Да, ми, Срби, морамо коначно и заувек ДА ПРИЗНАМО ЗЛОЧИНЕ ПОЧИЊЕНЕ НАД НАМА, како у Другом светском рату, тако и пре и после тога – од хрватско-усташке, шиптарско-арнаутске, муслиманско-бошњачке, бугарске, немачке, мађарске, италијанске, партизанско-комунистичке руке.
Дакле, можемо да прихватимо део матрице другосрбијанских изрода, њима насупрот – да заиста требамо и морамо да ”признамо злочине” о којима срамно мало знамо и као да нас и нешто није превише брига. Да признамо себи све те безбројне и језиве злочине (размера ГЕНОЦИДА) почињене над невиним српским цивилима, а у пакленом циљу нашег истеривања, преверавања, обезбожења, расрбљавања и тоталног уништења са актуелне и оне историјске мапе.
Тек ако себи допустимо да спознамо ШТА нам се заиста догодило, моћи ћемо да – у овом разбуђујућем контексту – погледамо, право у очи, и у наше, појединачне и колективне грехе (пре свега према себи самима, а онда и према другима).
То је једини редослед који има смисла и морално оправдање.
Све друго и другачије је само пропагандна клопка и, ко зна које по реду, завођење Срба за Голеш планину.
Зато што пре, оловку у руке, потребну храброст суочавања са најстрашнијим призорима пред нашим уздрхталим срцем, горку и топлу сузу под око и онда напред, у постепено разумевање и закаснело али и даље важно прихватање свега оног што нам се догодило, а што смо скривали и од себе и од других (из најразличитијих разлога).
Па, после тога – у ћутање и молитву, пред иконе и свете мошти у храму. Са заветним обећањем да никада нећемо оставити и препустити ове невине жртве (а посебно побијену Српчад) њиховој тужној и апсолутно ужасној, нормалном уму незамисливој судбини!
Тако ћемо заслужити и, дао Бог, поново добити шансу новог почетка наше борбе, овог пута из једине упоришне тачке која нас може одвести у неопходну катарзу и колективно, саборно проживљавање нашег крвног и крвавог наслеђа.
Без тога нисмо заслужили ни да нас помињу потомци, ни да се за нас моле преци.
Без тога смо и ми саучесници у злочинима наших највећих, окрутних и неумољивих непријатеља.
P. S.
Питам се: кога ли је гледало ово детешце док је, са грчем на лицу, чекало шта ће му урадити тај чика са фото-апаратом у кући страве и ужаса, где је ово сликано?
Прерано остарели дечак у свом завичају претвореном у огромни конц-логор сигурне смрти, већ одвојен од мајке, оца, браће и сестара, а и од чак и оне најмање шансе да ипак некако одживи то своје већ упропаштено детињство…
Слава мученику! И покој му души, том српском босоногом хероју без осмеха на лицу…
Он сада, изван своје смрти конкретне судбини што га је задесила пре толико година, гледа право у нас, У ТЕБЕ, очекујући да не прећутимо све што је он конкретно и у болу и страху морао да проживи у том усташко-хрватском паклу на земљи.
Остао је вечно ДЕТЕШЦЕ, а, опет, старији од свих нас и немоћан да нам другачије, сем ужаснутим погледом, исприча шта је све пре тога видео и доживео!!!
Ко је Драгослав Бокан
Драгослав Бокан је рођен у Београду на Сретење, 15. фебруара 1961, тачно на велико помрачење Сунца (на дан када је, на Новом гробљу, сахрањен песник Бранко Миљковић). Завршио је 11. београдску гимназију, у генерацији Срђана Гојковића Гилета из ”Електричног оргазма”, редитеља Милутина Петровића, кошаркаша и репрезентативца Миленка Савовића. Дипломирао на катедри за филмску и ТВ режију на Факултету драмских уметности у Београду, у класи са Динком Туцаковићем, Михаилом Станићем, Милошем Павловићем… Режирао бројне музичке спотове, научне серијале, емисије свих жанрова, документарне уметничке филмове о средњовековним манастирима на Косову и Метохији. Бавио се филмском критиком; писао ауторске колумне; покретао часописе Нове и Наше идеје, Лепу Србију, Русију данас, Тхе Мен, Водич за живот… Уредио и писао монографије о Београду (”Београд, град тајни” на преко хиљаду страна), Новом Саду (”Од вароши до града”), кући Политика (”Политика: хроника, мит, енциклопедија”) и Косову и Метохији (”Косово је срце Србије”)… Креативни директор пројекта ”Дивна Љубојевић и Мелоди”, о чему је написао и књигу ”У огледалу”. Написао и ”Огњене љиљане”, студију из историје уметности са 500 илустрација и 100 есеја-фуснота; затим – иконографску анализу карактера елизабетанске ренесансе под насловом ”Портрет једног дендија”…, а у припреми за издавање су му и ”Књига о вери”, ”Кратка историја српско-руских односа”, ”Четири путовања” (о Новом Саду), те неколико разнородних књига као избор из његовог ”Фејсбук дневника” на неколико хиљада страна…Оснивао Центар за стратешке пројекте, као и неколико маркетиншких агенција, а од скоро и Институт за националну стратегију, где је и данас председник. Активно се бавио маркетингом и консалтингом. Одржао стотине предавања на црквене, философске, отаџбинске, филмске, друштвено-политичке и друге теме. Отац је кћерке Софије и пет синова: Владислава, Вука, Леониде, Стефана и Душана. Ожењен мецосопраном Жељком Здјелар, оперском певачицом Опере Народног позоришта из Београда. Живи, од скоро, у Новом Саду.
Према патриотским сајтовима приредио ову беседу за вас Петровград.орг