Једини историјски извор критичке историографије који говори о сеобама Срба, „О управљању царством“ Константина Порфирогенита нам саопштава да су Срби као ромејски савезници добили дозволу од ромејског цара Ираклија (610-641) да се населе у околини Солуна, у области која се назива Сервија под планином Олимп. Затим су незадовољни стратешком позицијом коју су бранили одлучили да се врате у своје земље али су се на Дунаву код Београда из неког, вероватно војничког разлога предомислили.
Цар ромејски им, како прича каже, додељује нову стратешку позицију српске земље у римској провинцији Далмацији: „И пошто садашња Србија и Паганија и земља Захумљана и Травунија и земља Конављана беху под влашћу Ромеја, то цар у овим земљама насели исте Србе“. Након смрти владара који је довео Србе на Балкан, а умро је пре 680. године, владао је његов син, па унук и редом кнежеви из истог рода. Први именом познати српски владар је кнез Вишеслав, а затим следе Радослав, Просигој и Властимир. По имену овог првог познатог владара та прва династија се назива Вишеславићима.
Даштаник или Достиник према грчком изговору се до сада убицирао од стране историчара на разним локацијама. На доњој Дрини, код села Дисит и Десна мислио је Шафарик, код Дежева по Новаковићу и Гроту, код Ждрела у Руговској клисури код Пећи или места Градиште Геђе на Белом Дриму, између Ђаковице и Призрена такоође по Новаковићу, код села Дрсник код Пећи, на локалитету Јеринина кула каже Скок а у атару села Врсенице, у околини Сјенице кажу Јиричек и Шишић. Овај локалитет је прва истраживала археолог Драгица Премовић Алексић а о локалитету је објављена и вредна монографија – Марка Поповића и Весне Бикић: Врсенице, касноантичко и српско раносредњовековно утврђење, Археолошки институт Београд, 2009.
Локалитет Врсенице се налази на стратешком месту Клик врху брега на 1.330 метара надморске висине и опасују га остаци три дебела камена бедема која су бранила двор српских кнежева – „архонта“, како су их звали ромејски цареви из Константинопоља. Овај локалитет се налази у близини древне саобраћајнице између обронака Голије и Пештерске висоравни, већ хиљадама година циркулише роба између централног Балкана и јадранских лука. То је чувена Вија металика, којим су метали из источног дела провинције Далмације, из копова Копаоника и Рогозне, транспортовани долином Ибра, а затим кроз пространо Сјеничко поље.
Утврђење на Великој Градини је настало почетком 4. века, да је његово коришћење потврђено кроз 6. век и да је обновљено у 9. Веку у време владавине Срба. О обнови утврђења у 9. веку говоре остаци објеката у којима се одвијао живот и бројан археолошки материјал: керамички судови различитог облика, величине, начина израде и украшавања, метални предмети – ножеви, алатке, звона, камени жрвњеви, брусеви итд. Овом периоду, крају 9. или почетку 10. века припадају и остаци откривене Цркве. Постојање сакралног објекта унутар утврђења само потврђује претпоставку да се ту налазе остаци најстаријег српског града и практично прве српске престонице.Посебно је занимљив начин градње бедема, такозвани сухозид, комбинација камена и дрвета који је карактеристичан како за технику градње Срба у Аустрији, Чешкој и Лужичкој Србији. То је техника градње преузета од Римљана и Келта у њиховим градовима и селима на горњем Дунаву. Појава ове технике у 9. Веку на балкану сведочи посредно у корист тезе о сеоби Срба на Балканско полуострво управо из овог правца.
Потоњи престони Рас је тада, каже цар Константин Порфирогенит, на граници између империјалне Бугарске и Србије, па је логична претпоставка да се Србија тада налазила западно од Раса. Једини поуздано убициран град Срба у то време је Соли или каснија Тузла преко Дрине. Српска граница према Бугарској је тада вероватно ишла долином горњег тока Ибра, источним ободом Сјеничко-пештерске висоравни и обронцима Голије.
У Србији су се, према цитираном извору, крајем 9. века водиле династичке борбе између наследника кнезова Мутимира, Стројимира и Гојника. Истовремено успон доживљава Бугарска, која шири своју империју по Балкану и којој су слободољубиви и војнички добро организовани Срби кост у грлу. Кнезови „Серблије“, како је назива ромејски цар, су несложни и ратују међусобно, признајући врховну власт час Бугарског час Источног римског царства. Клонимир, син кнеза Стројимира, склонио се био у Бугарску где га је цар Борис оженио Бугарком. У жељи да преотме власт од Петра, Гојниковог сина, Клонимир је са војском ушао у главни град Достинику, где га је Петар убио. Како је Рас већ био у бугарским рукама, а Клонимир долази из Бугарске и улази у Достинику да преотме власт, очигледно је да се Достиника у непосредној близини Раса и тадашње српско-бугарске границе.
Место Врсенице се археолошки више не истражује, а оно мало што је откопано није заштићено. Уместо да у најстарији српски град теку реке туриста и ходочасника, њему прети заборав и потпуно уништење. Налазиште прве српске престонице Србије налази се на само десетак километара од Сјенице, али данас ни Сјеничани за њу не знају исто колико ни остали Срби. Упркос неколико кампања ископавања, чини се да ова значајна историјска престоница Србије, Достиника остаје препуштена зубу времена и дивљим копачима.
Извори: Новости, Википедија, Видовдан