АТЛАС СТАРЕ СРБИЈЕ – ЕВРОПСКЕ КАРТЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

Циљ овог рада је утврђивање граница и територијалне припадности Старе Србије с њеним примарним језгром Косовом и Метохијом у историјском, етничком, културном, геополитичком и државном погледу из времена турског продора на Балкан, као и њиховог повлачења. То је постигнуто анализом и компарацијом историјских и историографских карата водећих европских картографа од 16. до 20. века, који су имали високе званичне државне титуле, као, на пример, „козмограф републике”, „царски (или) краљевски географ”, или су били војни архитекти, високи официри, кнезови, конзули, професори, научници и сл., што претпоставља висок степен њиховог знања и озбиљности у ауторизацији карата. Анализирано је 40 историјских и историографских карата холандских, венецијанских, француских, аустријских, немачких, британских и српских картографа које су сакупљене, систематизоване и 2007. објављене у књизи под насловом Атлас Старе Србије – Европске карте Косова и Метохије (An Atlas of Old Serbia – European maps of Кosovo and Metohija) аутора М. Вемића и М. Стругара.

На свим анализираним картама недвосмислено и неспорно је приказано да су Косово и Метохија увек били српска територија, а никада арбанашка. Наведене две географске области приказане су на картама једино у природним историјским и етничким границама државних творевина српскога народа, чак и у дугом периоду од пада средњовековне српске државе под турску власт, 1459. године. Главна раздеобна међа, односно етнографска граница између лимитрофних српских и арбанашких насеља, све до средине 19. века, била на рекама Валбона (Црница), Дрим и Црни Дрим (северна Албанија) које су сматране истовремено и као географска граница Албаније и (Старе) Србије, али и као језичка-говорна линија која је делила Арбанасе северне Албаније од метохијских Срба.

Границе Србије у Средњем веку су биле на на Дриму

Стара Србија, са својим примарним језгром Косовом и Метохијом, је историјско-географски, културолошки и политички појам који означава територију државе Србије пре турског продора на Балкан и њеног пада под турску власт (1459). Везује се за време владавине српског цара Стефана Душана (1331–1355), када је Србија била у највећем успону и представљала најјачу регионалну балканску државу, као и за период непосредно пре цара Душана, за Краљевину Србију под краљем Милутином (1282–1321) и Стефаном Дечанским (1321–1331). После делимичног ослобађања Србије од Турака и стицања аутономије, 30-их година 19. века, појам Стара Србија (Old Servia, Vieille Serbie, Altserbien) био је све више у употреби, и њиме су означаване оне области Србије које су остале под непосредном османском влашћу, ван граница нове српске државе. Како наводи Владимир Стојанчевић, те неослобођене области у 19. веку, или „Стара Србија узимала се као земља етничког језгра и центра српске средњовековне државе немањићког периода”, и састојала се од „предела: Стара Рашка, Косово, Метохија, слив Биничке Мораве и северно Повардарје са Скопљем” [Стојанчевић 1997]. Појам Стара Србија, који је већ био устаљен у домаћој географској, историографској, путописној, војној, политичкој и другој литератури, у првој половини и средином 19. века, увели су у своје радове и спољни аутори[4], посебно путописци, извештачи, мисионари, дипломате и научници, који су веома објективно представили и живописно дочарали етничке, верске, социјалне и политичке прилике у овим крајевима, још под турском влашћу.

Косово и Метохија као неупитни део Србије

Косово и Метохија имају неизмеран значај у српској историји и традицији. Косовски бој с Турцима 1389. године пресудно је утицао на формирање националне етике и тиме ударио печат на духовно и етичко биће и историјско памћење српског народа. После Косовског боја у народној традицији код Срба уведено је још једно рачунање времена: „пре Косова” и „после Косова” и спеван је велики циклус епских народних песама, назван „косовски циклус”. Косово и Метохија су најдрагоценији део територије Србије, не само због Косовског боја, већ као колевка српске државности и центар верског и културног живота. Приштина, Призрен и Вучитрн били су престонице краља Милутина, царева Душана и Уроша, као и великог властелина Вука Бранковића, а у Призрену је крунисан за цара и зетски краљ Бодин.

Око Пећке Патријаршије као седишта Српског Патријарха, у овој покрајини подигнуто је близу 1.500 хришћанских, православних храмова, међу којима су својом духовним значајем, старином, и архитектуром шире познати манастири: Грачаница, Високи Дечани, Богородица Љевишка, Бањска, Св. Ахранђели и други. Велики број цркава и манастира срушен је у време турске владавине, али их и данас у најновије време, системски, масовно, и даље руше арбанашки сепаратисти, и поред присуства мировних снага Уједињених нација. Арбанаси, ипак нимало стихијни у својој плаховитости, већ напротив, сасвим систематични, то чине у настојању да у потпуности затру белеге постојања српског народа на његовој светој земљи.

Постојбина великог eвропског народа Словена и Срба – Сарматија

Стара краљевина Србија, у чијем је средишту било Косово и Метохија приказана је кроз историју на свим значајнијим европским картама, чак и у време турског присуства на Балкану. Западни и средњеевропски географи и картографи (холандски, венецијански, француски, аустријски, немачки, британски) као и домаћи аутори, на својим картама исписивали су име Србије (Servia, Zevia, Servien, Serbie, Serbien), чиме су уз друге картографске садржаје: реке, планине, насеља, границе, грбове и слично обележавали постојање средњовековне српске државе, и на тај начин све време до данас сачувале памћење на територије које су јој припадале, чиме су ове карте постале својеврсне српске тапије Косова и Метохије.

Материјали

У раду је анализирано 40 старих (историјских) и историографских карата, које су М. Вемић и М. Стругар пронашли, тематски обрадили, систематизовали, објединили и објавили 2007. године у виду атласа под насловом Атлас Старе Србије – Европске карте Косова и Метохије (An Atlas of Old Serbia – European Maps of Кosovo and Metohija). Те карте израдили су водећи европски картографи, с високим званичним државним титулама, као, на пример, „козмограф републике”, „краљевски географ”, „царски географ”, затим војни архитекти, генералштабни официри, кнезови, конзули, професори, научници и сл., што претпоставља висок степен њиховог знања и озбиљности у ауторизацији карата. У истом реду постоји и известан број карата које су радили и домаћи географи и картографи у земљи или у европским радионицама, као, на пример, Јован Цвијић, Спиридон Гопчевић и др. Наведене премисе потврђују веома високу научну, историјску и друштвену вредност изабраних карата. С њих се сасвим јасно могу сагледати међусобни територијални етнички, демографски, верски и културни односи Срба и Арбанаса и утврдити њихова међусобна граница у историјском, етничком, културном, геополитичком и државном погледу у време турског продора на Балкан, а затим и њиховог повлачења.

Постојбина малог eвропског народа Арбанаса – Тракија

Карте у атласу постављене су хронолошким редом. Углавном су ситнијих размера, што подразумева да је на њима приказан и шири просторни захват од територије Србије, са српским, словенским и другим суседним земљама на Балкану и у Панонској низији. Поред њихове опште намене откривања и приказивања различитих географских садржаја урамљеног простора, на многим картама су представљени и старији временски слојеви, што у целини појачава садржај и истиче њихов историјски слој значења, из чега се укупно могу видети реалне намере, интереси, претензије и циљеви због којих су карте настале. Сврха и начин њихове израде често су наведени у наслову карата или у посебно украшеним картушима, у разним титлама, грбовима и натписима, или из података о издавачу, штампару и времену издања карте. Извесне карте су биле посвећене појединцима, на пример, „истинском племићу по пореклу, образовању и бистрини духа”, док је већина рађена у опште сврхе, на пример: (намењено) „војнику, математичару и пријатељу козмографског удружења”, за детаљни војни географски опис или сасвим конкретно: „у сврхе садашњег рата”. Атлас је састављен од карата из седам европских земаља: Холандије (3), Венеције (2), Француске (2), Аустрије (8), Немачке (9), Велике Британије (3) и Србије (13), и то њихових главних картографских, државних и издавачких центара. Све карте, иако публиковане на различитим местима, садржајно су веома сличне и уједначене, јер су биле ослоњене једне на друге као картографске изворе, што се поред приметне међусобне сличности види из података записаних на већини од њих. Овај шире усаглашени картографски просторни континуитет, развијао се кроз време од 16. до 20. века релативно уједначено. Прикупљањем и сабирањем нових података и географских сазнања о балканским земљама и њиховим уношењем на карте, уз исправљање старих грешака, постигнут је значајан напредак у подизању њихове географске верности. Исто тако увођењем математичких картографских пројекција повећана је и њихова геометријска тачност, чиме је значајно унапређен општи квалитет карата.(…)

Резултати истраживања

Проведена анализа и компарација 40 атласних карата територије Србије и њеног балканског и панонског окружења, из периода од 1513. до 1918. године, показала је да већина њих има више историјских слојева: антички, средњевековни, као и слој из времена објављивања карте. У античком слоју, приказане су старогрчке или провинције римског царства, у средњевековном све старе краљевине, кнежевине, деспотије, војводства као и њихове уже области које су постојале у то време на Балкану, а у савременом слоју углавном је приказано актуелно стање присуства Османског царства кроз поделу територија на зависне државе, које су му плаћале данак, као и њихове префектуре (беглербеглуци). На готово свим картама најсадржајнији је средњи – средњевековни, слој.

Етнографска граница између Срба и Арбанаса

На свим картама приказана је територија и исписано име старе краљевине Србије (Zevia, Servia, Serviæ Regn., Servien, Das Königreich Serwien, Serbie, Serbien) или Рашке (Rascia, Rassa, Rasia, Rassia, Raxia, Rascien) као и српског царства, било у ширем или ужем територијалном захвату. У истом реду с приказом Србије, приказане су и друге српске, словенске и остале суседне земље, као што су: Босна (Bossina, Bosniа, Bosnien, Bosnie, Bosnа) с Херцеговином Св. Саве (Herzegovina S. Saba, Herzegowina) или Војводством (Дукатом) Св. Саве (Dvc. S. Saba), Зета (Zenta), Црна Гора (Montenegro, Zrna Gora), С(к)лавонија (Sclavonia, Schiavonia, Slavonien), Бугарска (Bulgaria), Влашка (Walachia, Walachei), Мађарска (Hvngaria, Hungaria), Византија (Romania), Грчка (Greacia) и сл. Поред наведених земаља на овим картама, с истим значајем приказане су и територије појединих земаља које су задржале античка имена, као, на пример, Македонија (Macedonia, Macedonien) или Далмација (Dalmatia, Dalmatien). На картама које захватају ужу територију, поред имена Србије исписане и њене поједине области, као на пример: Косово Поље (Campus merulae, Merlinius Campus et Cassovius, Champ Merlin, Champ de merles, Amselfeld) или Косово (Cassova provincia), Метохија (Metoja, la Métochie, Metochia) или Подрима (Podrima, Podrima Provincia), затим Топлица (Topliza), Ситница (Sitimza), итд. Име Албаније не појављује се на свим картама у атласу, а ако се појављује не налази се у истом рангу с осталим земљама, већ више као област у оквиру постојећих земаља, првенствено Грчке или Македоније.

Географски положај и природне границе. Географски положај старе краљевине (царства) Србије, на старијим картама било ширег или ужег географског захвата, омеђен је природним географским границама, првенствено рељефом и хидрографијом, мада постоје и детаљније карте на којима су исцртане границе. Посебно је то изражајно приказано у односу на положај Србије и Албаније. Тако је на Валдземилеровој карти из 1513. године, која представља део оживљене и модернизоване Птоломејеве карте, приказано Балканско полуострво с природно-географском територијалном поделом међу државама. „На карти су планинским венцима централног планинског била, званог Catena mundi или ‘Вериге света’, Србија (Zevia) и Босна (Bossina) одвојене од Славоније (Sclavonia), Далмације (Dalmatia) и Грчке (Grecia). Територија Грчке подељена је на више области: Тесалију (скраћено Thessalo.), Ахају (Achaia), Атину (Ducat Athenie) и Мореју (Morea). Међу грчким регионима, на месту северног Епира, јужно од реке Црног Дрима с извориштем из Охридског језера, стављен је топоним Албанија” [Вемић и Стругар 2007].

Детаљна Цвијићева етнографска мапа

Страбон (62. п. н. е.– 23. н. е.) је још давно, на прекретници старе у нову еру, сматрао да је међу државама и народима најбоља природна подела или природна граница. У том смислу логично произилази да је на најранијим картама приказана орографска одвојеност Србије и Албаније, јер је одавно било познато да се на том простору пружају и сучељавају два велика планинска венца: Проклетије (2.694 м) и Шар планина (2.748 м) који су међусобно повезани низом мањих планина: Богићевицом (2.366 м), Ђеравицом (2.656), Јуничком пл. (2.305 м), Паштриком (1.986 м) и Коритником (2.393 м). Та орографска граница континуирано је приказана на картама и то: 1. у античком слоју, између римских провинција Горње Месије (с Дарданијом) и Македоније, северно и јужно у односу на поменути планински ланац, 2. у средњевековном слоју, између Србије (Рашке) и Зете или Грчке и 3. у данашње време, између Србије и Албаније.

Картографи који су своје приказе везивали за сливове река, као на пример, М. В. Коронели, „козмограф републике” Венеције, или Н. Сансон, француски „краљевски географ”, поред орографских исцртавали су границе и на рекама, потврђујући у потпуности наведену Страбонову истину. Тако су на Коронели-јевој карти Ток река Дрима и Бојане у Далмацији (Corso delli Fiumi Drino, e Boiana nella Dalmatia) [1:315.000], (1688) испрекиданим линијама исцртане границе између свих територија које су имале неку врсту самосталне власти у преотоманско време (краљевине, војводства, жупе, градови, републике) с приказом властелинских грбова на њима. На овој „карти се нигде не помиње Албанија, иако су наведена имена неких арбанашких племена” [Вемић и Стругар 2007].која су лоцирана на левој обали реке Дрима. На том делу територије граница је исцртана између делова територије Краљевине Србије и Зете и управо се налази на рекама Валбони (Црници), Дриму и Црном Дриму (Слика 2).

Граница на трима рекама поновљена је и касније на картама Ђ. Кантелија, Н. Сансона, П. К. Моната, Ј. Б. Хомана, Т. К. Лотера, итд., а појављује се као етнографска граница између српских и арбанашких насеља, као и језичка говорна линија, на тематским, етничким и језичким картама с краја 19. и почетка 20. века.

Древне мапе Света

Топоними. Поред природног, орографског склопа и хидрографских линија који на макро плану одређују припадност територија, на анализираним картама приказан је и већи број насеља с топонимима која потврђују и употпуњују припадност неке територије, на средњем плану. На Валдземилеровој карти из 1513. године, на територији Србије, исписан је мали број али значајнијих топонима, од чега на Косову и Метохији три: средњовековни рударски град Ново Брдо (Nouomont), затим Сврчинско језеро, односно Сазлијско и Робовачко блато, где се налазио Сврчин (Suercegno), дворац српске лозе Немањића и трећи, област Ситница (Sitimza), приказана као насеље. Ти српски топоними по правилу се понављају на картама из млађег периода, и постају све бројнији, поготово на крупнијим размерама. Тако на Коронелијевој карти (1688), поред Новог Брда (Novo Monte), приказани су сви данашњи већи градови на Косову и Метохији: Митровица (Mitrouiza), Вучитрн (Wciterna), Приштина (Pristina), Сува Река (Suha Riesca), Пећ (Pechia), Дечани (Deciani), Ђаковица (Iacoua, Iacouizza) и Призрен (Prisrendi, Prisren), као и друга насеља: Гуштерица (Gusteriza), Јањево (Iagneuo), Враголија (Vragolia), Рибаре (Ribare), Крајмировце (Kraimirouc), Гражданик (Grasdanico), итд. На Кантелијевој карти (1689) уз Митровицу појављује се Трепча (Treppcia), уз Суву Реку Хоча (Hocia) а уз Призрен Љубижда (Iubossida), Гражданик (Grasdanico), Горожуп (Gorosupi) итд. Карактеристично је да су сви већи ободни метохијски градови Пећ, Дечани, Ђаковица и Призрен на свим картама приказани у Србији а никада у Албанији, што говори да је европским картографима та чињеница била позната последњих 5 векова.

Етничке, језичке и друге карте. Детаљнија анализа припадности територија и граница Старе Србије, ближе Косова и Метохије, у истраживаном периоду, може се извршити на основу тематских карата у атласу с етничким, конфесионалним и језичким садржајима, као што су карте: К. Сакса (1878), Д. Жеглиговића (1885), В. Карића (1887), С. Гопчевића (1889), Ј. Цвијића (1906, 1913, 1918), А. Стида (1909), А. Еванса (1916), Р. В. Ситон-Вотсона (1917), затим Етничка и језичка карта Средње Европе с Италијом и Балканским полуострвом (1917) коју је објавила картографска кућа Фрајтаг из Беча и сл.

Превалитана – Дукља – Србија – Зета

Ове карте настале су као резултат детаљнијег истраживања и сакупљања података (знања) европских путописаца и истраживача на територији балканских земаља (Х. Пуквила, А. Буеа, Ј. Милера, Ј. Г. фон Хана, А. Гризебаха, Х. Киперта др.), и имале су велики утицај на европско научно и политичко мњење током 19. века. Посебна пажња била је усмерена на приказивање етничких односа. На њима је обично приказиван један од показатеља, али има карата са сложенијим приказима. Тако је, на пример, К. Сакс, аустријски конзул у Цариграду, етничке групе индентификовао и приказао применом „комбинације обележја”: језик, конфесија и национална свест. Из легенде карте види се да је приказао 8 већих етничких група, 11 подгрупа и 3 мешовите категорије, које су разврстане у три постојеће конфесије – православну, римокатоличку и мухамеданску – тако да на карти има укупно 21 тематска јединица. На сличан начин С. Гопчевић (1889) издвојио је 13 етничких група, Цвијић (1913) њих 12 с 23 ентитета, од којих 7 вишеконфесионалних.

Како је овде реч о тематским картама, које по свом постанку представљају тековину савремене картографије с краја 19. и почетка 20. века, а не постоје за претходне векове, за детаљнију и потпунију анализу, у атласу су стављене и историографске карте М. Пешикана, М. Мацуре и А. Урошевића, које су рађене на основу турских пописа становништва с почетка 16. века. Територија Косова и Метохије с окружењем обухваћена је с више таквих пописа (дефтера), из 1452, 1455, 1485, 1489, 1571, 1566–74. године. У њима су насеља класификована по нахијама, али се основни подаци односе на појединачне мушкарце, жене удовице (као старешине породица), а затим на монахе и неожењене пунолетне мушкарце, тј. на све обвезнике плаћања пореза. Дефтери су транскрибовани са старотурског на српски језик и представљају веома тачан и поуздан историјски извор за реконструкцију етно-демографских прилика на почетку турске владавине у Србији.

Област Арбанон или Албанија- косе црте

Анализирајући својеврсни записник личних имена по насељима, према језичкој припадности, Пешикан је саставио више различитих карата које показују територијални распоред становништва старосрпског и староарбанашког типа који су живели у ширем регионалном оквиру данашње југозападне Србије, југоисточне Црне Горе и северне Албаније, где се види општа подвојеност ова два народа, с веома мало мешовитих области. Иако је карта исцртана поједностављено са шрафурама, она очигледно показује потпуну распрострањеност имена старосрпског типа у Старој Србији, односно на Косову и Метохији, изузев незнатне измешаности у близини Ђаковице на територији данашње Србије, али и с друге стране границе у старом Алтину на територији данашње Албаније. Исто такво стање постојало је на територији данашње Црне Горе, осим мале измешаности имена око Скадарског језера.

Синтетизујући податке седам узастопних турских дефтера за сто двадесет година, почев од 1452. до 1574. године, Пешикан је дао веома садржајну и комплексну карту „Косовски именослови XV–XVI века”, на којој су приказана сва насеља тога времена на територији Косова и Метохије. Насеља су подељена у две категорије: насеља с именима српског типа и с именима арбанашког типа (Слика 5). И на овој много конкретнијој Пешикановој карти, у погледу етничке припадности насеља, видљива је апсолутна присутност српских насеља с делимичном измешаношћу с арбанашким само у околини Ђаковице, и то у нешто вишем проценту него на претходној карти, што показује извесно досељавање Арбанаса из Албаније и њихово постепено инфилтрирање у Метохији, а што ће се у наредним вековима постепено повећавати. Наиме, турским освајањем Косова и Метохије највише су била оштећена стална насеља, што је анализом пописа из 1455. године извршио М. Мацура, и утврдио да су постојала 32 уништена села (селишта) вероватно у доба Косовског боја, затим 42 опустела села, из којих је народ истребљен или избегао, односно од укупно 599 забележених села 74 или 12% која су била онеспособљена за живот људи. Поред наведених забележена су чак 142 патуљаста (до 5 кућа) или мала села (6–10 кућа), што показује да је турском окупацијом читава структура насеља била оштећена [Мацура 2001].

Именослови Срба косе линије и Арбанаса тачке у 15. веку

У таквој етно-демографској ситуацији, где је живело мешовито – већинско српско хришћанско становништво према мањинском арбанашком – исламске и малобројне римокатоличке конфесије, долази до учесталог силаска сточарског арбанашког становништва фисовске организације (Малисори, Мирдите, Фендеши) из планинских предела северне и средње Албаније, који су појединачно или групно почели да запоседају питоме равничарске пределе Метохије, настављајући да врше силан притисак на староседелачко, махом ратарско српско становништво. Тако су Арбанаси отимали српска имања настављајући с насилним истискивањем и прогањањем преосталих Срба из Старе Србије, за све време турске владавине на овим просторима, а због верских разлога, већинског исповедања ислама, Арбанаси су били привилеговани у Турској царевини. „Турске власти толерисале су многе случајеве непоштовања јавног поретка, у некима од њих били и учесници, или саучесници, у уценама и егзекуцијама нарочито српских првака по селима. Уцена звана ‘рабош’ и отмице женског света чинили су посебну врсту у прогонима раје…” [Стојанчевић 1994].

Етно-демографска ситуација с почетка турске владавине на Косову и у Метохији, коју су успешно реконструисали Пешикан, Мацура и други, мењала се у континуитету сталном арбанашком колонизацијом, и дужем трајању, али никада није била преокренута у корист Арбанаса све до 20. века. То потврђује и путопис Милоша С. Милојевића под насловом Путопис дела Праве (Старе) Србије, који је штампан у три тома (свеске) 1871, 1872. и 1877. године. Милојевић је био први српски путописац који је Стару Србију пропутовао и непосредно на терену прикупио и објавио податке о становништву и насељима ових крајева. На основу изворних података Милојевићевог путописа М. Вемић, је израдио карту под насловом „Етничка карта дела Старе Србије 1:300.000” која се с осталим историографским картама налази у атласу. Она показује да су Срби на територији Косова и Метохији, уз видљиве трагове арбанашке колонизације, у то време још увек били већинско становништво, а Арбанаси мањинско.

Именослов Арбанаса на Косову и Метохији у 15. – црне тачке, светле Срби

Етничка слика међусобних односа Срба и Арбанаса непосредно уочи српско-турских ратова 1876, 1877/78. године, приказана је на овој карти методом картодијаграма по насељима, и то по народносном и верском критеријуму. Приказано је 895 насеља од укупно 1.140 забележених у Милојевићевом Путопису, уз 123 нерекогносцирана и 122 поновљена насеља, која су класификована у 7 категорија према броју кућа. Од укупног броја приказаних насеља 483 су српска, 92 арбанашка и 230 мешовита. Сви велики градови, Призрен, Приштина, Пећ, Ђаковица и Куршумлија, била су преко 90% етнички српски. Од мањих етничких група, картирано је 5 черкеских села, Османлије у једном мешовитом селу (Мамуша, 80 кућа) и у Призрену (120 кућа) а Цигани у 7 мешовитих насеља.(…)

Из наведених бројки може се закључити да је у то време било три пута више насеља настањених православним Србима него исламизованим Арбанасима (Арнаутима) (244:69), као и готово два пута више насеља с исламизованим Србима него с исламизованим Арбанасима (Арнаутима) (130:69), а у поређењу са свега 21 насељем католичких Арбанаса (Латина) то је онда 11, односно 6 пута више Срба. Међутим, Арнаути су због конфесионалне сличности били више измешани с исламизованим Србима (у 152 насеља) него с православним Србима (у 18 насеља), док су Латини више измешани с православним Србима (у 15 насеља) него с исламизованим Србима (у 4 насеља). Срби обе конфесије били су измешани у 109 насеља.

мапа према истраживањима академика Милоша С. Милојевића

Албанска држава створена је 1912. године, када су јој привремено биле одређене границе. Разграничење с Краљевином Срба Хрвата и Словенаца извршено је тек после Првог светског рата (1920). Преговори у Паризу су се управо водили око природне, историјске, етничке и језичке границе у долинама река Дрима и Црног Дрима, на северу данашње Албаније. Постојала су два предлога: британског премијера Дејвида Лојда Џорџа (од 14. 1. 1920) и делегације Краљевине Срба Хрвата и Словенаца (од 20. 1. 1920) који су се незнатно разликовали. Међутим, уместо да буде прихваћен један од изнетих предлога или да се успостави неко средње решење, граница је померена у корист Арбанаса далеко на север, тј. из долина поменутих река на орографске границе планинског венца Проклетија и Шар планине.

Главни налази

Анализиране карте у атласу израдили су најбољи европски картографи који су поред неспорне картографске компентентности имали и високе званичне научне и државне титуле и заузимали високе положаје у свом друштву. Карте су настале у дугом периоду од 1513. до1 918. године. Рађене су за опште, образовне, научне, културне, политичке, војне (ратне) и друге сврхе. У свом времену оствариле су велики утицај на научно и политичко мњење, али и трајно не само у својим државама већ и шире у Европи.

Све анализиране карте показују да је подручје Старе Србије, у које су укључени Косово и Метохија, увек сматрани интегралним делом Србије. С карата се непосредно може уочити да изабрани европски као и домаћи аутори, географи, козмографи и картографи нису признавали турско освајање Балкана, и својим приказом на картама сачували су свест о припадности ових територија Старој Србији. На картама се види да су ове две географске области постојале једино у природним историјским и етничким границама државних творевина српскога народа и поред трагова постепеног арбанашког насељавања у дугом периоду од турског продора на Балкан, њиховог повлачења, па до данашњих дана. Косово и Метохија никада нису били посебно издвајани из ширег контекста и окружења Старе Србије, тако да ни територијално ни тематски никада нису постојали њихови посебни картографски прикази. Тиме су недвосмислено и неспорно показали да су Косово и Метохија увек били српска територија, а никада арбанашка.

Већина карата потврђује да је главна раздеобна међа, односно етнографска граница између српских и арбанашких насеља, све до средине 19. века, била на рекама Валбона (Црница), Дрим и Црни Дрим које су се сматрале истовремено и географском границом Албаније и (Старе) Србије, али и као језичка-говорна линија која је делила Арбанасе северне Албаније од метохијских Срба. У том смислу, са стварањем Албаније у 20. веку, Срби и Арбанаси су већ једном правили историјски компромис у погледу разграничења када су нововековну историјску, етничку, језичку и природну границу с наведених река издигли на највеће врхове планинског венца.

Изабране карте састављене у Атласу Старе Србије – Европске карте Косова и Метохије неспорно имају велику научну, историјску и друштвену вредност. Због своје документарности оне данас представљају својеврсне српске тапије Косова и Метохије.

Текст преузет са портала Тамо Далеко (аутора:Мирчете Вемића и Сузане Ловић Обрадовић)