Већина истраживача данас сматра да најранији помен Срба на Лаби датира из 6. века али могуће је и нешто раније датирање досељавања. То је чувени извор Вибије Секвестер, који је забележио племе Србићи (Cerveciis) који живи на другом делу реке Лабе која је делила Србе од Свева (Аlbis Germaniae Suevos а Cerveciis dividit).
Некада се у историографији тврдило да су око Лабе, прво дошли неки недефинисани Словени припадници Прашке културе, даљим пореклом из области иза Карпата. Потом у VII веку долази друга група Словена са Дунава у бекству пред Аварима. На археолошкој мапи у Полабљу, видимо тај карактеристичан распоред племена повезаних са одређеним типом керамике. Србе повезане са Русенер типом, Љутиће са Торновском керамиком и Ободрите са Суково керамиком. Међутим, од скоро има све више истраживача који оспоравају ову стару теорију. Изгледа да је ова теорија коначно одбачена од стране савремених археолога и других научника, јер је утврђено да је заснована на погрешним хронологијама археолошког материјала. Нова читања сачуваних уломака керамике иду за закључком да је то „стара теорија“ са озбиљно погрешним датовањем уломака и локалитета, који у стварности датирају из касног 8. и 9. века. Савремена истраживања и интерпретације археолошких података и историјских извора, заправо сада указују на једну, српску сеобу дуж Карпата и Алпа од 6. века са материјалом Корчак типа.
Име Срби је повезано са Сарматима
Тадеуш Сулимирски 70-тих година прошлог века изашао са теоријом, да је тако рано помињање Срба везано за за могућу миграцију аланског племена Сербои према западу са Хунима, који су владали над Турингима и Словенима а касније се стопили са словенским становништвом источно од Сале, оставивши име. Момир Никић је у нас први приметио да се Срби јављају као племе међу Сарматима а не Аланима, па са првима и њиховим сеобама морају и бити и повезани. Сармати се прво јављају на левој обали Дњепра повезани са Вендима у Закарпатју а не Алани. И Закавкаски Сарбани код Порфирогенита, се помињу као посебно племе измежу Аланије и Цанарије (Грузије). Међу Сарматима је према обичајима степских народа било водеће племе Аорси и управо се то племе или савез јавља на простору око реке Јужни Буг у III веку, пре спуштања Гота. Само су унутар тог савеза могли бити и Сербoи, Плинија и Птоломеја.
Историчар Реља Новаковић је први у Срба поменуо Цервеције Вибијуса Секвестерa као могуће претке Срба. Српски лингвиста А. Лома је у свом раду из 90-тих година је обновио хипотезу о постојању Срба, касније словенизованих Сармата, који су оставили траг међу Источним Словенима, дакле не иранских Алана, већ Сармата, Аорса (Белих), који су старији ирански талас, пре инвазије Хуна, пристиглих у Подњепровље. Још раније је Лубор Нидерле, тврдио да се српски округ налазио негде између Магдебурга и савремене Лужице, а касније га у Отоновом римско-немачком царству помињу као Циервисти, Зербисти и Кирвисти, Србићи.
Хбани – Бужани у Бојки
Лешек Мошински је својевремено увидео да међу словенским племенима има једно које носи на одређеном географском простору основни назив, племе предака и бар једно које носи деминутивни назив, племе потомака. Дао је пример племена Древљана у Подњепровљу које свог деминутивног парњака има чак у Чешкој међу малим родом Древичима. Сербои из Поволжја би имали више таквих парњака. Једни би били међу Словенима, од Баварског Географа поменути Sebirozi (Sebiroči) у Подољу. Шафарик и научници XIX века су у Zeriuanima на С. Бугу videli Serbiane. Од ових Сбироча или Сербиана морали би потицати Цервецији у Полабљу. Себирочи су каснији руски Болховци између два Буга. Ту су у Подољу суседном Опољу и енигматични Поборани, преци Бојка који су себе звали и Срби, уз Требовљане који се јављају и у Шлезији и Лужичкој Србији. Емануел Шимек је још 50-тих година тврдио да је теорији племена Срба припадало и подручје Хеба, северозападни руб Чешке Републике. Хеб историјски гледано никада у раном средњем веку није пао под Чехе, ни у доба највеће експанзије под Пшемисловићима. Како је то мало племе и територија која граничи са Србима, једино објашњење је његова припадност српском племену.
Руски истраживачи сматрају да је етноним Срби ушао у словенски етнос раније, још док су Словени били у постојбини иза Карпата. Сматрају да се та етничка фузија Словена и словенизованих Анта ( Аорса од кинеских извора званих Јантцаи а не иранских Алана морала одиграти око реке Буг у данашњој Украјини. Није јасно да ли је то Јужни или Северни Буг. Словенска реч *бхеуг у значењу скретати, вијугати а чешки лингвисти тврде да је етимологија племена Х(е)бани, *охеб у идентичном значењу протословенској *бхеуг, што би на српском локализму било *бег(а), идентично имену реке Бегеј у Банату. Одатле је за претпоставити да неки Бужани могли учествовати у етногенези Чешких и Лужичких Срба.
Зериуани или Серибиои
Када већ спомињемо реке З.и Ј. Буг интересантан је спомен српског имена код Баварског Географа који негде иза Карпата у Подолији и Волинији локализује племе Zeriuani. Баварски Географ тврди да од њих потичу сва словенска племена, очигледно и она на Лаби. Српски лингвиста A. Лома је следујући неким ранијим лингвистима својевремено је тврдио да постоји веза између спомена западних Вибијевих Цервиција на Лаби и источнословенских Баварчевих Зервијана. Он је видео да се сасвим законито у протословенском уклапа гласовни развој групе: Cervetii = *Čьrvitji > Čьrvišti (Ciervisti). Хипотеза о повезаности овог племена са потоњим Бужанима (Болоховцима) на истом простору, који се спомињу у руским изворима, је могућа.
Део овог племена је почетком 6. века могао отићи на Запад у Полабље, где га налазе западни извори. Руским кнезовима су плаћали данак извесни Серибиои, по Порфирогениту, које нашироко преправљају поједини лингвисти у Севере, али тако не пише у изворнику јер не желе да виде Србе међу источним Словенима.
Подела Срба на Лаби
Подаци Вибија Секвестера су у складу са франачком хроником Фредегара из VII века према којој су Сурби живели у долини Сале-Елбе, настанивши се у тириншком делу Франaчке најмање од друге половине 6. века и били су вазали династије Меровинга. Прво су пали Тиринжани под Франке 531. а потом Баварци 535. После Бавараца пред опасношћу надирања Авара пришли су савезу и Срби. Авари су упали у Тирингију 596. али то има је био последњи упад у Полабље.
Линија Сале-Елба означавала је приближну границу словенске миграције на запад али Срби су насељавали и зону око горњих токова Мајне, тзв. Мајнски Венди и тзв. Набску област, тзв. Набски Венди, према римско-немачком царском упоришту Регенсбургу.
Фредегар приповеда да су се под вођством дукса (војводе) Дервана (Dervanus dux gente Surbiorum que еc genere Sclavinorum) придружили словенском племенском савезу Сама. Након Самове одлучујуће победе против франачког краља Дагоберта I 631. године. Дерван је пришао Саму у току саме битке а потом су се и Баварци подигли против Франака. Након тога, ови Срби су напали Тирингију, која је још била у власти Франака.
Судбина Срба након Самове смрти и распада његове уније 658. године је нејасна због не постојања извора. Претпоставља се да је дошло пре тога до поделе племена и сеобе једног дела на југ Балканског полуострва. Није јасно да ли су Срби који су остали, враћени у франачко вазалство или не али је њихова историја кренула потпуно другим током? Они који су се нашли унутар Ромејског комонвелта као федерати од тренутка ступања на тле царства, постали су законити носиоци држвотворног континуитета на простору, који су отргли од аварске узурпације, у Македонији, Далмацији, Дарданији, Средоземној Дакији.
Петровград.орг