Шта је о најранијој историји Срба рекао историчар др Сергеј Викторович Алексејев, у својој синтези, доносимо вам у овом чланку. Алексејев је, користећи познате историјске изворе и знања из археологије, нашао, чини се, ваљан траг који чека своју потврду у налазима предачке генетике данашњих Срба у географским зонама око Средњег Дунава. Име Срба, каже Алексејев, се појавило много раније у историјским списима али њихово ступање на сцену у контексту словенске историје догодило се у временском распону које описује овај аутор. Следујући тези великог совјетског и руског археолога Валентина Седова историјски ход Срба као особеног словенског племена, Алексејев започиње констатацијом…

„Срби су морали бити међу антским племенима. Име овог словенског народа потиче из скитско-сарматских степа, где га помињу антички аутори. Словенски Срби, као и Хрвати, такође су од давнина називани „белима“. Првобитна локација свих ових антских племена нам је непозната(…)

У следећем делу наведеног текста, аутор нам поближе представља где би било најприродније у археолошком смислу, тражити првобитна насеља Срба и Хрвата у словенском простору, пре почетка словенске миграције.

„Најстарија и највећа група Пенковских налазишта из 5. века налазила се у горњем сливу Дњестра. Насеља која су овде постојала (Рипњев близу извора Западног Буга, Бовшев, Демјанов на Дњестру итд.) карактерише се постепеном заменом черњаховских елемената пенковским. С друге стране, насеља Рипњев, Бовшев и нека друга у овом региону (до притоке Дњестра Серет) карактерише дугогодишња коегзистенција пенковских и прашко-корчакских елемената. Ово је објашњено географским положајем горњодњестровских земаља као спојне везе између подручја словенског насељавања у Буковини и на Западном Бугу. Друга, мања група „средњих“ черњаховско-пенковских локалитета из 5. века налази се даље низ Дњестар, иза ушћа Збруча (Сокол, Бакота). И овде се примећује интеракција између касних черњаховских народа и Словена. Ови средњодњестровски споменици, поред несумњивих пенковских, понекад се чак сматрају корчаковским.“

Аварски напад на најхрабрије међу Словенима

„Аварска инвазија, као што је већ поменуто, покренула је миграцију словенских племена, првенствено ка западу и северозападу. Први који су искорењени доласком степских освајача били су Анти – Хрвати и Срби. Неки Хрвати су остали у својој домовини, у региону Горњег Дњестра. Срби су касније престали да живе у Источној Европи. Остаци источних, антских Срба укрштали су се са суседним племенима. Могуће је да је ово племе највише страдало у борби против Авара. Авари су притискали поражена племена док су се кретала ка западу, а она су се повлачила у различитим правцима, често у нереду. Појединачне породице су се можда населиле у словенским насељима на подручју данашње јужне Пољске.

Западни пут Анта обележен је на археолошким картама налазима антских копчи за огртаче – фибула са дланастим додацима. Окретање Авара ка северу, ка границама Тирингије, омогућило је Антима да се одвоје од својих прогонитеља и пронађу нова места за насељавање. Најзначајнији центар насељавања Хрвата био је регион Орличких планина у североисточној Бохемији, где су живели већ у 10.–11. веку.“

Ово је једна кратка синтеза оних представа које је изградила о овом проблему руска историјска школа и коју углавном заступа. Хрвати се виде као вође савеза племена на Горњем Дњестру који се распао пред налетом Авара након чега је дошло до расипања имена овог племена на западу словенског света, на начин како је то приказано на слици доле. Аналогно овоме се посматрају и њима већ тада суседни Срби, који су пратили расељавање овог племена. Нема никаквих доказа да су Хрвати икада били водеће племе у том савезу јер је њихов спомен око реке Прут у вези са сукобом са Русима везан за извор из веома позног 12. века. У истом извору се они као Бели налазе негде у Моравској и споменути су у вези са Србима на западу.

„Срби су се такође населили негде у близини. У сваком случају, њихово насељавање у каснијим Лужичким Лужичким регионима датира из 7. века, док су у ранијем периоду живели негде на средњем Дунаву.

„Мора се претпоставити да насељавање Анта у Бохемији није прошло без сукоба са локалним становништвом, укључујући и Словене, и без расељавања неких „кланова“ из већ насељених подручја. Али изгледа да су односи између Анта и локалних Словена били претежно мирни. Дошљаци су били првенствено племенити ратници који су изгубили све у својој домовини и нису били спремни да се покоре освајачким Аварима. Нису донели практично ништа са собом у бохемске земље осим племенских имена. Чак су и налази брошева у облику прстију у западној („Великој“ или „Белој“) Хрватској ретки. Грнчарија антског (Пенковског) типа је потпуно одсутна. Анти су задржали своја племенска имена, али су усвојили заједнички самоназив „Словени“. Треба додати да је регион Подњестарских Хрвата већ био гранично подручје између Пенковске и Корчакске културе, где су Анти и Словени коегзистирали.“

Занимљиво је да овде аутор претпоставља постојање српског племенског корпуса негде на Средњем Дунаву а не на простору између Повишља и Чешке висоравни, где многи аутори виде ово племе. Дакле, види његов положај јужније између Беча и Братиславе међу старим римским упориштима на лимесу. То је тврдио компарацијом налаза најраније словенске керамике из те области и српских земаља на Балкану српски архелог Ђорђе Јанковић.

Особеност Анта је њихова војна организација

„Хрвати и Срби, уједињени у ратне четама и искусни (иако неуспешни) у борби против Авара, постали су вредни и поуздани савезници локалних племена у новим условима. Дошљаци су склапали савезе са локалним „клановима“, мирно се насељавали међу њима и женили се локалним женама. Врло брзо, новопридошли Анти су почели да доминирају још увек веома крхким словенским племенским савезима. Долазак Анта убрзао је коначан одлазак германског становништва из Бохемије. Међутим, за то је било много разлога. Лангобарди су мигрирали у Италију 568. године. Баварци су, с друге стране, били природно привучени независној држави која је настала с оне стране Дунава, под заштитом Франака. За Хрвате и Србе, Лангобарди и Франци су, заузврат, постали директни непријатељи, савезници Авара. У сваком случају, суживот Словена и Немаца у Бохемији (на пример, у насељу Бжезно) постепено је престао током друге половине шестог века, а германска насеља су нестала. Бохемија је тако коначно постала Чешка Република.“

Аутор је овде јасно запазио да је основна разлика између осталих словенских племена и племена Анта била у степену војне организације. Може се рећи да су Анти, будући знани у изворима као најхрабрији међу Словенима, имали бољу врсту војне организације наслешену од оног дела својих степских предака. Није чудно што су први обриси централизованих племенских протодржавних савеза па и саме прве државе Велике Моравске настали тек након њиховог доласка међу западне Словене.

Антско име заборављено мешањем са Словенима

„Северна словенска племена која су се опирала напредовању Авара били су првенствено западни Хрвати, досељеници из античких карпатских региона. Окупивши нека од словенских племена Бохемије и Шлеске, као и своје српске рођаке, они су у 6. веку формирали јединствени племенски савез, предвођен светим владарима који су носили титулу Крок или Крак. Борба Хрвата и Срба против Авара постала је важна покретачка снага у развоју догађаја не само на овим земљама. Истовремено, Моравци, који су живели југоисточно од Чеха, били су међу првима који су пали под власт Аварског каганата, а такође су учествовали у балканским ратовима и миграцијама.

Међу антским племенима од 7. до 10. века, поуздано знамо за Тиверце у међуречју Прута и Дњестра, Хрвате у Горњем Дњестру и Закарпатју, и Угличе у региону Доњег Дњепра иза реке Рос. На почетку овог периода постојала су и друга, непозната каснијим хроникама. Нека антска племена су мигрирала на Балкан и тамо усвојила општи назив Словени – трачки Севери, македонски Сагудати. Друга – западни Хрвати и Срби – населили су се у Централној Европи до почетка 7. века. И они су се тада већ називали Словенима, а не Антима. Сва ова племена су била у различитом степену увучена у орбиту аварске политике, барем као противници Каганата.“

Главни непријатељи Авара племена антског порекла

„Главни непријатељ Каганата на средњем Подунављу био је племенски савез који су предводили Хрвати. До почетка 7. века, у њему су били и Чеси. Упркос растућој моћи Каганата, Хрвати, Чеси и Срби су ипак успели да одбране своју независност у тим деценијама. Међутим, Авари су снажно притискали своје непријатеље. На самом почетку 7. века. Номади су наносили Србима и Хрватима ударце који су били довољно значајни да их приморају да се иселе из својих домова. Аварски напади нанели су највећу штету Србима, који су у то време живели негде у горњем току Лабе. Потерани Аварима, Срби су се масовно кретали ка северозападу, низводно.„

Историјски је потврђена савез Авара са многим племенима Словена све до граница западног Океана са којима су они учествовали у нападима на Ромејско царство. Постојала су и племена Словена са којима Авари, нису били у савезничким односима и са којима су водили ратове. Изгледа да су она антског порекла предњачила у тим непријатељствима. Аутор овде претпоставља да су нарочито племена на северозападном ободу Авара у Панонији била њима ненаклоњена, дакле она на Средњем али и она на Доњем Подунављу, како говоре извори. претпоставља да је управо непријатељство са Аварима било разлог првог покрета Срба према Полабљу, према Тирингији коју су формално контролисали Франци. Видимо да су се Срби ту населили и на простору према Баварској у Набској Србији, која је идентично Тирингима била у савезу са Францима. Тај талас је допро и до саме реке Мајне, изворне земље Франака.

Сеобе племена са Дунава

„Са њима је отишла и мала група Хрвата. Срби су стигли у подручје између река Лабе и Сале, регион плодан за пољопривреду, који су већ развили претходни досељеници и избеглице из Чешке. До тада је овде живело много Словена, носилаца Прашко-Корчак културе, са којима се мирно спојила мала германска популација. Срби су у регион донели такозвану Русенску керамику, рађену на грнчарском точку. Керамика нове Русе културе је варијанта сиве дунавске културе, са добро профилисаним посудама у облику лонаца богато украшеним правим или таласастим линијама. Срби су, као и Хрвати и Чеси, брзо усвојили традиције дунавске грнчарије, како преко заробљеника, тако и преко избеглица из области које су освојили Авари. Још једна нова карактеристика русенске културе, у поређењу са прашко-корчачком културом, јесте обичај погребења, који се постепено ширио међу Србима, иако је био далеко од распрострањеног. Срби су такође донели најбољу војну и политичку организацију у подручје између река Лабе и Зале. У првим деценијама 7. века, племенски савез полабских Срба представљао је јединствену „кнежевину“ на челу са заједничким кнезом – у франачкој терминологији, dux, „војвода“.

„До почетка 630-их, Дерван је владао над Србима. Срби су се населили у утврђеним градовима и тврђавама (Фихтенберг, Кезиц, Кесигесбург, итд.) различитих величина, што је одражавало хијерархију кнежева и господара. Зидови градова, као и на југу, били су грађени од камена, а у одсуству природног камена – од цигле. Били су заштићени примитивним бастионима – форбургима. Срби су потчинили слабија и разједињена племена и заједнице региона. Касније су Срби живели, па чак и мигрирали са другим Словенима које су потчинили. Потчињавање је углавном било мирно, иако је изолација Срба у њиховим утврђеним градовима трајала још неко време. Међутим, чак и почетком 9. века, мало племе Даламинаца на Лаби је одржавало независност од Срба. Добра војна организација Срба је била веома корисна за Словене и Немце међуречја током претећих аварских напада.“

Франци природни савезници против Авара и њихових савезника

„Истовремено, Хрвати и Срби су схватили да ће им без спољне помоћи борба против Авара бити тешка. Стога су већ почетком 7. века њихови вође склопили савез са франачким краљевима. Наравно, Франци су овај савез тумачили искључиво као зависност од Словена, и у томе је било истине. Снаге Франачког краљевства, чак и у његовом фрагментираном облику, биле су супериорније од словенских кнежевина. Током привременог уједињења под краљем Хлотаром II (613–629), то је била најмоћнија држава у Западној Европи. Међутим, извори не говоре ништа о било каквим практичним аспектима „потчињавања“ у 7. веку. Словенима су и даље управљали њихови сопствени кнежеви и само су се обавезали да ће међусобно помагати Францима у рату – услов који је у то време био важнији за њих него за Франце. Савез са Францима отворио је пут Словенима да се населе из подручја између река Лабе и Зале у суседну Тирингију. Локални војводе су такође били потчињени Францима, били су заинтересовани за савез са својим словенским суседима и мирно су посматрали миграцију њихових малих група. Археолошки, први такви досељеници – Срби и Словени прашке културе који су им били потчињени – бележе се већ у 7. веку…“

Савез са Меровинзима је био за српску кнежевску елиту вишеструко важан. Срби као у почетку мањинска добро организована војна елита стекли су предност над осталим словенским племенима у тој области. Били су признати као политички и војни фактор за кога се чуло до Константинопоља и Рима.

Коментар уместо закључка

Аутор свакако добро запажа чињеницу да су племенска имена Срби, Севери, Хрвати, Сагудати имена која су поникла у шумско-степском арелау племенске групације у изворима познате као Анти и култури Пенковка. Ова теза руске историјске школе је тешко оборива упркос оспоравању у новије време новим датовањем Русенске керамике и покушајем да се Срби вежу за први талас доласка Словена у Полабље. Аутор је сјајно запазио тачке мешање скито-сарматских и протословенских археолошких елемената у зони Придњестровља, што сугеришу налази руске и украјинске археологије. Елементи суседне корчаковске културе, шумске зоне, која се повезује са Словенима су присутни у зонама контакта ове две културе од самог почетка око реке Северни Буг и то би се морала сматрати првобитном постојбином Срба. Корчаковци који су заправо били Лужичани су доспели у малим, сиромашним групама, на запад у зону Одра-Висла, али није извесно да су у раном периоду поседовали довољну снагу да надвладају остатке германских племена, већ су извесно мирно коегзистирали са њима западно од Висле. Тек доласком њихових рођака са истока и југа, који су поседовали израженију друштвену и војну организацију, из ареала некадашње културе Пенковка, они су трајно асимиловали суседне остатке Германа. Елементи материјалне културе показују везу са тим првобитним словенским становништвом али је већу државотворну ноту дала управо група која је била најзападнија према Меровинзима и која је дошла са Дунава а то су били Срби. Тако је створена јединствена словенска народносна група звана до данас Лужички Срби.

Антска култура Пенковка је срушена у налету у изворима познатог племенског савеза Авара. Елементи ове културе се касније појављују на Средњем Дунаву у Панонији, што упућује на закључак да су делови ових племена доспели сеобом далеко на запад у таквом једном преломном историјском тренутку, шестог века, што је визуелно приказано на слици горе. Неможе се са сигурношћу рећи да ли се ради о бегунцима пред агресивним освајачима или се ради о пресељењу са знањем и потпором Авара. Ако познајемо начин и организацију степских царстава у историји, можемо да закључимо да су вероватно постојали кланови који су пали у борби, који су поражени али су постојали и кланови који су прикључени победничком савезу. То сугеришу у новије време истраживани гробни комплекси на ободима новоформиране културе у Панонији, која се до скора сматрала ексклузивно аварском а од недавно, се све више употребљава назив композитни аваро-словенски. На Средњем Подунављу где претпостављамо да је живело племе Срба, у контактној зони између позних остатака Праг-Корчек и остатака германских племена, налазио се и мешовити аваро-словенски културни комплекс назван и Дунавска култура. Доказано је археогенетским испитивањима да се Авари пореклом из Азије и њихови подчињени европски поданици нису етнички мешали у већем обиму, те мошемо доказати постојање или не предачких генетскиг линија Срба које ће касније наћи на Балканском Полуострву.

Петровград.орг