када је намерно или спонтано систем затајио и када је постојала оправдана бојазан да правде више нема. Али он је био четник, и та чињеница посебно боли протагонисте „легалистичких аргумената“, због бојазни да се тако не наруши титоистичка мантра која им је обликовала живот. И починио је „мушки чин“, а мужевност је особина која се све више маргинализује у савременој хермафродитској јавности.

Патриотама који исказују дозу забринутости због одлуке градских власти да преименују неке улице у Београду ни најмање не смета Благоје Јововић, што је разумљиво. Нити жале, наравно, због сада већ бившег назива улице „Загорска“. Слажу се и да би Добрица Ћосић морао да добије улицу, иако је до смрти задржао титоистички поглед на Равногорски покрет, којим је негирао историјску науку и национално помирење. Али им смета избацивање назива улице по хрватском граду Задру, због некадашњег великог утицаја српске популације на историју овога приморског места. Слична забринутост је била и када је промењен назив Загребачке улице. Има истине у оваквом гледању на ствари, услед оправданог страха да се наша историја и култура своде на „србијанску“ компоненту, уместо српске.

Али зар није онда боље у називима улица – поред топонима – подвући и национални карактер? Рецимо: „Улица српских Далматинаца“ или „Улица загребачких Срба“? Ако постоје називи само по топонимима са хрватске (или друге екс-ју територије), онда због националног достојанства ипак мора да постоји неки реципроцитет. Не мора бити буквално симетричан, може бити и на српску „штету“, али у границама разума. Ако је Србија била стожер две Југославије, подразумева се да симболика те идеје мора да се види и осети код нас више него код других, и то највише баш у Београду због његовог космополитског духа, који увелико превазилази све суседне престонице. Али југословенство није нужно исто што и титоизам! Напротив, изворно југословенство није било антисрпско, док је титоизам канцер у глави Србије.

На крају питање за све домаће „космополите“: зашто не изађете у јавност са ставом да је прво Загреб морао да добије улицу названу по Благоју Јововићу? Зар Павелић није био нациста и злочинац? Зар није имао – једини у модерној историји – логор за децу, Јастребарско? Зар Хрватска није члан Европске уније, која је декларативно антифашистички савез? Зар у државама ЕУ нису атентатори на Хитлера из Вучије јазбине признати као хероји? Зар Загреб не би именовањем улице по Србину постао мало више космополитски град? Зар се тиме Хрватска не би оградила од усташких злочина и поправила односе са Србијом? Све док у јавности наши „космополити“ не разреше многе противречности и не одговоре на многа питања, њихов космополитизам ће бити чист титоизам, а пуцањ у Павелића на симболичком плану за њих ће бити пуцањ у Тита.

Пренето са сајтова Искра и Нови Стандард

Поделите:
АРХЕОЛОГ ПРОФ. ДР ЂОРЂЕ ЈАНКОВИЋ: СРБИ СУ У ХРВАТСКОЈ СТАРОСЕДОЦИ А НЕ ДОШЉАЦИ

АРХЕОЛОГ ПРОФ. ДР ЂОРЂЕ ЈАНКОВИЋ: СРБИ СУ У ХРВАТСКОЈ СТАРОСЕДОЦИ А НЕ ДОШЉАЦИ

У српској историјској и археолошкој науци све више има потврда теза да су Срби били настањени у Лици и у Далмацији западно од Цетине у VII-VIII веку. Хрвати из спорног списа „О управљању царством“ наводног Константина Порфирогенита, на том простору у то доба, нису археолошки потврђени. Теза коју је храбро први изнео др Ђорђе Јанковић и због ње страдао на Београдском универзитету постаје коначно научна истина.

По Франачким аналима Срби насељавају већи део Далмације

Тек пошто се распао простор бивше Југославије 1997. године, наш велики археолог проф. др Ђорђе Јанковић изнео је резултате археолошких истраживања, обављених у Лици и Далмацији 1993–1994. године. Парадоскално све до распада те политичке творевине озбиљна истраживања раног средњег века у њој није било могуће вршити.  Објективних истраживања није било под Аустроугарском, Краљевином Југославијом, Титовом Југославијом, већ само у тешким ратним условима историјског постојања Републике Српске Крајине.

Историјски значај једног од кључних археолошких истраживања др Ђорђа Јанковића и његових сарадника, обављених у Српској Крајини 1993-1994 је не мерљив за историјско памћење нашег народа. Био је то последњи тренутак да се ураде истраживања и он је на срећу искориштен на жалост хрватских националиста чије тезе о „тисућљетној“ државности Хрвата нису потврђене. Истраживање археолошких споменика Срба на простору западних делова Босне и Херцеговине, започето је први пут док је Крајина била слободна. Зато су истраживања захватила само пределе од границе на југу до правца Грачац-Кореница на западу. О српској историјској укорењености на том тлу, сведочи већ постојање капеле у манастиру Крки, у којој је по предању проповедао апостол Павле. Ту традицију су сачували Срби, православни монаси а не римокатолици у тим крајевима.

Хрвати у 9. веку долазе са Францима

Први слој живота Срба на тим просторима, поуздано археолошки потврђен, потиче из VII-VIII века. Јанковић је истржио један број тзв. громила Срба који се датирају у период IV-IX столећа. Громила има између Книна и Дрниша на локалитетима Врбник, Рамљане, Уздоље и у жупи Срб. Јужно од тог потеза има их од Свилаје и Дрниша до Зеленграда, северно од Книна, као и између Грачаца и Коренице у Лици. Громиле доказују да западно од Динаре  у том раном периоду постоје само јасни показатељи континуитета српског живљења на тим просторима, док хрватских артефаката нема. На локалитету Кашић у том периоду уочава се постојање Словена повезаних са ритуалима спаљивања наслеђеним из Праг-корчек културе и коју хрватски научници натегнуто доводе у неку везу са Хрватима.

Епиграфски споменици на ћириличном писму у Далмацији

Распоред утврђења и налаза гробова са оружјем особених за Франачко царство IX столећа, показују да су Франци почетком столећа напали истовремено и византијску Далмацију и Србе и на тај простор доселили племе Хрвата. После закључивања мира у Ахену 812. године, Срби су изгубили пределе западно од Динаре и Уне, који се од тада спомињу под називом Хрватска. Франачко-хрватски налази су од тада потврђени су гробљима у Бискупији код Книна и у Кољанима код Врлике на Цетини. Закључак који је Јанковић први изнео у јавност данас добија све више на значају и потврди јер постаје јасно да је Франачка населила Хрвате у Равне Котаре и да они нису могли доћи у седмом веку како то описује Порфирогенит.

У наредна два века налази који се могу повезати са Србима западно од Динаре и Уне су занемарљива. Мађари веома брзо сламају у наредном веку ту прву државу Хрвата и она постаје погранична област према српским земљама Босни и Неретви. Утицај Ромејског царства, Византије у приморју је био веома јак а археолошки налази потврђују да су тада настале цркве, основа особених за Цркве у српској држави краља Михаила и Константина Бодина, као и за византијску Далмацију. Натипси на капитули код Книна из тог периода су исписаним ћириличним и глагољским словима.

Србија се у 13. веку граничила са Угарском краљевином

Трећи слој археолошких споменика Срба потиче из XIII века, када се Угарска суочава са нападом Монгола. По археолошки непровереним подацима, током XIV столећа настају манастири Крупа, Крка и Драговић. Становништво у тим областима Угарске је било српско а тада је настао и манастир Рмањ на саставу Уне и Унца.  Јанковић је познате камене стећке, који су приписивани хипотетичким богумилим први отворено довео у везу са Србима. Он је први увидео да се они јављају и ван зоне Босне, од Имотског и Макарске на истоку, преко долине Цетине до Книна, а има их око Омиша, Сплита, Трогира, Дрниша. Гробља са таквим споменицима показују где православни Срби преовлађују као становништво током XIV-XV столећа. Западно од Уне има их и код Грачаца, Коренице, Оточца, Огулина, Глине. Натписи на њима, су хришћански, има и крстова, увек ћирилични, нађени су код Имотског, Сплита, на Цетини, код Бенковца, Грачаца и Глине. Стећака има и у Славонији и западним деловима Рашке и не могу се самим тим везати за некакву секту богумиле, који нису поштовали крстове и јерархију.

Стећци 14. века са ћириличним натписима

Резултате одважних истраживања др Ђорђа Јанковића данас не могу да оповргну хрватски археолози. Иако су, као што је говорио велики књижевник Дучић, нација која се ничег не стиди, међу њима има часних научника који не могу да згазе научну истину и прибегну фалсификовању. Они сада могу једино да уништавају сваки спомен Срба на територији земаља које политички контролишу након незапамћеног етничког чишћења који су спровели. Остају студије и књиге. Срби су археолошки документовани у Лици и у Далмацији западно од Цетине у VII-VIII столећу, а има археолошких налаза који говоре да су се претече Словена нашле у римској далмацији можда већ крајем IV веку. Ти налази не могу никако да се повежу са Хрватима. Тезе хрватских националиста како су Срби тек од турске навале и позног средњег века на тлу Хрватске су очигледна лаж.

Петровград.орг

Поделите:
ГЕНЕТСКЕ МАПЕ КАО ЧИЊЕНИЦЕ УКАЗУЈУ НА АУТОХТОНОСТ СТАНОВНИШТВА БАЛКАНА

ГЕНЕТСКЕ МАПЕ КАО ЧИЊЕНИЦЕ УКАЗУЈУ НА АУТОХТОНОСТ СТАНОВНИШТВА БАЛКАНА

До сада извршене ДНК-анализе показују да генетске разлике међу Србима, Бошњацима и Македонцима не постоје. Доказују да је било померања Европски аутохтоног народа Словена из Повишља ка истоку и југу и да је велика такозвана „сеоба“ Словена била само условни завршетак тог етнолошког процеса. Генетска мапа је дефинитивно показала да Албанци нису једини аутохтони становници на Балкану и да је њихова данашња генетика на полуострву потиче из мезолита око 10000 година, али је пореклом афричка док је Србска евро-азијска.

Генетска мапа света

Истина записана у генима

Историјске истине данас као биолошке чињенице можемо читати у генима. У наследној материји по мушкој линији читамо једну врсту аутобиографије људске врсте најближу егзактности која је често порицана у тзв. друштвеним наукама. Нова помоћна историјска метода постоји и веома је прецизна приликом утврђивање личног прапорекла. Развила се тако и нова подграна природне науке тзв. генетичка географија као помоћ историји и праисторији људског рода. Преко милион људи из разних држава урадило ове тестове и данас се стекао довољан узорак, на основу којег је направљена генетска мапа Европе и Света.

Одавно је јасно да нација није биолошки, односно генетски него духовни, културолошки феномен. Биологија је само један део како само име каже етно-генетског процеса. Основни проблем остаје интерпретација чињеница добијених овом методом. Свака нација се труди да их интерпретира из свог идеолошког угла. Ипак постоје и непобитне чињенице које дају могућност за сасвим нову интерпретацију историје пре свега балканских народа.

Древна генетика Срба

Балкански лонац

Може се рећи да је цео свет једна генетска мешавина па ту ни Балкан, Хе(л)м није изузетак. Нацистичке теорије о расној чистоти појединих група и родова су отуда потпуно неистинита теорија, која је починила стравичне злочине у човечанству руководећи се лажним принципима. Словени су Аријевци, као и Германи и говорити о расној разлици између две групе је научна бесмислица. Врло је тешко прецизно раздвојити рецимо народе Словене и Германе у рецимо Бронзаном добу  а посебно је тешко рећи одакле потичу једни и други.

Порекло захтева лоцирање у одређеном простру а истраживања палеогенетска показују да су се родови и групе селиле у разним правцима, додиривале са другим родовима и мешале. Срби се тако јављају под особеним именом у постојбини индо-европљана Закавказју са савим другом генетиком у односу на ону коју носе данашњи Срби, било они Лужички или јужни. Данас они који припадају српској нацији имају већинску аутохтоно балканску, и европску, подунавску генетику и то је чињеница.

Генетска мапа Европе

Према биолошким налазима, генетска мапа баца ново светло и доноси неколике занимљиве чињенице, које би требало озбиљно размотрити у научним круговима. Што се тиче балканских народа, толико жељних да се одвојe од Срба, главна је вест да неке велике генетске разлике између Срба и њих не постоје. Савремене нације на Балкану су се у новом веку одвојиле стицајем политичко-културолошких околности од Срба као централног народа. Срби и Словени  звани Македонци, на пример, потпуно идентични а тзв. Бошњаци и Срби такође. Бошњаци немају никакве генетске везе са данашњим Турцима у Анадолији. Хрвати лингвистички кајкавци имају мало више процената гена које деле са западом Европе, али Хрвати који су у ствари Срби римокатолици, пореклом су потпуно идентични Србима.

Српска древна генетика

Албанци су посебно занимљиви јер је један број њихових родова тесно преплетен са Србима. Њихове већинске хаплогрупе Е2 и Е3 су по пореклу најраспрострањеније у медитеранској северној Африци, тачније, у Мароку, Алжиру, Египту и Либану и то је непобитна чињеница. У Европи, где су Словени државотворни елемент, ове условно речено албанске хаплогрупе појављују тек у последњих десетак хиљада година као лингвистичко-генетски рестлови, који нису нигде успели да се уздигну из трибалног уређења. Друзи у Либану имају висок проценат ове генетике и сматра се да је ова генетика одатле доспела на Балкан. Те изворно албанске хаплогрупе има у мањем проценту и код Срба с југа Србије и Црне Горе али се ту одиграо природан процес етничког стапања који карактерише и друге делове индоевропских простора.

Међутим, културне везе не треба подценити у формирању народа и нација на Балкану.Посебно верска блискост код Бошњака или Хрвата надјачава генетску блискост са Србима. Код Македонаца је у питању језичка или дијалекатска баријера. Код Бугара је у питању државна идеологија као и код тзв. Црногораца. Ту је смисао спора на Балкану, верско- идеолошка разлика постаје важнија од генетске блискости.

у њиховим генима је записана историја Европе

Словени на Балкану уљези или домаћи

Да ли ће наука у Србији успети да се ослободи лажи и манипулација сваке врсте. Да ли ће нови резултати генетике успети да макар релативизују вишедеценијски мит о великој сеоби Словена у балканску пустаре. Типично словенски гени су  најстарији у Повишљу док су на Балкану млађи и малобројнији али несумљиво државотворни. Вероватно у Карпатима се десила симбиоза између палеолитских ловаца староевропљана из каменог доба, старијих од албанских гена (иначе та генетика је најзаступљенија међу Србима) и Словена баштиника металног доба и ту је вероватна колевка протословенског генетског микса. У том простору се морала одиграти и етногенеза самих Срба чије име је дошло из постојбине индоевропљана у Закавказју. Врло рано је тај особени генетски микс доспео на Балкан и преслојио сродне индоевропске родове које су Грци и Римљани крстили именима Трачана и Илира, када тачно остаје да се истражи.

Албанци потичу из Африке

Словени су дефинитивно као народ настали у Европи као особена родовска етно-лингвистичка група унутар индоевропске породице сродних народа. Њихови контакти са Балканским полуострвом и митском реком Дунав или Истар су били древни од самих почетака њихове етногенезе. Албанци су дефинитивно хамитски генетски остатак пресељен на обале Тесалије и Епира у мезолитско доба који нигден није успео да се уздигне у државотворном смислу јер је све време био инфериоран и преслојен од индоевропских Грка, Трачана, Римљана и коначно Словена. Њихов напола романизован језик, са великим процентом грчких и словенских речи има трачку базу сведоче лингвисти. У Европи они као генетска реалност постоје релативно дуго као трибалитет а као данашња нација нису аутохтони староседеоци већ антисрпска играчка настала од разнородних родова и племена коју су успели да обједине у државном погледу тек агенти Аустроугарске царевине у новом веку.

Петровград.орг

Поделите:
МАРКО АЛЕКСИЋ: О СРПСКИМ ЗЕМЉАМА ПРЕ НЕМАЊИЋА

МАРКО АЛЕКСИЋ: О СРПСКИМ ЗЕМЉАМА ПРЕ НЕМАЊИЋА

Епоха историје раног средњег века након пада комунизма у Европи доживљава своју нову, много реалнију интерпретацију него што је то био случај до сада. Нападно се бранила измишљена теза да је српска држава започела са периодом развоја Рашке области и да само та територија може да за себе веже име Србија. Овој злонамерној интерпретацији је погодовао недостатак писаних извора за тај рани период а не ретко су извори тумачени тенденциозно, односно делови значајни за српску историју су тумачени као део историје суседних новокомпонованих нација у Југославији.

археолог Марко Алексић

Реља Новаковић је у Југославији био први историчар који је покушао да критички сагледа овај период и да укаже на тенденције које отимају један део српске националне историје, касније је археолог Ђорђе Јанковић дао одлучан допринос истражујући археолошке локалитете. Када је грађа  постала обимнија, у новије време може се са већом сигурношћу доћи и до нових тумачења и сагледавања прошлости. На трагу истине која је деценијама заташкавана је и дело археолога Марка Алексића „Српске земље пре Немањића – од 7. до 10. века“ које обједињује сва досадашња сазнања о почецима српске историје.

Српско Поморје са градовима насељеним Србима и Крштена Србија

Осветљавање далеке прошлости  нашег народа – од појаве Срба на Балкану до времена владавине кнеза Часлава Клонимировића средином 10. века је још увек тежак и незахвалан посао. Лакше се бавити облашћу у којој постоји море историјских извора. На основу компаративних арехолошко-историјских сазнањања, на готово 350 страна, Марко Алексић представља то раздобље српске државе у истинитијем кључу од онога који је до сада постојао.

Реконструкција српске владарске палате у Брези код Високог у Босни из 8. века.

Алексић говори о најстаријим словенским а заправо српским насељима, утврђењима и грађевинама из 8. и 9. века на тлу махом данашње Босне и Херцеговине где је била осовина српске државе раног средњег века. Показује и да је на простору где се помињу најстарије српске кнежевине степен културног развитка био већи него што се до сада претпостављало, обзиром да су Срби као урбана словенска племенска група која је живели у напуштеним римским градинама и користила гало-романске технике градње утврђења, још у постојбини Аустрији на Дунаву, Чешкој и Лужичкој Србији.

Једна од српских престоница Хума у Херцеговини и наушнице српкиња.

Ради се и о Црквама које указују да је до покрштавања на нашим просторима могло доћи раније него што се до сада веровало, јер је хришћанска култура на балкану била градска. Осим непокретних о високом степену културног развитка сведоче и покретни археолошки материјали из тог периода. Суседи Срба на реци Цетини и месту Ливно у Далмацији, Хрвати су очигледно препознатљиви на Балкану тек од 9. века, као поданици Франака, по деловима луксузне ратничке опреме, оружја и особеном начину сахрањивања. Једини град у тзв. Крштеној Србији који се са сигурношћу може убицирати је данашња Тузла а тадашњи Соли. Алексић више него убедљиво, користећи и хрватске ауторитете указује на чињеницу да делови камене пластике, позната Крстионица кнеза Вишеслава, сведоче о хришћанској историји Срба у Далмацији а не Хрвата, јер се на њој чита име српског кнеза потврђеног и у другим изворима.

Срби на позорници историје Европе.

Грађевина на локалитету Бреза у централној Босни и предмети са локалитета Могорјело у долини Неретве у данашњој Херцеговини, међу открићима су која омогућавају бољи увид у живот српског народа на простору којем се наука није довољно посветила.  Данас су они део културне баштине новокомпонованих народа и ентитета у Босни и Херцеговини који не ретко у свом искривљеном кључу интерпретирају ове налазе као део своје историје.

Дугогодишњи хрватски фалсификат „Вишеслављева крстионица“ и историја Срба

Алексић нам књигом открива матичне просторе српске државе а то је територија данашње Босне и српских кнежевина на приморју Дукље, Захумља и Травуније. То је простор античке Далмације који се простирао све до данашње територије Раса у југозападној Србији, који је био у то време тек погранична византијска и бугарска тврђава.

Франачке узенгије и појасне копче Старохрвата у 9. веку

Алексићна открива да Срби долазе на простор те Далмације у 7. веку, као савезници Ромејског царства, дакле легитимни и легални наследници опустелих земаља а не као савезници Авара, који су узурпатори тог поретка. Срби ратују и са Арапима у Италији који су непријатељи тог поретка а повремено и са Бугарима и Мађарима који су повремено нарушавали створени поредак. Дакле Српска држава је на Балкану легитимна наследница дела пређашње империје а не случајна или насилна творевина и то је велико откриће представља највећу вредност ове надајмо се прве књиге коју ће следити подробније студије.

Приредио Петровград.орг

Поделите: