У Барокној сали Скупштине града Зрењанина одржан је својеврстан историјски час 13. новембра са темом „Ослобођење Војводине и Великог Бечкерека 1918.“ Предавачи били су истакнути чланови Актива историчара у граду на Бегеју професор историје наше Гимназије Игор Мицов и историчар др Александар Иванов. Модератор предавања је био историчар архивиста Слободан Милин.
Историјско место, у близини балкона Жупанијске зграде, са ког су се 1918. године обратили др Славко Жупански вођа српског покрета у тадашњем Великом Бечкереку и бригадир ослободилачке Српске Војске пуковник Драгутин Ристић било је велика учионица те вечери. Те вечери смењивали су се слајдови са фотографијама историјских личности и догађаја од пре једног века и чуле се речи историчара.
Модератор Слободан Милин је представио уважене историчаре и укратко дао основне смернице велике и актуелне теме ослобођења и присаједињења ових крајева матици Србији. Показало се каже Милин, да је ово једина неоспорна територија коју је нововековна српска држава успела да задржи у своме окриљу, ако изузмемо још територију Старе Рашке и Пчиње и наравно привремено окупиране територије Косова и Метохије.
Др Иванов је у предавању са пауерпоинт презентацијом нагласио све познате и мање познате историјске чињенице о положају српског народа у Аустро-Угарској монархији. Посебно се осврнуо на стање људских, мањинских политичких, верских и социјалних права како српског тако и исталих мањинских народа на територији круновине Угарске али и Аустрије.
Он је констатовао чињеницу, која је подкрепљена доказима, који се могу пронаћи у домаћој и страној историографији, да је Хабзбуршка монархија систематски у преиоду до Великог рата газила основна људска права готово половине својих поданика, који нису били немачке и мађарске националности, ускраћујући им прва у политичком, културном, верском и социјално-економском погледу.
У политичком погледу, држећи висок цензус за право гласа мушког становништва, Хабзбуршка монархија је била на самом дну статистичке лествице у Европи, по проценту људи који су имали политичко право гласа. Као феудална држава и бастион реакције она је била тако пројектована, да је фаворизовала узак круг феудалних богаташа немачке и мађарске народности, док су сви остали грађани брзо постали свесни, да је њихов социјално-економски положај безнадежан и бунили су се против таквог стања, углавном безуспешно. Полицијско-репресивни апарат, те државе је био потпуно у служби гушења права и слобода грађана. Ствари су се од Аустро-Угарске нагодбе чак и погоршале по словенске и романске поданике овог царства. Угарска административно-школска политика је била посебно брутална у наметању политике мађаризације у делу царства и стварању тзв. политичког мађарског народа. Посебно су од те политике претрпели румунски, словачки, јеврејски, немачки и српски народ, казао је др Иванов.
Српски народ је посебно био социјално-економски обесправљен а пред почетак Великог рата му је укинута и просветно-црквена аутономија која је и иначе непрестано била на удару. Школе су и забавишта биле искључиво на мађарском језику. Ова обесправљеност, како је нагласио, није само погађала српски народ у Јужним деловима Угарске али је као већинском у слободарском народу у овом делу она најтеже пала. Убиство последњег Карловачког патријарха СПЦ Лукијана Богдановића 1913. године је био догађај, који индикативно показује какав је био степен заштите права Срба у тој монархији коју неки данас покушавају да ревизионистички осликају ружичастим бојама, што је далеко од историјске истине, закључио је у том делу др Иванов.
У делу предавања који се тицао периода самог Великог рата и ослобођења и присаједињења Војводине Србији његово излагање се преклапало са излагањем другог историчара професора Гимназије Игора Мицова. Мицов је у маниру искусног просветног радника одржао веома запажено реторско излагање, које је држало пажњу присутних медија, грађана и омладине. Наиме, он је на самом почетку одао признање присутном истакнутом јавном раднику Милану Ђуканову као једином историчару који је објавио дело са тематиком, улоге великана др Жупанског и сарадника у ослобођењу и уједињењу нашег рада и овог дела Баната са матицом Србијом.
Тренутак је био да се још једном гласно изговоре имена бесмртних великана др Славка Жупанског, свештеника Драгутина Мојића, Живка Ж. Терзина, др Андрије Васића, проте Жарка Стакића, Милана Ракића, Паје Ристића, Светозара Исаковића, Јефте Вукова, пуковника Михаила Веиновића, учитеља Стевана Субића. Мицов је нагласио колика је била лична храброст и свест тих људи, којима се до данас нисмо честито одужили, за оно што су учинили.
Великани са ових простора су у току Великог рата прошли праву голготу, јер се држава Хабзбурга према њима односила као према „велеиздајницима“ и водила против њих монтиране процесе. Били су интернирани и држани по логорима, које је измислила злогласна црно-жута монархија а не Адолф Хитлер. Многи су натерани да обуку плаве униформе и пуцају на браћу али многи су се намерно сакатили као др Славко Жупански како непријатељу не би пружили то задовољство. Други су се предавали на Руском фронту и као добровољци улазили у Српску војску.
Посебно је истакнут значај и победнички пут, бесмртних топличких хероја, чувеног „Гвозденог“ пука Књаз Михаило који је ослободио своју браћу преко Дунава. То је био пук кога су непријатељи Срба и Србије добро запамтили на сваком положају на коме се борио од 1912 – 1918. године, пук коме је Бинички компоновао у част чувени „Марш на Дрину“, пук у чијим редовима је била чувена Милунка Савић, рекао је Мицов.
Било је то вече учитељице живота и предавање на којем се много тога дало научити како би се схватио значај истакнутих историјских личности и њиховохг бесмртног дела за нас данас. Вече пркоса свим покушајима закаснелих национализама, интернационализама и глобализама, да се изврши ревизија историје и умањи улога изначај слободарских стремљења српског народа у 20. веку за којe је плаћена висока цена у људским животима.
Петровград.орг