Историјски извор првог реда који се тиче Срба на Балкану је свакако спис Михаила Анхијалског. У претходним списима осим свог древног народног имена, и упркос ранијим именима који Србе везује за простор Илирика, у римском смислу те речи, писац за Србе користи и назив који их распростире и на подручје римских провинција Дакије. Простор Илирика би био географски простор Босне и Херцеговине и дела Хрватске у најширем смислу а римска Дакија и простор који је насељавало племе античких Трибала, указује на простор најширих граница Шоплука како оног у Србији тако и оног у Бугарској.
Највише страних извора о средњовековним Србима настало је у крилу Источног римског царства, у историографији познатом под називом Византија. Византијски писци имали су обичај да многе народе о којима пишу називају именом старих покрајина, чије су територије ови насељавали, или по племенима која су живела на истом простору пре народа о којем су писали. Тако су нпр. Мађаре називали Пеонцима (Панонцима), Бугаре – Мизима (Мезима), Турке – Персијанцима, итд. Пошто су Срби насељавали широко подручје Балкана, на којем су живели многи антички народи, византијски извори Србе именују различитим именима, као нпр. Далматима, Дачанима, Илирима, Трибалима, итд. Поред ових назива, Срби се у византијским изворима спомињу и под својим изворним етничким именом Србин.
Први помени Срба као Дачана
(…)Скиличин Настављач, описујићи устанак под вођством Константина Бодина и Ђорђа Војтеха из 1072. г. пише: „Прве године његовог (тј. Михаила VII Дуке) царевања, 11. индикта, народ Срба, које и Хрватима називају, крену да потпуно освоји Бугарску“ и наводи који су разлози били за његово подизање. Устанак се убрзо проширио југозапдно од Ниша и захватио Призрен, Скопље и Костур, али није имао већег успеха. Што се тиче етноса, Скиличин Настављач наводи да су Срби „које и Хрватима називају“ у потпуности освојили Бугарску.
Настављач, како је указано, додаје и да су се „истакнутији људи Бугарске“, обратили Михаилу, српском владару, „да им помогне и са њима се удружи и да им да свог сина да га прогласе царем Бугарске и да се тако ослобде превласти и окрутности Ромеја“. Настављач у даљем опису устанка прави разлику између Срба и Бугара и Ромеја. Тако се у његовом излагању јасно разабиру заслуге и губици поменутих током устанка. Срби су тако ступили, пише Настављач, у битку са Ромејима, када су настрадали многи Ромеји и Бугари. Но, управо након овог успеха Срба, Бугари сасвим отворено Бодина прогласе за цара и пођу против Ромеја.
(…)Но ипак, најубедљивијим у прилог томе да се међу Словенима на тлу Бугарске, понајпре у њеним северним крајевима, могу препознати и Срби, чини се Кекавменов податак из седамдесетих година ΧΙ века који каже: „…Дачани и Беси… обитвали су раније близу реке Дунава и Сава, коју сада зовемо реком Савом, где управо живе Срби, на природно утврђеним и тешко приступачним местима“(…)
Срби – Дачани
(…) шездесетих година XII века, слика о присутности Срба у области Поморавља је далеко јаснија. Кинам бележи како је Деса „управљао Дендром богатом и многољудном земљом у суседству Ниша“ и из ње је убирао плодове и пре но што га је цар Манојло поставио за српског великог жупана уз услов да се одрекне исте. Како тај услов Деса није испунио, цар је кренуо до Ниша да смени непослушног жупана, а византијски историчар додаје и да кроз Ниш „води пут у обе земље – пеонску и српску“. Византијски ретор Михаило Анхијалски, пишући о односу Угара и Срба, бележи како су Угри пришли „земљорадничком и пастирском Дачанину… То је народ многољудан и са границама нимало уско повученим, запљускиван таласима дунавским и распрострањен до Вумељана и земље илирске, додирујући обале Јадрана и обитавајући крај Јонског мора…“.
Михаило Анхијалски очигледно алудира на етничку присутност Срба на омеђеном простору, а не политичку.
Коначно, да је у потпуности дошло до репопулације појаса од Београда до Ниша и да су Срби насељавали исти сведочи Арнолд из Либека, који у свом наставку Хелмолдове Словенске хронике описује пролаз саксонског и баварског војводе Хенриха Лава 1172. г. Поменутим пределом на његовом путу ка Цариграду и Јерусалиму. Пут је био веома тежак јер су пролазили кроз мочварни крај, те су били принуђени да се ослободе терета. Затим су приспели у град Равно „чије становнике називају Србима, синовима Белијаловим, који су без Божјег јарма, одани су телесним уживањима, и као што им само име каже служе свакојакој нечистоћи…“.
Арнолд бележи и да су подложни „грчком краљу“ (…subiecti tamen noscuntur regi Grecorum…), али да без обзира на то нису радо сарађивали са царевим посланицима. Срби су чак и напали Немце, а у тој борби настрадао је и „вођа Срба“ (ducem illorum).
Дакле, присуство Срба дуж трасе Via militaris седамдесетих година XII века недвосмилено помиње један извор западне провенијенције. Овим податком се њихово етничко присуство у области Поморавља више не доводи у питање(…)
Где у XII вијеку живе Срби
Срби у XII веку насељавају широко подручје Балкана, од обала Јадранског мора на западу, до Дунава на северу и од Поморавља на истоку до области око реке Цетине на Западу. Вумељани које спомиње извор, означава назив за једно илирско племе чији се центар налазио западно од реке Цетине. На основу овога податка можемо закључити да се мисли на простор који су насељавали Хрвати западно од Цетине, што би значило да је и највећи простор који чини данашњу Босну и Херцеговину, Црну Гору и Србију био и недвосмислено насељен Србима већ у XII веку.
Извор: Ивана Коматина, Срби на путу Крсташа, ИСТОРИЈСКИ ЧАСОПИС, Књ. LXIV, Београд 2015.