ДР НИНОСЛАВ КАЧАРИЋ – ДОПРИНОС ВЕРСКЕ НАСТАВЕ МОРАЛНОСТИ МЛАДИХ

Недавно је у оквиру трибинског програма Културног центра у Зрењанину одржана трибина на тему: „Допринос верске наставе моралности младих“. Предавач је био Протојереј Др Нинослав Качарић, парох при храму Ваведења Пресвете Богородице у Зрењанину. Предавач је до сада био задужен за организацију верске наставе и писање уџбеника из верске наставе у Епархији банатској (Вршац) Српске Православне Цркве. Доносимо уводни део обимне докторске дисертације, на ову тему, уз сагласност аутора.

Демократске промене почетком 21. века отвориле су могућност традиционалним верским заједницама на територији Републике Србије, а међу њима посебно Српској православној цркви (по броју својих чланова највећој верској заједници), за остваривање њене мисије у школском систему, као и за утицај на морално васпитање и живот младих. Иако се мало аутора на нашим просторима бавило темом религијског образовања, за теоријску основу овог рада су могла послужити схватања о моралности познатих филозофа и психолога који су се бавили развојем моралности, као и педагошка схватања о подстицању развоја моралности, те методолошки начини проучавања моралности и моралног васпитања код нас и у свету. Филозофи, педагози и психолози су на свој начин доприносили упознавању моралног развоја и начина формирања моралне особе, али ипак, нису сви имали јединствен став нити су се сви бавили развојним ступњевима који су значајни за морално васпитање, и који, у једном делу, одговарају овом истраживању, него се то кроз историју мењало. Међутим, све то је ипак у извесном смислу само део онога чиме се бави верска настава, односно део који се односи на есхатолошку моралност је на известан начин индиректно дотицан у филозофској и психолошкој литератури.

Намера овог рада јесте утврђивање у којој мери верска настава утиче на моралност младих, кроз испитивање повезаности сета религиозних и сета моралних својстава са индикаторима остварења моралности, односно утврђивање нивоа моралности младих који похађају верску наставу.

Као репрезенти моралних својстава одабрани су: 1. интегритет (поступање у складу са принципима, вредностима и уверењима, причање истине, залагање за оно што је исправно, испуњавање обећања), 2. одговорност (преузимање одговорности за личне изборе, признавање грешака и пропуста, прихватање одговорности за служење другима), 3. саосећање (активна брига о другима), 4. праштање (спремност на праштање сопствених грешака, спремност на праштање туђих грешака).

Поред тога што се у овом раду настоји да се емпиријским путем пронађу и пруже одговори на поменуто питање феномена односа религиозности и моралности као ефеката верске наставе, налази истраживања имају и практичне импликације на организацију верске наставе. У истраживању су постављени задаци да се утврде систем вредности, морални ставови и ниво есхатолошког узрастања младих који похађају верску наставу, као и да се утврде фактори који доприносе моралном васпитању у верској настави. Основна претпоставка односи се на то да млади који похађају верску наставу имају развијену моралност, а посебне хипотезе на то да млади који похађају верску наставу имају хришћански систем вредности и позитивне ставове према хришћанском моралу, те да верска настава статистички значајно доприноси есхатолошкој моралности младих.

Истраживање је спроведено међу испитаницима основношколског узраста (7. и 8. разреди) и средњошколског узраста (3. и 4. разреди), јер се на овом узрасту остварује диференцијација и актуелизација потенцијала, кроз јасне назнаке владања садржајима одређене области и креативне продукције у неком социјално релевантном облику. Завршни разреди основне и средње школе подразумевају присуство високих способности кроз специфичне домене и области знања, уз профилисана и конзистентна интересовања за друштвено-моралне проблеме, преиспитивање исправности правила понашања и закона који се младима намећу од стране породице или вршњака, као и могућност апстрактног мишљења. (Coleman & Cross, 2001). Узорак је невероватносни, пригодни – групни – према узрасту, па је начин узорковања обухватио и елементе стратификованог узорка. У оквиру три стратума, упитником је испитано 446 ученика основних и средњих школа са територије Епархије банатске.

Од значајнијих налаза издвајају се:

– у систему вредности младих уочава се да су љубав и чистота срца најреспектованије врлине, да већина испитаника има негативан однос према истополним браковима, те да страх од казне диктира морално понашање, а интернализација још увек за основу има спољашњи ауторитет, што указује на хетерономни степен развоја моралности, док разлике између пола, места обитавања и узраста нису значајне;

-у вери и есхатологији младих уочава се аспект есхатолошке моралности који је на високом нивоу, будући да испитаници поимају Бога као живу и конкретну Личност Господа Исуса Христа присутну у Цркви Духом Светим, а однос са Њим кроз љубав, веру, молитву и конкретно учешће у Светој литургији као икони Царства Небеског доживљавајукао пресудан за остварење Боголикости, док Вечни живот представља васкрсење мртвих у другом доласку Христовом и остварење узвишене моралне личности. Разлике између пола, места обитавања и узраста испитаника, у погледу узрастања у есхатолошком аспекту моралности, говоре у корист старијих испитаника, женског пола, из градске средине;

-у доприносу верске наставе моралном формирању личности увиђа се да су вера у Бога и жеља да се верски образују главни разлози опредељења испитаника за похађање верске наставе, да је личност вероучитеља од великог значаја, а њен допринос зависи од познавања садржаја које преноси ученицима, да је најзначајнији начин извођења верске наставе путем посета Светим храмовима и учествовања у црквеним богослужењима, уз тумачење смисла црквених празника и богослужбених радњи, док су најмање значајне информационо-комуникационе технологије. Практична педагошка импликација ових налаза јесте посвећивање посебне пажње кадровском потенцијалу.

Цео рад др Нинослава Качарића можете погледати овде:http://ff.uns.ac.rs/studije/doktorske/uvid_javnosti/NinoslavKacaricDisertacija.pdf