На простору Балкана, па и у Србији вековима се трговало претежно ромејским кованим новцем, а археолози су током векових ископавања налазили и угарски и други новац, чак и у време када су Немањићи већ суверно владали Србијом. Са растом моћи немањићке Србије, логично је било да и држава Србија добије своју моменту, а арехолог и научник Вујадин Иванишевић у својој студији обајашњава како је настао – српски динар.
У време кризе византијског новчаног система, након пада Константинопоља 1204. године, почеће ковање новца у Бугарској за Ивана II Асена (1218–1241) и у Србији за краља Стефана Радослава. Ковања краља српског Радослава имала су за подлогу новац латинског Солунског царства. Новчани систем почивао је, слично осталим ковањима овог раздобља, на биметализму. Ковани су трикефалони од електрона, тачније сребра и стаменони од билона, односно бакра.
Његово новчарство било је малог обима, о чему сведоче ретки налази новца, који указују на циркулацију новца искључиво на простору српске државе. Главни ареал оптицаја новца краља Радослава представљао је централни део земље, са облашћу Рас у средишту.
У овој области, у тврђави Рас, нађени су остаци ковнице са полуоткованим стаменонима овог владара, са плочицама и слитцима. Да је реч о ковању новца које је могло имати шири значај, говори налаз једног стаменона краља Радослава из Сарде, унепосредој близини Скадра.
Ковања Стефана Радослава представљају последње емисије новца коване према византијском новчаном систему на простору средишњег Балкана. Византијски новац ће се задржати посебно у јужним деловима земље, у Македонији, док ће у централним областима, слично српском Поморју, сребрни новац Угарске, Венеције, али и других држава овладати тржиштем.
Посебно су илустративни ретки налази новца из манастира Студеница,који указују на то да су духовна и културна средишта била отворена за размену добара и новца, за разлику од других насеобина. У оквиру ових налаза бележимо рану појаву венецијанских гроса Јакопа Тијепола (1229–1249) и Ранијера Зена (1253–1268). Међу значајне налазе спада и откриће дирхема Гијата ал-Дин Кејхусрефа II (1237–1246), владара Румског, малоазијског, турског султаната, кованог у Сивасу 1242. године. Новац је нађен узападном травеју Богородичине цркве, у гробу број 10.
Овај дирхем непредставља усамљен налаз новца Румског султаната, чија су нешто млађа ковања забележена, како смо видели, у Котору, али и у Дубровнику крајем 13. столећа.
Интернационализација монетарног тржишта средином 13. века и прихватање нове новчане основе засноване на сребрном новцу, представљаће основу на којој ће, коју деценију касније, настати особени српски динар. Његову подлогу чиниће сребро из српских рудника, чију експлоатацију на већим дубинама су својим познавањем одређених техника омогућили Саси. Разнородна етничка група која се у току наредног века асимилацијом са Србима преточила у слободни краљевски сталеж.
Упркос ретким историјским изворима и малом броју налаза новца, оцртавају се обриси новчане циркулације у држави првих Немањића, као и монетарне политике која је свој пуни израз нашла у првим ковањима Стефана Радослава. Она ће се наставити у новим околностима појавом српског сребрног динара.
Новинарска цртица из обимног научног рада археолога Вујадина Иванишевића под називом: Новчарство средњовековне Србије