Беседа изговорена на представљању нове књиге Ненада Гугла „Живео сам хиљаду година“ у организацији Светосавља у Народном музеју у Зрењанину, у среду, 7. Јуна 2023 године Господње.
Помаже Бог и добро вече!
Уважени Г. Председниче Хуманитарне организације „Светосавље“, поштовани Г. Ненаде, уважени представници градских институција културе, просвете и образовања, здравства, Црвеног крста, драга браћо и сестре, драги пријатељи,
Ја ћу вечерас говорити о хришћанским, па и светосавским поукама из романа Ненада Гугла. Ставићу аценат на причу, коју можемо назвати „Бог ће се постарати“. (Налази се у глави VI).
У причи „Бог ће се постарати“ наш Ненад из уста лекара Класа Питерсона, открива свом великом пријатељу – сликару Рембрандту велику тајну уметности и живота након које Рембрандт заиста и постаје велики сликар.
Уметност може означавати произвођење лепог, подражавање стварности, давање облика стварима, експресија, изазивање естетског доживљаја… Сам израз је настао од латинске речи ars, односно превода грчке речи tehne, а у стара времена је подразумевао умеће израде неког предмета и сваку сврсисходну делатност, занате и науку. Уметност је одређивана као имитација природе (код Грка), форма одражавања и сазнавања стварности (Леонардо), слободна и безинтересна делатност (Кант), облик самосвести духа и објективизације човека (Хегел), стварање по принципу лепоте (Маркс), свесна илузија или обмана (Ланг), интројекција или пројекција осећања (Липс), индиректно задовољавање потиснутих жеља (Фројд), смисаони феномен, односно симбол (Лангер), језик којим се саопштавају вредности (Морис), начин испољавања самосвести човечанства (Лукач), порука коју преноси информација (Мол)… (Узелац, 2011).
Гугл, придружујући се размишљањима великана светске философске мисли, говори о „архитектури истине“ коју кад човек упозна и усвоји, може да гради у свом животу шта годи пожели. Гугл каже да сваки човек има, не један већ четири пара очију али да нажалост, најчешће уме да види само са једним паром, и то оним најнижим. Да би својим читаоцима појаснио како функционишу све ове очи, искористио је библијску причу о Авраму и Исаку.
Маестрално прави четири верзије ове приче из угла сва четири пара очију којима човек може да гледа и на крају поентира да када човек гледа четвртим паром очију, очима вере, он се често чини као да нема разум, међутим, силом очију вере, он се понаша тако што је разумнији од свих разумних, а када се отворе очи вере, тада се отвара и ум вере и дух вере и што је још битније, отара се срце вере. А срце које верује је најмоћнији покретач на свету и човека који има овакво срце, не може да заустави ништа но овоме свету!
Ево једног дела из романа:
„Да би ти се отвориле те очи, мораш да верујеш у оно што сликаш, да верујеш толико, да сам улазиш у сцену, уживљавајући се у улогу неког свог
протагонисте са слике, позивајући публику да ти се у томе прикључи да се и сами уживе у догађај који се одвија на платну. Са друге стране, у оно што радиш, увек уложи целог себе. Као што треба да увучеш људе у оно чиме се бавиш, пре тога у то мораш да увучеш самог себе. То значи „буди увек концентрисан“. Концетрат себе увек уложи у оно чиме се бавиш. Буди присутан. У свако своје дело, и у сваки свој поступак укључи ум, срце, снагу, дух. Бити укључен цео у нешто, значи веровати. Ако ниси концентрисан, ако не гледаш очима вере, никада нећеш моћи себе да изразиш на највиши могући начин.“
Све ово потсећа на део Христове Беседе на Гори, када каже: „Блажени чистим срцем, јер ће Бога видети“.
Чистота срца као пут и добар начин боговиђења јасно показује потребу нашег делатног учествовања у радости вере. То није просто примање информација и беспоговорно пристајање на диктиране услове. Ради се о делатном усхођењу, где речи: „Зато љуби Господа Бoгa cвoгa из cвeгa срца cвoгa и из све душе своје и из све cнaгe своје“ (5. Мојс. 6, 5) указују на потребу живог и стваралачког искуства којим се превазилази само декларативно пристајање. То није само признање да постоји Бог као неко ко служи нашим жељама и потребама, и кад Га ми не тражимо остаје далеко, незаинтересован за нас — осим кад треба да награди или казни, заправо потврди нас једне пред другима. Нажалост, није мали број оних којима Бог само понекад треба, и који верују у Бога, али га не воле, а не воле ни другога човека. Оптерећени собом и својим потребама сами себи смањују окоглед и видокруг, не виде даље од своје потребе. На овај начин човек сам себи самовољно ускраћује боговиђење, јер сам у себи богује боготворећи оне који су по његовој вољи и сатанизујући другачије од себе. Та мржња затвара срце и заклања виђење љубави Божије, и тада је човек немоћан за веру, а немајући човекољубиву веру не може да буде ни богољубив. Самолишава се, јер „који не љуби брата cвoгa Koгa види, како може волети Бoгa Koгa није видео“ (1. Јн. 4, 20). То је веома опасно стање које захтева преумљење, како би свако стварно могао достићи веру којом се „чврсто држи Невидљиво као да гa види“ (уп. Јевр. 11, 27). Псалмопојац сведочи да су благословени сви они који траже Господа, јер ће „стајати пред лицем Божијим“ (уп. Пс. 24, 6), а апостол љубави, Јован Богослов, додаје: „Љубљени, сада смо деца Божија, и још се не откри шта ћемо бити; а знамо да кад се открије, бићемо слични Њему, јер ћемо Га видети као што јесте“ (1. Јн. 3,2). Све ово нам је јасно када знамо да „Бoгa нико није видео никад: Јединородни Син који је у наручју Оца, Он Га објави“ (Јн. 1,18). Значи, Богочовек је гарант сигурности боговиђења и богоопштења у стварности богојављења, које се заснива на неоспорној чињеници: „Велика је тајна побожности: Бог се jави у телу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповеди се незнабошцима, вepoвa се у свету, вазнесе се у слави“ (1. Тим. 3, 16). Дакле, „Он први заволе нас“ (уп. 1. Јн. 4, 19), и све у богочовечанском односу почива на томе да се Бог први јавља, даје и позива, а човек прима и одазива се, види Онога који се јавља, открива се, а не скрива се. Због тога и можемо да га видимо, јер Он се нама јавља, али то постаје стварност само онда кад ми покажемо зрелост вере, заправо чистоту срца. Само треба знати да та чистота није умишљено чистунство, него је стално уподобљавање љубави Божијој.
Правећи дигресију између овог дела романа Ненада Гугла и педагошких мисли Светога Саве, навешћу савете који могу човека држати на правом путу, на правом животном курсу и у благословеном животном стилу.
Свети Сава није посматрао човека као индивидуу изоловану од других људи, већ као живу личност у заједници – монашкој, породичној, Црквеној, народној или државној, у којима сваки члан има своје обавезе и дужности и треба да их испуњава не ропћући, не избегавајући их, не штетећи заједници својим нерадом или лошим радом. Тек у заједници човек испољава и показује не само врлине него и мане, не само оно што је добро, него и оно што треба да мења и поправља. На животном путу којим човек иде, нису довољне празне речи, него чврста вера, конкретна дела, добри поступци, добро понашање и добар однос према Богу и људима. Говорећи о монасима, њиховом животу, понашању, међусобним односима, односу према Богу, Цркви, према старијима и по годинама и по чину у манастирској хијерархији, Свети Сава често наводи врлине које би требало да их красе, а то се може односити и на све нас данас. Као врлине он наводи: 1. љубав, као основа свих осталих врлина: „Љуби Господа Бога свога… Овако вам заповедам да љубите један другога, као што ја вас заволехˮ; 2. „Малодушне подржавајˮ; 3. трпи и „опраштај скрушеног срцаˮ; 4. „богољубно испуњавај све што Господ заповедаˮ; 5. „буди раван са свимаˮ; 6. буди смирен и саосећајан; 7. веруј; 8. „буди частанˮ; 9. „ништа није од преданога нама немоћно или да не може да се исправљаˮ; 10. „никада да поштујемо оно што шкоди, а да обилазимо оно што спасаваˮ; 11. „лењив није никад постигао победу, нити је ко год спавајући и сањајући постигао победу свога ратнога непријатеља; оних су победни венци који добро трче, који се труде, који се боре, који издрже трудове од борбиˮ; 12. „кроз многе невоље, каже Господ, ваља вам ући у Царство небескоˮ; 13. „боримо се, трпимо, подносимо храбро, присилимо мало себеˮ; 14. „будимо незлобивиˮ; 15. будимо кротки – „блажени су кроткиˮ, „наследници су царства небескогˮ. Тим врлинама треба додати: смиреност, доброчинство, правду, правичност, истину, истинољубовист, стрпљивост, скромност и рад – трудољубивост.
Основне човекове мане и слабостису према речима Светог Саве: сујета, завист, празне речи, лењост, непослушност, „смех разузданиˮ, посебно гордост, „јер Бог се противи гордима, а смернима даје благодатˮ; „нека одступи од вас завист, да одступи свака сујетна љубав, и дар неразуман, а нека се скупе: праведан суд, тачна пажња и мерило правде и тачност истинеˮ… чините тако, јер све то „као да надзире свевидеће окоˮ. Даље он наводи слабости: несавитљивост, непокорност, дељење у заједници са братијом на моје и твоје, на веће и мање, незадовољство и завист при томе испољени. Смисао човековог живота, према Светом Сави, чини стални човеков подвиг, изградња врлина и борба са грехом, вера у Бога, љубав према Богу и ближњима, благословено живљење и стицање Божије благодати, достојна припрема за живот у Царству Божијем.
Хвала Вам на пажњи!
Приредио за Вас Петровград.орг а текстове аутора на порталу читајте (ОВДЕ)