Утопијско мишљење и његове концепције историјски се појављују са модерношћу у оквиру западне цивилизације, превасходно кроз одрицање индивидуалног идентитета од верске вертикале и ранијих традиционалних друштвених односа као репера за остварење жељене личне целовитости и друштвене стабилности. Све старо и предмодерно сматра се од тада спутавајућим и репресивним, а све спорно и погрешно – новим и усавршавајућим.
Модерно разумско и вољно прегнуће почиње да тежи секуларној супституцији предмодерних образаца зарад самоостварења и то у распону од метафизике субјекта до осмишљавања превратничких социјалних модела са својим заокруженим идеолошким, парамитским димензијама. Изгубљена а жељена лична целовитост те из ње происходеће друштвено заједништво одавали су раномодерним људима утисак живљења у интерегнуму – у времену дисконтинуитета између некадашњег и наступајућег, новог, то јест између недовршености и жељеног самоостварења као порива који изискује будући преображај.
Овај расцеп изнедрио је читав низ модерних теорија о човеку и друштву. Све оне, мање или више, представљају секуларизоване облике хилијастичке јереси познате и као миленаризам (ишчекивања доласка миленијума, пророкованог хиљадугодишњег царства Духа, међу којима је најпознатије оно Јоакима од Флоре). Управо то је раномодерни човек, разочаран неиспуњењем ранијих временски прецизираних пророчанстава, почео да остварује – својим умом и рукама. Даља секуларизација хилијазма породила је прво социоутопијске романе и теорије (Мор, Кампанела, Мабли, Морели),*2 а од просветитељских времена – политичке покрете и модерне идеологије са утопистичким тежњама које су експлодирале у XX веку у тоталитарним облицима нацифашизма, комунизма и неолиберализма.
Постоје бројни покушаји дефинисања утопија. Лапидарно, утопијама се сматрају све замисли идеалне организације односа људи унутар неког друштва, то јест представе савршене земље са односима у којима владају благостање и срећа (Klajn, Šipka 2007, 1297). „Реч утопија обично означава ону крајњу тачку људске лудости или људске наде – залудни сан о савршенству у Земљи Недођији или рационалне покушаје преуређења људског окружења и институција, као и побољшање његове несавршене природе” (Mamford 2009, 11).
„Насупрот политици, која је поље потребе, утопија је поље жеље” (Bart 1975, 1569), односно, она је „спекулативни мит, смишљен да пружи визију одређених друштвених идеја” (Fraj 1975, 1577). У психолошком смислу, утопијске представе су пројекције којим се – услед страха од непознатог а удаљавања од познатог – тежи постићи стабилност кроз овладавање временом и простором (отуда је утопија и укронија) са оне стране стварности и садашњости. „Она је својеврсно есхатолошко остварење Златног доба и савршенства на историјској равни, модернизовани садржај архаичних митова, или, како Сиоран проницљиво примећује, утопија се добија када се у тумачењу Апокалипсе одбаци ново небо а задржи нова земља,*3 па се, са митским патосом, тежи да се она достигне људским мерилима и људским способностима” (Gajić 2015, 116).
Утопијски пориви су, због свега реченог, у великој мери изрази незадовољства собом и познатим у себи и око себе. Отуда тежња ка компензацији од унутрашњег ка спољашњем, ка отелотворењу психичких садржаја, који се претвара у „извртање” поретка у стварности. „Tу идеја напретка пружа више ’филозофску основу систематског оптуживања и оповргавања постојећег поретка, и на тај начин, via negationes, добија конкретне циљеве и планове, дакле слику будућности’ (Kesting 1952, 27), него што их она, као јасне концепције, у унутрашњости примарно садржи” (Gajić 2015, 116). Покушаји остварења утопије темељно мењају човека и друштвену стварност, али не онако како то утописти замишљају.
Свако остварење утопије доводи до кризе њеног довршења, где се преобликовање човека и друштва, по правилу, измеће у своју супротност. Коначно, пропаст утопије иза себе оставља другачију стварност од оне која је, у почетку, упорно одбијала да се повинује утопијским плановима. „Већим делом, снови утопије су реализовани, али у посве различитом духу од онога у коме су били замишљени: оно што је за њу било савршенство, за нас је мањкавост; њене химере су наше несреће. Тип друштва које утопија замишља једним лирским тоном, у пракси нам изгледа неподношљив” (Gajić 2015, 116).
Садржину утопијског мишљења детаљно је проучио руски богослов Георгије Флоровски (Florovski 1991). Најсажетије речено, Флоровски је уочио мисаони механизам једначења рационализоване фантазије са етичким натурализмом у коме се, снагом воље, поистовећују вредности и природне чињенице. „’Идеал’ је овде будући факт, за сада наслућиван и антиципиран маштом, али је супротстављен не голој датости, не ’равнодушној природи’, него једино – садашњем, ’постојећем стању ствари’ и он се налази на истом нивоу историјске емпирије” (Florovski 1991, 15), где утописта историју као природни развој посматра у телеолошким категоријама као развој, „као раскривање урођених и унапред заложених задатака, као сазревање зрна, као остварење неког плана и ентелехије” (Florovski 1991, 15).
Описани схематизам почива на секуларизацији хришћанске есхатологије где тријада „раја, пада и искупљења” добија нову, модерну верзију. Овде се „природа” (а не Бог) види као извор космичке (укључујући и људску), хармоније; „пад”, „историјско страдање” посматра се као одступање од изворних принципа природе (садржане и у разуму) које је довело до друштвених зала, док се остварење утопије сматра „искупљењем” којим се поново враћа хармонија у виду природног и друштвеног савршенства (videti: Lakićević 1994).
Утопијско једначење измаштане, идеалне стварности и емпиријских чињеница сматра се објективним; цео природни поредак се разуме механички, машински и телеолошки, као израз јединства, целовитости, која се неминовно остварује кроз прогресивни ток историје(…)
2 Чињеница да су Мабли и Морели били римокатолички свештеници само потврђује тезу о утицају хилијазма на секуларизоване облике социјалних утопија.
3 „Одбаците ‘ново небо’ и задржите само ‘нову земљу’, па ћете открити скривени узрок стварања и формулу утопијских система” (Sioran 1987, 76).
Део студије аутора под називом Мапа (анти)утопија Драгоша Калајића