Писање најраније античке српске историје и историје раног средњег века, која је свакако постојала, је најтежи посао за наше историчаре. Извори за овај период који откривају шта се дешавало са носиоцима србског имена на самом почетку његовог појављивања су малобројни, често противречни и етимолошки нејасни. Показује се на парадоксалан начин да научници на Западу имају јаснију идеју о значењу имена Срби од нас самих.

Према александријском географу Клаудију Птоломеју (око 100-170. нове ере) Срби (Serbi) су насељавали простор између Керауниских планина (северног огранка источног Кавказа) и реке Ра („Рашки“ према грузијском језику) (Волге). Птоломеј Србе налази у степи међу племенским савезом Аорси (Бели, на индоевропским језицима) око Волге.

Жупанићеви Черкези

Словенац Нико Жупанич је први указао на везу између помена сарматског племана Сери и Сербои око Меотског језера (Азовско море) и Кимеријског Босфора. Савремена лингвистика је у грчком облику овог етнонима препознала јасно – Срби. Многи наши историчари данас не мисле да је тако и сматрају да се ту ради о случајном сазвучју. Жупанић је покушао и да одреди простор где  су ови потенцијални антички Срби могли живети. По њему то је простор између ушћа реке Дон и ушћа реке Кубан у руским степама. Жупанић је етимологију видео у адигејском језику, па је и етноним покушао да повеже са простором обитавања овог племена. Многи лингвисти и истраживачи оспорили су везу са адигејским језиком, који није индоевропски а Сармати другог периода су дефинитивно били Индоевропљани. Код Плинија и Птоломеја Срби се јављају источније, од претпостављеног простора по Жупанићу,  у астраханским степама, у реону данашњег језера Сарпа, чије име и данас подсећа на овај етноним.

Неки истраживачи са правом примећују да је Жупанићева етимологија на климавим ногама и да би Србе најпре морали тражити у крилу Прото-Индо-Европске лексике а не неке друге.

Жупанић и остали аутори се слажу у једном, да је један део Срба из степа прешао на јужне падине Кавказа а део отишао са Сарматима преко Дона до Карпата или Дунава, где се пословенио а потом расуо са Словенима по Висли, Одри, Лаби (Елби).

Сулимирски и његови Алани

Пољак Тадеуш Сулимирски је извео тезу да су Срби и Хрвати дошли тек са последњим таласом Сармата, такозваним Аланима и да су се пословенили тек у Белој Србији и Хрватској око Елбе. Срби се међутим јасно јављају међу Сарматима другог периода, такозваним Аорсима, светлим или белим племеном, које је носило златан накит и које је било водеће у том савезу. Они су поразили Ските бежећи пред Хунима и населили данашњу Украјину. Срби су само могли бити део њиховог савеза и као такви су се доселили међу Словене пре свега на простору Подоља у Украјини, шумско степске зоне где се морала одиграти етногенеза и пословењивање Срба. Аорси су били према античким ауторима познати по закључивању споразума са околним племенима, по којима су им нудили заштиту, у замену за одређен данак, који је исплаћиван у натури.

Ломини спрежници

Српски лингвиста академик Александар Лома се такође, у једном свом ранијем раду, сложио са могућношћу, да су се Срби преселили пре најезде Хуна, током првог миленијума нове ере из Поволжја или Приазовља али он сматра најпре у десно поречје Дњепра, где су постали особено словенско племе. Тек као потпуно пословењени они су продрли даље према Лаби (Елби) пред најездом неког другог племена са истока, вероватније Авара. Поједини истраживачи виде у племену Sebbirozi које спомиње Баварски Географ ( 9. век) негде у Подолији украјинској могућу етимолошку везу са источнословенским Србима. То је племе насељавало подножје древних брда Амадока и територију око реке Збруч и изворишта Северног Буга. То су топоними из раних мапа као Зеборов, Себоручх, Сбара, Сбарас, Сбаразх. Све у области Болоховска земља из руских извора. Етимолошки ово би могли бити Ломини Себри, Сјабри, спрежници, сарматски савезници словенских племена.

Словенски посинци и сркачи

Украјинска реч „присербити ся“ чије порекло није јасно и значи „посинци“, „сркачи млека“, „који пијуцкају“, делује натегнуто као етимолошка одгонетка етнонима Срби. Следујући великом Милану Будимиру и његовом етимолошком путу ка „себрима“, „кимбрма“  ова реч  је академика Лому одвела да проучава могућу везу између етнонима Срби и економског термина „спрежник“, као могуће етимологије.

Једно је сигурно Срби су стигли на Балканско полуострво као већ пословењени. У делу „О церемонијама“ цара Константина Порфирогенита помиње се племе Сербан (иранизоване Серботе) на подручју Кавказа,  за које А. Лома сматра да би могли бити део Плинијевог и Птоломејевог Serri, Serboi из прицрноморских степа. Лома мисли да је то племе које арапски учењак Ал Масуди спомиње у Закавказју као оне који имају обичаје као Индијци, који нису отишли за Подњепровље већ на Кавказ и део су историје Осета. Један њихов део се пре најезде Хуна прогонећи Ските појавио у области Подоља помешао са локалним Словенима и тако је настало енигматично племе Zeriuani како их бележи у 9. веку Баварски Географ.

Изгубљени источнословенски Срби

Ако су Словени повезани са простирањем археолошке културе Праг-Корчек-Пенковка, јасно је да је нуклеус те културе био у Подолији. Ова култура настаје у 5. веку и тада је морало доћи до савеза победничких степских Сармата са Вендима који су поникли у прибалтичком региону Повишља. Намеће се веза са Венеди-Сарматима са Појтингерове табле који се лоцирају у Закарпатју. Лома сматра да је један део Срба морао остати и иза Карпата. Податак тим о источним Србима јавља нам се код цара-писца Константина VII Порфирогенита (913-959), који је писао и о балканским Србима. Наиме, у Спису „О народима“ помиње се и племе Séribioi међу источнословенским племенима,који плаћају данак Русима, неки име племена поправљају у Север(јане) али академик Лома чита ово како пише, Србји. Њихово име се повукло пред именом Руси али је по свему судећи то су Zeriuani Баварског географа споменути у 9. веку. Од овог племена су, према овом спису поменутог Баварца, потекла сва пламена Словена.

Управо ове земље многи истраживачи данас повезују са територијом тзв. Червљана док су у 19. веку савим јасно говорили да су у питању Srbjanie (Распонд, Лелевел). Њихове земље у другој половини 10 – у првој трећини 11. века постале су предмет интересовања и војне експанзије водећих кнежевских династија Пшемисловића. Чеси су поседовали део земље до реке Буг до отприлике 979. године. Рјуриковићи и Пјасти, Руси и Пољаци у периоду 979-1031. наизменично су поседовали земље између извора реке Буг и средњег тока реке Висле. Откуд толико интересовање за поседовање баш те територије ако није у питању свест о пореклу са те територије.

Ко су ти Масудијеви Срби

Такође, арапски путописац два пута помиње Србе, једном очигледно у Полабљу а други пут негде на истоку Сраба (Ф. Барјактаревић), Ас -Сраба (И. Цвијовић). Очигледно је да се ово племе распало у сеоби народа. То је већ помињани Ал Масуди (896-956) оставио је помен источно словенског племена Surbīn. Из овога је Лома извео закључак да је током 9. и 10. века постојао јак племенски савез Срба на словенском истоку. Баварски географ тврди да поседују 350. градина што је веома велики број за малу област око данашњег села Цермно, за које се претпоставља да је било седиште Zeriuana. Масуди види обичаје поменутих Срба сличне индијским, што етимологију имена руским научницима Трубачову и Топорову указује на древну индо-аријску етимологију самог етнонима Србин.

Масудијево племе би најпре било оно које у делу „О церемонијама“ наводи Порфирогенит као Серботе (Црну децу) око Куре на Кавказу, између Цанарије и Аланије, према Осетији. Руски археолог Седов у својој синтези двоуми се између трубачовљеве етимологије и старијег мишљења Гимбутасове, која се опет позива на Казимира Мошинског и његове Србе-чуваре.

Етимолошки речници

Пољак Казимир Мошински је, поставио тезу о протоиндоевропском пореклу етнонима Срби, односно самог корена „сер – в“. Истовремено Мошински је у етнониму Хрвати видео иранизујући превод ове протоиндоевропске речи. Макс Фасмер је јасно поставио етимологију на словенску реч „*присербити ся“ и то је словенска изведеница са значењем савезник. Етимолошки речници су чини се веома близу историјске истине о етмимолошким коренима етнонима Срби. Етноним Срби, долази и од Прото-Словенског „*sьrbъ (“ally (савезник), Serb, Sorb”), и од Прото-Индо-Европског „*ser- (“to protect (заштитник), watch over (који мотри около)”);  Латински servo (“I guard (чувам), I protect (штитим)”), Старо Енглески searu (“weapons (оружје), armor (оклоп)”), Литвански sárgas (“watchman (стражар)”), Ancient Greek ἥρως (hḗrōs, “hero”(херој)), и наравно у вези са етнонимом Хрвати, Ирански, Авестински‎ (haraiti),‎ (hauruuaiti, “to guard (чувати)”). Целокупна историја Срба, сваким словом потврђује овакву етимологију.

Приредио за Вас Петровград.орг