76 ГОДИНА ОД СТРАДАЊА СРБА У ШАЈКАШКОЈ

76 ГОДИНА ОД СТРАДАЊА СРБА У ШАЈКАШКОЈ

Црквеним поменом у Жабљу је почело обележавање 76. годишњице злогласне јануарске рације 1942. године у јужној Бачкој. Помену је присуствовао председник Покрајинске владе Игор Мировић. Парастос у Храму преноса моштију Светог оца Николаја у Жабљу, служио је епископ бачки др Иринеј са свештенством епархије Бачке, у знак сећања на страдале православне мученике предвођене својим свештеницима, који су примили венац у данима светског рата.

 

 

Историјски је утврђено да је Рација спроведена између 4. и 29. јануaра 1942. године, отпочела је у Шајкашкој области, наставила се у Новом Саду и завршила у Бечеју, током које је на најсвирепији начин од стране мађарских окупационих снага убијено и под лед бачено више од 4000 Срба, Јевреја и Рома.

 

 

Председник Мировић је напоменуо да је ово само прва у низу Помена и Комеморација који ће се одржати у свим местима јужне Бачке као увод у централну Комеморацију у Новом Саду. У свом говору истакао је значај оних историјских личности у Мађарској, међу првима Бајчија Жилинског, који су имали храбрости да осуде злочин хортијеве солдатеске, почињен над српским народом.

 

 

Др Звонимир Голубовић је аутор најбоље књиге на ову трагичну историјску тему под називом „Рација у јужној Бачкој“. Комеморација се одржава сваког 23. јануара, по речима др Голубовића, и датира од 1971. године. Одржава се код чувеног споменика жртвама фашизма 1941-1945. године са централном скулптуром „Породица“, вајара Јована Солдатовића, која се налази на обали Дунава, низводно од Штранда где је мађарски окупатор уклањао трагове злочина бацајући тела закланих Новосађана под дунавски лед.

 

 

Прецизан број жртава овог геноцида не може се утврдити, пошто је у покољу убијено много људи који су услед рата и окупације избегли из Срема, Бачке и Баната у Нови Сад. О овим људима нема писаних трагова, али су у рацији такође ликвидирани, заједно са својим домаћинима. Међу овима је било нарочито много Јевреја који су бежали од банатских Шваба и хрватских усташа. Именом и презименом идентификовано је 3928 страдалих лица током рације, али је жртава сигурно било знатно више, тврди др Голубовић.

 

 

Отприлике две трећине били су Срби, а трећина Јевреји. Жртава је, у неупоредиво мањем броју, наравно, било и међу припадницима других народа, укључујући и мађарски. Овој статистици страдања цивилног становништва ваља додати и отприлике 3.500 углавном Срба, убијених у априлу 1941, током мађарске окупације Бачке.

 

Део карте која наводи број жртава у појединим местима јужне Бачке.

 

Крајем октобра и почетком новембра 1944, у време Војне управе за Бачку и Барању, на чијем челу је био генерал Иван Јосип Рукавина а по наређењу Јосипа Броза Тита, страдао велики број Мађара. Колико, још није тачно утврђено, а већина историчара је сагласна да је реч о близу 5.000.

 

 

После суђења у Новом Саду ликвидирани су главни крвници рације у јужној Бачкој. За већину фашиста, попут Ференца Фекетахалми-Цајднера, Јожефа Грашија или Мартона Зелдија који су погубљени после пресуда судова нико, бар не званично, није покушавао да нађе речи оправадања. На жалост помирење компликује чињеница, да је начелник мађарског Генералштаба Ференц Сомбатхељи-Кнаус рехабилитован 1994. године у поступку пред Врховним судом Мађарске, који је поништио будимпештанску пресуду Народног суда из 1946., којом је Сомбатхељи осуђен на доживотну робију. Исте године је испоручен југословенским властима, осуђен на смрт и стрељан у Новом Саду као злочинац. Мађарско правосуђе тврди супротно, да је човек који је руководио свим јединицама невин.

 

 

Скупштина Србије је, декларацијом усвојеном 21. јуна 2013, осудила акте против мађарског цивилног становништва на крају рата. Новцем из буџета Србије, у Чуругу је мађарским цивилним жртвама подигнут и споменик који су открили председници Србије и Мађарске, Томислав Николић и Јанош Адер. Истовремено као акт трајног помирења, Влада Мађарске је финансирала уређење чурушког Музеја жртава рације. Заиста, гестови вредни дивљења, који дају наду у трајан мир између две древне нације.

 

Аутор:Саша Младеновић (Фото: Википедиа и Влада Војводине)

Поделите:
МИЛАН БОГОЈЕВИЋ – ПОСЕДЊИ ДАНИ БОЈВОДЕ ПЕТРА БОЈОВИЋА

МИЛАН БОГОЈЕВИЋ – ПОСЕДЊИ ДАНИ БОЈВОДЕ ПЕТРА БОЈОВИЋА

„Војвода Бојовић је ватрени патриота. Он је свој живот посветио својој земљи. Његове главне особине су искреност, пожртвовање и добронамерност. Овај храбри војник је благ. Његов глас, мало потмуо, готово се никад не издиже и његове очи које гледају право у ваше, имају нечег меланхоличног. То је носталгија за отаџбином и жалост за свима онима који су изгинули за њену слободу.”- др Арчибалд Рајс

 

Петар Бојовић рођен је 4/16. јула 1858. године од оца Перута Бојовића и мајке Раде (рођене Пешић) у селу Мишевићи код Нове Вароши.

 

По завршетку Првог светског рата, војвода Петар Бојовић је 1919. године, постао командант Прве армијске области и на тој функцији је остао до децембра 1920. године. После смрти војводе Живојина Мишића, именован је начелником Главног генералштаба војске Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 21. јануара 1921. године.

 

 

На том положају задржао се кратко, јер је 8. децембра исте године смењен и стављен на располагање Министарству војном са образложењем да је смењен због старости и показане неспособности за даље вршење војне службе. Као стварни разлог наводила се његова иницијатива коју је упутио Министраству војном да се у новом „Закону о устројству војске и морнарице“, предвиди установљење „Врховног војног савета“ на чијем пројекту је радио, који бих давао предлоге и у погледу постављења и унапређивања виших официра. Тиме би индиректно умањио углед и моћ Врховног команданта, краља Александра I, који му то није опростио и на чији је захтев војвода и смењен. У пензију је отишао у 63. години, 21. децембра 1921. године.

 

Војвода Бојовић окружен генералима Југословенске краљевске војске.

 

Пензионисан и преведен у резерву, Војвода Бојовић је као највиши рангирани официр уживао разне повластице, које је заслужио за часно служење отаџбини у претходном рату. У то време пензија војводе била је у рангу министра. Овакви приходи су војводи Бојовићу обезбедили лагодан и миран живот али и касније сврставање у „буржоазију“. Суграђани су га често могли видети како по лепом времену шета улицама Београда отпоздрављајући срдачно свакоме ко би га поздравио. Војвода иако у позним годинама одлазио је јашући редовно викендом до Кошутњака.

Војвода Бојовић учествовао је у свим званичним манифестацијама где се захтевало присуство јединог живог војводе, нажалост његов чин и његово име касније су желели  да искористе пучисти 27. марта 1941. године али и Немци након окупације.

 

У ослобођеном Великом Бечкереку (Петровграду, Зрењанину) 1918. године.

 

Након што су пучисти 27. марта уклонили кнеза Павла Карађорђевића и прогласили Краља Петра II пунолетним, остала је упражњена функција генералног инспектора војске Краљевине Југославије, коју је обављао Кнез Павле. Као најбољи избор за ту функцију али и човек који би својим угледом убедио народ у исправност пуча био је војвода Бојовић. Председник владе генерал Душан Симовић и министар војске генерал Богољуб Илић посетили су војводу Петра Бојовића и известили га о својој одлуци.

 

Одликовања великог војводе.

 

„Генерал Симовић је том приликом нагласио да ће господин Војвода сву своју војничку способност и врлине као и своје дугогодишње војничко искуство употребити на добро нашег младог дичног Краља и Отаџбине.“[1]

Војвода Бојовић је у том тренутку имао 83 године и пре тачно 20 година сменили су га са места начелника Главног генералштаба због старости, како су у образложењу навели. Заједно са краљем Петром и владом Душана Симовића 7. априла 1941. године, отпутовао је у Севојно а потом на Пале. Одатле је одступајући пред агресором, стигао до Никшића. Краљ и влада су му 15. априла понудили одлазак из земље, међутим он је одбио да авионом напусти земљу.

Након окупације, Немци су покушали да искористе и злоупотребе његов углед у народу и ставе га у своју службу. Посетио га је Франц Нојхаузен, генерални опуномоћеник Рајха за привреду Србије. По доласку у његову кућу поздравио га је и рекао да зна шта он значи за српски народ, па га због тога позива на сарадњу са органима и снагама Рајха у Србији у интересу српског народа и Рајха. Војвода Бојовић је немачком изасланику одговорио:

 

 

„Господине, ви знате да сам ја по професији војник, да ценим сваку војску, па и вашу војску. Ваша војска у овом тренутку је окупатор моје земље и ја ни у каквом облику, све док окупација траје, са том војском не могу сарађивати. Молим вас да ми учините услугу и обезбедите да док окупација траје праг моје куће не пређе немачки војник, а ја се обавезујем да за то време нећу из куће изаћи.“[2]

Немци војводу за све време рата нису дирали; напротив, имали су дубоко поштовање према овом славном ратнику и њиховом противнику из Првог светског рата.

Међутим ослободиоци су имали другачији третман за славног српског војводу. Више је верзија о смрти војводе Бојовића. Прво верзија креирана од стране комуниста била је да је војвода изашао из куће да поздрави руске ослободиоце, па га је ударио њихов тенк. Касније је Дико Пејатовић писао да је војвода за сусрет са ослободиоцима обукао мундир, ставио војводски калпак на главу и узео сабљу у руке и шетао по соби. У једном тренутку на вратима се појавио партизански потпоручник са два борца. Угледавши војводу, прискочио му је и зграбио сабљу, а старац се огласио:

 

Историја још чека на истиниту оцену њихових „дела“?

 

„Стани сине! Ја сам војвода Петар Бојовић, не дирај ми сабљу коју носим 63 године!“

Данас се као најтачнија поставља тврдња да су припадници НОБ-а крајем 1944. године, упали у кућу војводе Бојовића. Остарели војвода, обучен у кућни мантил и не знајући о коме је реч, зачуђено је упитао официре НОБ-а, да му се представе. Официри испрва нису обраћали пажњу на њега, мислећи да се ради само о неком анонимном старцу.

Међутим, када су на столици спазили шињел са војводским ознакама, почели су да се опходе према њему на крајње недостојан начин, да га шамарају и понижавају, док је војвода само немоћно гледао како му по кући разбацују и газе униформу, одликовања, сабљу и слушао увреде. Након тога је ухапшен. У затвору је војвода Бојовић свакодневно физички малтретиран и понижаван. Након неког времена пуштен је у видно измученом стању. Преминуо је 19. јануара 1945. године, у својој 89. години живота у кући у Београду. Ову верзију смрти потврдио је и др Павла Милошевић, комшија војводе Бојовића из Трнске улице, он је тврдио да су комунисти, одмах по освајању Београда, ухапсили војводу Бојовића јер им је сметало његово славно име. За њих, војвода је био један од највећих носилаца „великосрпског хегемонизма“, наводећи:

 

Гроб великог војводе.

 

„ Бојовић, иначе слабог здравља, умро је од последица унутрашњег крварења задобијеног у вишедневном премлаћивању од стране ОЗНЕ у затвору, пуштен је само кући, у Трнској број 25 на Врачару, да умре. ..“

Да је војвода Бојовић био сметња новим властима говори и то што му није испоштовано ни право на сахрану о државном трошку, па је његово тело на таљигама превезено на Ново гробље.

Сахрањен је 20 јануара 1945. године, без војних почасти у породичној гробници, а сахрани није присуствовао нико, јер је пред саму сахрану, радио Београд објавио вест да ће ако неко од грађана Београда покуша да дође на сахрану војводе Бојовића на Новом гробљу, бити ухапшен и кривично гоњен. Комунисти су највероватније овако казнили војводу јер је подржао отпор ђенерала Драже Михаиловића. Војвода Бојовић је из кућног притвора у Београду, 10. децембра 1942. године писао Михаиловићу:

 

Историјска личност, рехабилитована али без гроба.

 

“…Сазнањем да сте Ви, драги Србине и ђенералу, развили ослободилачку заставу, са онога места одакле је мој ратни друг Живојин Мишић започео, пре двадесет и осам година, и протерао непријатеља из наше отаџбине, изазвало је у мени велику радост и до максимума појачало жељу за личним учешћем у данашњој борби. У одсуству физичке снаге да узмем непосредног учешћа у остварењу овог великог дела нације, ја сам Вам, драги и велики сине српског рода, ставио на располагање моје име и моју децу уз очински поздрав и војничку заповест:

 

Споменик и трг војводе Петра Бојовића у граду на Бегеју.

 

„Напред у победу, за краља и отаџбину!”

Заборављене су данас све заслуге последњег српског војводе, учесника шест ослободилачких ратова и жртве комунистичког режима…

[1] Политика 4. април 1941.

[2] Суботић, Војислав; Прелић, Раде (1998). „Живот и дело Војводе Петра Бојовића“

 

аутор: Милан Богојевић у историјском Петровграду.

 

Објављено са дозволом аутора Милана Богојевића 

Поделите:
СРЂАН ПРИЉЕВА – РУСИ У ВЕЛИКОМ БЕЧКЕРЕКУ – ПЕТРОВГРАДУ

СРЂАН ПРИЉЕВА – РУСИ У ВЕЛИКОМ БЕЧКЕРЕКУ – ПЕТРОВГРАДУ

У малој сали Културног центра Зрењанина недавно је одржана веома посећена и актуелна трибина – „Руси у Великом Бечкереку – Петровграду“. Трибину је одржао историчар Срђан Приљева, који управо припрема књигу на ову тему. Он се љубазно одазвао позиву портала Петровград.орг и дао ексклузиван интервју, који вам преносимо.

 

Мирослав Самарџић и Срђан Приљева на трибини.

 

Петровград.орг: Који су ваши мотиви за истраживање историјске судбине избегличке популације белих Руса који су боравили у Краљевини СХС, Југославији, граду Великом Бечкереку, Петровграду између два светска рата?

 

 

Срђан Приљева: Мотиви су увек нешто што усмерава човекову енергију у правцу који је он и замислио. Неке сфере интересовања које постоје код дипломираних историчара увек су везане за миље у којем човек историчар живи. Мени су лично, увек локалне теме занимљиве и важне, јер ми није битна идеологија и политички став одређене популације, већ ми је битна судбина обичних људи који су у социолошком смислу припадали различитим категоријама становништва од образованих људи до оних који су припадали радничкој класи. Ту је лични мотив, кроз познанства са људима и њиховим породичним пореклом, људи за које се лично вежете, емоцијама. Бавите се дакле судбинама предака људи чије потомке лично познајете. То је миље који даје лично задовољство и сатисфакцију.

 

Петровград.орг: Како сте долазили до историјске грађе из овог периода?

 

 

Срђан Приљева: Локалну историју је увек теже написати и реконструисати јер је за било који проблем који је везан за локалну средину литература најчешће оскудна, недовољна за одређену проблематику којом се бавите. Ви дајете неке студије и нека монографска уопштавања и фактички отварате врата за неке друге истраживаче. Локална историја има својих специфичних проблема и сами историчари избегавају да се њоме баве. То је посао који захтева озбиљан рад у архивима на документима. Људи не могу да разграниче, да је историјско образовање врло компетентно за велики спектар људских делатности и да исрторија има додирних тачака са давањем политичких судова али историја није политика и даје своје судове тек са одређене временске  дистанце.

 

Петровград.орг: Има  много политички острашћених људи са разним идеологијама у главама који ово о чему говорите не разумеју?

 

 

Срђан Приљева: Наравно, имате данас људе који су политички острашћени и на сваки покушај историчара да да праву слику стварности, ти људи, садашње своје политичке идеале покушавају, да пројектују у прошло време и знају да буду заједљиви. Најчешће не познају добро улогу историчара и често полемишу са ставовима људи којима је историја струка, помало неукусно. Данашње време је такво да је јавност та која даје о свему суд. Некад су ти судови укусни, некад неукусни али историчари морају да се носе са тим.

 

Петровград.орг: Зашто Руси?

 

Влада Русије на Криму 1920. године.

 

Срђан Приљева: Зато што су они чинили  у краљевини СХС или Југославији једну веома занимљиву избегличку популацију од близу 40.000 душа. У граду на Бегеју су они чинили тек неколико процената становништва, близу шест стотина душа, око 3,5% становништва. Међутим то су били веома важни људи за наше тадашње друштво.

 

Петровград.орг: Мени је на вашем предавању запао за око податак да је 1914. године у Великом Бечкереку живело свега педесетак школованих Срба, док је у град дошло сто педесет високо образованих Руса, колико је то било значајно?

 

Знаменити Руси у Краљевини СХС или Југославији, интелектуална елита.

 

Срђан Приљева: Преко сто и педесет Руса и Рускиња. Ево рећи ћу вам,било је 6 генерала руске царске армије цара Николаја Другог Романова, 17 пуковника, 17 инжињера, 20 Руса је било инкорпорирано у образовни систем Краљевине, предавали су у Гимназији и другим школама. Сама руска деца нису ишла у српске школе, јер је избегличка популација имала црквено-просветну аутономију у оквиру Краљевине СХС и Југославије и имала своје посебне школе и паралелан просветни систем.

Петровград.орг: На ком друштвеном пољу су ти људи, који су избегли пред Октобарском револуцијом оставили посебан траг у нашем друштву?

 

Краљ Александар Карађорђевић, заштитник Руса у монархији.

 

Срђан Приљева: Ти људи су оставили велики траг. Примера ради преко десет Руса је постало чланом Српске Краљевске академије, у другој генерацији тих Руса је био и велики Георгије Острогорски, историчар, један од најбољих византолога на свету, по његовим уџбеницима се и данас школују генерације историчара широм света. Ту је и генерал Петар Врангел, изузетно образован човек који је имао два факултета. Ту је био и митрополит Руске Заграничне Цркве митрополит Антоније Храповицки, један од кандидата за првог руског патријарха. Био је ту и Михаил Роздијенко председник руске думе у време грађанске револуције у Русији и многи други.

 

Петровград.орг: Краљевина Југославија је имала званичну политику признања управо тих људи за званичне представнике Русије, односно није признавала Совјетску власт?

 

Руски „Соко“ маршира Београдом између два светска рата.

 

Срђан Приљева: Управо тако, Краљевина Југославија практично до пред Други светски рат није имала никакве контакте са Совјетима. Тек од четрдесетих година постоје контакти о одшкринута врата за било какву сарадњу са Совјетима. Сам регент и касније Краљ Александар Карађорђевић је и пре у току школовања а посебно у познатим догађајима Великог рата а посебно по његовом успешном окончању, осећао велику личну захвалност према Русији и династији Романов. Русија јесте увек била патрон Србије и Срба на Балкану у Новом веку и то је била политичка, економска, војна и културна помоћ и историјска константа.

 

Петровград.орг: Ови идеолошки острашћени русофобни политиканти се неће сложити са вашом констатацијом, они често понављају реченицу – кад су то нама Руси помогли?

 

Кад су нам Руси помогли?

 

Срђан Приљева: Примећена је у историји Новог века једна законитост да када је год Русија била слаба, Србија и српски народ су на Балкану били изложени геноциду а када је Русија била јака онда је то за Србе био период релативног мира и развоја. Неко би рекао, да је то вађење историсјских чињеница из контекста али то је моја генерална импресија.

 

Петровград.орг: Кад је наш град у питању, помињали сте неколико веома значајних личности Руса, белих избеглица који су живели и стварали овде углавном војника и свештеника. Руси су овде имали и своју Цркву посвећену Ангелу Русије и Цару Николају Другом Романову данас Светитељу Православља?

 

Митрополит Антоније (Храповицки) са јерарсима Руске Заграничне Цркве.

 

Срђан Приљева: Прота Владимир Востоков је свакако занимљива личност са историјске тачке гледишта, обзиром да је био свештеник и исповедник војника у армији генерала Врангела и као такав је био веома високо котиран на списку Совјетске тајне службе као непријатељ режима, али чини се да је са шире историјске тачке занимљивија група генерала који су боравили у нашем граду. Пре свега мислим на Ивана Ивановича Степанова, адмирал Руске царске флоте у рангу једног адмирала Колчака. Он је рођен у Кронштату а цела породица Степанов је још од времена Петра Великог давала адмирале руској Царској морнарици. Он је руководио повлачењем Врангелове армије са Крима а непосредно пре тога је руководио луком у Севастопољу. Учествовао је са братом Петром и у великој бици код Цушиме са Јапанским царством. У Великом рату је био један од команданата Балтичке флоте руске армије. Преселио се касније у Београд где је и преминуо 1940. године. Интересантан је на ширем историјском плану и генерал Алексеј Шостаков. Он је био за време великог рата члан команде Јужног фронта. Један је од најзначајнијих сарадника чувеног руског генерала Брусилова.  У току рата је разрадио оперативне, тактичке и техничке планове офанзивне употребе руске артиљерије на фронту и у многоме је заслужан за успех такозване Брусиловљеве офанзиве 1916. године. Његову тактику ће касније изучавати и применити немачки генерали у познатом „блицкригу“који је уследио. Био је једно време и војни аташе Руске армије у Лондону, пре Великог рата. Једно време је био и професор математике у српским школама између два рата. Писао је чланке у листовима и држао предавања из војне тактике. Имао је заиста широко образовање. Осликао је Тајну Вечеру за потребе Руске Цркве у нашем граду а написао је и један роман „Збогом андрејевска звездо“ у којем је описао догађаје у којима је лично учествовао. Његова судбина је мученичка јер је 1945. одведен од стране официра НКВД-а у непознатом правцу и вероватно погубљен.

 

Петровград.орг: Судбина ових људи је свакако била веома трагична.  Надамо се да смо бар делимично заголицали будуће читаоце ваше књиге која ускоро треба да се појави са овом тематиком?

 

Пётр Николаевич Врангель са кадетима, неправедно оклеветан у серији „Сенке над балканом“.

 

Петровград.орг: Долазак Црвене армије, која је одиграла сјајну улогу у ослобађању од националсоцијализма, био је истовремено, за те људе, почетак процеса њиховог нестајања у граду. Половина те популације је отишла у ново избеглиштво пут запада а они који су остали, суочили су се са не нарочито сентименталним сународницима.  Догађаји око Инфорбироа 1948. године били су завршни акорди ове историјске приче. Књига је готово завршена а рецензије су веома добре. Свакако да велику захвалност дугујем у писању ове књиге, најбољем познаваоцу живота руских избеглица између два рата у нашем граду, Борису Павлову. Позвао бих све потомке ових људи који су у граду и земљи а који имају неке документе о животу ових људи да ми се јаве. Ја ћу се потрудити да документе критички испитам и приредим за штампу у неком од следећих издања.

 

Руска Црква у Зрењанину, у очекивању постављања бисте Цара Николаја II Романова.

 

Разговор водио: Саша Младеновић

Поделите:
ДОБРОВОЉЦИ СРЕДЊЕГ БАНАТА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

ДОБРОВОЉЦИ СРЕДЊЕГ БАНАТА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Изложба „Добровољци средњег Баната у Првом светском рату“ је свечано отворена, 17. новембра, у Малом салону Народног музеја Зрењанин. Ауторка изложбе је Владислава Игњатов, кустос историчар зрењанинског Народног музеја. Изложбу „Добровољци средњег Баната у Првом светском рату“ можете погледати до 15. децембра у Малом салону Народног музеја Зрењанин.

 

 

Изложба је приређена поводом обележавања годишњице ослобођења Великог Бечкерека, потоњег Петровграда у Првом светском рату 1918. године. Изложба представља допринос култури сећања и памћења на славне и тешке догађаје из Великог рата, али превасходно сећање на добровољце, људе који су се у српској војсци нашли по сопственом избору из патриотских, родољубивих и националних побуда.

 

 

О добровољцима средњег Баната у Првом светском рату, говорио је, свакако најбољи познавалац ове историјске тематике др Милан Мицић, помоћник покрајинског секретара за културно наслеђе и рецензент каталога за ову изложбу.

 

 

“Мотив Срба из Аустроугарске за добровољство у српској војсци била је српска национална идеја, док је код Хрвата и Словенаца у заробљеништву у Русији и у печалби у САД постојало изразито прохабсбуршко расположење, па из њихових редова нису могли бити активирани добровољци за српску војску.Само појединци из хрватских и словеначких интелектуалних слојева приступали су као добровољци у српску војску вођени југословенском идејом… Добровољци српске војске у рату 1914 –1918. године  углавном су Срби аустроугарски држављани из Босне, Херцеговине, Баната, Бачке, Срема, Барање, Лике, Баније, Кордуна, Славоније, Далмације, Црногорског Приморја, који су својим чином из угла аустроугарских власти постајали „велеиздајници“, тј. у случају заробљавања били су убијани, а њихове породице биле су интерниране у аустроугарске логоре и имовина им је конфискована. Масовно добровољство Срба из ондашње Аустроугарске у српској војсци у Великом рату било је врхунац идеје националног уједињења српског народа.”

 

 

Председник Удружења ратних добровољаца 1912 -1918 њихових потомака и поштовалаца” Борислав Новаковић је испред потомака рекао о јуначким прецима:

 

 

„Веровали су у слободу и у време када човек неће бити нечовек човеку. Хвала им за остварене снове, јер и ми данас учимо од њих.“

 

 

Поставка обухвата 29 паноа и говори о добровољцима средњег Баната, како онима који су до Првог светског рата живели на овим просторима, тако и добровољцима из Босне, Херцеговине, Лике, са Кордуна, из Баније и Црне Горе а њихови потомци су данас, такође Банаћани.

 

 

Ова изложбу би требало да посети сваки ученик од осмог разреда основне школе па на даље јер она сведочи да су Срби из средњег Баната дали знатан допринос победи српске војске у Првом светском рату, националном ослобођењу, као и уједињењу српског народа и стварању југословенске државе 1918. године. Још није касно, да неки савесни  наставник историје, неке од многобројних школских установа у граду или насељеним местима, доведе ученике и учини наставу из историје интерактивном.

 

Приредио: Саша Младеновић (Фото: Бранка Јајић и НМЗ)

Поделите:
ПОТРАГА ЗА МАНАСТИРОМ ДРЕНОВАЦ БИСЕРОМ ДУХОВНОСТИ

ПОТРАГА ЗА МАНАСТИРОМ ДРЕНОВАЦ БИСЕРОМ ДУХОВНОСТИ

Срби из Перлеза су се од памтивека духовно окупљали око места за које је постојала легенда да се некада налазио древни српски манастир Дреновац на потезу Горње Ливаде код бунара Свете Водице у атару Стајићева. Тај манастир је био подигнут у време када су овим делом Баната и Торонталском жупанијом владали српски деспоти из лозе Бранковића и Лазаревића. Да ли је то место на којем се налазио манастир Српске Православне Цркве – Дреновац.

 

 

Прота Милош Поповић је после дугог истраживања изнео претпоставку да се манастир налазио, на излазу из данашњег села Стајићева, на избрешку поред Београдског пута, на потезу Тигањица, где се 1848. одиграла и битка а које је до данас остало обележено једним зиданим стубом и крстом. Он је само споменуо култне Свете Водице у атарима Стајићева и Перлеза. Где се тачно налазио овај манастир, и ком светитељу је био посвећен и даље је нејасно јер прота износи претпоставке да је можда био посвећен Успењу Пресвете Богородице а можда и Слави деспота Бранковића Светом Николи?

 

 

Манастир је могао настати и много раније у време владавине овим крајевима бугарских великаша Глада и Ахтума али је у 15. веку доживео обнову, под Бранковићима. Српски феудалац који је имао поседе у Србији и у Угарској Милош Белмужевић повезан је са помињањем овог манастира. Извори казују да је он дошао у неки српски манастир који се налазио негде близу реке Тисе (можда пре Бегеја) и који је био посвећен Успењу Пресвете Богородица са својим сином Вуком када је упао у турску заседу. У заседи му гине син јединац Вук.

 

 

Много касније у Пећком катастигу 1666.године забележен је боравак српских монаха у овом манастиру који је био мушки, имао свог игумана, јеромонаха и двојицу монаха. Пећки монаси су дошли из Бечкерека, преко Мартинице ( данас у атару Лукићева а то је и стари назив села Ечка) и после извесног времена приспели у Дреновац. Из њега су продужили за село Сиге ( стари назив једног дела Перлеза). Перлежани дубоко и данас верују да је манастир Успења Свете Богородице или Дреновац био на простору култног места Свете Водице, извора притоке Бегеја који се зове Петра.

 

 

Године 1997. на овом потезу су вршена нека археолошка истраживања у којима је откривена грађевина размера 15X15 метара и 80 гробова, на неких 150 метара источно од капелице и бунара. Прота Недељко Мендебаба каже да је Вукица Поповић својевремено пронашла у Бечу, стару аустријску мапу, на којој се јасно види уцртан положај манастира Дреновца, код једног великог извора а одмах у продужетку се према насељу  Мартиница пружа један рукавац Бегеја, што веома подсећа на речицу Петру.

 

 

Још је занимљивије објашњење које је дао верни народ тадашњем пароху Мендебаби када се 80-тих година 20.тог века окупљао око култног места Водице у Крсном ходу или Литији која је ношена. Док су ишли према Водици, целом дужином пута, парох је приметио поред друма, са обе стране, да свугде има младих шибљика неке дрвенасте биљке, за коју није знао како се зове. Народ му је рекао да се то шибље које дивље расте од памтивека у том крају зове дрен. Мени је онда било јасно, сведочи стари прота, зашто је и манастир добио име по фитониму, Дреновац.

 

 

У потрази за овим локалитетом чланови редакције Петровград.орг су отишли на потез о којем је говорио прота Мендебаба. Затекли смо капелу и каптиран извор у веома лошем стању јер ју је веома нагризао зуб времена. Потез је међутим идеалан за људско станиште са обиљем вода, изворима. Положај места је веома погодан у заветрини лесне греде која га окружује са севера и истока.

 

 

Још је местимично очувана по која шумица на греди а има и дивљачи. Пашњака је у околини било више, сада су устукнули пред зиратним земљиштем. Прота Милош Поповић наводи да је Мехмед паша Соколовић поклонио манастиру велики број грла бикова и коза, таквом крду су били потребни пашњаци и ниско растиње којег је овде морало бити у изобиљу.

 

 

Заиста је крајње време да надлежни у овој држави, покрајини и граду уоче значај ових археолошких локалитета и предложе заштитна ископавања како би се са овог бисера духовности на овим банатским просторима скинуо вео заборава.

Истраживање спровели на терену: Владимир Бурсаћ & Саша Младеновић (историчар Слободан Милин)

Поделите:
СЛОБОДАН МИЛИН : ВЕКОВИ ТРАЈАЊА СПЦ У ГРАДУ НА БЕГЕЈУ

СЛОБОДАН МИЛИН : ВЕКОВИ ТРАЈАЊА СПЦ У ГРАДУ НА БЕГЕЈУ

Трибина под називом „Историја Српске Православне Цркве у Зрењанину“ одржана је на Аранђеловдан у малој сали Културног центра. Гост трибине је био Слободан Милин, историчар који ради у Историјском архиву Зрењанина. Модератор трибине је био политиколог и уредник ове врсте програма Мирослав Самарџић. Историчар Слободан Милин је на убедљив и оригиналан начин на трибини изнео на увид јавности документа, која се чувају у Историјском архиву Зрењанина и осталим архивима и која сведоче о континуитету мисије Српске Православне Цркве на подручју Баната a сежу од 15 века, доба српских деспота па све до 20 века.

 

Слободан Милин, историчар говори у порти Успенске Цркве на прослави годишњице оснивања СНО.

 

Историчар Милин се одмах оградио од временских оквира које постављају сачувана документа и јер њихов недостатак нужно не значи да у Банату није било Срба и неколико векова раније. Ти трагови су на жалост нестајали у освајањима туђинаца, бунама Банаћана, пожарима и поплавама. Милин је готово један час сликао простор панонске равнице између Тисе, Мориша, Дунава и Карпата. Простор на граници између два супротстављена велика царства Хабзбуршког и Отоманског. Простор који је према предању банатских Срба, као најстаријих становника, запамтио много немирних година у наизглед мирној равници.

 

Србин, најстарији орач банатске земље

 

Милин је на слајдовима поређао документа од којих сваки на свој начин подсећа на тешке услове у којима је деловала Српска Православна Црква у граду на Бегеју. Јеванђеље Петра Смедеревца оковано у Великом Бечкереку изванредан документ о мисији Цркве. Турски документи времена Мехмеда паше Соколовића и његовог Бештелека још увек су у некој турској архиви и чекају преводиоца и иситраживача. Архивски документи су у континуитету сачувани тек од 1853. године док су старија највероватније пострадала у смутним временима мађарске револуције 1848. године.

 

Богослужбене књиге сведоци векова Православља у Банату.

 

Везе данашњег  Зрењанина, односно Великог Бечкерека, Петровграда, са Србима и Српском Православном Црквом и њеном јерархијом сежу дубоко у позни средњи век, када су власт над оновременим Бечкеречком и његовом облашћу држали српски деспоти Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић, објашњава Милин.

 

Свети деспот Стефан Лазаревић симбол државотворног и православног идентитета Баната.

 

Ктитори манастира Дреновца који се, судећи по малобројним писаним траговима, налазио у околини данашњег Зрењанина били су или српски деспоти Стефан, Ђурађ, или угледне велепоседничке породице Јакшић и Белмужевић. Помени хиландарског метоха код Новог Бечеја живо сведоче о дубоким коренима и старини српског православља у Банату. Бечкеречки Успенски и Ваведенски храмови на чији помен наилазимо у Пећком катастигу, попису приложника из 1660. и 1666. године, највероватније су подигнути на темељима старијих и скромнијих православних богомоља које датирају из 15. века, каже Милин. Бечкеречка епископија помиње се већ након обнове Пећке патријаршије 1557. године која је васпостављена заслугама Мехмед-паше Соколовића. Временом је Бечкеречка епархија уздигнута у ранг митрополије, о чему нам сведоче записи о двојици архијереја, митрополиту Висариону из 1609. године и митрополиту Михаилу 1687. године, каже Милин.

 

Једна од Водица у околини Перлеза и Стајићева крије тајну порушеног манастира Дреновац.

 

Веома тешка времена наступила су с аустро-турским ратовима, а нарочито оном из 1716–1718. године. Враћање Баната под окриље Хабзбуршке монархије било је један од услова Пожаревачког мира 1718. године. Ондашња слика Бечкерека била је жалосна. Град попаљен, тврђава разрушена, а становништво највећим делом расељено. Куга која је харала Банатом 1735. године још је више допринела општој несрећи која је владала после ратова. У таквим условима су преостали бечкеречки Срби, махом трговци и занатлије, на месту оштећене богомоље започели зидање Успенског храма 1744. и довршили га 1746. године, највероватније на месту старог, трошног храма. Иако је црквени торањ са звоником подигнут тек 1758. године, о лепоти новосазиданог храма, али и о економском опоравку Срба Бечкеречана, сведочи опис цркава у Темишварској епископији из 1758. године, где стоји да је Успенска црква у Великом Бечкереку била једини храм у епархији покривен црепом.

 

Икона банатских Срба свечара.

 

Опис Успенског храма с инвентаром сачуван је у оквиру Домовног протокола из 1746. године. Срби су тада, као и 1773. године када су изнова пописани православни домови, чинили огромну већину варошког становништва. Први старешина новог храма био је протопрезвитер Илија Николајевић родом из Темишвара.

 

Свети Никола, икона са старих Двери Успенског храма.

 

Данашња црква Ваведења Пресвете Богородице подигнута је 1777. године на темељима старијег храма који је такође био посвећен празнику Ваведења. Из протокола Темишварске епархије (1758) види се да је стара црква била саграђена од непечене цигле (ћерпича) и да је имала дрвени торањ.

 

Торањ Ваведењског храма, некада је био дрвен попут торња у Ечки.

 

Записници црквених и црквеношколских одбора, које чине локални угледни Срби, лаици дају нам важну грађу за историју насеља овог дела Баната, то је грађа Бечкеречког протопрезвитеријата. Међу њима се издваја један који нам презентује Милин, наиме Црквена општина шаље делегацију виђених Срба на свечаност прославе пунолетства кнеза Милана IV Обреновића у Београд. Дирљив запис манифестације српског родољубља и патриотизма на крају странице је од цензора прешкрабан. Очит доказ за историјску оцену Аустро-угарске империје као тамнице народа.

 

Разгледница из Градне улице са почетка XX века и прецртан ћирилични натпис као документ о нетолеранцији.

 

Од докумената ту су молбе, пописи ученика, спискови црквених бирача. На једном списку неоправданих изостанака и кажњених ученика због тога изговори српских ратара, чији синови одсуствују од наставе збор орања. Ни помена о вршњачком насиљу које тишти данашње школство.

 

Капелица Светитеља. Фото: jером. Игнатиjе Шестаков

Капела јединог градског светитеља Преподобног Рафаила Банатског.

 

Пажњу привлаче записи с маргина старих богослужбених књига,  записи о великом пожару који је задесио Велики Бечкерек 1807. године, у месецу августу, који је био катастрофалан, каже млади историчар а преживеле су само Успенска Црква и Римокатоличка јер су имале једине кров покривен црепом. Цреп на нашој Цркви сведочи о економској снази парохијана.

 

Запис о великом пожару који је прогутао град.

 

У периоду између два светска рата Српска православна црквена општина у Бечкереку, односно Петровграду, посветила се обнови храмова. Успенски храм је обновљен 1928. године, када је спроведена и електрификација. По жељи владике банатског Георгија Летића почео се зидати манастир преподобне Меланије Римљанке који је освештан након његове смрти 1935. године.

 

Протокол са почетка XVIII. века који сведочи o континуитету.

 

У дискусији која је потом уследила, присутне је највише интересовало питање укидања епископије и митрополије у граду и иницијатива слависте Сандића за повратак титуле богохранимаго града, што је поменуо Слободан Милин. Срби су увек били знатна већина у граду али непосредно након аустроугарске нагодбе, па до 1946.године политика мађаризације уродила је плодом у самом граду, тако да су Срби постали релативна мањина. Повлачење границе са Румунијом после Великог рата, премештањем епископије у Кикинду, потом у Вршац, победом комунистичке идеологије, питање епископије је препуштено забораву…

Приредио: Саша Младеновић

Поделите: