ДРАГАН ЈАЦАНОВИЋ: СРПСКО КАЛЕНДАРСКО ЗНАЊЕ КАО ПОКАЗАТЕЉ СТАРОСТИ ЈЕДНОГ НАРОДА (I ДЕО)

Српски археолог Драган Јацановић након дугогодишњих компаративних архео-лингвистичких истраживања дошао до сазнања да Срби на овом простору живе најмање од гвозденог доба, а да наше календарско знање сеже на почетке пољопривредне делатности у Европи дакле у камено доба. Ископавањем хиљада археолошких предмета и објашњењима њихове функције, те упоређењем са описима из српских народних песама, Јацановић долази до закључка да описи сахрана из епских народних песама не описују догађаје из средњег века, већ из бронзаног и гвозденог доба, најмање пре 3500 година уназад. Да ли би у тим миленијумима требало да видимо и почетке српске етногенезе?

Мерење времена представља један од највећих домета људског ума. Познавање календара подразумева познавање астрономије, математике, и било каквог система записивања и меморисања, те се слободно може назвати првом правом науком. Да бисмо што прецизније решили проблем календара морамо кренути од узрока и суштинске потребе за њим.

Календар је неопходан за народе који живе у крајевима са умереном климом, коју одликује правилна смена четири годишња доба приближно исте дужине: хладна зима, топло и суво лето и кишно пролеће и јесен. Познавање промене годишњих доба, дужине њиховог трајања и других метеоролошких одлика, неопходно је за људе који гаје житарице и друге пољопривредне културе из следећих разлога. Гајење биљака је строго календарски детерминисано. Семе мора да се посеје у тачно одређено време у години, како би могло нићи, завршити свој репродуктивни циклус и донети принос. Ово је нарочито важно за гајење пшенице, која предстаља једну од првих култивисаних биљака, која се на Балкану узгаја још од шестог миленијума старе ере (Гарашанин М. 1979). Као што је познато, пшеница се сеје у јесен, када сва природа замире. Потребно је изузетно знање и вера у то знање, да ће из посејаног семена нићи нове биљке које ће презимети зиму и тек на лето у време летњег солстиција донети род, који је неколико пута већи од уложеног семена. Да би се знало када треба да се посеје пшеница неопходно је прецизно познавање календара, јер ако би се она сејала напамет у неко друго време, она сасвим извесно не би донела плода, него би била обична трава. Слична је ситуација и са гајењем других биљака. Замислимо само шта би било када би у време када сејемо пшеницу сејали сочиво, грашак, сирак или неке друге биљке.

Календар је неопходан и сточарима на истим климатско-географским просторима. Сточару је неопходно да зна репродуктивни циклус животиња које гаји, како би могао да испланира број јединки са којим ће ући у зиму, да младунци буду довољно одрасли и снажни за зимски период и да сточар за тај период, када нема паше, припреми довољно хране.

Војнички и пљачкашки народи немају никакве суштинске потребе за календаром. Они су време мерили од једног пљачкашког похода до другог, од избора једног вође до избора другог и томе слично. Суштинске потребе за календаром нису имали ни народи којима је трговина била главна привредна грана.

На основу тога можемо закључити да су примарну потребу за календаром имали и имају земљорадничко-сточарски народи који живе у умереном климатско-географском појасу.

Да бисмо решили проблем календара неопходно је анализирати питање нултог времена од ког почиње мерење времена и бројање година. Нулто – почетно време је различито код разних народа. За исламски свет то је хиџра – 622. година после Христа. За хришћане и цео данашњи свет то је година рођења Исуса Христа. За старе Римљане то је било оснивање града Рима – аb urbem condita, 753. године пре Христа. За старе Грке то су биле Прве олимпијске игре 776. године пре Христа. Месопотамци су почели бројати године око 3000, а Египћани око 3200. године пре Христа.

Када су Срби почели бројати године и мерити време? Одговор на то питање наћи ћемо у бројним сачуваним средњовековним записима и натписима (Томовић Г. 1973). У њима јасно пише:

Деспот Ђурђе сазида Смедерево 6938. године, Деспот Стефан погибе 6935, Кнез Лазар погибе па Косову 6893, Краљ Милутин подиже цркву Јоакима и Ане у Студеници 6822, цркву Светог Ђорђа у Старом Нагоричину 6821. године од стварања света. Таквих споменика и докумената има на хиљаде и увек је време мерено на тај начин. По таквом бројању, година 2000. би била 7508. година од стварања света. То значи да је бројање година и употреба календара код Срба почела 5508. године пре рођења Исуса Христа. На балканско – карпатско – подунавским просторима то је управо време почетка најстарије земљорадничке, такозване старчевачке културе, која има развијену економију, религију, култове и уметност (Гарашанин М. 1979).

Довођење српске године стварања света са византијском годином стварања света – 5500. година пре Христа и тврђење да су Срби годину стварања света преузели од Византије, наилази на велике научне и логичне потешкоће. Византија – Ромејско царство, је као државна творевина настала у касној антици, током IV -VI века наше ере, на темељима грчко – римске цивилизације. Као што смо већ рекли, Грци и Римљани су почели да броје године и да се служе календаром, тек у првом миленијуму пре наше ере и не познају никакву годину стварања света. Знајући да су оснивачи Византије, од Константина до Јустинијана, рођени по балканским просторима, намеће се једини логичан закључак да су Византинци (Ромеји) годину стварања света преузели од аутохтоног балканско – карпатско – панонског становништва.

Разматрајући проблем календара, његов значај и порекло, морамо анализирати и саму реч календар. Појам календар је данас присутан у свим европским језицима. По званичном мишљењу науке, порекло ове речи се налази у латинској именици kalende, којом су стари Римљани означавали први дан у години и први дан у месецу. Све би то било логично да kalende није једина заједничка именица у латинском језику у којој се пише слово К (Ђорђевић Ј. 1886). То је изузетно јак доказ да је реч kalende страног, нелатинског порекла. Пошто су Римљани целу своју културу копирали од Грка, било би логично претпоставити да је ова именица грчког порекла. Међутим то не долази у обзир, јер су сами Римљани имали изреку “Ad kalendas grecas“ („На грчке календе“), што значи „Никад“, „На куково лето“, „Кад на врби роди грожђе“, што недвосмислено говори да Грци нису ни имали појам kalende. Именицакалендар је потпуно исте основе као и реч у српском језикуколеда и коледар, којима су означени божићни обичаји и учесници божићних обредних поворки. Тада су се певале посебне, коледарске песме, које имају припев „… коледо, коледо.“ Површно и формално је порекло српских речи коледо и коледар доведено у везу са наводно латинском речју kalende. Изнете чињенице говоре дијаметрално супротно.

Коледар је сложеница састављена од две речи: коле и дар. Исти је случај и са именицсм коледо: коле и до, дао. Други део сложенице је јасан. Он означавадар, поклон и изведен је од глаголадати. Први део сложенице коле, означаваколо, а пошто се ради о божићним обичајима који су празник рођења новог Сунца, он означаваСунчано коло, јарко коло, односно само Сунце. Није потребно посебно наглашавати да је и српски и јулијански и грегоријански календар заснован на привидном годишњем кретању Сунца. Именица коло у српском језику означава круг. Велики број речи у српском језику, које у свом значењу имају везу са кругом и окретањем су изведене од именице коло:

Коло – круг

Коло – точак

Коло – ритуална игра у круг

Кола – превозно средство па точковима

Колица – мала кола

Воденично коло

Вилино коло

Сунчано коло

Грнчарско коло

Јарко коло – Сунце

Колач – обредни хлеб кружног облика

Колиба – Колеба – стамбени објекат, првобитно кружног облика

Колут – круг, точак

Колутаст – кружан

Коласт – кружан

Колевка

Коленика – вретено са колутом

Колено – део ноге

Колено – генерација, поколење

Коловрат – место у реци где се вода окреће у круг

Колати – кружити

Колир – оковратник

Колебање – окретање

Колотечина – кружни ток

Коложег – народни назив за јануар

Коловоз – народни назив за август

Коледар – народни назив за децембар

Коледа – божићни обичаји

Коледар – учесник божићне обредне поворке

Колашин – место у Црној Гори

Околина

Српски народни календар је био својина свих и имао је општенародни обједињујући карактер. Знало се када који посао треба започети, када га треба завршити, када нешто не треба радити, знали су се дани када треба споменути мртве и обићи гробове, када постити, када се окупити на славу и заветину, када носити литију и тако даље. Календарско знање је било толико раширено да се није сматрало неким посебним знањем. Српски народни календар није био просто набрајање дана, недеља, месеци и година, већ је свака целина представљала јединствену природну појаву, где је сваки дан имао нарочите одлике, свака недеља посебна својства, сваки месец специфичне карактеристике, а свака година јединствен и непоновљив систем.

Српска народна година делила се на два полугођа: ђурђевско – од Ђурђевдана до Митровдана и митровско – од Митровдана до Ђурђевдана, свако са својим привредним и духовним активностима. Осим тога година се делила на четири годишња доба: пролеће, лето, јесен и зиму. Основна мерна јединица је дан, где је седам дана чинило седмицу односно недељу. Недеља као збир од седам дана је представљала специфичну и непоновљиву целину, где је свака имала свој посебан назив. Распоред недеља у години је тачно одређен, тако да је човек у сваком тренуткузнао колико је недеља и дана протекло од претходног и колико имадо наредног празника (Недељковић М. 1990; Босић М. 1996.).

Година се делила на дванаест месеци, чији српско – словенски називи одсликавају поједине народне обичаје и веровања, космичке појаве или сам живот биљног и животињског света, који је нераскидиво повезан са годишњим временским појавама. Народни називи месеци указују на веома старо познавање овакве поделе године.

Први месец је код Словена и Срба познат под називом сечањ или коложег. Назив сечањ одсликава време које је најбоље за сечу шуме, односно време када вегетација мирује. Име коложег је сложеница од речи коло – Сунце и жег, жега, ватра, топлота. Његов назив одсликава стање у васиони, када Сунце, после зимског солстиција почиње јаче да греје – жеже. Садашња народна етимологија да је у то време зима толико јака да се и кола морају жећи – палити је доста наивно. Забележени народни обичаји у Срба, да се у време Божића подизани запаљени колски точкови обмотани сламом, недвосмислено указују на култну радњу која је била посвећена рађању новог Сунца, кога је и симболисала. Неопходно је анализирати и јулијански назив за овај месец – јануар, који је добио назив по староиталском богу Јаnusu, богу године и времена, који је замишљан и приказиван са два лица (Цермановић – Кузмановић А.- Срејовић Д. 1992). Али исто тако, у српској народној религији имамо Баба Јану – Баба Јању, која је старосрпска богиња прародитељка. Изрека – пословица “Није ти мајка Јања“ говори се ономе ко себи даје исувише много права. Јања је и легендарна вила, мајка Милоша Обилића. Она га је у планини зачела са змајем (Српски митолошки речник, с.в. Милош Обилић). У народној епској поезији Јана или Јања је личност која се јавља као вила, сестра, посестрима или крчмарица, која редовно помаже главном јунаку да се спаси и преброди тешкоће. У топографској грађи Балкана велики број места има назив изведен из њеног имена: Јања, Јањево, Јањина итд. Јана је и данас често женско име код Срба, често укомпоновано у двосложне именице: Мирјана, Милијана, Јулијана, Тијана, Девојана, Стојана итд.

Други месец у старосрпском и старословенском календару је вељача или љути. Ови називи одсликавају време када је зима велика и љута. Јулијански назив фебруар потиче од имена римског празника чишћења и помирења – februa (Djordjevic J.1886).

Трећи месец је ожујак, сухи, лашак, дерикожа. Сви народни називи одсликавају стање у природи у ово доба године, када ојужује, када је време суво и без падавина, када дувају благи и топли ветрови. Истовремено је ово време највеће смртности људи и животиња, када се „кожа дере на шиљак“. Јулијански назив за овај месец је март, који је назван по Марсу, богу рата и праоцу Римљана, сину Јупитера и Јуноне и оцу Ромула и Рема (Цермановић – Кузмановић А.- Срејовић 1992, с. в. Марс). У српском народном календару постоји назив за овај месец – Баба Марта. По легенди Баба Марта је пркосећи зими истерала своје козлиће (јариће) у планину и заједно са њима се смрзла (Српски митолошки речник). То представља искристалисану народну свест о веома превртљивом и променљивом времену у ово доба године. Очигледно је да је Баба Марта дијаметрално супротно божанство римском богу Марсу. Вук је забележио једну обредну песму која се певала у Србији за Ивањдан, празник највеће сунчеве снаге – летњег солстиција:

„Ој, у гори огањ гори, / Око њега коло игра, / Девет браће с Мартом сестром. / На Марти је једна парта, / Окићена ружицама, / Позлаћена звездицама. / Пуче парта, оде Марта.“ (Караџић В.I,)

Ова кратка песма је веома сложена по свом садржају. Прва два стиха приказују саму обредну игру – коло око ватре. – Та обредна игра је несумњиво посвећена Сунцу. У следећем стиху дати су играчи у колу: девет браће с Мартом сестром, што представља десет месеци у години, од којих је девет замишљано у мушком а један у женском облику. Следећа три стиха описују Мартин појас – парту. Задњи стих симболише крај променљивог времена које представља Марта и наговештавање топлијих сунчаних дана.

Четврти месец је травањ, брзосок. Његови народни називи означавају стање вегетације у ово доба године. Јулијански назив април има основу у латинској речи apricatio – сунчање (Ђорђевић Ј. 1886, s.v. apricatio), чиме је означен почетак сунчаног периода у години. Назив април – сунчан, потпуно одговара опису у претходно наведеној песми, где одласком Марте наступа топло време када „у гори огањ гори“.

Пети месец је свибањ, цветањ, чији називи такође осликавају стање вегетације. Јулијански назив мај, доведен је у везу са староиталском богињом Мајом, кћерком Атланта и Плејоне и мајком Меркуровом (Цермановић – Кузмановић А. – Срејовић Д.1992, с. в. Маја). У српском народу Маја означава стару мајку, прародитељку, и до скора су сви укућани најстарију жену у породици ословљавали са Маја.

Шести месец има словенске називе липањ и черешњар, који такође одсликавају стање вегетације, односно време цветања липа и сазревања трешања. Јулијански латински назив јуни је добио име по богињи Јунони, Јупитеровој жени (Цермановић – Кузмановнћ А. – Срејовић Д. 1992. с. в. Јунона). Ово име заслужује да га посебно анализирамо. У латинском језику junior је компаратив од придева juvens – млад. У свим словенским језицима јуност значи младост, јуноша – младић. Скоро су потпуно идентичне латинске речи junix и junicis и српске јунац и јуница, којима је означено младо и полно зрело говече. Ту је и српска реч јунак – млад, снажан, неустрашив и непобедив човек. Јун је месец летње дугодневице, односно летњег солстиција. Најважнији српски празник посвећен Сунцу у ово доба године је Ивањдан. Тог дана Срби плету венце кружног, коластог облика, са приказаним зрацима који симболишу Сунце. Венци се плету од ивањског цвећа (Galium verum), које је жуте боје, боје Сунца и њима се ките куће. По народном веровању Сунце овај дан три пута заигра на небу. Уочи Ивањдана пале се ватре, кресови, лиле, олалије, чија је улога у култу Сунца несумњива (Српски митолошки речник, с. в. Ивањдан; Недељковић М. 1990, с. в. Ивањдан). Хришћанство је народни празник Ивањдан посветило Светом Јовану Крститељу, који је због компромиса са српском народном религијом добио епитет Биљобер. Очигледно је да је сугласничка основа за обе речи иста: ЈВН = IVN. Пошто се и у латинском и у словенским језицима слово I – И може читати и као И и као Ј, а слово V – В као В и као У, сугласничку основу IVN је могуће читати као Јован, Иван и Јун. На основу тога месец јун је месец јаког и непобедивог Сунца, отелотвореног у лику Ивана или Јована. У српској народиој епици Јован је често главна личност, која представља антропоморфизирано Сунце, што ће касније анализе показати.

Седми месец у години је српањ, жетвар и његово име означава време жетве и употребе српа. Жетва, поред сетве, представља најважнији посао у години. Јулијански латински назив овог месеца је јули, што је име једног римског племена и самог Јулија Цезара који је извршио реформу календара. Јулије и Јулија су честа лична имена Римљана. Ово име срећемо и код Срба где имамо женска имена Јулка, Јулијана, Јула и врло ретко као мушко име Јуло. Важно је напомеиути да у руском језику реч јул значи чигра, несташан, живахан. Јули је у народу познат и као илињски месец. По народном веровању Илиндан је задњи дан лета. Иако су у то време највеће, илињске врућине, наш народ каже: “Од светог Илије Сунце све милије“ и “ Свети Илија, ватра све милија“. Свети Илија је огњевити светац. У песми „Свеци благо дијеле“ он добија „муње и громове“. Он је замишљан како се небом вози у огњевитим колима, која када иду преко неба, онда грми. Са именом Илија могуће је довести у везу обичај паљења лила, олалија. Лила је старосрпска реч која и данас означава љубичасту, виолет боју, која у спектру боја представља највишу тачку усијања. Потпуно исту основу има и име биљке љиљан (Lilium), чији је цвет један од симбола Сунца. Лична имена Љиља и Лила су честа у српском именослову. Фонетска сличност између имена Илија – (Л)илија – Лила – Љиља је евидентна. Овоме треба додати и чест припев у краљичким песмама „..Љељо, Љељо“’. Краљичке песме су певане у време пролећа и лета. У песми “Код краљеве куће“ јасно се види њихов соларни карактер:

Краљу, светли краљу, љељо, / … / Краљица му служи, љељо, / Из златна кондира, љељо.“

Још је занимљивија краљичка песма коју је забележио М. Ђ. Милићевић:

„Љељо, љељо, мала момо, клела се девојка, / Љељо, љељо, мала момо, сунцу на истоку, / Љељо, љељо, мала момо, дрену на корену.“

Соларни карактер песме је сасвим очигледан у самом обраћању Сунцу, као и месту обраћања – корену дрена. Дрен са својим жутим цветовима и чињеницом да први цвета у пролеће, је праисконски симбол Сунца. Припев краљичких песама “ Љељо, љељо“ може се довести у везу са именицом љељо, љељак, лешник, леска. Да је и ово дрво у вези са култом Сунца говоре следећи подаци. Лесково дрво служи за вађење живе ватре, чиме је оно у директној вези са Сунцем као небеском живом ватром. У народном веровању да “Ако грми на светог Илију“ лешници ће бити црвљиви, евидентна је директна веза између овог дрвета и Илиндана. На основу свега могуће је извући фонетски и суштински паралелизам: Јули – Ијули – Илија – (Л)илија – Лила – Љиља – Љељо.

Осми месец у години је гумник, коловоз. Први назив означава време када је жито на гумну. Садашња народна етимологија да је коловоз назван по томе што се тада највише возе кола је доста наивна, мада је у неким елементима блиска суштини. Именица коловоз је сложеница састављена од две речи: коло и воз, али у значењу коло – сунчево коло – Сунце и воз – возити – ићи, одлазити. Астрономски коловоз означава време када Сунце после летњег солистиција одлази – одвози се. Због тога се овај месец у народном календару и назива први јесењи месец. Јулијански латински назив за овај месец је август, што значи свети, освећен, частан, узвишен, величанствен, што представља глаголски придев од глагола augeo = увећати, повисити, узвисити. Октавијан је први у Римском царству увео титулу августа, коју срећемо код свих римских царева за време принципата.

Девети месец је рујан, гроздобер или михољски месец. Назив гроздобер означава време бербе грожђа. Рујан је назван по рују, што је старосрпски назив за црвен – рујно вино, рујна зора. Овоме треба додати и бројну топографску грађу са основом на Руј, Рујно, Рујиште, Рујевац итд. На острву Рујан (Rigen) налазило се старословенско светилиште посвећено богу Рујевиту (Кулишић, Ш, 1979.). Бројни топоними на руј, назив месеца рујан, име биљке руј и придев рујан – црвен, указују да је ово божанство поштовано и од Срба на Балкану. То потврђују и велике народне светковине – вашари, сабори, који се у ово доба године празнују на брдима која носе назив Руј, и које су везане за читаве области.

Десети месец је листопад или митровски месец. Назив листопад означава време опадања лишћа. Митровски месец је назван по великом празнику Митровдану, који је посвећен Светом Димитрију Солунском, који је убијен за време цара Максимијана крајем III века после Христа. Митровдан је и велики старосрпски народни празник. Година се делила на два полугођа: ђурђевско и митровско.

Једанаести месец у српској народној години је студен или груден, чије име означава време студени и хладноће и време снега – грудвања. Чест је и назив мратињи месец. Хришћанство је народни празник Мратинце изједначило са Светим Мартином Милостивим, који је био епископ у Туру. Да је Мратиндан -Мратинци важан народни и годишњи празник говори и изрека:

„Свети Мрата, снег за врата“ којом је означен почетак зимског, хладног и снежног периода у години. Неопходно је напоменути да крај овог периода означава Баба Марта, где је очигледан паралелизам Марта – Мрата. Мрату и Марту срећемо и у топономастици Балкана: Мартин Брод, Мратиње итд.

Дванаести месец је просинац или коледар. Етимологија да је назив просинац добио име по томе што је то месец просидбе девојака или прошње девојака је контрадикторна са чињеницом да је ово време божићног поста, када нема никаквих светковина и када се без преке потребе не излази из куће. Основу овог имена морамо тражити у речи прасе, руски парасјонак и глаголу прасити се, руски парасјац, јер је ово време природно време прашења крмача, још увек сачувано код дивље свиње. Да је прасе и прашење основа имена овог месеца говори и податак да се на крају овог месеца коље – жртвује прасе као жртва Божићу, односно новом Сунцу. У прилог оваквом тврђењу говори и податак да је овај месец на порталу Трогирске катедрале илустрован управо оваквом сценом (Васић М. М. 1922, 252). Прасе – печеница се пече на ватри и не припрема се ни на какав други начин (кување, пржење, сушење), нити се за божићну печеницу може узети одрасла свиња. Сам ритуал печења печенице представља ритуално акумулирање топлотне енергије ватре са огњишта на ком гори бадњак, као земаљског Сунца, коју ће учесници обреда појести и тако примити у себе. Назив коледар смо већ анализирали и утврдили да он представља сложеницу од речи коло и дар и означава време када коло – сунчано коло – Сунце, дарује нов животни циклус, односно нову годину.

Када упоредимо све српско – словенске и латинско – јулијанске називе месеци можемо запазити да је Јулије Цезар „реформом“ календара месец Јанин (Јањин) полатинчио у јануар (Јанусов); Мартин (Баба Марта) у март (Марсов); Мајин у мај; Јуношин – Јунаков у јун (Јунонин); Лилијев или Јулов у јул. Месеце рујни – црвен – светао је буквално превео иа латински avgustus – светли; ожујак – ојужак у aprilius – сунчан. Не могавши да за четири месеца нађе одговарајуће замене он их је „крстио“ редним бројевима: септембар, октобар, новембар и децембар. Да бисмо дошли до податка зашто су задња четири месеца контрадикторна са њиховим стварним редним бројем, где имамо да се девети месец зове седми; десети осми; једанаести девети и дванаести десети, морамо анализирати систем и број месеци код Срба који су и створили календар. У народној поезији која описује годину и месеце више пута се помиње број од десет месеци. Тако у цитираној песми о Марти каже се да око огња игра коло које чине “девет браћа с Мартом сестром“. Трагове исте поделе имамо и у песми „Браћа и сестра“. Сестра са деветоро браће представља десет месеци у години. Овоме треба придодати и старосрпски мит о девет Југовића, чија је календарска суштина и функција стварањем косовског мита и легенде заборављена. Да је то био стари српски соларни и календарски мит говори и само име Југовићи, што значи са југа, јужни, осунчани, топли.

Деветоро браће са сестром представљају десет месеци, где сестра означава месец март, а девет браће наредних девет месеци. Тако се долази до зимског, божићног солистиција. У српском народном календарском предању прва два месеца су отелотворена у лику мајке – мајке Јање, мајке Југовића, Јованове мајке, Јеличине мајке и у лику оца – стари Југ-Богдан, деда Сечко итд. Постојање ликова оца и мајке, поред ликова сестре и деветоро браће се подразумева. На тај начин српску народну годину је чинило дванаест месеци које су персонификовали: мајка, отац, девет синова и једна кћи. За сваки месец Срби су имали по више назива који су одражавали стање у васиони, односно положај Сунца, стање вегетације, време појединих сељачких послова или су били посвећени одређеним божанствима везаним за Сунчев циклус. Садашњи латински називи представљају искривљену интерпретацију старог српског календара. Латински називи су дати без икаквог правила и реда, срећемо разна божанства, полубожанства, атрибуције и редне бројеве, који нису ни у каквој вези. На пример у именима месеци имамо бога рата Марса, а немамо бога Сунца, нити врховног бога Јупитера. У исто време имамо име његове жене Јуноне. Календар је увек представљао и представља чврст и повезан систем, какав српски народни календар у суштини и јесте…

(наставиће се)

О аутору: Драган Јацановић је рођен 1958, године у селу Велика Река код Малог Зворника.  Детињство је провео у селу Скрађанима у питомој Мачви, где је у селу Змињаку завршио основну школу. Шабачку гимназију је завршио 1977. године. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду 1982. године на катедри за археологију. Ради као виши кустос-археолог у Народном Музеју у Пожаревцу. Објавио преко сто стручних и научних радова у домаћим и страним часописима и учествовао у свим археолошким истраживањима на тлу Србије. Објавио монографије Пожаревац – културна стратиграфија праисторијских налазишта у Браничеву у едицији Археолошког института у Београду „Археолошка грађа Србије“, Маргум, Беловоде, Српско календарско знање у у српској народној поезији из кога вам доносимо одломак.

Преузето са националних портала: Пројекат Растко, Србин. инфо и Свевлад