РАЦИЈА ИЗ 1942 И ГЕНОЦИДНЕ НАМЕРЕ МАЂАРСКИХ ФАШИСТА

РАЦИЈА ИЗ 1942 И ГЕНОЦИДНЕ НАМЕРЕ МАЂАРСКИХ ФАШИСТА

Комеморативним скупом и полагањем венаца у Новом Саду, на Кеју жртва рације обележена је годишњица злогласне Новосадске рације, када су од 21. до 23. јануара 1942. године мађарски фашисти на најсвирепији начин убили више од 1.200 Срба, Јевреја и Рома. Хортијевска злогласна рација у Шајкашкој области: Чуругу, Жабљу, Госпођинцима, Ђурђеву, Мошорину, Тителу, Вилову, Локу и Шајкашу, Новом Саду и Бечеју, однела је више од 4.000 живота Срба, Јевреја и Рома.

 

 

„Новосадска Рација“ је назив за геноцид који су мађарски фашисти Миклоша Хортија извршили над Србима и Јеврејима у Новом Саду током Другог светског рата. Рација је спроведена у Новом Саду и околним местима, од 21. до 23. јануара 1942. године. Ова геноцидна акција је добро испланирана данима раније од највиших војно-полицијских фунционера тадашње фашистичке Мађарске, а са чиме је био упозната и тадашња влада.

 

 

За три дана рације у Новом Саду у водама Дунава је нестало преко 1246 Новосађана. Укупан број несталих током погрома је око 4.500 „неподобних“ људи. Поред Срба и Јевреја, у рацији је убијен и један број припадника других етничких група, највећим делом Руса и Рома.

 

 

Међутим, тада масовни злочини мађарских окупатора нису почели, нити су се с тим завршили. С једне стране, током саме окупације и одмах после ње, дакле, априла 1941. године, убијено је више хиљада Срба током инсценираних, борби с „четницима“. С друге стране, уследило је протеривање српских колониста из међуратног периода, али и једног дела староседелаца. Мађарски окупатори су један број Срба колониста и добровољаца и то комплетне породице ставили у концентрационе логоре, у којима су они масовно умирали, највише у Шарварском логору.

 

 

Циљ масовних злочина из 1941. године је насилно мењање етничке слике окупираних територија Бачке и Барање. Тзв. рацијом из јануара 1942. године, настављена је реализација истог циља. Пљачка убијених Срба и Јевреја је важан мотив непосредних извршилаца, али то је секундаран циљ у односу на претходно наведени. Војни циљ „рације“, угушивање устаничких акција и предупређивање потенцијалног устанка, само је маска за два претходна циља, „проређивање“ Срба, јер многобројни убијени српски свештеници нису били комунисти – устаници. У Шајкашкој као доминантно српском етничком простору и Новом Саду као духовном и културном, па и привредном центру Срба.

 

 

У време када је јавност Мађарске дизала глас против овог ратног злочина, уследио је обрачун с нелојалним грађанима мађарске државе и у Старом Бечеју, који је трајао од 26. до 29. јануара 1942. године. Користећи се искуствима из Рације у јужној Бачкој и Новом Саду, власти су донеле одлуку да се у Старом Бечеју изврши коначан обрачун с јудео-бољшевичком опасношћу, али и са свим великосрпским елементима. Највише људи је страдало на Светог Саву, а најмасовнија убијања извршена су на ушћу Бачког канала у Тису, где су жртве, као и у Шајкашкој и Новом Саду, бацане под лед.

 

 

Документи мађарских власти из тог периода потпуно потврђују тезу да је циљ „рације“ био убијање што више Срба као етникума и власника земље, као и убијање Јевреја због пљачке њихове имовине. Реч је о геноцидним намерама мађарских окупатора према Србима али то је и почетак холокауста Јевреја у Мађарској који је кулминирао 1944.године . Сви одговорни за масовне злочине током „рације“ 1942. требали су да одговарају не само за масовни ратни злочин, већ за злочин геноцида. А тај злочин не застарева. већ се гони док год има живих починилаца.

 

 

У знак сећања на жртве геноцида, председник Покрајинске владе Игор Мировић положио je венац на споменик „Породица“ на Кеју жртава рације. Помен жртвама служио је Епископ бачки Иринеј и врховни рабин Србије Исак Асиел.

 

 

Извори: Звонимир Голубовић, Рација у јужној Бачкој, Нови Сад 1990;Драго Његован, Рација: III група масовних злочина, Нови Сад 2008; група аутора, Википедиа.

Петровград.орг

Поделите:
ГОДИШЊИЦА ЈЕДНОГ ЗЛОЧИНА ХРВАТСКЕ ВОЈСКЕ – ШИФРА МАСЛЕНИЦА

ГОДИШЊИЦА ЈЕДНОГ ЗЛОЧИНА ХРВАТСКЕ ВОЈСКЕ – ШИФРА МАСЛЕНИЦА

Операција Масленица је назив треће офанзивне акција војних снага Републике Хрватске на Републику Српску Крајину у грађанском рату у Југославији.  Република Српска Крајина је била стављена под заштиту Уједињених нација, односно УМПРОФОР-а. Операција је почела 22.  јануара 1993. године. Сам назив „Масленица“ је кодни назив хрватске војске за ову акцију а хрватска историографија дичи се овом акцијом као побједом у домовинском рату. Шта кажу историјске чињенице?

 

Нови мост Масленица и нови криж као обележје победе или злочина?

 

У овој акцији која је трајала до краја 1993. године погинуло је 348 војника и цивила, а међу њима 35 жена и троје дјеце. У збеговима је као директна посљедица агресије умрло још 165 цивила, а укупан број страдалих је 513. Са подручја Равних котара, које су овој акцији заробиле хрватске снаге, укупно је прогнано 10.000 становника српске националности.

 

Парстос жртвама злочина као утеха онима који су изгубили најмилије

 

Села која су већински насељавали грађани српске националности под Велебитом Смоковић, Кашић и Ислам Грчки су тотално уништена и спаљена, а страдала су и национално мјешовита села: Мурвица, Црно, Земуник, Пољица, Ислам Латински. Срби из тих набројаних села су прогнани, мучени, поклани или одведени у хрватске логоре.

 

Црква Св. Илије у Кашићу непосредно након напада и браниоци Книнџе.

 

У злочинима хрватских снага су страдали и припадници Српске војске Крајине, као и цивили, међу којима је било и жена и дјеце. Од укупно 348 жртава српске националности, 35 убијених су жене и дјеца, од чега троје дјеце узраста до 12 година старости. Осам лица се и даље воде као нестала. Хрватске снаге су имовину становника овога краја опљачкале или уништиле.

 

Хрватска војска и тенкови у нападу на Равне котаре 1993. године.

 

Културна добра која говоре о историји Срба на овом подручју, попут културних споменика, цркава и гробаља, су уништена, оскрнављена или порушена. Међу пострадалим споменицима културе су  Двори Јанковић Стојана са црквицом Светог Георгија у Исламу Грчком, у којој је сахрањен српски књижевник Владан Десница. У овој операцији су страдале и српске православне цркве Светог Георгија у Смоковићу и Светог Илије у Кашићу.

 

Обнова Цркве Св. Илије у Кашићу и гробови предака Срба Далмације, некад конститутивног народа СР Хрватске.

 

Са подручја Равних котара укупно је прогнано 10.000 становника српске националности, а у збјеговима је умрло 165 Срба као директна посљедица напада хрватских снага на цивилно подручје под заштитом Уједињених нација.

 

Анте Готовина, злочинац који је избјегао казну овоземаљског суда али да ли ће и Божијег?

 

Када су хрватске снаге заузеле ово подручје, по насељима овога краја је долазило до појединачних егзекуција ненаоружаног српског становништа, или до хапшења. Сви Срби које су хрватске снаге затекле, а који нису убијани на лицу мјеста, су одмах одвођени у затворе у Задру и Сплиту, Логор Лора, гдје су мучени, а неки и убијани.

 

Петстотина страдалих Срба и вишехиљада расељених из Равних Котара, биланс акције „Масленица“.

 

Овај напад су планирали и извели Јанко Бобетко, Анте Готовина, Анте Росо, Мирко Норац и Младен Маркач, а одобрење за акцију је дао отац савремене Хрватске Фрањо Туђман. Многи од хрватских команданата су тада или убрзо унапређени у чинове генерала. Један од учесника ових догађаја је био и косовски Албанац Агим Чеку, који је у хрватској војсци био начелник артиљерије сектора „Велебит“.

 

Године расплета и Беспућа повијесне збиљности.

 

За агресију и окупацију територија Српске Крајине је по највише крив УНПРОФОР који је требао да буде гарант мира а коме је српски народ наивно вјеровао.

 

Дали је УМПРОФОР у Хрватској имао мандат да штити локалне становнике?

 

Извор: Википедиа

Поделите:
МОЈКОВАЧКА БИТКА – СРПСТВО ПАМТИ ЈУНАШТВО

МОЈКОВАЧКА БИТКА – СРПСТВО ПАМТИ ЈУНАШТВО

Битка код Мојковца је једна од најстрашнијих битака Првог светског рата. Одиграла се 6. и 7. јануара 1916. године под невероватно тешким условима – магла и ниске температуре. У Црној Гори је деценијама значај Мојковачке битке био на највишем нивоу, који је достојно обележаван. Средином 1990-их, када је у Црној Гори дошло до антисрпског распожења предвођено режимом Мила Ђукаковића, значај Мојковачке битке је неправедно умањен.

 

 

Краљевина Црна Гора, као савезник Краљевине Србије у Великом рату имала је фронт са аустро-угарском војском према Херцеговини. Како је Србска Врховна команда донела одлуку да се повуче у зиму 1915/1916 преко Албаније и Црне Горе, пошто су Аустро-Угарска и Немачка послале 900.000 војника, а изненада без објаве рата Бугарска ушла у рат на страни Централних сила и пресекла пут повлачења србске војске и народа преко моравско-вардарске удолине, тако је требала да се штити одступница србској војци од аустро-угарских јединица који су имали задатак да преко Мојковачких врата стигну до Албаније и ту униште српску војску.

 

 

Црногорска Врховна комадна је донела одлуку да заштити српске мученике, који су се изморени повлачили преко албанских планина до лука Скадар и Драч, где су их чекали савезнички бродови.. Судбоносна битка, са великим жртвама се одиграла код места Мојковца, на три топонима: Бојна њива, Развршће и Улошевина. Само 6.500 црногорских војника под комадном Јанка Вукотића успело да заустави скоро 20.000 солдата Бечког двора. Током Мојковачке битке погинуло је око 5.000 црногорских војника.

 

 

На Бадњи дан 6. јануара 1916. аустријски генерал Рајнер издаје наредбу за напад, мислећи да ће наићи на неспремну црногорску војску. На удару 6. аустроугарског краљевског пука, на Развршју и Бојиној њиви нашао се Доњоморачки батаљон Колашинске бригаде. Борбе су биле са пуно губитака на обе стране, а поред Бојине Њиве Аустроугари успијевају да заузми положај – Улошевину.

 

 

Освајањем Бојине њиве и Улошевине Аустроугари су угрозили кључну одбрану „Мојковачких врата“. По процени сердара Јанка Вукотића, следећи дан био је кључан, зато он напушта штаб у Колашину и одлази директно на положаје код Мојковца, где се сусреће са бригадиром Петром Мартиновићем и члановима дивизијског штаба. Ту је донета одлука да се изврши контра напад на предане положаје.

 

 

Према Вукотићевом плану, у зору, на Божић 7. јануара 1916. легендарни Ускочки батаљон, под окриљем ноћи и јутарње магле, премешта се из села Раките у Голоноге, западне положаје одакле полази у густу шуму где се среће са Аустроугарима који су такође кренули у напад. У снегом завејаним горама почиње борба, уз грмљавину топова и звекет бајонета.

 

 

Са њихове десне стране налази се Колашински батаљон и кад се борба распламсала, нашли су се једни поред других. Ускочки батаљон је храбро издржао нападе, омогућавајући Колашинској бригади напад на Бојину њиву. Пет батаљона и две чете извиђача Колашинске бригаде и Први и Трећи регрутски батаљон из Дробњачко-ускочке бригаде крећу у силовити напад. У борбу се касније укључује и главнина Дробњачког батаљона.

 

 

Под силином јуриша, непријатељ напушта Бојину њиву у паници, чиме је операција успешно била завршена. Након освајања Бојине њиве и Голе косе која се од Развршја спушта ка Бојној њиви, коју су заузели Ровчани, наступило је затишје које је потрајало све до 3 сата послије подне.

 

 

Након затишја, генерал Рајнер уводи своје задње снаге из резерве, 205. бригаду, и после снажне топовске паљбе креће у напад на положаје Дробњака и Ровчана, али је први напад био жестоко одбијен, што је умало поколебало аустроугарске војнике. Генерал Рајнер са исуканим мачем, стаје на чело своје последње резерве и предводи напад. Али није успео да заузме Бојину њиву. Борбе су трајале све до мрака, али су сви остали на својим положајима.

 

 

На стогодишњицу Мојковачке битке, 7. јануара 2016. године покренута је манифестација Мојковачки марш од омладинаца овог града. Њима су се придружили и србски родољуби из других градова, Даниловграда, Бара, Бијелог Поља, Подгорице… и удружење Србски Светионик из Београда.

 

Петровград.орг

Поделите:
ГОДИШЊИЦА КРВАВАВОГ БОЖИЋА У КРАВИЦАМА КОД СРЕБРЕНИЦЕ

ГОДИШЊИЦА КРВАВАВОГ БОЖИЋА У КРАВИЦАМА КОД СРЕБРЕНИЦЕ

У селу Кравица код Братунца навршила се још једна годишњица од масакра над локалним српским становништвом које је убијено на Божић 1993. године. Њих су, на најрадоснији хришћански празник, мучки у рану зору поубијали муслимански војници из Сребренице под командом Насера Орића. Убијено је укупно 49 мештана, нестало је 7 мештана а 80 их је рањено, село је спаљено.

 

 

Напад на Кравицу био је само један у низу добро организованих војих похода пар хиљада наоружаних „орићеваца“. Након злочина почињених у селима  Загон, Залазје и Бјеловц, у црно је завијена и Кравица, те 1993. године. Ови догађаји су изазвали озбиљну међунационалну мржњу на овим просторима која је тињала услед предисторије злочина из периода светских ратова и устанака српског народа против Османлија.

 

 

Многе већ времешне жене сведоци које су  изгубиле синаове и мужеве узалуд чекају правду. Убице су биле комшије из Хагу и јавности добро познате Сребренице. Оне нису далеко познате „Жене Сребренице“. Оне су сведоци српске националности који оптужују али оне као да нису мајке јер светски моћници су одлучили да су Срби кривци за све.

 

 

О злоделима „орићеваца“ говоре многобројни докази, сведочанства, снимци и фотографије које су годинама прикупљани, али нису биле довољни да међународно тужилаштво процесуира злочине. Пресудом Жалбеног већа  Хашки трибунал ослободио је 3. јула 2008. године Насесра Орића за ратне злочине почињене током рата у Кравици и околини Сребренице.

 

 

Прикупљено је за две деценије доста документације и достављено надлежним тужилаштвима БиХ, али до сада нема ниједне оптужнице, ниједне правоснажна пресуде, говоре у Организацији породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила општине Братунац, Очигледно, земаљске правде неће бити јер како песник каже, српска суза нема родитеља.

 

 

Кравица је данас готово пуста. У последњем рату, протерано је више од 1.000 мештана али то према светским моћницима није етничко чишћење већ само колатерална штета рата у БиХ. Сваке године Република Српска и СПЦ обечлежавају догађај Парастосом погинулим борцима и цивилима на Божић 1993. године. Служи се помен за свих 3.267 убијених Срба са овог подручја у Цркви Светих апостола Петра и Павла. Победници са кнезовима овога света могу да напишу историј, како они желе. Божија правда је спора али достижна.

 

Предисторија – Масакр у Кравици 1944.

 

Масакр у Кравици је назив за убијање 111 становника села Кравица у Републици Српској, Босна и Херцеговина, српске националности, које су 3. јула 1944. године извршиле усташе под командом Анте Царатана и Фрање Сударе.

 

Извршиоци овог покоља су били припадници Прве усташке бригаде. Приликом извршења овог злочина су спаљени многобројни засеоци села Кравица, Доњи и Горњи Бачићи, Анђићи, Солаковићи, Поповићи, Мандићи….. У подруму породичне куће Васића је спаљено 46 становника засеока Анђићи.

 

 

О злочинима над српским народом из доба Отоманске империје, зворничких паша, ага и бегова и војскама које су одавде из Бирча и Подриња кретале на Карађорђа и Милоша неком другом приликом.

 

Петровград.орг 

Поделите:
УРОШ МИЛИВОЈЕВИЋ – ШТА РУСКИ НАУЧНИЦИ ЗНАЈУ О ПОРЕКЛУ СЛОВЕНА

УРОШ МИЛИВОЈЕВИЋ – ШТА РУСКИ НАУЧНИЦИ ЗНАЈУ О ПОРЕКЛУ СЛОВЕНА

Валентин Васиљевич Седов, „Словени у далекој прошлости“, Нови Сад, Академска књига, 2012, 495 стр. Сеоба. Велика сеоба народа. Сеоба Словена. Сеоба Срба. Да ли је сеоба Словена исто што и сеоба Срба на Балкан? Да ли је уопште било сеобе Срба или су Срби аутохтони становници Хелмског полуострва само што су их антички писци грешком или из зле намере називали нпр. Илирима, Трачанима, Дачанима, Трибалима, Сарматима и/или Далматима? Шта све руски научници знају о сеоби Словена, а у Србији се, из различитих разлога, не објављује…

 

 

Поједина поменута питања се често појављују у лаичкој јавности и неретко се на њима инсистира на разним интернет порталима, у групама на друштвеним мрежама, у телевизијским емисијама на локалним или чак националним станицама, у дневној и недељној штампи. С друге стране, не може се рећи да се на тржишту књига, бар на први поглед, може наћи више стручних наслова о раној историји словенских народа. Може се приметити да на културној сцени и у добром делу јавности значајан простор добијају књиге и наступи заступника разних паранаучних теза о пореклу Словена, посебно Срба, и њиховој раној историји.

 

 

Монографија Валентина Седова Словени у далекој прошлости је, када се све наведено узме у обзир, требало да заинтересује и најширу јавност. За почетак, Валентин Васиљевич Седов (1924–2004) је био совјетски и руски археолог, доктор историјских наука, шеф катедре за теренска истраживања Института за археологију Руске академије наука и редовни члан РАН. Током богате каријере објавио је oко 450 научних радова и уредио је преко осамдесет зборника радова.

Изворно издање монографије Славяне в древности објављено је у Москви 1994, при чему је већ наредне године хронолошки настављено делом Славяне в раннем средневековье (Москва 1995). Према замисли самог аутора, ове монографије представљају два уско повезана тома. Словени у далекој прошлости доносе преглед археолошких, лингвистичких, антрополошких и истраживања других наука која расветљавају раздобље које је аутор дефинисао као „период од времена издвајања словенског етноса из масива индоевропских племена Европе до Велике сеобе народа (крај IV – V век н. е.)“ (стр. 8), дакле доба у коме су Словени чинили „етничко и језичко јединство“ (ibid.).

 

Етногенеза Словена по Седову

 

Аутор је текст поделио на десет поглавља, при чему прва два („Историја сазнања о Старим Словенима“ и „Етногенезеологија Словена“) заузимају око једне трећине текста. У осталим поглављима аутор хронолошки и просторно прати развој различитих археолошких култура у средњој и источној Европи, затим од културе звонастих погребних посуда (око 400 – око 100. п. н. е.) покушава што јасније да оцрта одлике материјалне културе која се приписује Словенима, њихово место у односу на остале етнојезичке групе из суседства и њихову интеракцију на различитим пољима.

 

Подунавље је дефинитивно по Седову колевка настанка романских, германских, келтских, балтичких и словенских народа. „Староевропљани“ – култура поља са урнама.

 

Прво поглавље доноси један велики преглед историје сазнања о старим Словенима. Овај преглед је двојак. С једне стране пружа кратак приказ низа вести које су сачували антички и средњовековни аутори наративних и сродних врста извора. С друге стране излаже развој славистике, од заводљивих ренесансних промишљања о прапостојбини Словена и њиховој раној прошлости међу античким цивилизацијама Грчке и Рима, преко формирања модерних наука током XIX, па све до краја XX века када је и сам Седов деловао. Сажето, али и садржајно и уз обиман пропратни материјал, аутор нам је изложио како и када се Подунавље појављује као колевка Словена, ко је све тражио Словене међу Сарматима, Илирима, јадранским Венетима и другим античким племенима и народима.

 

 

У другом поглављу Седов разматра методолошке проблеме мултидисциплинарног проучавања ране историје Словена. Писане вести о Словенима могу се са извесном сигурношћу пратити од Венеда о којима је узгредно писао Плиније Старији у I веку нове ере. Због недостатка и фрагментарности писаних извора неопходно је стално поређење и допуњавање достигнућа различитих наука и научних грана попут лингвистике, топонимике, антропологије, етнологије, фолклористике, археологије и, најпосле, историје. Ниједна од побројаних наука не располаже сама за себе са довољно података на основу којих се може у потпуности расветлити етногенеза и етничка историја Словена, а опет њихов дијалог није без бројних методолошких замки, признаје Седов. Друга фаза етногенетских истраживања у којој се резултати различитих наука пореде и повезују може се, према пољском археологу Витолду Хензелу (1917–2008), посматрати и као етногенезологија, својеврсна интердисциплинарна наука (стр. 98–99).

 

Распад сатроевропске културе у бронзаном добу и почетак формирања етно-лингвистичких посебности и народа Европе.

 

Аутор нас, након методолошких разматрања, у трећем поглављу, насловљеном „Староевропљани“, упућује у праисторију Европе бронзаног доба када су се у Средњој Европи развијале курганска (око 1500 – око1200. п. н. е.), а затим и култура поља погребних урни (XIII – VIII/VII век п. н. е.). Из ове староевропске културне и језичке заједнице постепено су се током сложених процеса миграције раздвојиле културе које можемо довести у везу са етнојезичким групама нпр. Келта, Италика или Илира.

Аутор укратко објашњава важне одлике различитих археолошких култура (нпр. западнохалштатске, атестинске, јастрофске итд.), главне црте научних расправа о карактеру, генези и етнојезичкој атрибуцији, као и главне аргументе за, рецимо, повезивање западнохалштатске културе са Келтима или јастрофске са старим Германима. Посебна пажња посвећена је лужичкој култури која је, после доласка племена носилаца поморске културе у слив Висле и Одре (око 550. п. н. е.), изнедрила културу звонастих погребних посуда (око 400. п. н. е.) што аутор сматра за почетак стварања нове етнојезичке групе – Словена (стр. 191). У четвртом поглављу, „Настанак Словена“, Седов је културу звонастих погребних посуда (oко 400 – око 100. п. н. е.) дефинисао као „поуздано словенску“ (стр. 213). На свом врхунцу захватала је крајеве од средње Одре на западу до Полесја и Волиније на истоку. Археолошки посматрано, ова култура је била плод интеракције група староевропског становништва са истока лужичке културе са досељеним племенима поморске културе која су припадала „периферним дијалектским групама балтичког етногенетског масива“ (стр. 213–214). Према периодизацији совјетског филолога Федота Петровича Филина (1908–1982) култура звонастих погребних посуда је одговарала раној фази прасловенског језика (стр. 214).

 

Распад венетско-илирске групе Панона и однос те групе племена према суседним Келтима на западу, Прото-словенима на северу и Трачанима на истоку, у бронзаном добу.

 

Аутор наводи у следећем, петом, поглављу „Словени и Келти“ да је наредни важан „спољни импулс“ стигао захваљујући експанзији Келта на исток око 400. п н. е, при чему се под утицајем латенске културе постепено развила пшеворска култура (II век п. н. е. – V век н. е.). Иако су рани Словени били под утицајем само периферије келтског света, ипак је утицај латенске културе био уочљив између Одре и горњег тока Висле у погледу изградње насеља, гробишта, керамике, обраде гвожђа и сл. Језички утицаји пак нису толико јасни јер су источнокелтски дијалекти Средње Европе практично непознати, док западнокелтски дијалекти „не пружају довољно података за проучавање словенско-келтских језичких контаката“ (стр. 239).

 

Протословенски простор крајем бронзаног и почетком гвозденог доба са археолошким налазиштима „подклешовске“ културе звонастих погребних посуда са неоспорно протословеснким културним елементима.

 

„Словени међу носиоцима пшеворске културе“ је наслов шестог поглавља. Пшеворска култура се, у почетку, развијала на подручју између десне обале Одре и изворишта Буга, а о етничкој припадности носилаца ове културе се живо дискутовало међу археолозима и другим стручњацима. Међутим, од тридесетих година XX века, захваљујући истраживањима пољског археолога Рудолфа Јамка (1906–1972), постаје јасно да су две етничке групе чиниле становништво на подручју пшеворске културе. Обично се источна (висленска) група идентификује са Словенима, а западна (одарска) са Источним Германима. Мада Седов јасно истиче су два етноса понегде живела и сахрањивала се заједно тако да се „не може говорити ни о доминантном ни о потчињеном етносу“ (стр. 269), закључује ипак на другом месту да је „основни етнос“ чинило локално словенско становништво (стр. 282). Нешто источније од пшеворске развијала се зарубињецка култура (III век п. н. е. – I век н. е.) по којој је названо седмо поглавље.

 

Подклешовска култура је настала као мешавина подунвских староевропљана лужичке културе и западно – балтичких култура бронзаног доба.

 

у књизи. Зарубињецку културу је почетком XX века руски археолог чешког порекла Викентиј Вјачеславович Хвојка (1850–1914) приписао Словенима. Међутим, и овде се, на основу археологије и топонимије, може говорити о две етнојезичке компоненте. Поред Словена, носиоци ове културе била су, по свему судећи, западнобалтска племена, како Седов закључује (стр. 313).

„Миграција Гота на северно приобаље Црног мора“ је тема осмог поглавља. Сеоба германских Гота са ушћа Висле, позната делимично из легендарних повести Јорданесове Гетике из VI века, потврђена је и археолошки кроз проучавање велбарске културе (средина I века н.е. – почетак III века н. е.). Укратко, Готи су покренули са собом и део становништва из пољског Поморја, и међу житеље насеља черњаховске културе донели су, кроз два таласа сеобе, своју грнчарију и накит.

 

Пшеворска култура је настала у контакту келтских Волоска културе Латен из Подунавља са протословенском групом у гвоздено доба.

 

На северним обалама Црног мора између краја II и краја IV века н. е. развијала се черњаховска култура која се, у једном периоду, проширила све до доњег тока Дунава. „Словени у сатаву черњаховске културе“ је насловна тема претпоследњег, деветог, поглавља. Черњаховска култура може се окарактерисати и као једна од римских провинцијских култура.

Према анализи гробишта и грнчарије, Седов је сматрао да су носиоци ове културе били Сармати тј. иранска племена, док „пшеворски елементи у черњаховским старинама заузимају друго место после скитско-сарматских“ (стр. 371). Током овог периода иранска племена су остварила важан језички (и верски) утицај бар на југоисточну словенску групу. Поред личних имена преузетих из иранских језика, која су код Руса била присутна и у X веку, важно је споменути и иранизме у етнононимији југоисточног дела словенског света. Поред Анта, које Седов повезује са подолијско-дњепарским регионом черњаховске културе у IV веку, у етнониме иранског (индоиранског) порекла спадају и имена Хрвата, Срба (према лингвисти Олегу Николајевичу Трубачеву (1930–2002)) и, вероватно, Руса (стр. 390–391). Наравно, на подручју черњаховске културе археолози и други стручњаци су идентификовали и насеобине и гробишта других етнојезичких група попут Гето-Дачана, Балта, Гепида и Гота. Аутор указује и на занимљиву претпоставку А. В. Гуткове о присуству Венеда-Словена између доњег Дунава и Дњестра већ у III и IV веку, у време готске превласти, на основу проучавања мале групе споменика типа Етулије (стр. 388–389).

 

Пшеворска култура је у у касном гвозденом добу отпочела експанзију према Закарпатју и Панонији, дуго је оспораван њен  несумњив протословенски карактер.

 

Десето, закључно, поглавље односи се на Словене у време Велике сеобе народа. Провалом Хуна из азијских степа, крајем IV века, черњаховска култура доживљава фаталан ударац. Иако је дошло до гашења већих занатских центара, хунска разарања нису била толико снажна и присутна између Висле и Одре. Поред тога, Седов узима и климатске промене у периоду од IV до краја VI века као важан чинилац који је довео до расељавања земљорадничког становништва из шумских области попут крајева на средњем току Висле (стр. 416–417). Тако су носиоци пшеворске културе са Висле населили крајеве око данашњег Пскова где су временом асимиловали затечено балтско и финско становништво. Миграција је било и из черњаховског ареала ка северном Поднепровљу, горњем току реке Оке или средњем току Волге.За историју Срба и других Јужних Словена значајна је била миграциона струја ка средњем Подунављу и Потисју која се може пратити захваљујући заступљености фибула пореклом из северног приобаља Црног мора. Већ средином V века римски дипломата Приск из Панија сусреће у Потисју Атилине поданике који граде чамце моноксиле,гаје просо и ромејским гостима нуде медовину, на шта је 1952. Скренуо пажњу Фрањо Баришић (1914–1998) (стр. 450, нап. 31).

 

Историјски извори први пут у пшеворској култури одвајају Словене од Германа етнонимом Венеди. Германска племена су потиснула али не и уништила претке Словена у Повишљу у освит сеобе народа.

 

Седов такође подвлачи да су поједини топоними у средњем Подунављу, забележени у наративним изворима до V века, још од Павла Јосифа Шафарика (1795–1861) тумачени као словенски. На основу тога било је и оних који су средње Подунавље сматрали за „најстарију словенску територију“.

Међутим, према Седову, археолошки материјал не даје потврду таквог становишта, иако, свакако, није искључено да су поједине словенске скупине са Висле и Одре, заједно са германским племенима, стигле на границе Римског царства у Подунављу у позноантичком периоду (стр.429). Иначе, позивајући се, између осталог, на закључке палеолингвисте Леонида Александровича Хиндина (1928–1994), Седов је сматрао да би питању словенског порекла географских назива средњег Подунавља из прве половине I миленијума нове ере требало приступити врло опрезно (ibid.).

 

Черњаховска култура из периода сеобе народа у Прицрноморју и простор етногенезе Словена (Анта, Срба) из пшеворске културе и сармато-алана који су се доселили из Закавказја у тај простор

 

Монографија Валентина Седова Словени у далекој прошлости је, очекивано, опремљена обимним пропратним материјалом и критичким апаратом који обухвата на десетине карата које илуструју различите археолошке културе, неколико графикона који приказују развој језичких група, илустрацијe које приказују различите типове керамике, металних украса и других остатака материјалне културе који помажу у идентификацији различитих култура. Бројне напомене које прате основни текст распоређене су на крају сваког поглавља и олакшавају даљу потрагу. Два индекса (регистра), од којих се један односи искључиво на археолошке културе и етносе, а други на географске појмове, омогућавају лакше сналажење у веома садржајном тексту.

 

Фибуле Анта, брошеви српских принцеза расуте по територијама где су их Срби даривали својим женама, следе топониме типа Сарб, Серб, Север, односно словенске Черв – Чернов.

 

За крај свакако ваља изнова подсетити да је тема ране историје Словена врло актуелна у нашим медијима, али и у региону који осећа сличну, ако не и тежу, кризу идентитета, те утеху тражи у националној митоманији која често води право у квазинауку и маштарије толкиновских размера. Валентин Седов у Словенима у далекој прошлости јасно је приказао колико је питање етногенезе народа бронзаног и гвозденог доба, које су грчко-римски аутори неретко само успутно помињали, сложено и колико оно измиче једноставним објашњењима и тријумфалистичком погледу на рану историју Словена.

 

Анти или Срби из мале Русије и Доњег Подунавља (црни кругови) се пред најездом Авара досељавају у стару колевку Словена на Средњем Подунављу (црно-бели кругови) почетком 7. века.

 

Монографија свакако није лако штиво за читаоца заинтересованог за историју и сродне науке, не пружа просте и шаблонске одговоре, отвара бројна и не увек решива питања о идентитету и трајању. И поред тога, монографију Словени у далекој прошлости, као и другу, Словени у раном средњем веку, које је агилни новосадски издавач Академска књига објавио 2013. године, требало би препоручити што широј јавности. Такође, било би хвале вредно када би овај преводилачки и издавачки подухват Академске књиге испратио неки други издавач објављивањем још неког релевантног и рецентнијег наслова из области словенске археологије и/или ране словенске историје.

 

Приредио: Петровград.орг

Поделите:
120 ГОДИНА ОД ОСНИВАЊА АРХИВА СРБИЈЕ

120 ГОДИНА ОД ОСНИВАЊА АРХИВА СРБИЈЕ

У Архиву Србије је обележен Дан архива у Србији, отворена изложба „Светлост архива“ поводом 120 година од оснивања Архива Србије и додељена награда „Златна архива“ из Фондације Александра Арнаутовића и годишња награда Задужбине Ђурђа, Данице и Јованке Јеленић. Делегација Историјског архива Зрењанин је присуствовала свечаности и поклонила министру и истакнутим функционерима Архива Србије ново фототипско издање монографије „Петровград“.

 

 

Испред Архива је била постављена изложба „Подсећања“ посвећена животу и раду Михаила Гавриловића, Михаила Петровића Аласа, Живојина М. Перића и Павла Поповића.

 

 

Министар културе и информисања Владан Вукосављевић је, отварајући изложбу и честитавши годишњицу Архиву Србије, рекао да живимо у доба вртоглаве производње обавештења, медијских и научних полуистина и фалсификата.

 

 

„Налазимо се у кући великог памћења и по свом трајању и по грађи коју чува, обрађује и даје на коришћење. Ово је кућа памћења народа који се подизао из вековне борбе и тежње за слободом. Пре 120 година донет је Закон о државној архиви, а пре 90 година ова установа се уселила у прекрасно здање великог архитекте Краснова“, истакао је Вукосављевић.

 

 

Директор Архива Србије др Мирослав Перишић је своје обраћање почео констатацијом да су економске кризе мање опасне од духовних, које остављају теже последице по национални идентитет и културу и нагласио да је основни цивилизацијски императив сачувати наслеђено.

 

 

„Није Србија економски цветала ни 1898. године када је основан државни архив, ни 1900. када се почело са прикупљањем докумената, нити 1928. године када је изграђена наменска зграда за државни архив. Пресудно је било то што се државни архив налазио у кругу приоритета ондашњих политичких и интелектуалних елита. Било је то у складу са државотворном свешћу тадашњих генерација да је изучавање прошлости, сакупљање и институционално стручно чување њених писаних трагова значајно за национални идентитет“, рекао је Перишић. Перишић је истакао да је оснивање државног архива било, што ће наредне деценије показати, преломница за српску културу, национално памћење и развој историје као науке и утицало је на развој свести о значају документа.

 

 

Награда „Златна архива“ Фондације Александра Арнаутовића уручена је академику Василију Ђ. Крестићу и Историјском архиву Крушевац, а годишња награда Задужбине Ђурђа, Данице и Јованке Јеленић др Срђану Мићићу за књигу „Од бирократије до дипломатије. Историја југословенске дипломатске службе 1918-1939“.

 

 

„Читав мој радни век који траје више од пола столећа везан је за архиве и архивска истраживања. Пуних 37 година налазим се на челу Архива САНУ, према томе, колико сам по професији историчар, истраживач, толико сам и архивиста. Архив који водим у великој је невољи са смештајем, са неодговарајућим условима у којима се грађа налази. Већини вас је познато, да тај архив не спада по обиму у наше велике архиве али да је, по вредности грађе коју чува изузетно значајан…Као један од чланова комисије, која је радила на изради предлога закона о архивима, морам да изразим бојазан од испољене жеље, да се што пре ослободимо папира и све чувамо само у електронском облику. Био бих крајње нерационалан, када бих био против електронскохг чувања докумената, али залажем се за то да не брзамо у одрицању од папирних и микрофилмованих докумената.“

 

 

Изложба „Светлост архива“ коју потписују Ана Кос Вујовић, Оливера Антонић, Никола Аџић, обухвата архивску грађу која сведочи о раду установе, као и избор значајних докумената која се чувају у Архиву Србије – Повељу краља Стефана Уроша Трећег Дечанског из 1330, Прописи за кожарски еснаф патријарха Арсенија Чарнојевића из 1697. године, Сретењски устав из 1835. године, Турски план Београда из 19. века, Турски устав из 1838. године, рукопис Мемоара проте Матеје Ненадовића, телеграм објаве рата Аустроугарске Србији 28. јула 1914. Године.

 

 

У раздобљима релативизације и обезвређења свега што смо сматрали и даље сматрамо вредним и темељним, документа која чува Архив Србије јаче су оруђе одбране историјске истине него икад, закључак је са овог скупа.

 

Петровград.орг

Поделите: