Данашње време се може назвати пантехничком ером. Човеков геније се концентрисао на проналажење нових апарата и на њихово усавршавање. Поглед његовог ума усмерен је ка споља. Под речима развој, прогрес, култура, процват, богатство, животни стандард и тако даље, подразумевају се производни показатељи, бројеви и коефицијенти.
Машина је инструмент; инструмент се користи, о њему се брине док је потребан, а затим се шаље на ђубриште или се одлаже негде у страну. Овај однос према алату ствара одређени тип човека-прагматичара и утилитарца, који размишља само како да искористи другог човека ради остваривања својих циљева, без икаквог осећања захвалности, обавезе и узвратне бриге за њега.
Овај инструментализам је продро у све животне сфере, начинивши од пријатеља – пуке познанике, а од супружника – партнере који често теже ка томе да поробе једно друго у свакодневном животу, и претварају се у непријатеље. У савременом човеку се угасила светлост мудрости и њу су заменила фрагментарна знања, цифре и чињенице без икаквих смислених веза.
Савремени човек уме да анализира појаве, укључујући и своје грехове, али не уме да се каје, зато за њега небо остаје затворено. Ако му је ноћно небо говорило о бесконачности Творца и сјај звезда узносио његов ум ка вечности, ка ономе што се налази ван граница видљивог света – сада ноћно небо као да му говори о мрачној празнини космичких пространстава, у којима се Земља врти као билијарска кугла, пуштена у покрет непознатим ударцем.
Човек је изгубио Бога, свет је за њега постао туђ и пун скривених опасности, као мрачна шума за путника; он жели да побегне, али не зна куда; и после света у којем владају мртви закони он доспева у други свет – демонских илузија. Некада је Запад претворио Индокину у своју колонију, а сада Индокина заузврат осваја Запад. Окултни системи и наркотици узгајани на Истоку претварају некадашњи хришћански свет у духовну пустињу, као што су то чиниле хорде Џингис-кана и Батија, које су иза себе остављале спаљена поља и рушевине градова. Духовни освајачи из Хиндустана и са Тибета сада поново освајају и шире своју владавину.
Човек је данас лишен земље као Отаџбине; земље коју је навикао да види покривену травом, пшеничним класјем или у црним заораним браздама. Ова топла земља, планинско камење одевено маховином, потоци који извиру у ледницима, звонки попут сребра, реке које се преливају у одсјајима попут растопљене руде у топионици, шуме, увек привлачне и тајанствене, у којој је музика птичјих гласова само фон тишине, стене уроњене у сан – ова вековна добра су за човека изгубљена.
Пред њим је свет великих градова, препун буке и покрета, истовремено бездушан, туђ и мртав… Чак и дрвеће на градским трговима и у парковима стоји као споменици на гробљу умрле мајке-земље.
Телевизор је постао „давалац крви“ који је неопходан савременом опустошеном човеку. Он трчи ка телевизору као што човек мучен глађу трчи ка столу, бежи од себе самог у овај иреални свет – у океан малог екрана. Телевизор човека чини све мање способним за управљање: он му даје готова решења, моделе и рецепте. Телевизија раслабљује човекове интелектуалне снаге. Ум треба да вежба, да трага и да савлађује препреке, као што атлетичар тренира своје мишиће. Телевизор даје обилну и рафинирану храну од које ум постаје тром, немоћан и неспособан за самостално размишљање, као што се тело при обилној храни гоји, постаје изнемогло и стари. Телевизор држи емоционалну сферу човека у сталној напетости, и због тога човек у опхођењу са људима постаје хладан и равнодушан. Телевизор раздваја блиске људе; човек који седи поред малог екрана је већ напустио кућу и кренуо у пловидбу далеким водама.
Технички прогрес представља неповратан процес: он се не може зауставити по нашој жељи као што се ток реке не може окренути уназад од ушћа ка извору. Али, човек може да осмисли свој однос према технолошкој цивилизацији, према оним негативним последицама које она собом доноси.
Шта треба да чини хришћанин у савременом свету?
Пре свега, треба да сачува способност људске душе за богоопштење и хришћански критеријум вредности. Хришћанин мора да сачува потенцијал своје личне слободе; он не може да побегне од процеса који се одигравају у свету, али може да живи тако да ови процеси не захвате његову душу, да не допру као пипци хоботнице до оне области душе која треба да припада само Богу. За то су неопходна два услова: припадање Цркви, која је јављање вечности на земљи, и лично подвижништво.
Запамтите: демон жели да се угаси молитва, да нестане ова препрека за његово деловање. Погледајте наш живот – како мало времена поклањамо молитви! Многи од нас чак лежу на спавање без молитава обавезних за сваког хришћанина; када се пробуде не изговарају јутарње молитве, довели су молитву до минимума, најчешће пред спавање изговарају само „Оче наш“, и то на брзину, тако брзо, као да хоће да се избаве и од ње. То демони покушавају да нас доведу у такво стање непрестане журбе, као да никад немамо времена, и наведу нас да оставимо молитву. Управо на овај начин се руши зид који нас штити од мрачних сила. Али имајте на уму, не заборавите, браћо и сестре, да од молитве сваког од нас, од наших молитава, које се скупљају у једну јединствену реку, зависи наш живот, судбина читаве Земље и човечанства.
У области духовног живота нема нових открића или некаквих нарочитих путева. Православље има све што је потребно за спасење – треба само сачувати ова блага и не заменити их жељом за комфором и хедонизмом, оним што тако штедро обећава овај наш век, али што у ствари даје врло шкрто. Јеванђеље је последње и потпуно Откровење Бога људима. Оно је дато за сва времена, у њему ће свако наћи своје. Међутим, Јеванђеље је истовремено књига која је затворена за свет, она се постепено открива онима који живе по Јеванђељу. Стални напор човекове воље је једини кључ којим се ова књига отвара.
Данашње време није историјски неочекивано, оно је саздано од свих елемената који су увек постојали, али сада су се згуснули, и антихришћански процеси постају све динамичнији. Лажу они који крију опасност од савременог демонизма, али још више лажу они који кажу да човек данас не може да се спасе. Чим постоји свет, постоје дакле и свети угодници Божији… Али, рађа се још једно питање: да ли ми, заиста, желимо да се спасемо? Господ нас је упозорио на овакво време.
Али је рекао и: „Не бојте се: Ја сам победио свет“ (Јн. 16, 33).
Приредио за Вас Петровград.орг