Археолози анкарског Музеја анадолијских цивилизација су прошле године у селу Чајирхан, на обали вештачког језера насталог преграђивањем велике реке Сакарије (антички Сангарис), откопали остатке раскошне епископске цркве у којој је према ромејским документима 691. и 692. столовао епископ Гордсербона, „града Срба из Гордије“.
Ово откриће се подудара са закључцима великог историчара и археолога сер Вилијама Мичела Ремзија, који је 1890. стигао на брег изнад речне клисуре крај забаченог анадолског села и угледао величанствене руине непознатог града.
Ишчитавајући ромејске хронике закључио је да су то остаци Гордосербона, а главна повезница била је информација о присуству владике овог великог града васељенском сабору у Константинопољу. Откриће анкарских археолога је после 135 година пружило материјални доказ за Ремзијеву теорију и репортер „Вечерњих новости“ се упутио у турску престоницу Анкару, којој припада и варошица Чајирхан, удаљена 140 километара од центра мегалополиса.
Градским аутобусом број 677 у рано јутро смо са дремљивим путницима прошли исти пут који је 1890. на коњу превалио научник – авантуриста, велики археолог и просветитељ сер Вилијам Мичел Ремзи. Неуморни Шкотланђанин, који је прешпартао Свету земљу и Малу Азију трагајући за остацима велике прошлости, био је задивљен моћним зидинама града чије име локално становништво није знало. Ремзи је открио да је град утемељен на много старијем насељу Гордиокоме (Гордијево село), у коме је по предању рођен Гордије, велики владар Фригијаца који су из балканског Подунавља стигли у Анатолију у другом миленијуму пре нове ере.
Овај простор су у 1. веку освојиле римске легије и мештани су Гордиокоме дипломатски назвали Јулијанополис Мела, да га освајачи не би разорили. Старо фригијско име по легендарном Гордију није заборављено, штавише, цела област уз Сангарис је названа Гордос и Римљани су то прихватили. Када су у 7. веку стигли српски колонисти, њихова престоница је, логично, названа Городсербон…
Према цару Константину Седмом Порфирогениту (913-959), дошавши из своје северне прапостојбине у време цара Ираклија (610-641), Срби су се најпре населили у Солунској области, где је настао град по њима назван Сервија, одакле су се затим вратили на север, да би се коначно настанили у западном делу Балканског полуострва. Један део њих наставио је да живи у околини Солуна, у подручју Сервије на Бистрици и стога је сасвим могуће да су и они били захваћени војном акцијом Јустинијана Другог 687. и 688. и мерама пресељавања у Малу Азију наредне године. Чињеница да је град назван по њима имао свог епископа 691. и 692. године упућује на закључак да су Срби који су пресељени у Малу Азију тада били хришћани. Такође, употреба назива „изабрани народ“ за војску коју је цар регрутовао 691. и 692. године из редова словенских племена, која је 688. и 689. преселио из области Солуна у Малу Азију, сведочи да је хришћанство било у великој мери присутно код њих – наводи историчар др Предраг Коматина из Византолошког института.
(…)Од 325, када је овим друмом од Никеје до Јерусалима прошла Света царица Јелена, он је понео име Пут ходочасника и постаје главна копнена поклоничка рута. Током ратова, клисура Сангариса била је критична тачка војних похода, што се потврдило и у 7. веку, када су овуда ка Константинопољу кренуле војске прве Исламске државе, калифата.
Ромејски цареви су, према сачуваним записима, тада са Балкана у анатолијску област Битинију у неколико наврата преселили више од 240.000 Срба са Балкана. Они су постали граничари „православног Рима“, о чему је највећи византолог 20. века Георгије Острогорски писао:
„Док су раније ‘варвари’ ступали у царску војску као најамници или федерати, сада се војни систем у Византији променио: најамничку војску заменила је војска војника – сељака насељених по новоствореним темама, а према томе и Словени су ступали у византијску војску као војници – сељаци. Тако су се у нову организацију, створену тада у Византији, улиле нове младе снаге Словена и тиме се објашњава изванредан успех новог византијског уређења. Ираклије и његови наследници створили су форму, а Словени су је испунили садржином и дали стварну снагу новом систему који је за више векова оспособио Византију за нови живот“.
Гордосербон је добио име по најмоћнијем словенском племану Србима, а о његовом војном значају сведоче дебеле зидине од тесног камена и керамичких плоча које израњају из језерских дубина. Оне се пењу уз стрми брег крај темеља некада високих кружних кула све до остатака великих храмова и огромне некрополе око њих. То је све што се може видети данас, јер су остатак огромног утврђеног насеља и моста преко Сангариса потопљени педестих година 20. века, приликом изградње бране код Чајирхана(…)
Ипак, сва ова открића у засенак је бацило прошлогодишње ископавање катедралне владичанске цркве, чија су три брода раздвајале колонаде масивних стубава. Десно од олтарског простора откривена је и уклесана пећиница са олтаром, вероватно испосница неког ранохришаћанског светитеља, због чије је славе подигнут величанствени храма са подом од мермера који је донесен са велике удаљености, јер овог камена нема око Гордосербона у области „дугиних брда“.
Њихово име дословно описује брегове настале таложењем вулканског песка са различитим минералима које су избацивали вулкани током ерупција. Када је ерозија просекла долине у тим наслагама, створила је брегове на чијим се боковима смењују слојеви најразличитих боја, од бледозелене до мркоцрвене, који фасцинирају и данашњег посматрача, а можемо само да замислимо какав су утисак остављали на људе пре неколико миленијума. То је вероватно разлог да од времена Фригијаца до данас ове планине имају ореол светости(…)
Преузето са портала листа Вечерње Новости чији потпуну репортажу можете прочитати ОВДЕ.