Овај рођени Новосађанин, доктор наука са Харварда и дипломац са Сорбоне нам одговара на многе историјске дилеме и ставља тачку на расправу монархија или република, расап српског етничког простора и зашто све српске земље треба да се окупе око матице Србије, уз православно гледиште на то и како треба уредити Србију у будућности.
Велики грчки правник Агапетос је јасно протумачио положај владара у држави: ‘По човечанским својствима свога тела, владар је као и сви људи. А по моћи своје службе, он личи на Бога. Бог једини господари на људима, јер на земљи је највисочији’. Велика идеја теократије или боговластја, по којој од патријарха миропомазани монарх влада у сагласју са Богом, није била искорењена реформама Петра Великог, који је насилно хтео да почини држави руску цркву не дозволивши јој избор патријарха. Петар је мудро преузео технологију запада, али је немудро усвојио и теологију запада тако да је он веровао протестантима да царска власт није од Бога, него да је природни закон тобож извор царске власти.
Теолошки идеал равнотеже и сагласја или симфоније између двеју Богом даних власти, царске и свештеничке, описао је цариградски патријарх Фотије у 9. веку. Код нас у Србији је ту равнотежу усвиојио Свети Сава на Сабору у Жичи 1223. године када је он као Мојсеј Србије склопио савез са Богом у име свога народа Новога Израила. Наш архиепископ, а тада је то значило скоро као и патријарх, је чврсто заклео народ на верност Никеоцариградском Символу вере, што је најважније, и снабдео је државнике Србије својим преводом ромејског Номоканона – Законоправила. У том свом зборнику пробраних закона блиста Фотијева мисао да у православној монархији нема места ни за византијски декадентни ‘цезаропапизам’, где је цар као и папа као код Константина V Иконоломца, ни за ‘папоцезаризам’ римских папа, који је неоснован и неканонски, а претендује на земаљску царску власт.
О овоме Светосавском завету у Жичи, ми као православни народ, остајемо верни монархији Светих Немањића!
Идеал слоге двеју власти оличен је у загрљају два брата, патријарха Саве Немањића и краља Стефана Првовенчаног! Зато код нас није била битка за инвеституру као у западној Европи.
Руски емигрант у Паризу, познати писац Владимир Волков је оштроумно приметио: ‘Републике имају поверење у уставне апстракције, а монархија у човека. Монархија се ослања на једнодушност целога народа, а не на сулуди рулет избора’.
Понашање идеалног христијанина – монархисте извире из његове вере и живота, да и он може по својој вери понети свој Богомдани крст за Бога, за цара и за ближњег свог. Он служи богожељеној хармонији између своје патријаршије и своје православне монархије. Такав жртвени стил живота је туђ демократском потрошачком друштву које не признаје никакве светиње. У суштини, беда њихове философије се своди на одрицање сваке Богомдане јерархије. Таква ‘филозофија’ (што значи мракољубље за разлику од ‘философије’) настаје из паклене ватре револуције.
После наше братоубиствене антисрбијанске револуције, нама су се отвориле очи да је Господ Бог дао народу нашем не само моћ да роди ослободитеља Карађорђа, него му је додао и пророчки дар далековидости јер су сви србијански главари, изузев мањине са Милошем Обреновићем, признали Карађорђијево првенство међу тадањим нахијским кнезовима.
То је гусларски опевао највећи песник језика Србије генијални владика Његош. Тај Божији избор Ђорђија потврдио се касније у току историје. Остала је православна династија од семена Карађорђа, а не од Милоша, нити од Николе! Чак и да самозвани принц Никола II донесе ДНК доказ да је телесно од кнеза Михаила Миркова Петровића, он нема главно духовно наследство од Петровића, а то је православна вера јер је он римокатолик. Он не може никада бити краљ Србије. А Црногорац који није Србин, није ни Црногорац!
По учењу светих отаца, хришћанска држава треба да буде православна монархија јер само она има литургијски магнет братољубља. Код нас, на пример, једино Карађорђева Круна може да уједини наше безглаве покрајне које су се под утицајем комунизма заразиле кратковидим локал-патриотизмом и антисрбијанством.
Један необразовани ‘селак’ (значи господа селаци, а не ‘сељаци’) – селак мери земљу ралом и трактором, па му се зато чини да је његова завичајна област, Шумадија, Војводина или Црна Гора има ширину ‘државе.’ Тако уско мисли и шумадијски селак у књизи Данка Поповића. Али њему насупрот сасвим другачије мисли један србијански интелектуалац Милутин Гарашанин, који уме да гледа широко, планетарно и да одмери своју балканску Србију у целини, а то је Краљевина са морем Јадраном!
Када је у доба деспота Ђурђа Смедеревца држава Србија била најмања по опсегу, и онда се протезала од плава Дунава до Бара и Котора. Другим речима, без Црне Горе нема Србије! Према томе, недозвољиво је затварање у мале бановине и крајине, у некакво геџованско шумадинство, у паорско војводинство, у жалосно печалбарско македонство, у антињегошко, антисрбијанско, усташко дукљанство.
Сви ми треба да се збратимимо под једном круном србијанства од Немањића! Зашто?
Зато што је србијанство веће и светије од српства! Томе нас учи мудро ‘памтење’ Православне Цркве. Ево како.
Српско, као индоевропско, племе, могло је и нестати у Сеоби народа. Док је необорива историјска чињеница, да је само балкански огранак српства, а не балтички, ни лужички – неправославни огранак, успео да у Ортодоксији створи своју државу и добије автокефалију светосавске Цркве.
Када у Ромејској православној заједници народа (то зове један чувени историчар – Сер Димитрије Оболенски: ‘The Byzantine Commonwealth’) једна нација дорасте до духовнога пунолетства односно автокефалије, онда јој Васељенски патријарх Новога Рима даје право да на корен свог племенског имена, може додати звук славе ‘иа’. Да буде ‘Булгариа, ‘Сербиа’ и ‘Русиа’. Тог назива није било у Русији пре 16. века док нису добили патријарха.
Узгред поменимо да неправославне словенске нације које су расле под папским централизмом Рима и замениле све латинским језиком, еклисиолошки нису ни васпитаване за автокефалију односно одраслост. И зато, на пример, Пољска и Хрватска у свом националном самосазнању нису никада доживеле промоцију свога народнога корена на ‘иа’. Зато не постоји ни ‘Полиа’, ни ‘Хрватиа’. Јесте да ”Polonia” и ”Horvatia” постоје на латинском, али на сопственом језику тога нема.
Древно предхришћанско српство није могло себе да обесмрти митологијом лажних богова. Док Немањино и Савино крштено србијанство је успело, преко својих светаца, да угоди Богу и обезбеди за свој народ место у Рају када се накалемило, као лоза на Христов чокот, на Православну Саборну Католичанску Цркву од истока, која свима народима јемчи радосно васкресеније и живот вечни.
То пробуђено православно Србијанство се састоји из три круга. У првом кругу стоје ‘Србијанци’. Они су током дуге турске окупације једини сачували име немањићке Србије вековно гуслајући: ‘Царе Лазо, од Србије главо’. Други шири круг чине ‘Србијани’ као граничари. То су Зећани-Црногорци, Херцеговци, Босанци, Војвођани, Старосрбијанци – Душанови Скопљанци – недавно прекрштени у фиктивне Македонце. Трећи, најшири круг, чине наши исељеници од Америке до Аустралије и Африке и њих од милоште називамо ‘Србадија’.
Који је разлог што ми, православни верници, волимо своју династију и православну монархију? То је због стабилности и поштења у држави и у народу. Блаженопокојни краљ Петар I је био познат по скромности и по домаћинској штедњи. Зато је могао да сакупи велико благо и да постане ктитор Опленца, а то је једини храм у Србији са мозаиком од злата и лепотом Византије.
Православни краљеви треба да буду живи примери поста и уздржања! Јер на врху круне носе, као и патријарси, најсветији крст.
Неки монархиста идеалиста се жалио: ‘Нас монархиста, Богу хвала, има много. Али идеалних владара, бојим се, јако мало.’ На то му је неки млади кнез одговорио: ‘То је можда тачно само за неверног песимисту. Међутим, и најлењији, најнеодлучнији краљ вреди више своме народу него безбожни републикански диктатор који у име тобожње једнакости, сече главе људима и краде државне паре не хајући за парламент’.
Ипак најбољи и незаборавни образац идеалног патријарха, духовника и учитеља краљевима био је Свети Сава Немањић. Он је као млади владајући кнез оставио престо и побегао на Свету Гору да буде монах, а то значи добровољни сиромах. Од онда је нашим краљевима било јасно да без монаштва нема соли светости, ни у двору, ни у народу. А добри калуђери су наши најчистији племићи.
Сви православни људи добијају племство духовно кроз крштење и причешће и славе то као свој имендан што раде Руси и Грци. Али Свети Сава је мудро везао племство за породицу и оно се наследно преноси по мушкој лози. Он је дао сваком домаћину икону светитеља заштитника његовог дома. Тако је славска икона постала као духовни племићки грб те породице. Дакле, сваки Србијанац, сваки Србијан и Србадијанац ако држи своју веру православну и своју Славу, може да дода после свог презимена и име свог Свеца да буде као племић. Па међу Енглезима, он ће бити ‘Filipovich of Saint George’, међу Французима он ће бити ‘Petrovitch de Saint Michel’, међу Немцима ‘Krstitch von Sankt Nikolaus’, а ако је код Руса биће ‘Георгиевич от Святого Андрея’.
Приредио за Вас Петровград.орг