Поводом Дана града и дана ослобођења у Првом светском рату на промоцији књиге Записници Српског народног одбора 1918. У Великом Бечкереку, присутним представницима градске власти, представницима установа културе,грађанима и ученицима се обратио Петар Ђурђев историчар и директор Историјског архива Новог Сада.
(,,,)Морам рећи да помало вам завидим, када видим на који начин овај град обележава сећање на дан када је коначно слобода стигла у наш Банат и у наш Зрењанин. Зашто кажем коначно стигла? Они људи који су се мало бавили историјом добро знају да су људи на овим просторима истрпели готово два века насилне колонизације, асимилације и негирања основних народних права. То је континуитет и заоставштина онога што је оставила бечка власт на овим просторима. То немојте никада заборавити. И немојте се изненадити зашто су ондашњи зрењанинци, оберучке и братски дочекали братску војску. У оно време краљевина Србија је била демократска држава а Аустроугарска је у то време још била феудална држава. У тој феудалној монархији су људи заузимали положаје и привилегије својим рођењем . Политика националне дискриминације је била толика да су били усвојени злогласни апоњијеви закони који су предвиђали да у року од неких двадесет година практично Срби нестану са ових простора. Срби су овде били суочени са тешком ситуацијом. Бројни међу њима су се исељавали у Сједињене америчке државе, други су хитали ка слободи, ка краљевини Србији. Чинило се да мрак никада није био гушћи, као на тај Видовдан 1914. године када су овде почеле да се лупају српске радње, да се скидају ћирилични натписи.
То је нама историчарима интересантно, јер која год је војска долазила овде, прво против чега је ратовала је била ћирилица а касније се све завршавало са хапшењем, батинањем и слањем у логоре људи. Опет са друге стране, у светлу данашњих трендова које имамо у окружењу, никада немојте заборавити да је српски народ искусио то огромно зло концентрационе логоре за цивилно становништво. То зло је по први пут виђено у историји модерних народа Европе. Тадашња модерна цивилизација западне смрти, како би остварила своје ратне планове, почела је са нечим што није виђено од кад су Татари са Крима пролазили Банатом а то јесте да невине цивилне становнике, грађане шаље у логоре. Они су представљали праве велике отворе зла и пакла у којима су људи умирали у хиљадама. Зато и не чуди жалосна статистика са којом је изашла краљевина СХС на конференцији мира у Паризу, где је речено да је Србија изгубила готово милион и двеста хиљада људи у трајању четворогодишњег светског рата. Но да се вратимо још мало на ту 1914, годину. Затваране су српске радње, људи су завршавали у логорима, српски се није смело говорити и певати а није се смело ни ћутати. Чинило се да је дошао крај. Сви су мислили да је крај када су 1915, Немачка, Бугарска и Аустроугарска сломиле прво краљевину Србију а затим краљевину Црну Гору. Сматрало се да више никада слобода неће стићи у наше крајеве.
Међутим увек има та једна непозната у историји, која каже, човек снује а Бог одређује, тако се и десило. Прегруписана, опорављена и поново спремна српска војска је на Солунском фронту починила војничко јунаштво какво до тада није било виђено у историји ратовања. Пробила је линију одбране бугарске, немачке и aустро-угарске војске и започела процес ослобађања не само српског народа, већ свих јужних Словена. То је још један капитал који никада не смемо заборавити, јер по први пут за многе народе је коначно стигла слобода, тек кад је српска војска уз велике жртве стигла све до границе Аустрије. Опет, друга ствар које се морате сећати и на коју морате бити дични, та српска војска која је годинама слушала како им душмани пљачкају домове, пале цркве, децу одводе у концетрационе логоре, када је ушла у овај прелепи град, није постала војска осветника, безумних ратника. Постала је она војска која уводи ред и мир. Како каже мој уважени брат и колега Зоран Вељановић, ни једна мајка није закукала због уласка српске војске 1918. године. То је тај морални капитал кога се увек морамо сећати и нагласити. Запамтите то, да 1918. године нико није убијен из чина освете од стране српске војске а било је шта да се свети. Било је зла које је требало искоренити. Онда 1941./42. године на шта је личила српска Атина и мој Нови Сад али и Суботица, Петровград, Панчево и да не причамо даље… То што се нисмо светили је свакако оно чега се морамо сећати, поносити се тиме. То је оно што говоре књиге мог колеге Вељановића, та храброст наших предака, наших бечкеречана, касније петровграђана, зрењанинаца, који су пуно шта урадили да данас живимо у слободи, у овоj прелепоj Србији. Овде морам поменути, да све ово што моје уважене колеге раде у нашим институцијама, раде са великим заостатком. Све ово је морало да буде урађено 50-тих година, када је било много више живих људи и података. Сада је ово лавовски тежак посао, како би могли да се испишу сви ти животописи наших значајних људи и опишу догађаји који су устројили нашу садашњицу(…)
Петровград.орг