СРБИ И „НОЋ ВЕШТИЦА“

СРБИ И „НОЋ ВЕШТИЦА“

Последњег дана октобра обележава се још један од “празника“ који су на мала врата, преко медија, реклама или других производа модерне културе, увезени у наш народ. О чему се овде заправо ради?

После пада комунизма, омладина масовно почиње да прихвата западне вредности. Међу њима, и незаобилазна „Ноћ вештица“ постаје веома популарна. Ипак, услед пасивности националних институција (за разлику од Русије нпр.) да се стварањем грађанског друштва изгради и нови дух поникао на вековној традицији, и деценијског васпитања на тековинама богоборства и незаинтересованости за сопствену културу, кривца не смемо тражити у самој омладини.

Из поменутих разлога, народ који је вековима давао угоднике Божије, уместо да се врати на стање пре 1945. године, антитеистички поглед на свет мења новим духовним трулежом са запада као своју нову културу. Неприхватањем плодова те културе, добровољно постајемо заостали, чак непожељни и нетолерантни. Ради се тек о „маскенбалу“ и „проводу“. Но, о томе нешто касније.

Иако овакви „празници“ немају ништа заједничко са Православљем, већина Срба, који себе бар формално сматрају православцима, прихвата их једнако као они који се не изјашњавају тако. Услед одсуства литургијског живота и преиспитивања, често учествујемо у разним „проводима“ и „весељима“, а да се и не запитамо колико су и да ли су у складу са нашом вером.

Да се ипак не ради само о „маскенбалу“, говори то да је Ноћ вештица изворно пагански обичај. Стари Келти, на овај дан славили су Нову годину, за коју су сматрали да се као и све живо, рађа из мрака и смрти. Кнез смрти (у православљу Кнез овога света) дозвољавао би душама мртвих да посећују своје домове, па одатле и традиција маскирања у костуре, духове, зомбије. Душе мртвих које долазе у посету требало је нахранити како не би били кажњени, па су се свим посетиоцима давали слаткиши.

После крштења Келта, Црква (још увек јединствена) настојала је да овај празник прилагоди Хришћанству, па га проглашава за Ноћ Свих Светих (Ноћ вештица – Halloween, Ноћ Свих Светих – All Hallows’ Eve). Само они који су се противили крштавању, наставили су да прослављају Ноћ вештица, задржавајући окултне обичаје. Стога, прошење слаткиша по кућама и „безазлено“ маскирање јесу последица овог, у сржи анти-хришћанског, начина прослављања 31. октобра.

Због свега тога не смемо бити равнодушни на уплив туђинске културе, јер нам и Јеванђеље налаже да не можемо “служити и Богу и Мамону“ (Мт. 6, 24). Не смемо окренути главу и прихватити то као нешто незаобилазно, или још горе, схватити све само као забаву. Зато помолимо се светом Луки и светом Петру Цетињском да нашу једнокрвну и једноверну браћу и сестре приведу и преведу на прави пут.

Зато, уместо да „угасимо ватру на домаћем огњишту“, тога дана упалимо кандило пред славском иконом, помолимо се Господу, да нам пода храбрости да будемо и останемо другачији, да нас обдари снагом да устрајемо на Његовом путу и да нас избави од Лукавога.

Свети Николај Жички и Охридски

Поделите:
НИКОЛА ПЕТРИЧИЋ: ЗАШТИТА АРХИВСКЕ ГРАЂЕ У РЕГИСТРАТУРАМА У ПРОЦЕСУ ТРАНЗИЦИЈЕ ДРУШТВА

НИКОЛА ПЕТРИЧИЋ: ЗАШТИТА АРХИВСКЕ ГРАЂЕ У РЕГИСТРАТУРАМА У ПРОЦЕСУ ТРАНЗИЦИЈЕ ДРУШТВА

Грађани подносе захтеве за документима предузећа која су угашена или ради решавања неког имовинског спора. Историјски архив некад једноставно таква документа нема, јер им упркос законској обавези нису ни достављена, пошто у таквим случајевима о ономе шта ће се предати архиву одлучује давалац докуменатације који ју је вероватно по преузимању фирме уништио. Управо о овим темама за Петровград.орг говори искусни економиста и архивиста Никола Петричић из Зрењанина.

Друштвено-економске промене које су почетком деведесетих захватиле посткомунистичке земље средње, источне и југоисточне европе и у којима су оне практично већ окончане, код нас су услед политичких околности које су владале деведесетих година касније отпочеле и још увек су у току. Као један од најважнијих чинилаца ових друштвено-економских промена је својинска трансформација чији се крај назире јер је велики број друштвених предузећа добио новог титулара својине. У светлу овакве својинске трансформације наша струка се налази пред бројним изазовима које доносе нови моменти по питању статуса архивске грађе, смештаја и чувања од стране нових власника трансформисаних предузећа.

Искуства са којима се спољна служба суочава на терену су различита. Од прихватања обавезе чувања и бриге за наслеђену архивску грађу купљеног предузећа од стране новог власника, до потпуног немара и незаинтересованости не само за архиву која је настала у претходном периоду, него и за сам историјат предузећа и за све што се дешавало пре њиховог доласка у предузеће као нових власника.

Пошто је могућност информисања о статусним променама у разним привредним субјектима са наше територије једино могућа путем медија, јер нас нико званично, службеним путем не обавештава о тим променама , ови процеси се врло брзо одвијају и може се на њих реаговати само накнадно .

Мада тешко применљив превентивни начин деловања је најцелисходнији у оваквим случајевима и он би предупредио сваки могући несавесни однос према архивској грађи. На терену од случаја до случаја, од предузећа до предузећа, ситуација је потпуно различита. Практично сваки пример промене власништва је прича за себе.

Од ситуација када нови власници сами зову архив и интересују се по питању својих обавеза везано за смештај, чување и евидентирање архивске грађе, до најтежих могућих облика уништења или шкартирања архивске градје и рег. материјала мимо сваке листе категорија рег. материјала и мимо знања надлежног архива.

Страни и наши власници и однос према грађи

Када су нови власници привредних субјеката из земаља западне европе више је таквих примера углавном сами зову архив ради успостављања будуће сарадње и интересују се за своје обавезе по питању чувања, смештаја и евиденције архивске грађе. Некако чини се да пошто долазе из добро организованих и уређених држава, где се зна ред у сваком погледу, једноставно имају друштвену свест на високом нивоу о значају архивске грађе, и схватају наш позив.

Као по правилу потпуно супротан случај је када су у питању својинске трансформације када су нови власници предузећа наши људи. Ту апсолутно нема бриге за архивску градју и она је углавном оно последње о чему они воде рачуна. Наилазимо током рада на најдрастичније примере намерног уништења архивске градје, отудјења, шкартирања регистратурског материјала на своју руку без икаквог писаног трага (записника о излучивању)…

Упозорење грађанима који долазе у архив и траже документа

Често се као проблем јављају и случајеви када нови власници купе само објекте неког пропалог предузећа које више не егзистира, а накнадно се у објекту пронађе архива тог бившег предузећа. Нове власнике уопште и не интересује та архивска градја него су нестрпљиви да је се што пре отарасе. Чак и када се новим власницима стави до знања значај и важност архивске градје они то прихватају као нужно зло које морају да прихвате и да о томе воде рачуна зато што постоје за њих „неки прописи“ који регулишу статус, смештај и начин евиденције архивске градје.

На неки начин би се могло рећи да је још најбољи епилог што се тиче наше службе и саме архивске градје у предузећима која се нису снашла у новонасталим околностима пословања, када се предузећа не трансформишу на успешан начин.

Онда се у највећем броју случаја после завршеног стечаја архивска грађа преузима од стране архива и нема те неизвесности шта ће се са њом десити и какав ће третман имати од стране новог власника. То је посебно важно када се ради о старој архивској грађи која има велику вредност , и за коју је најсигурније да је у архиву, уместо да буде препуштена на милост и немилост неком новом власнику фирме.

Примери који опомињу

Неколико примера представљају најтеже облике уништења веома вредне архивске грађе.

Пример фабрике намештаја “Жарко Зрењанин“ из Зрењанина , фабрике са вишедеценијском традицијом у којој није сачуван апсолутно ниједан дужни метар архивске грађе након што је она прешла у руке нових власника говори сам за себе.

Случај зрењанинске фабрике дувана која егзистира чак од прве деценије прошлог века, у којој је на волшебан начин потпуно нестала готово цела архива упозорава на самовољу нових власника на коју се мора одговорити на адекватан начин, али из ових или оних разлога архивима су често везане руке.

Међутим много су чешћи примери промене власништва у предузећима који су неретко праћени мањим или већим потресима, али се то није одразило на бригу, смештај, евиденцију и свеукупан однос према архивској грађи.

Примери добре праксе

Примери фабрике лекова “Југоремедије“, фабрике млека и млечних производа“Млекопродукта“, фабрике коже “Тоза“, фабрике радијатора “Радијатор“ говоре у прилог чињеници да је ипак много више случајева у којима се приватизација привредних субјеката није одразила на положај и статус архивске грађе у тим предузећима.

Обзиром да је масовна приватизација код нас каснила због догађаја из деведесетих година, могле су се извући поуке из земаља које су завршиле свој транзициони период, и искористити искуства са њихових примера приватизације предузећа и поступања са архивском грађом у таквим случајевима. Међутим пошто се наша земља још увек бави решавањем неких суштинских, државотворних питања није се ни могло очекивати да се може усресредити на решавање стања у нашој области (култури).

Закључак

Данас када су ове велике друштвене реформе укључујући и саму својинску трансформацију већ на измаку архивска служба је испратила сам процес онако како је у објективно датим околностима једино и могла. У општем стању друштвеног слома и разних трагичних догађаја који су нас не тако давно задесили, још се може и рећи да је уз ређе примере оштећења и уништења архивске грађе од стране нових власника приватизованих предузећа ипак у целини гледано архивска грађа опстала на терену и да је сачувана у безбедном стању.

На архивима је задатак да у наредном периоду наставе да инсистирају на афирмацији свог статуса и положаја у друштву и подизању друштвене свести о значају архивске грађе као једног од сведочанстава времена која су за нама и која ће бити за нама.

Приредио Петровград.орг

Поделите:
ОТАЦ ДУШАН ПОПОВИЋ – ПРВИ ВРБОВАЧКИ МОЛИТВЕНИ ХОД

ОТАЦ ДУШАН ПОПОВИЋ – ПРВИ ВРБОВАЧКИ МОЛИТВЕНИ ХОД

Свештеник Душан Поповић, старешина је цркве св. пророка Јеремије у Врбовцу надомак Смедерева. Недавно је организовано прво молитвено сабрање у част јунака Врбовачке битке из 1915. године. Мошти ових српских јунака изгинулих у тој бици налазе се у овој, цркви-костурници, јединственој у овом делу Србије. Дана 17. октобра 2019. године Црквена општина врбовачка организовала је успешно први „Врбовачки марш“,са кога вам Петровград.орг преноси обраћање оца Душана Поповића.

Молитвени ход у Малој Крсни

У славу српских јунака XI и XIX пука Шумадијске дивизије I позива изгинулих на Церјаку и Врбовачким косама у октобру 1915. године бранећи одступницу српској војсци, а желећи да никада више српске јунаке не покрије тама заборава као што се то десило у протеклим деценијама. То су били верни синови своје Цркве и своје отаџбине.

чудотворне иконе Богородице Пећке Краснице

У овој години када се обележава и осам векова постојања Српске Православне Цркве посебно смо желели да истакнемо значај тих верних синова своје Цркве, а њихова имена осим малог броја што је нама познато само Бог зна.

Народ одаје поштовање јунацима палим на Врбовачким косама

Због тога смо ове 2019. године, дана 17. октобра на празник Светог ратника Стефана Штиљановића организовали по први пут „Врбовачки марш“ од села Мале Крсне важног железничког чворишта и у Првом светском рату, одакле је немачка царска војска преко брда Церјак ушла у Шумадију.

Верни народ у молитвеном ходу

То није био класичан марш, то је био молитвени ход са Светим иконама, молитвом и духовним песмама. Ношена је копија чудотворне иконе Богородице Пећке Краснице, Часни Крстови и барјаци као и друге иконе.

Поклоници са Светим Иконама

За ту прилику било је у молитвеном ходу ангажовано неколико људи обучених у униформе наших војника из Првог светског рата, а на челу колоне био је коњаник са заставом, српском тробојком.

Униформе из Великог рата и Шумадинац

Црквена Општина Врбовачка која је организовала први Врбовачки марш не би могла организовати молитвени марш да није имала подршку људи који знају да цене жртве оних који су дали животе за веру и отачаство.

отац Душан дочекује вернике у порти

Посебна нам је радост да је у овом молитвеном ходу био присутан и сој и број, квалитет и квантитет. Код цркве спомен костурнице Светог Пророка Јеремије у Врбовцу тог дана окупило се око две стотине људи.

Жива црква Св. пророка Јеремије

После Свете Заупокојене Литургије био је пригодан програм, а сви учесници су били послужени војничким пасуљем који се у казанима тог дана спремао у порти.

Заупокојена Литургија и мали Шумадинци

Код  свих присутних видело се одушевљење што су учествовали у једном таквом догађају.

Спомен костурница XI и XIX пука Шумадијске дивизије I позива изгинулих на Церјаку и Врбовачким косама

Са жељом да тако буде и сваке наредне године, а трудићемо се да буде и боље.

Петровград.орг и http://kolubarskimars.rs/Onama.aspx

Поделите:
ПОВРАТАК ТРАДИЦИОНАЛНОГ НАЗИВА – ЦАРИБРОД

ПОВРАТАК ТРАДИЦИОНАЛНОГ НАЗИВА – ЦАРИБРОД

Уколико посланици Скупштине Србије усвоје Закон о територијалној организацији, Општина Димитровград промениће, односно вратити своје старо име у Цариброд. Општинско веће поднело је иницијативу о промени имена, коју треба да усвоје и одборници, а председник Општине Владица Димитров очекује да се закон усвоји до краја године, са измењеним називом пограничне општине.

Димитровград у ишчекивању повратка Цариброда

Дана 27. фебруара 1950.године на улицама Цариброда се окупило око 5000 људи и народни посланик Иван Караиванов. Лист „Глас бугара у Југославији“ је тим поводом забележио:

„Свечаност је била велика. Мали, пограничи град је био препун људи. Свуда су одјекивали повици, песме, играло се без предаха. Свечано окићени град личио је на вез, проткан хармоничним цветовима народних ношњи у којима је локално становништво било одевено. Изгледало је као да су улице тесне да приме све оне који дошли са најудаљенијих крајева границе како би са Димитровграђаима поделили радост, ту ретку радост, ретку част да њихов град и околина носе име великог сина бугарског народа – Георгија Димитрова“

Јосиф Стаљин и Георги Димитров

Одлука да Цариброд промени име у Димитровград била је несумљиво политичке, идеолошке природе и плод је дотадашње узајамне сарадње двају лидера, Јосипа Броза Тита и Георгија Димитрова. Цариброд је преименован у Димитровград директним Указом Владе НР Србије од 27. фебруара 1950.године. (Дакле може се рећи формално легално, за разлику од рецимо промене Петровграда у Банату у Зрењанин, где се процедура није поштовала а није било указа.)

Георги Димитров и Јосип Броз

Током више деценија, ово је био трећи покушај да се Димитровграду врати старо име, јер 1996. и 2004. на референдумима није добијена потребна већина на референдумима. Цариброд није бугарско, већ шопско, српско и старо словенско име места које нема идеолошке и националне конотације. Постоји и одлука одборника локалног парламента из 2015. године који су већински били за промену имена. Србија је ту одлуку тада била оценила као националистичку, пробугарску и није благонаклоно гледала на захтеве за повратком имена Цариброд.

Бугарски натпис на СО Димитровград

Став Савета бугарске националне мањине коју предводи др Ангел Јосифов је једнодушан са већином одборника. Актуални сазив СО у Димитровграду има 29 одборника, а окосница власти је СНС у коалицији са СПС. За одлуку о промени имена су гласали сви напредњаци, док је заменик председника Општине из редова социјалиста Зоран Геров рекао да ће се ова партија уздржати од гласања јер баштини име Димитровград и то је разумљиво. Предлог су подржали и самостални одборници, те писмено представници опозиционог Савеза за Србију.

Панорама места Димитровграда у Србији

Промена имена донеће и промену у личним документима, а председник каже да ће Општина која и иначе има скромна средства ипак из буџета покрити све новонастале трошкове. Обични грађани садашњег Димитровграда сматрају да имају и других пре свега економских проблема али њихове елите имају свест о значају имена и позитивно гледају на намеру да се њиховој општини врати стари назив који је у свакодневној употреби и данас.

Има ли правде за легитимни назив Петровград

Овим је највећи град средњег Баната Зрењанин, остао усамљен случај по административном називу, који баштини епоху комунизма у Србији, у епохи демократије и обнове палих националних историјских вредности, опстаје анахрони назив. Да ли ће то бити и заувек или ће Србија смоћи снаге да исправи ову неправду?

Петровград.орг

Поделите:
ХЕРОЈИ ИЛИ ЗЛОЧИНЦИ И ЊИХОВЕ БИСТЕ У ТРЕБИЊУ

ХЕРОЈИ ИЛИ ЗЛОЧИНЦИ И ЊИХОВЕ БИСТЕ У ТРЕБИЊУ

Потомци настрадалих у партизанским злочинима из више херцеговачких општина већ годинама протестују, због величања личности из Другог светског рата које не заслужују ореол хероја и ослободилаца који им је дао комунистички режим у СФРЈ.  Споменик палим борцима у борби против фашизма 1941-45. у требињском градском парку красе порушене па обнављане спомене-бисте добро познатих личности Саве Ковачевића, Драгице Правице и Влада Шегрта. Да ли се критички приступ делатности ових личности у српској историографији може сматрати ревизијом историје ? Да ли озлојеђени потомци жртава комунистичко терора могу да руше споменике убица? Како стићи до потребног помирења у српском народу?

Спомен комплекс у Требињу

Лева скретања или злочини партизана у Херцеговини

Партизанска убиства нису вршена тајно, без сведока, већ напротив, ту је ријеч о театралним убиствима, са пуно сведока, својеврсном „публиком“. (Радачки брег на Љубомиру, Јасеник код Гацка…). Актери тих злочина нису се скривали, већ истицали у убијању српских цивила, што је ратни злочин без преседана у историји Херцеговине. Ови злочини су раније тумачени да су почињени у циљу застрашивања српског народа, како би се прикључио комунистичком покрету. Данас се са сигурношћу може тврдити да су ови злочини вршени са циљем уништења српског народа, његовог националног и духовног (светосавског) идентитета. То потврђује и чињеница да се највећи део херцеговачких Срба после ових партизанских злочина прикључио Равногорском покрету – четницима и протерао партизане из источне Херцеговине средином 1942. године.

Пасија гробља по Херцеговини и Црној Гори

На позив локалног партизанског „руководства“ Оперативном штабу за Херцеговину, долазиле би тзв. „ударне чете“ „казнене експедиције“ које су уз спискове и препоруке локалног комунистичког вођства хапсиле и убијале локално становништво, које је било означено као „пета колона“ без разлике да ли се ради о људима, старцима, женама или малољетним лицима. Често би и сами локални комунисти учествовали у егзекуцијама. Та убиства су иницирала братоубилачку борбу између партизана и четника.

Да ли је за ликвидације знао Јосип Броз Тито

Најистакнутији партизани – егзекутори који су сејали смрт и вршили терор над српским народом Херцеговине били су: Сава Ковачевић, Петар Драпшин, Владо Шегрт, Димитрије Булајић, Љубо и Стево Ковачевић, Милија Станишић, Јован Вујичић, Милослав Алексић и многи други. Од партизанки које су учествовале у убијању Срба истичу се: Драгица Правица, Даница Ковачевић, Цмиљана Милошевић, Љубица Ивковић…

Савo Ковачевић херој или убица свештеника и рођака

Терор Саве Ковачевића над свештеницима и монасима Српске православне цркве почео је на Бадњи дан 1942. године. По наређењу Саве Ковачевића убијен је на Бадњи дан 1942. године јеромонах манастира Косијерево Теофан Бејатовић. По наређењу Саве Ковачевића убијен је на Благовести 1942. године јеромонах Гаврило Дабић из манастира Жупа код Никшића. По наређењу Саве Ковачевића убијени су у фебруару 1942. године свештеномонаси из манастира Дужи у Требињској Шуми: отац Николај – јеромонах манастира Дужи, отац Евгеније монах манастира Дужи, отац Петар монах манастира Дужи, отац Михајло монах манастира Дужи. Почетком марта 1942. године убијен је по наређењу Саве Ковачевића код села Брани до ђакон из манастира Дужи Дамјан Зотовић.

Сава Ковачевић и Љуба Тадић у филму „Сутјеска“

Сава Ковачевић хладнокрвно насрће и на своје крвне сроднике Ковачевиће. Он је наредио 15. јануара 1942. године да се побију на Грахову његови сродници: Ковачевић Новица, судија из Никшића, Ковачевић Блажо, учитељ из села Спила, Ковачевић Марко, земљорадник из села Спила, Ковачевић Мирко, земљорадник из села Спила…

Народ Требиња мисли да Савиној бисти није место у Херцеговини

Драгица Правица оверавала убијене сељаке

По наређењу Саве Ковачевића његови комунисти хватају Србе земљораднике из села Љубомира и доводе на Радачки бријег, 27. фебруара 1942. године. На Радачком бријегу хладнокрвно су убијени пред својом родбином и комшијама од стране комуниста: Атељевић Пајо, Буднић Тривко, Лечић Милован, Лечић Гаврило, Ковач Јово, Ковач Бранко, Ковач Јанко, Ковач Раде, Ковач Вељко, Ковач Видак, Ковач Гојко, Ковач Душан, Кашиковић Крсто, Кашиковић Никола, Мијановић Крсто, Милић Пајо, Поповац Раде, Сушић Перо, Сорајић Тривко, Сорајић Перо, Томашевић Обрад.

По њеном имену су назване школе у Србији

По убиству Срба – земљорадника из Љубомира, Драгица Правица прилази мртвим Србима и сваком од њих пуца из пиштоља у главу. Сава Ковачевић и Драгица Правица ожалошћене Србе присиљавају да поред убијених Срба играју и певају.

Народ Требиња мисли да су њени поступци били нечасни

Владо Шегрт херој или не покајани злочинац

Владо Шегрт починио бројне злочине над српским народом Херцеговине. У Билећком срезу убијене су: Мијановић Јела, Вукоје Драгица, Суџум Ката, Бошњак Илинка, Биберџић Стана, Биберџић Васа.

Жалио је Шегрт што није и више политичких противника побио

У Требињском срезу убијени су: Стијачић Петрана, Бабић Стоја, Мијановић Петра, Гудељ Мила, Вукаловић Драга, Вучковић Анђа, Џоџо Ружица, Путица Коса, Бубало Анка, Булајић Љубица, Пиџула Анка, непозната жена из Конавала.

Народ Требиња је рекао своје о непочинствима Шегрта

У Невесињском срезу његове жртве су: Вучковић Милева, Тепурић Стана, Чупковић Наталија, Жедијар Стојанка, Ђерић Крстиња, Марић Милица (Милица је била трудна. Убијена је марта 1942, зато што је била рођена сестра Петра Самарџића, једног од најистакнутијих вођа јунског устанка против усташа у Херцеговини 1941 године), Шаренац Јованка, Шаренац Стана (посљедње двије убијене у својој кући од бомбе коју су убацили Шегртови „пролетери“ 20. 02.1942)

У Столачком срезу убијена је: Беловић Софија,

У Гатачком срезу су убијене жене и девојке: Мучибабић Јела (у потиљак јој из пиштоља пуцала партизанка Љубица Ивковић), била тешко рањена и непокретна, касније убијена крампом, Гузина Лепосава (Љубица Ивковић је тешко ранила, али је преживјела), Грубачић Даринка, Вишњевац Сава, Зеленовић Тонка, Милинковић Миољка, Николић Стана, Николић Јована, Думнић Божана, Илић Аница, Тодоровић Риста.

Бисте оних комуниста који су часно ратовали су на свом месту

У Коњичком срезу: Лакатош Сузана. Оно што је Владо Шегрт радио у Невесињу фебруара и марта 1942. године, настављено је и пред сам крај рата, 14. фебруара 1945. године. Његова Десета херцеговачка „ударна“ бригада стријељала је 15. младих дјевојака – Невесињки, на основу лажних оптужби и спискова које је једна партизанска „обавјештајка“ доставила шефу ОЗН-е Десете херцеговачке „ударне“ бригаде. Тада је убијена и малолетна (седамнаестогодишња) кћерка Јеле Мучибабић – Рајка. „Ударници“ су тада стријељали и следеће девојке:

Зору Ковачевић, Наталију Гутић, Драгицу Васиљевић, Љепосаву Граховац, Загорку Колак, Смиљу Гудељ, Зору Чоловић, Драгу Вукотић, Милицу Бјелицу, Јованку Бурлицу, Рајку Банашевић, Борику Тешановић, Милицу Вучинић, Десанку Милошевић. По убиству наведених српских мученица, све су сахрањене у порти српске православне цркве у Невесињу.

Српски народ је био жртва идеолога друге Југославије

Према новијим сазнањима (Изјава Гојка Тепурића за Вечерње новости 2010. године) тада су још убијене и: Јованка Иванишевић, Десанка Васиљевић, Душанка Гутић и Јованка Самарџић.

Закључак

Стицајем историјских околности, починиоци ових злодела нашли су се на страни победника, и за своје злочине никада нису одговарали, већ напротив, проглашени су за тзв. „народне хероје“ па чак и оног дела српског народа кога су убијали. Како да потомци жртава и многи неутрални људи којима је стало до истине прихвате једнострану идеолошку слику историје коју су изградили комунисти у Српском народу за време власти једне партије и која и данас важи као аксиом у који се не сумња. Да ли се на даљем заташкавању злочина над неистомишљеницима у трагичном братоубилачком и Грађанском рату у Југославији 1941-1945 може градити будућност или је све то само тзв. „ревизија“ историје одлучите сами читаоци, већ према савести.

Извод из текста: http://slobodnahercegovina.com/istorija-o-kojoj-se-cutalo-drugo-lice-narodnih-heroja/

Поделите: