Без обзира на утицаје савременог доба и моралну, духовну и политичку кризу у којој се налази српски народ, српска идеологија и даље почива на Светом Сави и Косовском завету.

Појам националног културног идентитета подразумева саморазумевање одређене националне заједнице, као одговор на питање о томе шта је чини јединственом целином, шта чини основу њеног историјског искуства и шта чини смисао њеног историјског постојања. Српски национални идентитет дубоко је укорењен у културним и религијским претпоставкама, које су постављене већ у средњем веку, и то пре свега у личности Светог Саве Српског и догађају Косовског боја, односно његовој симболичко-митотворној трансформацији у Косовски завет.

Свети Сава Српски рођен је 1175. године као Растко Немањић, син српског жупана Стефана Немање, утемељивача династије Немањића, која ће владати Србијом у већем делу средњег века, и која ће Србију утемељити као државу и (прото)нацију, са јасним континуитетом све до данас. Један син Стефана Немање, Стефан Првовенчани, постао је први српски краљ, док се Растко замонашио на Светој Гори Атонској и постао први архиепископ српске аутокефалне цркве. Сава је издејствовао аутокефалност Српске православне цркве, која је грађена упоредо са борбом за  политичку самосталност у односу на Византију и западне земље. Поред утемељивања црквеног живота и организације, Сава је поставио основе српске просвете, културе, законодавства и здравства.

Ако су Стефан Немања и Стефан Првовенчани чврсто утемељили српску државу, Сава је поставио основе њеног идентитета, који ће почивати на одређеном скупу идеја и вредности које до данас представљају морални и духовни оријентир српском народу. Сава је, најпре, пишући житије свог оца, поставио основе српске владарске идеологије, владарске идеологије династије Немањића То житије ће постати образац житија осталих српских владара из ове династије, од којих ће већина бити прослављени као светитељи. Образац владара према овој идеолошкој матрици представља личност високог морала, чврсте вере, али и јаке воље способну да на себе преузме терет владања, што подразумева и доношење тешких одлука.

Наслеђе Светог Саве

Владар мора да чува равнотежу између политичког идеализма и политичког реализма. Под политичким идеализмом овде подразумевамо чврсто заступање извесних вредности и начела, по цену личне жртве и преузимања одговорности за општенародно страдање. У српском средњем веку, ове вредности су у првом реду подразумевале вредности православног хришћанства, као и очувања духовне независности – како од Византије (аутокефалност) тако и од католичког Запада, а касније и од ислама. Владар је, дакле, чак пре очувања политичке назависности морао да буде чувар духовне независности, односно чистоте православне вере. То се потврђивало задужбинарском активношћу Немањића, који су саградили изузетно велики број манастира и цркава, од којих многе и данас постоје и чувају континуитет не само културе, него и црквеног живота.

Династија Немањића је свој историјски и симболички легитимитет градила на иконизацији Лозе Јевсејеве, у чему су постојао заметак схватања целог српског народа као Новог Израиља, изабраног народа Божијег. То подразумева да је већ у средњем веку постојала представа о метаисторијској улози српског народа, која није подразумевала освајања територија, демографску експанзију и високе цивилизацијске домете, већ очување духовне независности и чистоте вере.

Под политичким реализмом подразумевамо реално сагледавање позиције у којој се налази српски народ, најпре на граници хришћанског Истока и Запада, а потом на граници хришћанског и исламског света. Политички реализам је подразумевао нужност очувања политичке равнотеже између великих сила, као и очувања унутрашњег јединства. Улога владара је у овом смислу била веома важна. Свети Сава је својим делом поставио темеље и политичког реализма. У житију свог оца Стефана Немање истакао је догађај помирења завађене браће, синова Стефана Немање, које је Свети Сава помирио над нетрулежним и мироточивим моштима њиховог заједничког оца.

Сава је такође био вешт диломата, који је улазио у врло успешне разговоре са представницима различитих народа, култура и вера. Политички реализам подразумевао је утврђивање приоритета, шта је оно што се привремено или чак трајно може жртвовати пред притиском непријатеља, а шта не. Наглашена свест Срба о пролазности свега овоземаљског подразумевала је да једини апсолутни критеријум који одређује границу политичког реализма очување духовне независности и чистоте вере.

Спој политичког идеализма и реализма, који је духовно утемељио Сава Немањић, произилазио је и из његовог личног животног и духовног искуства. Он је био човек из владарске породице, широког образовања, али пре свега светогорски монах, исихаста, код кога су духовни свет и духовно искуство имали приоритет над личним, културним или етничким разликама које постоје међу људима. Свака сарадња, сваки културни утицај је дозвољен и пожељан, док не угрожава чистоту тог духовног искуства. Сава је утемељио једну отворену кутурну матрицу, културу отворености пред различитим културним утицајима, као и пред утицајима паганске прошлости, баш зато што је приоритет било очување саме суштине, оног непролазног.

Веру не чувају само владари, племство и свештенство, него и читав народ, који себе треба да види као јединствено тело, које има историјску и духовну мисију. У том смислу, припадност народу није толико етничка, колико духовна категорија. Срби су једини православни народ који има обичај Крсне славе – празновања светитеља, заштитника породице. То је успомена на дан када су нечији породични преци примили хришћанство. То је живо, литургијско сећање, обележено хлебом, вином, молитвом, покајањем и измирењем.

Снага Косовског завета

Световни врхунац династије Немањића досегнут је за време цара Душана, у другој половини 14. века, када је Србија постала царство и значајно проширила своје територије. Међутим, после смрти цара Душана и владавине његовог немоћног сина, земља је подељена између снажних племићких породица. Тако разједињена, Србија није могла да се одупре моћном Османском царству. Иако историјски  није представљао крај средњовековне српске државе, бој на Косову представља њен симболички крај, који уједно представља и потврду њеног историјског смисла.

У боју на Косову српска војска није доживела војнички пораз, напредовање Турака је заустављено, али је изгинуо велики део српске властеле и народа. У бици су страдали и српски кнез Лазар Хребељановић и турски султан Мурат. У црквеној и народној свести овај догађај запамћен је и осмишљен као свесно жртвовање, опредељење за Царство Небеско уместо царства земаљског. Идеја о првенству духовног над световним овде је добила конкретну потврду. Пред могућим губитком државне и духовне независности, која би подразумевала очување живота и привилегије за елиту, српски кнез Лазар опредељује се за страдање.

Поред великих људских жртава, Србија ће убрзо после ове битке изгубити политичку независност, али не и духовну. Косовски завет подразумевао је управо верност чистоти вере и духовној независности, чак и у одсуству државе, њених институција и владара, односно у одсуству политичке независности. Тако нешто тешко да би било могуће управо без Косовског завета, као трајног опредељења за духовне уместо овоземаљских, пролазних вредности, што постаје мисија читавог народа, а не само његове привилеговане елите, која је у доба вишевековног ропства под Турцима ионако била искорењена.

Јединство цркве и народа, веру у важност духовне независности као основе и за политичку независност у периоду ропства под Турцима чува православна црква, очувањем живог црквеног живота, али и народни певачи који опевавају славну српску прошлост и Косовски завет, најављујући ослобођење и обнову своје земље и народа, као и хајдуци, побуњеници против турског насиља, који су такође прослављени у народним песмама и подржани од стране свештенства.

Битно је поменути да је кнез Лазар, иако није припадао династији Немањића, био настављач њене идеје о јединству световног и духовног. Он је био заштитник монаха-исихаста, који су често били прогањани у Византији и његово опредељење за Царство Небеско уместо царства земаљског није било случајно, него је било плод његовог духовног искуства.

Обнова српске државе после ослобођења од Турака у 19. веку почивала је управо на личности Светог Саве и Косовском завету, као потврда тежњи српског народа према очувању континуитета, односно мисији очувања чистоте вере и духовне независности. Срби су лоше пролазили када год би овоземаљске интересе претпостављали духовним, и њихова жеља за очувањем независности и аутономије некада се граничила са самоубиством. Срби често нису посвећени литургијском животу, али су спремни, чак и када не делују као посебно верујући, да страдају за веру.

Без обзира на утицаје савременог доба и моралну, духовну и политичку кризу у којој се налази српски народ, имплицитна српска идеологија и даље почива на Светом Сави и Косовском завету. Свети Сава обавезује на прихватање овог света уз његово духовно осмишљавање, док Косовски завет не тежи ка остваривању личног и колективног смисла овде на земљи, у облику остварења неког земаљског раја, него у испуњењу смисла, који је достижан тек у Царству Небеском, по Васкрсењу. Свети Сава нам поручује да треба активно живети и стварати, али увек уз свест да све чинимо пред лицем Божијим.

Косовски завет нам сведочи да нема Васкрсења без смрти, и да се тек у Васкрсењу испуњава смисао наших пролазних овоземаљских живота. Сви ми се спасавамо и васкрсавамо као појединци, појединачне личности, али као део колективног тела Христовог, освештаног личном и колективном, свесном и смисленом жртвом у име вредности које превазилазе наше овоземаљско постојање и било шта пролазно.

Због тога, очување Косова и Метохије у саставу Србије, које се налази под окупацијом албанских сепаратиста и НАТО, за Србе није само политичко и територијално питање, већ најдубље питање очувања заједнице и историјског и духовног смисла њеног постојања.

Скраћена верзија текста који је под насловом „Свети Сава Српски и Косовски завет као основа српског културног и националног идентитета“ објављен у зборнику научне конференције „Православље у историјској судбини словенских народа“ одржане у граду Горки у Белорусији почетком априла 2021. године. На конференцији су учествовали аутори из Белорусије, Пољске, Словачке, Русије, Грчке и Србије.

Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књиге „Хришћанство и филм“. Ово је текст који је ексклузивно дао за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард и Искра

Од истог утора: ДР ВЛАДИМИР КОЛАРИЋ – МИСТЕРИЈА САМОМРЖЊЕ

Поделите: