ПЕТРОВГРАД – ЗАВЕШТАНА ИДЕЈА СЛОБОДЕ

ПЕТРОВГРАД – ЗАВЕШТАНА ИДЕЈА СЛОБОДЕ

Припадамо поколењу захвалних потомака који ће обележити 100 година од ослобођења и присаједињења Војводине својој природној матици, Краљевини Србији 1918. године. У динамичним данима ослобођења Војводине од аустроугарске власти истакнуту улогу одиграли су наши суграђани, предвођени доктором Славком Жупанским. Захваљујући њиховој снази, одлучности и храбрости у прилици смо да прославимо и 100-годишњицу  Српског народног одбора у Великом Бечкереку, који је основан 31. октобра 1918. године. Реч је о првом Српском народном одбору који се појавио на територији Војводине, а онда мудро и тактички, без капи крви, успео да преузме институције које су му припадале.

 

 

Са особитим пијететом сећамо се наших јуначких ослободилаца, официра и војника легендарног Гвозденог пука српске војске који су предвођени бригадиром Драгутином Ристићем и потпуковником Михаилом Ковачевићем ослободили Велики Бечкерек 17. новембра 1918. године. Тада је незаустављива српска војска прешла Саву и Дунав и донела златну слободу свим житељима Баната, Бачке, Барање и Срема.

 

 

Наши преци су и те како знали да цене тешко извојевану слободу, а нарочито њеног доносиоца, краља Петра I Карађорђевића Ослободиоца. Управо су из тог разлога градски оци 29. септембра 1934. године донели одлуку да Велики Бечкерек преименују у Петровград.

 

 

Поновно издавање репринта споменице „Петровград” из 1938. године део је наших напора да достојно обележимо велики јубилеј – 100 година од ослобођења Војводине. Ова изузетно значајна монографија издата у Краљевини Југославији, у предвечерје Другог светског рата, сведочи да је Петровград био град са захухталим привредним животом у којем су радиле и отварале се бројне фабрике, постројења и земљорадничке задруге. Осим тога, кључно је нагласити да су у међуратном периоду у нашем граду владали складни и непомућени међунационални односи, јер су по ослобођењу 1918. године прохујала времена у којима је један народ господарио над другима и наметао им своје име, језик и веру. Име Петровград симбол је борбе и непрестаног стремљења ка слободи.

 

 

Нека поновно издавање ове књиге буде знак благодарности и скромни допринос наше генерације култури сећања на славне претке и ослободиоце захваљујући којима данас уживамо благодети слободе.

 

 

Чедомир Јањић, градоначелник Зрењанина

 

 

(Предговр трећем издању алманаха Петровград, које је приређено поводом великог јубилеја стоте годишњице од Ослобођења В. Бечкерека, Петровграда и Зрењанина у Првом светском рату)

Поделите:
ЧАС ИСТОРИЈЕ – ВЕКОВИ БОРБЕ И ДАН СЛОБОДЕ 17.11.1918.

ЧАС ИСТОРИЈЕ – ВЕКОВИ БОРБЕ И ДАН СЛОБОДЕ 17.11.1918.

У Барокној сали Скупштине града Зрењанина одржан је својеврстан историјски час 13. новембра са темом „Ослобођење Војводине и Великог Бечкерека 1918.“ Предавачи  били су истакнути чланови Актива историчара  у граду на Бегеју професор историје наше Гимназије Игор Мицов и историчар др Александар Иванов. Модератор предавања је био историчар архивиста Слободан Милин.

 

 

Историјско место, у близини балкона Жупанијске зграде, са ког су се 1918. године обратили др Славко Жупански вођа српског покрета у тадашњем Великом Бечкереку и бригадир ослободилачке Српске Војске пуковник Драгутин Ристић било је велика учионица те вечери. Те вечери смењивали су се слајдови са фотографијама историјских личности и догађаја од пре једног века и чуле се речи историчара.

 

 

Модератор Слободан Милин је представио уважене историчаре и укратко дао основне смернице велике и актуелне теме ослобођења и присаједињења ових крајева матици Србији. Показало се каже Милин, да је ово једина неоспорна територија коју је нововековна српска држава успела да задржи у своме окриљу, ако изузмемо још територију Старе Рашке и Пчиње и наравно привремено окупиране територије Косова и Метохије.

 

 

Др Иванов је у предавању са пауерпоинт презентацијом нагласио све познате и мање познате историјске чињенице о положају српског народа у Аустро-Угарској монархији. Посебно се осврнуо на стање људских, мањинских политичких, верских и социјалних права како српског тако и исталих мањинских народа на територији круновине Угарске али и Аустрије.

 

 

Он је констатовао чињеницу, која је подкрепљена доказима, који се могу пронаћи у домаћој и страној историографији, да је Хабзбуршка монархија систематски у преиоду до Великог рата газила основна људска права готово половине својих поданика, који нису били немачке и мађарске националности, ускраћујући им прва у политичком, културном, верском и социјално-економском погледу.

 

 

У политичком погледу, држећи висок цензус за право гласа мушког становништва, Хабзбуршка монархија је била на самом дну статистичке лествице у Европи, по проценту људи који су имали политичко право гласа. Као феудална држава и бастион реакције она је била тако пројектована, да је фаворизовала узак круг феудалних богаташа немачке и мађарске народности, док су сви остали грађани брзо постали свесни, да је њихов социјално-економски положај безнадежан и бунили су се против таквог стања, углавном безуспешно. Полицијско-репресивни апарат, те државе је био потпуно у служби гушења права и слобода грађана. Ствари су се од Аустро-Угарске нагодбе чак и погоршале по словенске и романске поданике овог царства. Угарска административно-школска политика је била посебно брутална у наметању политике мађаризације у делу царства и стварању тзв. политичког мађарског народа. Посебно су од те политике претрпели румунски, словачки, јеврејски, немачки и српски народ, казао је др Иванов.

 

 

Српски народ је посебно био социјално-економски обесправљен а пред почетак Великог рата му је укинута и просветно-црквена аутономија која је и иначе непрестано била на удару. Школе су и забавишта биле искључиво на мађарском језику. Ова обесправљеност, како је нагласио, није само погађала српски народ у Јужним деловима Угарске али је као већинском у слободарском народу у овом делу она најтеже пала. Убиство последњег Карловачког патријарха СПЦ Лукијана Богдановића 1913. године је био догађај, који индикативно показује какав је био степен заштите права Срба у тој монархији коју неки данас покушавају да ревизионистички осликају ружичастим бојама, што је далеко од историјске истине, закључио је у том делу др Иванов.

 

 

У делу предавања који се тицао периода самог Великог рата и ослобођења и присаједињења Војводине Србији његово излагање се преклапало са излагањем другог историчара професора Гимназије Игора Мицова. Мицов је у маниру искусног просветног радника одржао веома запажено реторско излагање, које је држало пажњу присутних медија, грађана и омладине. Наиме, он је на самом почетку одао признање присутном истакнутом јавном раднику Милану Ђуканову као једином историчару који је објавио дело са тематиком, улоге великана др Жупанског и сарадника у ослобођењу и уједињењу нашег рада и овог дела Баната са матицом Србијом.

 

 

Тренутак је био да се још једном гласно изговоре имена бесмртних великана др Славка Жупанског, свештеника Драгутина Мојића, Живка Ж. Терзина, др Андрије Васића, проте Жарка Стакића, Милана Ракића, Паје Ристића, Светозара Исаковића, Јефте Вукова, пуковника Михаила Веиновића, учитеља Стевана Субића. Мицов је нагласио колика је била лична храброст и свест тих људи, којима се до данас нисмо честито одужили, за оно што су учинили.

 

 

Великани са ових простора су у току Великог рата прошли праву голготу, јер се држава Хабзбурга према њима односила као према „велеиздајницима“ и водила против њих монтиране процесе. Били су интернирани и држани по логорима, које је измислила злогласна црно-жута монархија а не Адолф Хитлер. Многи су натерани да обуку плаве униформе и пуцају на браћу али многи су се намерно сакатили као др Славко Жупански како непријатељу не би пружили то задовољство. Други су се предавали на Руском фронту и као добровољци улазили у Српску војску.

 

 

Посебно је истакнут значај и победнички пут, бесмртних топличких хероја, чувеног „Гвозденог“ пука Књаз Михаило који је ослободио своју браћу преко Дунава. То је био пук кога су непријатељи Срба и Србије добро запамтили на сваком положају на коме се борио од 1912 – 1918. године, пук коме је Бинички компоновао у част чувени „Марш на Дрину“, пук у чијим редовима је била чувена Милунка Савић, рекао је Мицов.

 

 

Било је то вече учитељице живота и предавање на којем се много тога дало научити како би се схватио значај истакнутих историјских личности и њиховохг бесмртног дела за нас данас. Вече пркоса свим покушајима закаснелих национализама, интернационализама и глобализама, да се изврши ревизија историје и умањи улога изначај слободарских стремљења српског народа у 20. веку за којe је плаћена висока цена у људским животима.

 

Петровград.орг

Поделите:
СЛОБОДАН МИЛИН: 31. ОКТОБАР 1918. И СЛОБОДАРСКО КОЛО У ГРАДУ НА БЕГЕЈУ

СЛОБОДАН МИЛИН: 31. ОКТОБАР 1918. И СЛОБОДАРСКО КОЛО У ГРАДУ НА БЕГЕЈУ

Говор историчара Историјског архива Зрењанина Слободана Милина поводом јубилеја Стогодишњице од оснивања Српског народног одбора и отварања изложбе „Оснивање првог СНО пречанских Срба“, преноси вам интегрално Петровград.орг. Историјски архив Зрењанин је за ову прилику у сарадњи са ГНБ „Жарко Зрењанин“ и издавачком кућом „Чувари“ из Београда издао и репринт једине књиге на ову историјску тему аутора Милана Ђуканова „Први Срски народни одбор 1918.“

 

 

На овом светом месту окупила нас је Стогодишњица од Оснивања првог Српског народног одбора на простору Баната, Бачке, Барање и Срема. Данас славимо наш национални празник у слободи и у свечарској, празничној атмосфери. Међутим, пре сто година, прилике данашњег дана биле су дијаметрално другачије. Пренесимо се само за тренутак у то време када су др Славко Жупански и његови најближи сарадници донели одлуку о формирању Српског народног одбора, дакле у време када српска војска још увек није прешла Саву и Дунав и када је сва оружана сила и власт и даље била у рукама Мађара и Немаца. Облак преког суда и даље се злослутно надвијао над српским народом.

 

 

Тог 31. октобра челници Српског народног одбора су своју одважну одлуку још смелије обнародовали истог дана на вечерњем састанку у градској касини, када су изјавом о формирању засебног Народног одбора као једине гаранције мира и безбедности за Србе, ставили пред свршен чин поджупана Агоштона Јанка и његове сараднике.

 

 

Седиште Српског народног одбора у Великом Бечкереку налазило се у просторијама Српске православне црквене општине. Црквена општина није случајно одабрана за седиште Српског народног одбора. Она се сама наметнула као самоуправни народно-црквени орган око којег се окупљао и груписао српски народ. Великобечкеречки Српски народни одбор проистекао је управо из борбе за народно-црквену аутономију.

 

 

Једна од кључних одлука коју је Српски народни одбор донео на сам дан оснивања била је да се зарад вишег националног циља имају сузбити ускогруди страначки интереси и поделе да би се српске масе могле организовати у јединствени фронт. У том погледу је тада у Великом Бечкереку постигнуто јединство између радикала и демократа. Томе у прилог сликовито говори чињеница да је поред др-а Славка Жупанског, првака Народне српске радикалне странке у Великом Бечкереку, у одбору седео и прота Жарко Стакић који је био демократа и у више наврата изабрани народно-црквени делегат на листи Српске народне самосталне странке. Интереси Српства били су на првом месту.

 

 

Све до Ослобођења и Присаједињења Српски народни одбор деловаће мудро, промишљено, са израженим смислом за одабир погодних тренутака у погледу преузимања примата власти. Притом, важно је нагласити, Српски народни одбор није покренуо никакве осветничке акције, нити се посветио одмазди за страдања која је поднео српски народ у Великом Бечкереку и читавом Банату. Изостанак било какве манифестације реваншизма за погажена народна права и укинуту народно-црквену аутономију сликовито је показао да српски народ припада другом цивилизацијском кругу од оног у којем је голом силом био принуђен да живи у Аустро-Угарској.

 

 

Оснивачи Српског народног одбора били су истински зачетници толеранције међунационалног уважавања и верске сношљивости у нашој средини. То су и показали својом првом одлуком након уласка српске војске у град и по заузимању жупаније када је закључено да: „Званичан језик одређиваће месни народни одбор при чему се осигурава право, да се сваки становник може властима на свом матерњем језику обраћати.“ Асимилацији која је брижљиво негована у нетолерантној Аустро-Угарској монархији дошао је крај.

 

 

Историјска интеграција српског народа у оквирима једне државе постигнута је 1. децембра 1918. године, када је регент Александар Карађорђевић у кући Крсмановића у Београду прогласио стварање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца.

 

 

У томе је Српски народни одбор у Великом Бечкереку играо изузетно важну улогу, јер је први повео слободарско коло на простору Баната, Бачке, Барање и Срема. Мудрим и прорачунатим деловањем избегнути су међунационални сукоби у Великом Бечкереку и спречено је проливање крви. Управо у томе почива историјска улога Српског народног одбора у Великом Бечкереку.

 

 

Данас, када је протекло читаво столеће од како уживамо у благодетима слободе, дужни смо да баштинимо и са нарочитим пијететом гајимо културу сећања на велике подвиге наших предака предвођених др Славком Жупанским који су стали раме уз раме са Оцима Ослобођења – краљем Петром, регентом Александром, Николом Пашићем и Јашом Томићем.

Нека им је вечна слава и хвала!

 

(Фото: А.Блануша & Саша Младеновић)

Поделите:
ДР СЛАВКО ЖУПАНСКИ – АЛМАНАХ ПЕТРОВГРАД – НАРОДНО ВЕЋЕ

ДР СЛАВКО ЖУПАНСКИ – АЛМАНАХ ПЕТРОВГРАД – НАРОДНО ВЕЋЕ

За алманах Петровград, једну од најбољих монографија о једном граду између два светска рата у Краљевини Југославији, која ће поводом великог јубилеја стогодишњице бити реиздата, своје сећање на преломне догађаје ослобођења 1918. нашег града, дао је један од непосредних учесника тих догађаја, др Славко Жупански.

 

Српска застава се први пут завиорила у порти храма Успења Пресвете Богородице, најстаријем храму у граду 1918. године

 

Оснивање

 

Српско Народно веће у Великом Бечкереку основано је 31 октобра 1918 године. Оснивање је дошло по мојој иницијативи. Тога дана сазвао сам у малу двораницу Српске православне црквене општине девет лица, међу њима пок. попа Драгутина Мојића, Живка Ж. Терзина, др Андрију Васића, проту Жарка Стакића, Милана Ракића, Пају Ристића, Светозара Исаковића и Јефту Вукова.

 

Истакнути сарадници др Жупнског свештеник СПЦ Мојић и др Васић

 

Стало ми је било до тога да се за велики напор који је претстојао све српске снаге концентришу, да се ми Срби не цепамо, па сам због тога позвао и оне који пређе нису стајали у комбатантним редовима наше националне борбе. Ја сам отворио конференцију, изложио сам потребу оснивања и велике задатке које треба да решимо. Након тога једногласно је изречено оснивање српског Народног већа у Великом Бечкереку. Чланови већа постали су сви присутни, а закључено је да ће се веће према потреби проширити. То је било прво српско Народно веће које је у ужој Војводини (без Срема) основано, и основано је раније но мађарско народно веће. Мађари су све чинили да одустанемо од засебног српског народног већа и да и ми Срби ступимо у заједничко народно веће, које су Мађари стварали. Одбили смо их и одржали смо створени чин. То је било наше прво одметање од мађарских власти, први наш револуционарни акт.

 

Оснивање народне гарде

 

Првенствено нам је било стало да народном већу дамо оружану силу, егзекутиву. Пожурили смо се да оснујемо српску Народну гарду. Одмах сутра дан по оснивању Народног већа отпочели смо упис у гарду. На први позив јавио нам се велик број наше омладине. Одржао сам збор у црквеној порти, изнели смо тада прву српску заставу у Петровграду пред збор, заклели смо омладину на српску заставу и свечано смо истакли заставу на улазна врата српске порте. Тако смо основали нашу народну гарду. За команданта поставили смо потпуковника у миру, чика Мишу Веновића.

 

потпуковник Михајло Миша Вејновић, командатн Српске народне гарде 1918. године.

 

Тешко нам је било да набавимо оружје и средства за одржавање гарде. Вештим начином искамџио сам од др. Деака, шефа полиције, који је нас Србе неизмерно мрзео и драконски гонио, првих 100 пушака. Тако је сад већ наше Народно веће постало стварна сила, са којом мора да се рачуна. Након тога сад смо већ лакше постигли да нам градска благајна исплаћује довољне суме за издржавање наше Народне гарде. Бројно стање Народне гарде рапидно је расло; за неколико дана било је већ у гарди преко 400 одушевљених младих људи. Све смо их снабдели добрим оружјем, пушкама и митраљезима. Њихова је улога била значајна за одржавање реда и поретка у граду и за доцније националне услуге, које су све предано и дисциплиновано одлично извршили.

 

Оснивање Народног већа у Новом Саду

 

Догађаји који су се брзо развијали истицали су потребу да ми Срби у Војводини имамо централно народно веће, које ће унети јединственост и компактност у наш народни покрет у Војводини. Због тога смо Живко Ж. Терзин и ја отишли у Нови Сад, потражили покојног Јашу Томића, па смо њему и Мити Клицину изложили потребу да се у Новом Саду оснује Народно веће, које ће узети у своје руке руковођење око организовања целокупног нашег покрета у Војводини.

 

 

Све до нашег доласка није се у том правцу у Новом Саду ништа учинило. На наше наваљивање сазвата је још истог дана конференција у канцеларији др. Игњата Павласа, којој су, сем нас двојице Бечкеречана, присуствовали још Јаша Томић, Мита Клицин, др. Павлас, прота Вељић, Мита Ђорђевић и још неколико угледних родољуба. На конференцији је решено да се оснује у Новом Саду српско Народно веће и да исто веће, као централно српско Народно веће за целу Војводину (сем Срема), отпочне рад око револуционог организовања нашег живља. За претседника изабран је народни вођа Јаша Томић…

 

Петровград.орг

 

Поделите:
СРБИЈУ ЈЕ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ ОСЛОБОДИЛА ЦРВЕНА АРМИЈА

СРБИЈУ ЈЕ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ ОСЛОБОДИЛА ЦРВЕНА АРМИЈА

У данима ослобођења који се прослављају у Србији прилика је да вам Петровград.орг овим текстом скрене пажњу на конкретне историјске чињенице које нису ствар ревизије историје већ су последица демократизације наше историографије и публицистике, која сада може ослобођена идеолошких и титоистичких једностраних тумачења, да да целовитију и истинистију слику о преломним историјским догађајима ослобађања наше земље у Другом светском рату.

 

Неприкосновени хероји и божанства титове историографије под лупом.

 

Тито је доведен на овај простор да у народ усади комунизам, разруши веру у Бога и испуни задатке које су му задали моћници, сва упуства добијао је од њих. Са своја два најближа сарадника, Словенцем Едвардом Кардељом и Хрватом Владимиром Бакарићем усмеравао Југославију према распаду – када то буду допустиле међународне околности. Ова идеја је преточена у Устав СФРЈ из 1974. године, где је прецизирано да југословенске републике имају право на самоодређење до отцепљења. Тај устав није могао да буде донесен без његовог парафа.

Бадинтерова комисија је почетком деведесетих година на основу тог Устава утврдила да југословенске републике имају право на међународно признање – без промене авнојевских граница. Тако је Титова политика резултирала 90-е године.

 

Приче о великосрпском хегемонизму и факта, геноцида над Србима.

 

Све док је трајао Хладни рат, Југославија је била заштићено и мажено дете америчке и западне дипломатије. Нису Тито и Партија били главни узрок хероизма и жртве, већ родољубље, жеља за слободом и правдом. Пар­ти­зан­ски по­крет ни­ка­да не би био јак, ни­ти би по­бие­дио ко­му­ни­зам у Ју­го­сла­ви­ји, да ни­је би­ло срп­ске љу­ба­ви пре­ма Ру­си­ји. Почетком јула је Москва позвала све напредне снаге у борбу против немачког угњетача, Срби се се масовно одазвали и били најбројнији у партизанима: Срби 78,12%, муслимани 15,99%, Хрвати 4,63%. и осталих 1,27%.

После је Тито окренуо леђа Стаљину, преварио га и ухватио се САД и Британије. Београдски новинар Перо Симић, познат као биограф Јосипа Броза Тита, и то најбољи, јер је у домаћц́им и руским архивима успео да сакупи све битне податке о овом диктатору, сакупио је и све Титове депеше послате у Москву и прецизно је сабрао: вођа комуниста у њима је знатно чешће осуђивао Дражу, него Хитлера и Павелића заједно!

 

Партизански, српски курир и хрватске усташе, негде у Крајини 1942/43. године, главни противник ЈВуО.

 

Партизани ни 1941. године ни касније нису нападали Немце, већ четнике, док су се против Немаца борили у самоодбрани. Не постоји уопште офанзивна операција комуниста у Југославији до доласка Црвене армије. У јесен 1944. почео је брутални крвави марш Титових јединица на Србију, предвођени српким битангама, недовршеним студентима, калфама и шегртима попут Крцуна и Ранковића, али и усташама које су недавно промениле униформу као што је био Мате Месић. Након што је у јесен 1944. Црвена армија освојила Србију, Тито долази на готово, третира је као окупирану непријатељску земљу и приступа систематској физичкој ликвидацији српске елите (стрељања). Тако је једна окупација замењена другом, с тим што је ова однела неупоредиво више српских живота. Побијен је или из земље истеран већи део стварне српске елите, од чега се држава Србија ни до данас није опоравила.

 

Британски извори за историју Југославије, НОВ и ЈВуО – Тито и генерал Михаиловић, однос снага.

 

У говору на Бањици новембра месеца Тито је рекао: „Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости“, док је прва изјава „полудивљег“ Слободана Пенезића Крцуна гласила: „Премного вас је остало у животу, али још имамо времена да ту грешку исправимо“. ”Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали” (бележи Брозов биограф Душан Биланџић његову изјаву на седници Политбироа КП, 30. октобра 1944. у Београду).

Првих шест месеви његовог „ослобођења“ односи више српских живота него три претходне године немачке окупације. Мајор Озне Милан Трешњић сведочио је да је у кварту којим је он командовао убијено 800 цивила, а Београд је имао 16 квартова. Али, није само у Београду било стрељања, нема града где их није било. Јово Капичић је у медијским наступима сам признао да је учествовао у злочинима и да је своју функцију обављао без законских ограничења. Док у Србији крв тече у потоцима, у Загребу је релативно врло мало ликвидација, па Ранковић тражи смену шефа тамошње ОЗНЕ-е!

 

Операција армијске групе Црвене армије под именом „Сербија“.

 

Усташког поглавника Анту Павелића није се трудио ни да задржи у земљи ни да му суди, па нам остаје да и данас нагађамо на шта се све обавезао приликом своје ратне посете папи Пију XII  августа 1944, а пре него што су га устоличили у Београду. На Косову и Метохији комунисти су доселили из Албаније више од 300.000 младих Албанаца, док су забранили повратак преко 200 000 Срба. Хрватској држави Тито је присајединио српску покрајину Барању, затим Истру, Далмацију и готово целу јадранску обалу са острвима.

Пре рата нису постојале БиХ, Црна Гора, Македонија, већ је било девет бановина, од којих шест са српском већином и српском управом. Границу на Дрини увела је НДХ 1941, а оставили су је комунисти 1945. године. Само су у Србији створене две аутономије, покрајина Војводина и област Космет, а у последњем тренутку одустало се од треће – Санџака. Броз је систематски смањивао број Срба у Југославији, формирањем нових нација, а све са циљем вештачког умањивања броја Срба. Ово је новим комунистичким властима било неопходно како би доминацију Срба, њену заступљеност код гласања, у државним и другим структурама што више умањили.

 

Избеглице из околине Београда на повратку у град после ослобођења , снимак Црвене армије.

 

Самозвани маршал није никада помишљао да удари на НДХ и освоји Загреб (а ослобађању Јасеновца да и не говоримо) – битно је ући у Београд, и сломити Дражину војску,Србију!

Интересантно је да се Tито све време рата налазио на територији НДХ,у којој се налазила и БиХ. Када је реч о усташама, комунисти су са њима били у добрим односима годинама пре рата. У броју 28. за 1932. годину, у гласилу Централног комитета КПЈ писало је дословце и ово:

 

Јединице Црвене армије групе „Сербија“ у Београду, снимци Црвене армије.

 

”Комунистичка партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну”.

У уговору потписаног 17. априла 1941, седам дана после оснивања Павелићеве НДХ, којег су у име усташа потписали Миле Будак и Младен Лорковић, а у име Комунистичке партије Хрватске Андрија Хебранг и Владимир Бакарић стоји ово: Комунисти неће предузимати никакве акције против НДХ.

Крајем марта 1942. године,Тито је послао своја два званична преговарачка представника, Иво Лолу Рибара и Петра Велебита, на преговоре о склапању споразума са властима НДХ о уступању одређене територије у оквиру НДХ партизанима у случају да ови буду протерани из Црне Горе због народног револта („Титова пасја гробља“), а која је била под италијанским протекторатом. У Рогатици – 5. априла 1942. године, Тито, Петар Велебит и члан енглеске војне мисије при Брозовом штабу – мајор Атертон, састају са званичним представницима НДХ, где је направљен усташко-партизански споразум о конкретним условима под којима Брозови партизани могу прећи преко НДХ територије до њима додељене области коју су касније комунисти прогласили за „ослобођену“ – „Бихаћка Република“. Партизанима/Брозу/ је уступљена територија у оквиру НДХ која је обухватала област између градова Карловца, Ливна, Петриње, а центар јој је био у граду Бихаћу.

 

Уништено немаачко нацистичко наоружање и опрема након борбе са Црвеном армијом, јединице НОВ улазе у град.

 

Ђилас и Велебит у марту 1943. године у Загребу убеђују Кашеа и Хорстенауа:

„Ми се не боримо против вас, Немаца. Ми се само бранимо. Немојте нас гонити и нећемо пуцати на вас. Наши непријатељи су четници. Ми се боримо само против њих.“ („Ein General im Zwielicht“, Band 3, Bohlau Verlag Wien-Koeln-Graz 1988; М. Ђилас „Партизански рат“, Београд 1979. године). Договор је поштован, без обзира на то што га је Рибентроп осудио и одбио, али је „фер плеј“ одржан.

Веома много се говорило о генерал – пуковнику ЈНА Пеку Дапчевићу, који је готово сам ослобађао Београд, а веома мало о генералу – мајору Црвене Армије, команданту 4. механизованог тенковског корпуса, Владимиру Ивановичу Жданову који је, заправо, и ослобађао југословенски главни град од немачких трупа. Пеко Дапчевић уистину је учествовао у ослобађању Београда. Али, само учествовао .Није ништа много другачије било и са осталим градовима, укључујући и Ниш, сценарио је углавном био исти: Руси гину, јуришају и ослобађају, наши „ослободиоци“ ту служе као нека врста помоћних трупа јер шта ће прекаљеној Црвеној армији помоћ необучених, скрпљених јединица чији припадници имају мало или нимало искуства у борби?

 

Младост Србије одушевено је прихватила нову идеологију гурајући искуство отаца у страну а онда је уследио Сремски фронт.

 

Након што Руси ослободе град, нађе се неки комесар да на челу колоне у исти ујаше на белом коњу. Фронталну борбу нису водили, нити су имали довољно оружја, наравно, ни војничке снаге, већ припуцају, убију мучки из заседе и побегну, а народ по обичају оставе на цедилу, на милост и немилост окупатора. О томе колико је фамозна партизанска војска била слаба, неорганизована и аматерска довољно говори трагична (и непотреба) епизода Сремског фронта,где је страдало 7.500 српских омладинаца , али то је већ тема за другу причу.

Тито “ослободиоц” је тек уз помоћ Руса успело да завлада Србијом и Београдом. Пре тога покушао је сам, безуспешно, три пута да уђе у Србију: у јесен 1943, у марту/априлу 1944. и у јулу/августу 1944.

 

Официр Црвене армије посматра Земун са калемегданске терасе, снимак званичног армијског фотографа.

 

Мало је познато да је у Титовом довођењу Тита на власт у Београду учествовало чак 414.000 совјетских војника. А још мање да је Тито за ову кључну ратну операцију успео да одвоји само 26.000 бораца из разних делова Југославије и тек око 15.000 присталица из својих јединица у самој Србији. Наведите макар једно градско насеље које су партизани ослободили од Немаца пре него што је Стаљинова војска прешла Дунав, 4/5. септембра 1944. године. Без Црвене армије је било незамисливо да комунисти заузму Србију.

 

Парада Црвене армије улицама Београда.

 

Чет­ни­ци су осло­бо­ди­ли по­је­ди­не гра­до­ве у Ср­би­ји при­је до­ла­ска и пар­ти­за­на и Цр­ве­не ар­ми­је. До­че­ка­ли су цр­ве­но­ар­меј­це при­ја­тељ­ски и брат­ски, али је ипак би­ла пре­суд­на иде­о­ло­ги­ја. Србија и српски ђаци су после Другог светског рата из историје учили да су градове и места попут Лознице, Горњег Милановца, Чачка, Лазаревца, Крушевца и многих других од Немаца ослободили партизани, међутим,то није тачно, сва та места од фашиста ослободили су четници Драгољуба Драже Михаиловића!

 

Припадници Југословенске војске у отаџбини у Крушевцу кога су ослободили дочекују јединице Црвене армије.

 

Треба бити реалан и признати да су нам победу донеле трубе маршала Толбухина, а не Бата Живојиновић, Прле, Тихи и чета тифусара како се то лажно представља у опет актуелним „антифашистичким“ бајкама. Ми нисмо никог победили, нарочито не фашисте и нацисте. Ми смо једино успешно побеђивали саме себе…

Преузето са: https://srbin.info/2015/05/25/srbiju-od-nacizma-nisu-oslobodili-partizaninego-crvena-armija/

Поделите:
ВЛАДИМИР ЋОРОВИЋ – ИСТОРИЈСКИ КОНТЕКСТ НАСТАНКА ПРВИХ ГИМНАЗИЈА У СРБА

ВЛАДИМИР ЋОРОВИЋ – ИСТОРИЈСКИ КОНТЕКСТ НАСТАНКА ПРВИХ ГИМНАЗИЈА У СРБА

На Тргу Слободе у Зрењанину грађани имају прилику да виде изложбу „Гимназија у светлу ослобођења 1918. (од асимилације до толеранције) “аутора историчара Историјског архива Слободана Милина. На првом паноу изложбе је представљена претеча гимназија у  Срба на овим просторима тзв. Словено-латинска школа или мали (нижи) гимназион како се називала у народу у тадашњем Великом Бечкереку. Велики српски историчар Владимир Ћоровић објаснио је у свом тексту „Руски утицај међу Србима” како су настале овакве гимназије у Срба.

 

 

Мојсије Петровић, који је, као београдски митрополит, могао изблиза да прати рад аустриских власти и да у свом личном примеру види и осети њихове задње намере, решио се врло брзо да се за времена побрине за одбрану православља. Видећи да нашем свештенству недостаје добра школа, а не верујући аустриским школама, којима су на челу били исусовци, он се још 1718. год. обратио глави православља, цару Петру Великом. Глас о Русији и њеном великом цару ширио се по свима српским земљама, од Црне Горе до Сент Андрије. Од почетка 18. века неколико је наших Срба из Аустрије ишло у Русију не могавши да подносе притисак верских власти и њихових помагача. Један између њих, тителски капетан Панта Божић, који је већ 1704. год. прешао у Москву, постао је „стални претставник и известилац цара Петра Алексијевића за српске послове“, а 1708. год. добио је и неку врсту овлашћења од сабора у Крушедолу. Кад се Русија спремала за рат с Турском Богдан Поповић, изасланик Срба официра из Аустрије, понудио је у Петрограду 1710. српску сарадњу. Симпатије Срба у том рату биле су потпуно на руској страни. Један српски писар у Карловцима молио се исте године у свом запису Богу: „Пособи, господи, цару нашему“, т. ј. православном цару Петру. У више записа, песама и усмених саопштења клицало се Петру и Русији, који су сматрани као врховни заштитници православља. Аустриска власт, која је имала толико успеха против Турака од 1683-1718. год. стекла је врло много услова да буде поздрављена као сила ослободитељска, али је њен престиж кварила насртљива верска политика, која је одбијала наше људе. Словенска и православна Русија постајала им је све ближа и они су све више почели обраћати своје погледе на Москву и Петроград. У првом реду то је чинило свештенство, а за њим и остали народ. Од свог преласка у Аустрију Срби су тражили веза са Русијом, тужили се на аустриске поступке, и гледали да добију моралне подршке. Знамо сигурно, да су 1708. и 1711. нотификовали Русима и избор својих нових митрополита.

 

 

Обраћајући се Петру Великом по други пут, 1721. год., митрополит Мојсије му је изнео тешкоће које подноси од католичке пропаганде, а онда је од њега тражио да буде други апостол Христов међу Србима. „Просвети и нас као и своје људе, да не рекну наши непријатељи: где је њихов Бог? и да нема ко да помогне“. „Не тражимо богатства, него помоћи за просвету учења и за оружје душа наших да би се супротставили онима који војују на нас“. Цар је већ 22. маја 1722. наредио, да се српским црквама пошље одејања и књига и да се за наставнике упуте међу Србе два кијевска васпитаника. Али је прошло прилично времена док су се нашла погодна лица, или боље, док се у први мах нашло једно. То је био Максим Теренчевић Суворов, синодални преводилац. Руска државна благајна одредила му је 300 рубаља годишње плаће, а других 300 било је вотирано за једног грчког учитеља, који је био исто тако потребан и кога ће моћи изабрати митрополит сам. Уз Суворова послато је 70 комада славенске граматике Мелетија Смотрицког, 10 примерака Поликарпова тројезичног речника и 400 букварева. У Карловце Суворов је дошао тек у мају 1726. год., а школу је отворио 1. октобра исте године. Но већ после четири месеца преселио се, по митрополитовој дозволи у Београд, где је почео рад 1. фебруара 1727.

 

 

Његова школа није донела Србима оно што се од ње надало, али је била ипак бар један полукорак напред. Срби су се осећали угроженим и ова је школа, ако ништа друго, показала интерес православне Русије за њих. А то је било потребно, јер су се аустриске власти спремале да знатно прикрате српске повластице. У Банату је и за православне прописано светковање католичких празника; код избора митрополита имала су се цару предложити по три лица, а исто тако и при избору епископа; епископе и митрополите не треба пустити да сами иду у народ без пратње ког чиновника; ослободити народ од митрополитова утицаја у световним стварима. Док су тако стезали власт и права српског свештенства католичком је пуштен пун мах. Иза смрти Вићентија Поповића (1725.) српско се питање поставило у пуној јасности. Беч је желео да Мојсије никако не сједини карловачку и београдску митрополију, а народ није пристајао ни на какво друго решење. Више од годину дана повлачило се то питање, док у Бечу нису најпосле пристали да Мојсија потврде као карловачког митрополита и само као администратора београдске митрополије. Али истог дана, 1. априла 1727., кад је Мојсију била издата диплома, објављен је и царски рескрипт, који је садржавао она напред поменута ограничења привилегија. Тај рескрипт наишао је на отворено негодовање у народу. Извесни народни прваци одбише да га приме до знања, а камо ли да га извршују. Народни сабор упути претставку цару побијајући одредбе рескрипта, а сам митрополит оде у Беч, да објасни народни став. Из Беча су почетком 1729. год. дали ново објашњење српских привилегија, али без много уступака. С тога народ поново одби и тај покушај на свом сабору у Београду и упути у Беч нову депутацију, с митрополитом на челу. Митрополит Мојсије и умро је том приликом у царској престоници, 27. јула 1730.

 

 

Иста борба око попуњавања места заједничког митрополита поновила се и 1731. год. Срби су кандидовали арадског владику Вићентија Јовановића, кога је Лаза Костић нетачно и свирепо приказао у свом Пери Сегединцу, и остали су упорни бранећи свој став. Али њихово огорчење није било само због верских питања, у којима су Аустријанци претеривали све више, забрањујући чак и подизање и оправку православних цркава и гонећи српско свештенство. Чинили су то сасвим безобзирно не само у Хрватској, него чак и у Србији. У вараждинском ђенералату дошло је 1718. год. до праве буне, кад је унијатски владика дао убити на вратима манастира Марче његовог непопустљивог православног игумана и кад је силом почео нагонити народ на унију. Али Срби су патили исто тако и од социалних невоља и од несавесне и грабљиве администрације.

 

 

Аустриске власти обилато су делиле и продавале велике комплексе земљишта по Срему и Бачкој туђој господи. Илочки спахилук са 30 села добио је кнез Ливије Одескалки; вуковарски са 24 села доби гроф Елц; карловачки са Каменицом и Сланкаменом и још 7 села барон Г. Ифелн; митровачки са 19 села гроф Колоредо; земунски са 20 села кнез Шенборн и др. Закупници и управници тих имања правили су велике злоупотребе и неконтролисани од својих господара вршили су над народом преваре и насиља свих врста. Кулаци господи малој и великој били су тешки и на њих се изгонило безобзирно. За једног од тих закупника, неког Колхунта, зна се, да је на имање свог господара 1728. год. дошао са једним колима ствари, а кад је 1731. год. одлазио за Осек морали су сељаци дати 70 кола за превоз његове пртљаге. Тако се брзо, и бездушно, грабило на рачун сељака и малог света. Због тих и таквих типова многи су људи бежали са спахилука и одметали. За пет великих села у Доњем Срему бележи се, да су просто опустела (Сакуле, Керек, Толинци, Дреновац и Витојевци).

 

 

Митрополит Вићентије Јовановић (1731-1737.) тужио се руској царици Ани на невероватне поступке аустриске солдатеске по Србији. Војници су грабили немилосрдно по кућама, имањима и по црквама; „шта више нису остављали на миру ни саме мртваце, него су их ископавали из гробова и с њих скидали што су од вредности нашли“. Оштре су исто тако и његове претставке аустриским властима. Није никакво чудо, што је свет, под таквим приликама, напуштао земљу. Цело село Дубница из параћинског краја пребегло је у Турску. год. 1721. постојале су, по аустриском попису 6.023 сесије у Србији, а 1726. само 4103. У параћинском округу од 341 сесије из 1721. год. остало их је 1735. свега 238. Сам принц Александар Виртенбершки жалио се пред крај своје управе на чиновништво и говорио је „да би читави крајеви морали дезертирати ако остане овако“. Да попуне тај мањак, а и ради веће своје сигурности, Аустријанци су почели рано да доводе стране, махом немачке, колонисте у Србију, а нарочито у Београд, који су од 1723-1736. год. претварали у једну од најачих тврђава Европе. Год. 1736. налазило се у самом том граду на 400 немачких породица и још нешто туђих народности из аустриских земаља. Један део Београда, стара Палилула, добио је тада име Карлстал. Цар Карло VI, по ком је дат тај назив, поставио је био као начело, да „у Београду, као крајњем граничном месту и првом зиду целог хришћанства, немачка нација у свако доба мора бити прва по снази и по броју“.

 

 

Жеља српског епископата, да помоћу руских учитеља подигне духовни ниво свештенства и сузбија све моћнију пропаганду католичког клира, није испуњена у оној мери како се то замишљало. Максим Суворов није био човек који би се сав, с љубављу, бацио на посао, а и са српске стране, од конзервативних елемената, прављене су му извесне тешкоће из неразумевања и из зависти. Није било ни правог плана како да се организује посао. Митрополит, сам прилично неук, препустио је посао Суворову, а овај опет, радећи на своју руку, није био потпуно начисто шта управ Србима треба и с кога краја да се почне. Од 50 ђака у београдској школи, с којима је почео рад, већина га је брзо напустила. С тога је школа настављена од идуће године поново у Карловцима, где се овог пута и одржала. Почетком децембра 1727., кад је ту био почет рад, у школи су се била скупила 124 ђака, међу којима је било и ђакона и монаха, па и свештеника. Суворов је с њима почео руско-словенско читање, па је доскора, с напреднијима, отпочео и курс граматике, а касније и латинског језика. Сем тога отворена је руско-словенска школа у Араду, где је учитељ био Суворовљев брат Петар, па затим у Београду, Ваљеву, Пожаревцу и Мајданпеку. У овом последњем месту 1735. год. изрично се помиње као „мештер“ један Русин. Суворов је издржао у Карловцима до августа 1731., када је, завађен с људима и лично огорчен, напустио школу, поневши се пред крај врло нелојално. У Аустрији је остао до 1737. год., проводећи један део времена при посланству у Бечу, а други као српски учитељ у Сегедину, Северину и Новом Саду. За то време радила је у Београду, од 1726. год., латинска школа, т. ј. једна врста гимназије, са језуатским наставницима и са тим духом, и са нескривеном тежњом да се преко деце делује и на родитеље.

 

 

За школство међу Србима бринуо се с пуно љубави и митрополит Вићентије Јовановић. Он је довео за учитеља и проповедника Руса јеромонаха Синесија Залуцког, кога је поставио и за управитеља српских школа. У Карловцима је наставила рад Суворовљева школа и без њега. У Београду је за времена Вићентијева, 1731. год. била уведена школа и за црквено певање; ради тога је био доведен из Свете Горе јеромонах Анатолије, „искусни псалт“, који је створио и грчку школу. Он је после радио и у Карловцима. Он се живо трудио да отвори школе и по другим странама, бар у свима епархиским местима. Нарочито му је било стало до тога, да се у Карловцима развије словенско-латинска школа као једна врста гимназије. С тога се обратио у Русију, кијевском архиепископу, да би из тамошње академије добио способне наставнике. На његов позив дођоше међу Србе крајем лета 1733. неколико нових учитеља, међу којима беше најзначајнији Емануел Козачински. Рајић каже за њега и његове другове да „са дивним успехом почеше преподавати изредно настављење латинске граматике“. Они су прави творци гимназиске или „латинске“ наставе у Карловцима. Козачински је био човек књижевно образован, финијег духа, који је у школу унео класичарске беседе, певање похвалних ода и који је први код нас организовао позоришне претставе са својим ђацима. Он је за њих написао и прву нашу Трагедију о смрти цара Уроша. После одласка Залуцког Козачински је од 1736. год. постављен за ректора свих школа београдско-карловачке митрополије и за главног црквеног проповедника. На том положају он је остао до лета 1738., кад је, иза смрти митрополитове, и због новог рата с Турцима напустио Србе и отишао у Русију. Рајић с болом констатује, како се „добро устројени српски Парнас расу и красно цветајући училиштни врт би уништен… Од два архиепископа Мојсеја и Вићентија заведено учење остаде погребено у Карловци, а остаде само мала тривијална школа словенска и граматичка“.

 

 

Ови руски учитељи, већином Малоруси, с тога противници католичке пропаганде, о којој су много знали и на свом терену, појачали су сигурно руски утицај међу својим српским ђацима, мада иначе нису били задовољни српском средином у којој су радили и где су калуђерске пакости биле на дневном реду. Напредовање Русије било је видно и православни су у њу упирали очи све више. У 17. и на почетку 18. века било је неколико случајева, да су српски свештеници, чак и епископи, од страха или за љубав обећања, примали унију. Митрополит Мојсије је исповедио тајну, да је и њему био нуђен црвени шешир. Од друге половине 18. века такви случајеви су све ређи. Српски редови постају чвршћи, свеснији и јачи. Грађански сталеж српски, који се већ био укоренио, с разумевањем прати народне послове и учествује у њима дајући јаке подршке цркви и одбрани вере. Њихове везе с Русијом постају све чешће. Наши људи, свештени и световни, шаљу младе српске момке на студије у Русију, понајвише у кијевску Духовну Академију, да се напоје тамо, на извору православља. Већ 1737. год. помиње се као први свршени ђак те школе каснији будимски епископ Дионисије Новаковић. Ти руски ђаци и млади српски васпитаници код руских учитеља постају носиоци руског духа, шире њихову културу, славе њихове успехе. У рукописним песмарицама 18. века има много чисто руских песама, које су ушле у наше друштво, са правим култом Русије и руских владара. „Піyснж славнаго орла россіyскаго“ велича руску победу над Шведима; друге над Турцима. Мислим, да се може потпуно сигурно тврдити, да је русофилска ориентација у српском друштву била потпуно свесна и широко распрострта крајем тридесетих година 18. века, обухватајући не само свештене кругове него цео народ. Русија је била кула православља; на њу се тражио наслон и од ње се очекивала не само морална него и стварна помоћ. У те наде Срби су уносили не само много вере, него и много поверења, и маште, и лирике, замишљајући да Русија мисли и да треба да ради и да ће радити само онако како они желе. Нису увек водили рачуна, да Русија има и својих путева и својих посебних интереса.

 

 

Утицај руске школе међу Србима осетио се нарочито у језику. До краја 17. и почетком 18. века међу нашим црквеним људима и преписивачима владао је још увек претежно стари српскословенски, „србуљски“, језик, са нешто примеса народног говорног језика. Али већ од средине 18. века јављали су се и утицаји руско-словенског језика. Како је у српским црквама све више нестајало старих богослужбених рукописних и штампаних књига, то су српски калуђери тај недостатак накнађивали довозом из Русије. Год. 1732. у Срему је у 104 цркве и код свештеника било свега 1146 црквених књига, од којих су 465 биле србуље, а 681 руска књига. Развила се постепено и трговина с књигама са тих страна; трговци „Москаљи“ долазили су на вашаре и протурали руске књиге у приличној мери. С тога већ крајем XВИИ века сретамо код понеког од наших писара понеке руске речи и облике. Од појаве ових руских учитеља и њихових букварева и граматика тај утицај постаје много интензивнији. Нови српски нараштаји почели су да употребљавају руске облике, понеке руске фонетске црте и толику множину руских речи, да је постепено српски књижевни језик добио сасвим нови лик. Постао је смеса српског, руског и старог словенског, која се употребљавала сасвим произвољно. И сам назив тог језика био је русизиран и звао се „славјаносербски“; чак своје народно име почели смо били употребљавати у ненародном облику као „Серби“. Они који су нешто више учили или који су себе сматрали ученијим писали су искључиво тим језиком сматрајући га отменијим и више црквенским; за многе од наших писаца 18. века народни језик био је нешто просто, „паорско“, „говедарско“. За извесне наше писце тога времена једва се може рећи да су писали српски или да су наши, толико им је језик пун туђе смесе. А синтакса и цео дух писања били су такви као да су то рђави преводи туђих дела. Кад се од почетка XИX века јавила реакција на то наши многи људи, а посебно претставници цркве, остајали су упорно и борбено при тој мешавини налазећи да нас она приближава Русима. Као највећи уступак који су чинили неки од њих било је то, да дозволе употребу два језика: народног за шири пук и тог мешаног за више духовне потребе.

 

 

Од 18. века напустио се наш стари српскословенски језик и у цркви. Данас светосавска црква не употребљава језик свог организатора, нити његову традицију. У нашим црквама служи се сад рускословенским језиком са српским изговором. И сви новији текстови црквених књига, који су прештампани у Карловцима и Београду, рађени су потпуно по руским изворницима. Јер само се Русима и руским књигама веровало, да неће донети унијатске текстове или другу коју подвалу пропаганде, које су се људи стално бојали.

 

 

Ове везе Срба са Русима и ово све дубље припајање Срба за свог великог северног брата нису могли остати непознати аустриским меродавним круговима. У Бечу се одавно видело да њихова политика није могла задобити Србе. Чак су и војни кругови, који су их дотле ценили као потребне ратне сараднике, почели сумњати у њих. Евгеније Савојски није то ни крио. Због тога су многи кругови помагали акцију пропаганде с планом не само из верских разлога, него и из уверења да ће их тим више приближити Бечу и одвојити од Русије. У аустриским круговима почело се осећати, да се у моћној северној царевини, која од Петра Великог постаје чинилац првог реда, јавио опасан такмац на Балкану, на који је, после постигнутих успеха, бечка влада полагала скоро искључиво право. Православље је било природни савезник Русије. У Молдавској и Влашкој, међу Србима и Бугарима, и међу свима Грцима руски престиж је видно јачао. У Бечу нису никад могли да увиде основни проблем за успех њихове источне политике: да би задовољни Срби њихова царства били главни носилац и за сву акцију на Балкану, односно у његовом западном и северном делу. Мада су Русија и Аустрија у то време у доста политичких питања ишле заједно, у Бечу се Русији ипак није потпуно веровало. Исто тако ни Србима, према којима се настављала политичка шиканирања, потискивања и преверавања…

 

 

На Тргу Слободе у Зрењанину можете прочитати и ово. Први забележени професор овакве врсте школе у Великом Бечкереку 1775. био је Аркадије Крестић а као професори се касније помињу чувени људи међу Србима тога доба Евстатије Михајловић, Михаил Таназевић, Јован Бакаловић, Тоша Матејић. Неки професори касније заузимеју високе просветне и црквене функције управник панчевачке препарандије Давид  Рајић,  епископ горњо-карловачки Јефтимије Јовановић, епископ вршачки Емилијан Кенгелац. Међу директорима Словено-латинске школе у Великом Бечкереку видимо варошке сенаторе Тому Рајића, Венцеслава Клеа, Павла Савића.

Поделите: