У среду, 15. априла 2026. године у 19 часова у Културном центру Зрењанина , „Светосавље“ је организовало још једно инспиративно предавање Ненада Гугла, професора српског језика и књижевности и писца, под називом „Живот је лавиринт – буди мудар“. Треће Гуглово предавање говорило је о препознавању правих путева у тренуцима збуњености, о разликовању привидних излаза од стварних решења и о важности одвајања битног од небитног.
Мени је било веома интересантно ко је тај краљ Петар и зашто сам ја рекао да ми је драго да сам у Петровграду и желео сам да одам почаст том човеку. Видите, након тешког повлачења преко Албаније, а краљ је све време био са својом војском и без обзира на нарушено здравље и старост, одбио је да буде евакуисан пре своје војске. Они су 1916. године у јануару стигли у луку Валона у Албанији и чекали су лађу. И он није хтео да буде евакуисан пре своје војске. Ја не знам ниједног владара у историји Србије, не рачунајући Немањиће, говорећи о модерној историји Србије, који је владар инсистирао да дели судбину свога народа. То се код нас није често догађало.
И видите, они су на обалама мора у граду Валони чекали лађу. Тискала се гомила окупљеног народа и краљ међу њима. И дошла је француска лађа која ће их одвести на Крф. Међутим, међу овим људима су били коњи, њихови верни пратиоци у свим ратовима, Балканским ратовима и у Првом светском рату. Више него гладна и исцрпљена, војничка срца је притискала тешка коб, а то је чињеница и туга да коње не могу повести са собом. Коњи не могу да иду на те лађе. Лађе заплове. Коњи којима није било суђено да крену на Крф, стајали су на обали гледајући својим широким воденикастим очима гледали су своје господаре. Одједном је неко повикао са лађе: ‘Погледајте!’ Као по нечијој наредби, коњи су кренули ка својим господарима, не желећи да их напусте. И кренули су да улазе у море. Сви са лађе скамењено су гледали како коњи услед исцрпљености један по један нестају у том мору. Дрхтећи од призора, са очима пуним суза, краљ Петар је скинуо своју капу и прекрстио се. Што су урадили сви остали, дајући почаст тим четвороножним јунацима који су их испратили. Пазите ту дивну сцену, па истиниту.
Или, још једна прича ми је била врло интересантна. Вероватно сте је чули и знате, жена која се зове Макрена Спасојевић из села Словца код Ваљева, имала је једину жељу да ожени свог сина јединца Маринка. Међутим, дошао је Први рат, Маринко је отишао у војску. Било је неко топло време када је он отишао, међутим, дани су пролазили, месеци су пролазили, рат се није смиривао и мајка је почела да плете чарапе своме сину јединцу. Затим је тражила српску војску да би нашла свог сина и да му да те вунене чарапе. То је мајчинска љубав. И она је срела краља Петра и рекла му: ‘Ви ћете Ваше Височанство много пре мене наћи мог сина.’ И дала му те вунене чарапе да их краљ Петар преда њеном сину јединцу. Краљ Петар се целим путем распитивао за тог Маринка. Једног дана наишли су на групу војника који су били смрзнути у снегу у Албанији и међу њима је био Маринко. Краљ Петар није имао срца да ту вест пошаље у отаџбину. После рата тражио је Макрену Спасојевић, међутим и она је умрла. После рата краљ Петар је подигао споменик Макрени и Маринку на коме је писало: ‘Овај споменик подиже Петар Карађорђевић Макрени Спасојевић која лежи овде и њеном сину Маринку који се вечним сном смирио у гудурама Албаније.’
Да ли ви знате иједан пример да краљ диже споменик свом поданику? И на споменику не пише краљ Петар, него само Петар Карађорђевић, јер је био народни краљ. Такође постоји та прича да је те чарапе носио до своје смрти стално и да је на крају, последњи дан када је био, биле су те чарапе под јастуком и он је рекао медицинској сестри да му обује те чарапе. И умро је у њима. То је био велики човек који није био оптерећен гордошћу, него понизношћу. Зато је био велики. И зато је мени на неки начин понос што могу да кажем, јер нисам једини, да сам у Петровграду да би таквом човеку макар ја лично одао част. Јер је незапамћен такав пример, не само у нашој савременој историји — у нашој свакако — али ја не знам пример ни у европској историји да је један владар делио судбину свога народа, да је дизао споменике својим сељацима. Мислим да то нисам видео и мислим да тај пример о понизности говори да је понизност прави путоказ кроз лавиринт. То је величина, а није величина гордост. И зато и каже у Новом завету: ‘Последњи ће бити први, а први последњи.
Приредио за Вас Петровград.орг