ПОВРАТАК ТРАДИЦИОНАЛНОГ НАЗИВА – ЦАРИБРОД

ПОВРАТАК ТРАДИЦИОНАЛНОГ НАЗИВА – ЦАРИБРОД

Уколико посланици Скупштине Србије усвоје Закон о територијалној организацији, Општина Димитровград промениће, односно вратити своје старо име у Цариброд. Општинско веће поднело је иницијативу о промени имена, коју треба да усвоје и одборници, а председник Општине Владица Димитров очекује да се закон усвоји до краја године, са измењеним називом пограничне општине.

Димитровград у ишчекивању повратка Цариброда

Дана 27. фебруара 1950.године на улицама Цариброда се окупило око 5000 људи и народни посланик Иван Караиванов. Лист „Глас бугара у Југославији“ је тим поводом забележио:

„Свечаност је била велика. Мали, пограничи град је био препун људи. Свуда су одјекивали повици, песме, играло се без предаха. Свечано окићени град личио је на вез, проткан хармоничним цветовима народних ношњи у којима је локално становништво било одевено. Изгледало је као да су улице тесне да приме све оне који дошли са најудаљенијих крајева границе како би са Димитровграђаима поделили радост, ту ретку радост, ретку част да њихов град и околина носе име великог сина бугарског народа – Георгија Димитрова“

Јосиф Стаљин и Георги Димитров

Одлука да Цариброд промени име у Димитровград била је несумљиво политичке, идеолошке природе и плод је дотадашње узајамне сарадње двају лидера, Јосипа Броза Тита и Георгија Димитрова. Цариброд је преименован у Димитровград директним Указом Владе НР Србије од 27. фебруара 1950.године. (Дакле може се рећи формално легално, за разлику од рецимо промене Петровграда у Банату у Зрењанин, где се процедура није поштовала а није било указа.)

Георги Димитров и Јосип Броз

Током више деценија, ово је био трећи покушај да се Димитровграду врати старо име, јер 1996. и 2004. на референдумима није добијена потребна већина на референдумима. Цариброд није бугарско, већ шопско, српско и старо словенско име места које нема идеолошке и националне конотације. Постоји и одлука одборника локалног парламента из 2015. године који су већински били за промену имена. Србија је ту одлуку тада била оценила као националистичку, пробугарску и није благонаклоно гледала на захтеве за повратком имена Цариброд.

Бугарски натпис на СО Димитровград

Став Савета бугарске националне мањине коју предводи др Ангел Јосифов је једнодушан са већином одборника. Актуални сазив СО у Димитровграду има 29 одборника, а окосница власти је СНС у коалицији са СПС. За одлуку о промени имена су гласали сви напредњаци, док је заменик председника Општине из редова социјалиста Зоран Геров рекао да ће се ова партија уздржати од гласања јер баштини име Димитровград и то је разумљиво. Предлог су подржали и самостални одборници, те писмено представници опозиционог Савеза за Србију.

Панорама места Димитровграда у Србији

Промена имена донеће и промену у личним документима, а председник каже да ће Општина која и иначе има скромна средства ипак из буџета покрити све новонастале трошкове. Обични грађани садашњег Димитровграда сматрају да имају и других пре свега економских проблема али њихове елите имају свест о значају имена и позитивно гледају на намеру да се њиховој општини врати стари назив који је у свакодневној употреби и данас.

Има ли правде за легитимни назив Петровград

Овим је највећи град средњег Баната Зрењанин, остао усамљен случај по административном називу, који баштини епоху комунизма у Србији, у епохи демократије и обнове палих националних историјских вредности, опстаје анахрони назив. Да ли ће то бити и заувек или ће Србија смоћи снаге да исправи ову неправду?

Петровград.орг

Поделите:
ХЕРОЈИ ИЛИ ЗЛОЧИНЦИ И ЊИХОВЕ БИСТЕ У ТРЕБИЊУ

ХЕРОЈИ ИЛИ ЗЛОЧИНЦИ И ЊИХОВЕ БИСТЕ У ТРЕБИЊУ

Потомци настрадалих у партизанским злочинима из више херцеговачких општина већ годинама протестују, због величања личности из Другог светског рата које не заслужују ореол хероја и ослободилаца који им је дао комунистички режим у СФРЈ.  Споменик палим борцима у борби против фашизма 1941-45. у требињском градском парку красе порушене па обнављане спомене-бисте добро познатих личности Саве Ковачевића, Драгице Правице и Влада Шегрта. Да ли се критички приступ делатности ових личности у српској историографији може сматрати ревизијом историје ? Да ли озлојеђени потомци жртава комунистичко терора могу да руше споменике убица? Како стићи до потребног помирења у српском народу?

Спомен комплекс у Требињу

Лева скретања или злочини партизана у Херцеговини

Партизанска убиства нису вршена тајно, без сведока, већ напротив, ту је ријеч о театралним убиствима, са пуно сведока, својеврсном „публиком“. (Радачки брег на Љубомиру, Јасеник код Гацка…). Актери тих злочина нису се скривали, већ истицали у убијању српских цивила, што је ратни злочин без преседана у историји Херцеговине. Ови злочини су раније тумачени да су почињени у циљу застрашивања српског народа, како би се прикључио комунистичком покрету. Данас се са сигурношћу може тврдити да су ови злочини вршени са циљем уништења српског народа, његовог националног и духовног (светосавског) идентитета. То потврђује и чињеница да се највећи део херцеговачких Срба после ових партизанских злочина прикључио Равногорском покрету – четницима и протерао партизане из источне Херцеговине средином 1942. године.

Пасија гробља по Херцеговини и Црној Гори

На позив локалног партизанског „руководства“ Оперативном штабу за Херцеговину, долазиле би тзв. „ударне чете“ „казнене експедиције“ које су уз спискове и препоруке локалног комунистичког вођства хапсиле и убијале локално становништво, које је било означено као „пета колона“ без разлике да ли се ради о људима, старцима, женама или малољетним лицима. Често би и сами локални комунисти учествовали у егзекуцијама. Та убиства су иницирала братоубилачку борбу између партизана и четника.

Да ли је за ликвидације знао Јосип Броз Тито

Најистакнутији партизани – егзекутори који су сејали смрт и вршили терор над српским народом Херцеговине били су: Сава Ковачевић, Петар Драпшин, Владо Шегрт, Димитрије Булајић, Љубо и Стево Ковачевић, Милија Станишић, Јован Вујичић, Милослав Алексић и многи други. Од партизанки које су учествовале у убијању Срба истичу се: Драгица Правица, Даница Ковачевић, Цмиљана Милошевић, Љубица Ивковић…

Савo Ковачевић херој или убица свештеника и рођака

Терор Саве Ковачевића над свештеницима и монасима Српске православне цркве почео је на Бадњи дан 1942. године. По наређењу Саве Ковачевића убијен је на Бадњи дан 1942. године јеромонах манастира Косијерево Теофан Бејатовић. По наређењу Саве Ковачевића убијен је на Благовести 1942. године јеромонах Гаврило Дабић из манастира Жупа код Никшића. По наређењу Саве Ковачевића убијени су у фебруару 1942. године свештеномонаси из манастира Дужи у Требињској Шуми: отац Николај – јеромонах манастира Дужи, отац Евгеније монах манастира Дужи, отац Петар монах манастира Дужи, отац Михајло монах манастира Дужи. Почетком марта 1942. године убијен је по наређењу Саве Ковачевића код села Брани до ђакон из манастира Дужи Дамјан Зотовић.

Сава Ковачевић и Љуба Тадић у филму „Сутјеска“

Сава Ковачевић хладнокрвно насрће и на своје крвне сроднике Ковачевиће. Он је наредио 15. јануара 1942. године да се побију на Грахову његови сродници: Ковачевић Новица, судија из Никшића, Ковачевић Блажо, учитељ из села Спила, Ковачевић Марко, земљорадник из села Спила, Ковачевић Мирко, земљорадник из села Спила…

Народ Требиња мисли да Савиној бисти није место у Херцеговини

Драгица Правица оверавала убијене сељаке

По наређењу Саве Ковачевића његови комунисти хватају Србе земљораднике из села Љубомира и доводе на Радачки бријег, 27. фебруара 1942. године. На Радачком бријегу хладнокрвно су убијени пред својом родбином и комшијама од стране комуниста: Атељевић Пајо, Буднић Тривко, Лечић Милован, Лечић Гаврило, Ковач Јово, Ковач Бранко, Ковач Јанко, Ковач Раде, Ковач Вељко, Ковач Видак, Ковач Гојко, Ковач Душан, Кашиковић Крсто, Кашиковић Никола, Мијановић Крсто, Милић Пајо, Поповац Раде, Сушић Перо, Сорајић Тривко, Сорајић Перо, Томашевић Обрад.

По њеном имену су назване школе у Србији

По убиству Срба – земљорадника из Љубомира, Драгица Правица прилази мртвим Србима и сваком од њих пуца из пиштоља у главу. Сава Ковачевић и Драгица Правица ожалошћене Србе присиљавају да поред убијених Срба играју и певају.

Народ Требиња мисли да су њени поступци били нечасни

Владо Шегрт херој или не покајани злочинац

Владо Шегрт починио бројне злочине над српским народом Херцеговине. У Билећком срезу убијене су: Мијановић Јела, Вукоје Драгица, Суџум Ката, Бошњак Илинка, Биберџић Стана, Биберџић Васа.

Жалио је Шегрт што није и више политичких противника побио

У Требињском срезу убијени су: Стијачић Петрана, Бабић Стоја, Мијановић Петра, Гудељ Мила, Вукаловић Драга, Вучковић Анђа, Џоџо Ружица, Путица Коса, Бубало Анка, Булајић Љубица, Пиџула Анка, непозната жена из Конавала.

Народ Требиња је рекао своје о непочинствима Шегрта

У Невесињском срезу његове жртве су: Вучковић Милева, Тепурић Стана, Чупковић Наталија, Жедијар Стојанка, Ђерић Крстиња, Марић Милица (Милица је била трудна. Убијена је марта 1942, зато што је била рођена сестра Петра Самарџића, једног од најистакнутијих вођа јунског устанка против усташа у Херцеговини 1941 године), Шаренац Јованка, Шаренац Стана (посљедње двије убијене у својој кући од бомбе коју су убацили Шегртови „пролетери“ 20. 02.1942)

У Столачком срезу убијена је: Беловић Софија,

У Гатачком срезу су убијене жене и девојке: Мучибабић Јела (у потиљак јој из пиштоља пуцала партизанка Љубица Ивковић), била тешко рањена и непокретна, касније убијена крампом, Гузина Лепосава (Љубица Ивковић је тешко ранила, али је преживјела), Грубачић Даринка, Вишњевац Сава, Зеленовић Тонка, Милинковић Миољка, Николић Стана, Николић Јована, Думнић Божана, Илић Аница, Тодоровић Риста.

Бисте оних комуниста који су часно ратовали су на свом месту

У Коњичком срезу: Лакатош Сузана. Оно што је Владо Шегрт радио у Невесињу фебруара и марта 1942. године, настављено је и пред сам крај рата, 14. фебруара 1945. године. Његова Десета херцеговачка „ударна“ бригада стријељала је 15. младих дјевојака – Невесињки, на основу лажних оптужби и спискова које је једна партизанска „обавјештајка“ доставила шефу ОЗН-е Десете херцеговачке „ударне“ бригаде. Тада је убијена и малолетна (седамнаестогодишња) кћерка Јеле Мучибабић – Рајка. „Ударници“ су тада стријељали и следеће девојке:

Зору Ковачевић, Наталију Гутић, Драгицу Васиљевић, Љепосаву Граховац, Загорку Колак, Смиљу Гудељ, Зору Чоловић, Драгу Вукотић, Милицу Бјелицу, Јованку Бурлицу, Рајку Банашевић, Борику Тешановић, Милицу Вучинић, Десанку Милошевић. По убиству наведених српских мученица, све су сахрањене у порти српске православне цркве у Невесињу.

Српски народ је био жртва идеолога друге Југославије

Према новијим сазнањима (Изјава Гојка Тепурића за Вечерње новости 2010. године) тада су још убијене и: Јованка Иванишевић, Десанка Васиљевић, Душанка Гутић и Јованка Самарџић.

Закључак

Стицајем историјских околности, починиоци ових злодела нашли су се на страни победника, и за своје злочине никада нису одговарали, већ напротив, проглашени су за тзв. „народне хероје“ па чак и оног дела српског народа кога су убијали. Како да потомци жртава и многи неутрални људи којима је стало до истине прихвате једнострану идеолошку слику историје коју су изградили комунисти у Српском народу за време власти једне партије и која и данас важи као аксиом у који се не сумња. Да ли се на даљем заташкавању злочина над неистомишљеницима у трагичном братоубилачком и Грађанском рату у Југославији 1941-1945 може градити будућност или је све то само тзв. „ревизија“ историје одлучите сами читаоци, већ према савести.

Извод из текста: http://slobodnahercegovina.com/istorija-o-kojoj-se-cutalo-drugo-lice-narodnih-heroja/

Поделите:
МУЗЕЈ ПРИСАЈЕДИЊЕЊА 1918. – БОРБА И ОСТВАРЕЊЕ ЈЕДНОГ СНА

МУЗЕЈ ПРИСАЈЕДИЊЕЊА 1918. – БОРБА И ОСТВАРЕЊЕ ЈЕДНОГ СНА

У  Музеју присаједињења 1918. у Новом Саду чувају се важни документи и предмети који сведоче о присаједињењу српских земаља Барање, Бачке, Баната и Срема Краљевини Србији који су се по први пут нашли обједињени на једном месту. Кроз музеј нас воиди помоћник директора, историчар и архивиста Зоран Вељановић.

Улазни хол музеја

Музеја присаједињења се и симболично налази у непосредној близини места где је на заседању Велике народне скупштине 25. новембра 1918. године српски политички првак Јаша Томић прочитао одлуку Срба, Буњеваца и осталих јужнословенских народа о присаједињењу Србији, а затим и срцем и главом изговорио чувену беседу:

Његово име, наочаре и звонце којим је умиривао делегате на скупштини заузимају централно место у музеју

„Јесмо ли добро урадили? Ако питамо срце, казаће учинили сте по мени, ако питамо памет, и она ће нам то казати…“

Српски великани у Угарској

Вељановић нам открива да су се Срем, Банат, Барања и Бачка, после вишевековне бурне и на моменте политички безизгледне борбе, најзад „присајединили“ матици Краљевини Србији. Банат је у тој борби играо нарочито значајну улогу, јер словенски и српски живаљ је од најстаријег доба живео у овој области, о чему је писао још Лубор Нидерле.

Ћилим ткан на широком банатском разбоју

Сви доступни документи, фотографије и предмети који сведоче о вековном сну Срба у Аустро-угарској о припајању Србији, а који су протеклих деценија били расути по разним музејима и архивима, приватним збиркама имају јединствену адресу. На 200 квадрата изложбеног простора у склопу постојећег Музеја Војводине у Дунавској улици изложени су артефакти на један савремен начин.

„Бој не бије свијетло оружје“

Музеј присаједињења, по речима директора др Драга Његована и његовог помоћника Зорана Вељановића, садржи више од 500 експоната и докумената који сведоче о борби Срба за присаједињење матици. Круна те борбе била је Велика народна скупштина у Новом Саду. У сакупљању грађе учествовали су сви наши архиви, музеји и Матица српска, али и породице учесника Скупштине.

др Славко Жупански и савремене технологије

Музеј присаједињења, је место где омладина може да стоји уздигнуте главе као место сусрета са српском страдалничком али и херојском прошлошћу. Место има национални значај и очигледно је трн у оку војвођанерском сепаратизму које није добронамерно према држави Србији али и историчарима у окружењу баштиницима лажног југословенства које је неговано као вид идеологије антисрпства у СФРЈ.

Већ бој бије срце у јунака

Комунистичка, хрватска националистичка и југословенска  идеологија, денационализације, нанеле су један заиста тежак ударац српској националној мисли, а многе од тих заблуда су разлог што тек сада имамо један овакав музеј.

Деспот Ђорђе Бранковић и његов народ између две силе

На један савремен начин у време дигиталне технологије, оживљава пред нашим очима историја коју су стварали храбри, часни и поштени људи. Ово је од данас место на којем и странци и наши људи имају осећај поштовања и поноса. Ту је и низ иновативних решења са ветринама приликом излагања музеалија који су заиста ефектни.

Више фиока на изложбеној ветрини

Ово је место, које је држава Србија основала са циљем враћања дуга онима који су нас вечно задужили својом борбом за слободу. Одлука о присаједињењу била је демократска сублимација вишевековних напора низа великана, од деспота Ђорђа Бранковића преко Светозара Милетића до Јаше Томића. Велики унук вожда Карађорђа Петар I и његова победничка Српска војска остварили су тај сан. Слава им!

Ослободиоц Петар I – горостасна историјска личност

Петровград.орг Вам топло препоручује обилазак овог музеја, који јесте камен међаш државности и идентитета Срба на овим панонским просторима.

Петровград.орг

Поделите:
ВЛАДИМИР БУРСАЋ: КОРАК КА ИСТИНИ О ГАРАВИЦАМА

ВЛАДИМИР БУРСАЋ: КОРАК КА ИСТИНИ О ГАРАВИЦАМА

Не треба дозволити  било какве даље злоупотребе са бројем жртава и идентитетом страдалих, јер их је до сада било и превише. Не дозволити употребу оваквих стратишта за дневно политичке потребе, потребе изборних кампања и даље заоштравање односа између два ентитета Босне и Херцеговине и између комшија различите националности.

На традиционалном помену жртвама Покоља за време Независне Државе Хрватске на Гаравицама сам био 2016.г. Тада сам упознао чланове Завичајног удружења “УНА“ из Бањалуке, који су 2010.г у Бањалуци организовали Први округли сто “Гаравице 1941.г“, издали “Зборник саопштења, свједочења и докумената о Гаравицама“[1] на 300 страна на српском и енглеском језику, обновили и од 2010.г сваке године организовали ово тужно и свечано окупљање потомака страдалих на Гаравицама, представника  јеврејске и ромске заједнице, свештених лица и по неког представника органа Републике Српске и Града Бања Луке који је обезбеђивао аутобуски превоз из Бањалуке до Бихаћа.

Људи попут Небојше Куштриновића, Бошка Стојисављевића, Бошка Кантара, Милана Крајиновића и других, су годинама у миру и тишини, организовали овај помен, обезбеђивали све потребне дозволе за јавни скуп и сагласност од кантоналних власти, Града Бихаћа и полицијске управе. Помен је организован у прву суботу након св.Илије, почетком августа тако да су сви заинтересовани унапред знали када ће се он одржати. Тај датум је изабран као спомен на  “Велики покољ“ како се у народу означавала кулминација убијања на Гаравицама од 27.07.-05.08.1941.г

Након помена 2017.г стижу обећања са највишег нивоа власти Републике Српске како ће страдање на Гаравицама ући у календар обележавања Владе Републике Српске и како ће га убудуће организовати кабинети и протокол Владе (Одбор за његовање традиције ослободилачких ратова). Помен 2018.г је због заузетих термина и обавеза власти, померен за септембар, организован у сред тадашње изборне кампање. Био је много богатији, са бином, озвучењем, билбордима, гардистима у свечаним униформама, много службених возила, службеницима Владе Српске и њених органа, од којих већина никада није ни чула за Гаравице нити зна шта се ту догађало.

Због свега овога и због тамо изреченог  помен је више личио на предизборни митинг, него на једно тужно и свечано окупљање ради сећања. Две су последице таквог развоја догађаја: прва је велика медијска бука и нелагода која се развила у медијима у вези одржавања Помена на Гаравицама ове 2019.г. Не добијање сагласности, тешке речи, међусобна оптуживања, претње, острашћени и нетрпељиви коментари грађана оба ентитета на саопштења, показују колико смо сви ми још далеко од разумног размишљања и поступања. Погоршање односа између два ентитета у БиХ, не бих ни помињао.

Друга последица је што многи који су раније долазили на Помен, чак и неки организатори, размишљају да не желе да буду пуки декор и украс на помену који ће организовати људи који долазе службеним возилима. Изгледа да људи схватају да је до сада било много манипулација са жртвама на Гаравицама и да не желе да буду део још једне манипулације.

О себи ћу рећи само још следеће: на Гаравицама су ми убијена двојица прадедова,  Никола Дивјак стар 53 године и Милан Бурсаћ стар 38 година. Тамо је страдало укупно 7 мушких глава из шире породице. За време целог рата 13 мушкараца из шире породице је изгубило живот, само један као борац и са пушком у руци. Давно сам схватио, да би се и мени исто догодило, да сам јула 1941.г живео у Дољанима. У суботу 26.јула 1941.г чланови усташког роја из села Ћукови (Анте из Жегара, Хилмић, Војић, Миралем Куленовић звани Шуњић) су у засеоку Луке, села Босански Дољани сакупили 18 мушкараца. Рекли су им да оду до Железничарске куће на Штрбачком буку да се упишу и да ће све бити добро. Сеоски поп, украјински унијат (претходни парох у селу је био Илија Тинтор чије мучење и страдање у Бихаћкој кули је забележено) је ове усташе данима доводио у село, водио их на црквени торања који је служио као осматрачница и никога из села није упозорио. Чак је људе упућивао да иду да се упишу.

Једини члан КПЈ у том тренутку у селу је био Адолф Челик, Словенац, минер, који је такође сваки пут дочекивао усташе и са њима се нешто договарао. Ни он никога није упозорио. Ухваћени људи су ноћ провели у Железничарској кући, која је имала телефонску везу са Бихаћем. У недељу 27.јула ујутру, возом је одведено 17 људи за Бихаћ. Једини од њих се вратио Павле Пава Машановић, будући политички комесар Прве бихаћке чете и Треће крајишке бригаде Николе Карановића. Враћен из Бихаћа, кажу људи. А Никола, Милан и њихови рођаци и комшије се никада нису вратили из Бихаћа. Доста о мени. Сада ћу говорити о Гаравицама.

Где су Гаравице?

То је простор западно и северно-западно од центра Бихаћа, удаљен свега 3-4 километра од центра града.  Тамо су се до априла 1941.г налазили природни канали и јаруге речице Клокот, леве притоке Уне, ливаде и шумарци. Тај предео је био у власништву породица добровољаца из Првог светског рата, али је одлукама НДХ, одузет без права накнаде и испражњен од житеља. Први убијени Срби у Бихаћу су били Солунски добровољци (Бојић Петар из Горијевца, са кућом на добровољачкој земљи у Луговима код Бихаћа је са двојицом комшија убијен између 27.априла и 01.маја 1941.г од стране Химзе Бишчевића из Заваља, и сва тројица су затрпани на  ђубришту војне касарне у Жегару).

На левој обали речице Клокота се налази Каменица (некада Карађорђево село) или Гаравице.  На десној обали Клокота се налазе Уљевите или Муљевите баре и омање брдо Главица на којем је данас комплекс споменичких скулптура. Још мало на исток, јужно од пута за Бихаћ, близу некадашњих кућа Бубала су Церавци. То су стратишта на којима су затрпани убијени Срби.

Шта су Гаравице?

Место за извршење смртне казне коју је изрицао Пријеки суд за Велику жупу Крбава и Псат са седиштем у Бихаћу. Овај суд је именован 17.јуна 1941.г и одмах ту ноћ је прва  група виђених бихаћких Срба (око 20 људи, ту су били председник Окружног суда, директор гимназије, лекари, инжењени, трговци) који су ухапшени почетком јуна месеца и држани у Бихаћкој кули, одвежена камионом на ликвидацију. Ови људи су убијени у Рисовачкој јами/пећини/греди, покрај села Рисовца, северно од Крњеуше. Наредне и следећих ноћи, камиони са затвореним Србима из Бихаћке куле су отпремани за Рисовац, оближња места или чак и Јадовно. Овај Преки суд представља само једну од институција власти НДХ на подручју Бихаћа.

Ову власт су предводили Велики жупан Љубомир Кватерник, стожерник за Босанску крајину Виктор Гутић, усташки логорник Бихаћа Петар Шимић, котарски предстојник (срески начелник) Бихаћа Јаков Џал, командири усташке сатније која је почетком јуна дошла из Херцеговине Енвер Капетановић и Иво Херенчић. Преки суд у Бихаћу 14.јула 1941.г добија нови састав у којем главну реч воде истакнути чланови усташке организације (Фердо Јенгић, Звездан Чулић, Петар Дујмовић, Петар Шимић).

Тек од тога тренутка, почињу извршавања смртне казне на Гаравицама. Свакога дана у Бихаћку кулу се доводе стотине Срба из околних села (сведок Мирко Турић[2] говори о 300-400 Срба довођених свакога дана), који након страховитог мучења, понижавања и батина, камионима ноћу бивају одвежени на Гаравице и тамо убијени. Већина жртава је довођена у Капетанову Кулу и зграду Бригаде у Бихаћу (званично затвори Судбеног стола Бихаћ), на превару уз објашњење да ће ићи на рад у Немачку, или да треба да учествују у јавним радовима поправке путева. Или да треба да се упишу за нешто, па ће све бити у реду, као моји Никола и Милан. Преки судови су судили по одредбама Законских одредби НДХ, суђења су била правна лакрдија, а једина казна коју су могли да досуде је била смртна казна стрељањем.

Стрељања на Гаравицама су почела средином јула (14.-19.07.), број стрељаних се свакодневно повећавао до времена устанка (27/28.07.) а “Велики покољ“ је трајао до 04. или 05.августа. Жртве су довођене из Бихаћке куле и других помоћних затвора (црква у Притоци например), али и директно из насељених места као Изачић,  Клокот, Вркашић, Бијело Брдо, Бугар, Грабеж, Грмуша, Клишевић, Притока, Дољани, Дубовско, Липа, Лохово, Врста, Јанковац, Теочак и друга.

Рад Преког суда и извршења смртних казни су настављена током августа све до почетка септембра када је Велики жупан Љубомир Кватерник смењен са положаја (11.09.). Смртна казна је морала да се изврши стрељањем. Сведоци који су побегли са стрељања (Раде Бубало из Личког Петровог Села,  Мирко Влаисављевић/Лакић из Жељаве), усташе које су учествовале у убијању (Јусуф Пашагић, Миркец Голубовић), као и житељи села Краље и Бакшаиш који су учествовали у копању и затрпавању ровова (Ћурић Живко[3],  Томо Јанковић) сведоче о стрељањима пушком или митраљезима. Људи су довођени из камиона везани жицом, у групама од по 10, постављани на ивицу ископаних ровова или природних канала, лицем окренути ка њима. Али сведоци  сведоче и о убијању ножем, крампом, маљем, чекићем и затрпавању полуживих људи земљом.

Србе на Гаравицама није убијала нека група лудака, у крв огрезле усташе, нека групица “дивљих усташа“, религиозних фанатика. То нису била убиства на мах, у афекту, из јарости, нека творевина лудачког ума коју није могуће појмити и разумети. Србе је убијао државни апарат НДХ, институције те државе, службена лица цивилних органа власти, тужилаштва, судских органа,  полицијских и војних јединица. Тај злочин је дуго планиран, веома добро организован, извођен хладно, прорачунато, систематично, неким инферналним (пакленим) следом и био је широко прихваћен од стране лојалног хрватског и муслиманског становништва.

Циљ је био да се прво уклоне сви мушкарци који могу да носе оружје и пружају отпор, старости од 15 до 70 година. Након тога је следило уклањање жена, стараца и старица, девојака и младића. На крају би са малолетном децом могли радити шта хоће. Могли су да их убију, или још боље да их предају “Каритасу“, који би их пописао, обукао, нахранио, сликао у малим усташким униформама, удомио у религиозне хрватске породице где им је промењен идентитет, а картотека са њиховим подацима је као случајно изгубљена. То је био план. То не смемо никада заборавити.

Колико људи је убијено на Гаравицама?

Нико не зна. Жртве никада нису пребројане. Прва сазнања о томе шта се дешава су потицала од људи који су побегли са стратишта. Чак и тим људима, када би се вратили у своја села, многи нису веровали. Из Бихаћа су 24.јуна протерани сви Срби (преко 1000) и Јевреји (било их је око 165).

У 24 италијанска камиона је потрпано људи колико је могло стати, остали су кренули пешице ка Кулен Вакуфу и Петровцу. То значи да током јула 1941.г у Бихаћу није било Срба, осим затвореника у Кули.  У Бихаћу је све време владао полицијски час, па оно  што је муслимански и хрватски живаљ који није учествовао у припреми терена, убијању или сахрањивању, могао чути су била ноћна митраљирања са леве обале Уне.

Оно што су свакога дана виђали у граду, су камиони пуни везаних људи који су стизали у Бихаћку кулу, и сваке ноћи одвожени ван града. Мушкарци су сакупљани на превару, па су укућани и родбина дуго веровали да су они живи. Многи су постали свесни истине тек у новембру 1942.г када је Бихаћ ослобођен, а своје тамо нису пронашли. Све бројке које се помињу од тада, које су писале на споменицима или помињане у књигама (12.000, 12-15.000, 14.500) су произвољне, одређене отприлике и потичу из следећа три извора:

1.“Дневник Владимира Дедијера“: “…Укупно је у срезу бихаћком побијено око 12.000 Срба, једном од највећих губилишта нашег народа…“

2.извештај Косте Нађа команданта Оперативног штаба за Б.Крајину Врховном штабу НОВЈ и ПОЈ од 4. новембра 1942.г (објављен у Зборнику Војно-историјског института у Београду, том 4. Књига 8.): “…Документ пронађен код једног заробљеног Хрвата, помиње 12-15.000 ликвидираних грко-източњака (ово је службени назив НДХ за Србе) у бихаћком срезу. Пронађен је и налог логорника Бихаћа усташком ројнику Рами Мелкочу, да се по налогу Великог жупана побију сви Власи и Влахиње од 16-100 година …“

3.Независни британски извор помиње бројку од 500 убијених цивила у околини Бихаћа.

У нашој историографији нису узимани за озбиљно немачки извори (Извештај немачког обавештајног центра Загорје о злочинима усташа 1941. и 1942.г, Злочини НДХ 1018.стр), који помињу да је у Западној Босни од успоставе НДХ до почетка октобра 1941.г процењени број жртава око 55.000 људи, жена и деце (Бихаћ око 8000 само на Церавцима, Крупа 3950 без Црног језера и села, Нови на Уни 4300, Приједор 1500 без села, Петровац 700, Кулен Вакуф 4500).

Такође нико озбиљно не помиње процене стручњака “Музеја АВНОЈ-а“ (управник Бранко Бокан[4]) из Бихаћа да је на Гаравицама убијено до 10.000 људи, од којих само 3000 из среза Бихаћ, а остали из Лике, Кладуше, Цазина, Крупе, Петровца, Кулен Вакуфа.

На Гаравицама су убијани само радно и војно способни мушкарци, међутим спискови објављени у магистарском раду Саиме Лолић који је одбрањен на Филозофском факултету у Сарајеву 2018.г, сведоче о убијању дечака и младића од 12, 13 или 16 година старости, затим стараца од 65, 84 или 90 година, па чак и једне жене из Злопољца старе 55 година. Изгледа да како је време одмицало, а лудило постајало све веће, нису се бирале жртве, већ су на ликвидацију слати сви затечени житељи по селима.

Да ли су Срби у Бихаћу убијани само на Гаравицама? Претходно је речено да су први Срби из Бихаћа на убијање вођени до Рисовца. На ширем подручју Бихаћа постоји преко 20 других стратишта: Делића јама у Заваљу  (више од 800 жртава), Перанића драга код Заваља, шума Дебељача код Скочаја (68), Горјевац (само 29.августа 72 особе), јама Јасиковача код Боричевца (преко 900), њиве око Хргара (око 150), Калати код Кулен Вакуфа (220), Кулен Вакуф (950), Забаре и Чаире код Рипча (преко 90), Сплавак код Великог Скочаја (137), шума Осој код Врсте (850), Црно језеро код Крупе (2000?) и др. Има сведочења која тврде да су међу првим Србима убијеним  на Гаравицама били житељи Личког Петровог Села и околине Плитвица. Они су довођени у околину Бихаћа, држани затворени у такозваним Микуљановим шталама и потом убијани на Гаравицама.

Заташкавање истине и манипулације са бројем и идентитетом жртава

Истина је да је Моша Пијаде у току Бихаћке републике 1942.г, основао комисију која је добила задатак да прикупи доказе о злочинима над Србима у овом крају. Након суђења, одређен број наредбодаваца и извршилаца убистава је осуђен и стрељан. Помиње се чак око стотину људи (Хусеин Ибрахимпашић градоначелник Бихаћа, Петар Дујмовић члан Преког суда, Мехмед Алтић заменик Мире Матијевића, Јусуф Пашагић извршилац убистава и многи други).

Скоро ништа се не зна о суђењу и стрељању усташких злочинаца које су извршиле италијанске снаге након враћања у Бихаћ (у склопу повратка у своју Трећу окупациону зону) крајем септембра и током октобра 1941.г. Оно што је сакривено од историје је да су многи учесници у овим догађајима наставили нормалан живот и радили у комунистичким органима током Бихаћке републике и након завршетка рата. Примера је много: Смаил Делић (од 28.08.1941.г заменик председника Преког суда у Бихаћу, дочекао партизане у Бихаћу 04.11.1942, први председник НОО/цивилни орган комунистичких власти КПЈ у Бихаћу за време Бихаћке републике), Садик Ћехајић (правник из Бихаћа, заменик члана Преког суда у Бихаћу од 28.08.1941.г, након рата био судија, умро као пензионер у Бањалуци,), Миралем Омер Куленовић-Шуњић (мог прадеду Милана Бурсаћа везаног за руке водио путем ка Уни “да се упише“, преживео рат и живео у Сарајеву као обичан грађанин).

Резултати рада Земаљске комисије за испитивање злочина окупатора и њихових помагача за Босну и Херцеговину (основана почетком јула 1944.г, почела са радом новембра 1944., престала са радом 01.11.1947.г)  и њене подређене Окружне комисије за Бихаћ (секретар или председник Алија Бузаљко) и Градске комисије за Бихаћ, никада у целости нису објављени. Дошле су године братства и јединства, потом сукоба са Информибироом, раскида са Совјетским Савезом, јачања федералних јединица у оквиру Југославије и њихових партијских олигархија које су имале веома различите циљеве. Дедијер је тек 1990.г признао да су забрану испитивања логора у Јасеновцу успоставили још Хебранг и Крајачић, а преузео је Бакарић. Слично је било и у Босанској Крајини.

Из тог периода потиче први скромни споменик на Гаравицама, постављен 27.јула 1949.године (на годишњицу устанка), десно од пута (локација Гаравице/Каменица) који је делимично објашњавао шта се ту догодило: “Народ среза и града  Бихаћа подиже овај споменик, као трајну успомену на 12.000 невиних, звјерски убијених Срба од усташких злочинаца у времену јуна 1941. до септембра 1941.г. Нека је слава и трајна успомена палим жртвама“. Каже се да је 12000 Срба зверски убијено од усташких злочинаца. Шта међутим, не ваља код овог споменика? Он је био толико скроман, да су поједини сеоски споменици тога типа, са десетак имена страдалих бораца или цивила били већи од њега. Као да су се они који су га подизали стидели што то раде, па су правили што мањи споменик, или није било дозвољено да се направи већи споменик.

Потпуно је несразмеран ономе на шта подсећа. Даље, постављен је поред само једне од три групе стратишта око реке Клокота. Остала стратишта нису обележена и полако су тонула у заборав. Даље, на њему нема ниједног имена, већ само бројка од 12000. Друг Дедијер је тако написао у свом Дневнику. Даље, каже се да су убијање вршили усташки злочинци. Као да је циљ био да се пажња и сећање за све страдале у околини Бихаћа веже  само за ово једно стратиште-Гаравице, затим да се број жртава умањи што је више могуће и да се пажња скрене само на неке безимене усташке злочинце, као да су они на своју руку убијали. Ово изгледа као први корак у релативизовању жртава, њиховог броја, идентитета и разлога смрти, обесмишљава све оно што се догодило и нашу историју доводи  до непрепознатљивости.

Породица Поздерац је након Цазинске буне 1950.г потпуно преузела власт и утицај у овом делу Босне, а Бранко Микулић као активни припадник Домобранства НДХ  до 1943.г,  је утицао да се у Босни и Херцеговини не спроводе, па чак и забрањују испитивања о броју жртава као и да се уклањају и уништавају документи о злочинима НДХ. Рушење гробаља, плоча и натписа о злочинима НДХ се догађа по Босни, па се у то време (крајем 60-их година 20.века) дешава да се и овако мали и скроман споменик, супротно здравом разуму, склања и одлаже у двориште Капетанове куле у Бихаћу. Више од деценије не постоји никакво обележје ових стратишта.

Од  1966.г  општина Бихаћ планира да на 22 хектара подигне спомен парк жртвама фашистичког окупатора. Ово је следећи корак у манипулацији стратиштима, јер се пажња сада помера са неименованих усташа на неке фашисте односно италијанске окупаторе.  Као да су људе ту убијали Италијани или неки окупатори. Понављам да су Италијани, по повратку у Бихаћ због устанка, осудили и стрељали неке организаторе и извршиоце убистава, да би умирили устанак Срба у Крајини.

Решење спомен парка је реализовао проф.Богдан Богдановић, а комплекс је отворен 1981.г. Програмски и идејни манифест аутора, поруке “живот је јачи од смрти, правда јача од злочина, љубав од мржње“ и чињеница да нису истакнута никаква национална или социјална обележја, овај спомен-комплекс чине општим, без назнака шта се ту догодило, које ту страдао, ко је наредио и спроводио убијање, колико људи је ту завршило свој живот и где се налазе њихови земни остаци. Петнаест камених громада је направљено од камена бихацита, истог материјала од којег је направљена Капетанова кула у Бихаћу. Овакав комплекс је даљи корак у манипулацији, јер се у заборав даље гурају све три групе стратишта, а пажња је на брдашцу Главица, које се налази са супротне стране речице Клокот од Гаравица.

На овом брду није било стратишта, већ се један њихов део налази испод тог брдашца. Ово брдашце је служило или као место за пушкомитраљезе за стрељање или као бедем према коме је пуцано, да меци и рикошети не би завршавали по кућама у Бихаћу и предграђима, што се дешавало.

Позната је анегдота са састанка Хакије Поздерца са новинарима пред отварање Спомен комплекса, како би се  договорили шта да извештавају. Поздерац је новинарима сугерисао да напишу како су “у Гаравицама уморени Срби, Хрвати и Муслимани“. Када је новинар Радија Велике Кладуше приговорио да су ту убијани само Срби, Поздерац је променуо формулацију и настало је компромисно решење по коме је “у Гаравицама убијено дванаест хиљада родољуба“.

Коначно,  1986.г је постављен камени споменични блок рад хрватског вајара Владимира Херљевића, са текстом: “На подручју спомен парка Гаравице, лежи дванаест хиљада жртава са подручја Босанског Петровца, Цазина, Слуња, Босанске Крупе, Велике Кладуше, Титове Коренице, Доњег Лапца и Бихаћа које су на овом мјесту зверски побиле усташе од јуна 1941. до новембра 1941.г. Споменик подижу збратимљени народи Лике, Кордуна и Босанске Крајине 1986.године“.  Опет скретање пажње на погрешну страну и манипулација са стратиштима. Само 5 година након тога је почео нови грађански рат.

Године 2011., Културни пејсаж-Спомен парк жртава фашистичког терора Гаравице, је претворен у Национални споменик Босне и Херцеговине.  Споменички комплекс због небриге пропада и зараста у шибље, на месту страдања Каменица/Гаравице је  подигнута  бензинска пумпа, а оближњи мештани почињу да саде поврће у сред комплекса.  Капетанова кула у Бихаћу је од 2007.г проглашена Националним спомеником БиХ, и тренутно је у току њена делимична обнова.

Шта нам је чинити?

Не сме се дозволити да страдање Срба у ширем подручју Бихаћа падне у заборав. Оно што је обавеза нас потомака је да се коначно састави списак жртава по именима и презименима, за свако стратиште и за свако насељено место на ширем подручју Бихаћа. На сваком таквом месту подићи видно обележје у виду табле, крста, плоче са именима страдалих. Јасно именовати организаторе и извршиоце убистава.

Заштитити земне остатке настрадалих од природне ерозије (поплаве, бујице, клизишта). Спречити грађевинске радове на местима где су стратишта и подизања привремених и сталних привредних и стамбених објеката.Извршити судско-антрополошка и судско-медицинска истраживања масовних гробница, у циљу узимања узорака, и њиховог повезивања са живим потомцима страдалих.

Не дозволити  било какве даље злоупотребе са бројем жртава и идентитетом страдалих, јер их је до сада било и превише. Не дозволити употребу оваквих стратишта за дневно политичке потребе, потребе изборних кампања и даље заоштравање односа између два ентитета Босне и Херцеговине и између комшија различите националности. Гаравице су се догодиле српском народу,  али ми морамо учинити све ДА СЕ НИКАД НИКОМ ГАРАВИЦЕ ВИШЕ НЕ ДОГОДЕ.

На том великом послу, који је још увек испред нас, морају се ујединити све институције нашег народа: Српска православна црква са својим епархијама Бихаћко-петровачком и Горњо-карловачком, Музеј геноцида из Београда, научна заједница, органи власти и службе Републике Српске и Републике Србије, бројна удружења поштовалаца жртава, ентузијасти и аматери који се баве овим темама. Видимо се на Гаравицама!

[1]           “Зборник саопштења, свједочења и докумената о Гаравицама“ Завичајно Удружење “Уна“, Бањалука, 2010.г

[2]           Мирко Турић “Од фашистичке окупације до бихаћке Куле 1941.“ Зборник Подгрмеч у НОБ, Књига прва, стр.180-203

[3]           Саима Лојић “Бихаћ и околина у Другом свјетском ратупрема извештајима Комисије за испитивање злочина окупатора и њихових помагача“, Филозофски факултет Сарајево, 2018. Магистарски рад

[4]           Бранко Ј.Бокан “Први крајишки НОП одред“, Београд, 1988.

Преузето са сајта: Jadovno.com

Поделите:
ПРАЗНИК ПОКРОВА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

ПРАЗНИК ПОКРОВА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Српска Православна Црква празнује Покров Пресвете Богородице. Црква созерцава догађај када се Богородица током богослужења јавила народу окупљеном на молитви. Догађај се одиграо у 10. веку на свеноћном бденију у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду.

„Радуј се Радости наша и прекриј нас од сваког зла часним омофором твојим“.

Јављање Богородице вернима

Догађај који црква празнује догодио се 14. октобра 911. године, у време ромејског цара Лава Мудрога (Философа).

Било је то свеноћно бдење у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Црква је била пуна народа, а негде у позадини стајао је свети Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем.

У четири сата после поноћи, угледао је свети Андреј Пресвету Богородицу са распростртим омофором (покровом) изнад народа, као да том одећом покрива народ. Била је одевена у златокрасну порфиру и блистала окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама.

Свети Андреј показа руком Епифанију и упита га да ли и он види “Царицу и госпођу, како се моли за сав свет“, што Епифаније зачуђен потврди.

Након тог догађаја отпочело је празновање Покровице које созерцава тај тренутак.

Обичаји и веровања на дан Покровице

Многе жене које немају децу посте пред празник Покровице како би се причестиле на дан празника. Притом се моле да им подари Богородица услиши жељу да имају дете. Оне које имају децу моле се Богородици за њихово здравље.

Сви који верују у Богородицу и обележавају Покров Пресвете Богородице на овај дан обавезно треба да изговоре речи:

„Радуј се Радости наша и прекриј нас од сваког зла часним омофором твојим“.

Кога Богородица прекрије својим покровом он постаје невидљив за зле духове и нечастиве силе.

Петровград.орг

Поделите: