Пољски археолози су последњих година поново испитали десетине древних словенских гробних хумки у постојбини Словена. Као резултат тога, откривене су и описане хиљаде археолошких артефаката који датирају из 8. до 10. века нове ере. Такође су идентификоване гробнице које садрже остатке стотина људи и животиња. Дошло се до занимљивих резултата када је у питању рана српска историја средњег века. Интересантно да још нико од ауторитета српске науке који се баве овом проблематиком није обратио пажњу на ове налазе.
Проучаване древне словенске хумке се налазе у области Липско-Полесје у закарпатском побрђу званом Розточе. Гробнице су познате већ дуго времена, истраживала их је пољска археолошка школа али последње научно истраживање тамо је спроведено пре више од 60 година. Штавише, предмети откривени тада нису били темељно проучени донедавно, када се тог посла подухватио виспрени археолог др Лукаш Мехович. Запамтимо то име.
др Лукаш Мехович нам долази из Института за археологију и етнологију Пољске академије наука, он је водио истраживања и њему припада заслуга због онога пронашао. Да имамо свест о значају онога што је открио припало би му звање академика САНУ, јер је откриће вишеструко значајно за рану историју српског народа.
„…Племе које споменусмо под именом Сарбин, спаљује се на огњу, када им умре владар или старешина; они такође спаљују његовог јахаћег коња. Они имају обичај, сличан обичајима Индуса; то смо делимично помињали напред у овом делу, при опису планине Кабха и хазарске земље, када смо говорили, да се у хазарској земљи /код хазарског владара/ налазе Словени и Руси, и да се они спаљују на ломачама…“
Абдул Хасан ал Масуди о Србима (X век)
Област између реке Висле и Северног Буга је прва и најзначајнија локација словенских гробља из племенског периода који је постојао у источној Пољској из периода 8.-10. века, која даје одгонетку на питање да ли су постојали Срби о којима говори арапски географ Масуди у 10. веку а које пре тога спомиње анонимни Баварски Географ у 9. веку под искривљеним називом „Зериуани“.
Археолог др Лукаш Мехович анализира неколико познатих врста словенских кремационих сахрана. Посебно скреће пажњу на неколико гробних хумки, посебно, на ископане гробнице са необичним дрвеним структурама и ковчезима о којима је својевремено говорио и велики српски археолог др Ђорђе Јанковић а у последње време археолог Марко Алексић, које имају своје камене паралеле у српском свету на југу. У две гробне хумке, утврђено је да њихова структура подсећа на средњовековне словенске куће.
Према речима археолога, гробна хумка из 8. века, означена бројем 35, привукла је посебну пажњу. Испоставило се да је то једна од највећих хумки свог времена. На врху хумке откривена је необична структура, која подсећа на јаму ископану у облику полукруга. На дну је пронађено камено огњиште, а унутар огњишта, археолози су открили мамузу, врх стреле и стаклену перлу. Метални предмети показују аналогије са предметима који су раније пронађени у мајци руских градова Кијеву.
Посебно је занимљиво што су детаљно испитани спаљени скелетни остаци пронађени у гробовима. Испоставило се да су неки од њих припадали људима, док су други припадали животињама, првенствено коњима. Када знамо у изворима шта је Масуди рекао за Србе и њихов пагански начин сахрањивања велможа, који управо укључује овакву праксу као особену у словенском свету, а што др Мехович директно апострофирао у свом делу, не можемо а да не одамо признање овом научнику, на за нашу историјску науку великом открићу.
Археолог Мехович аргументовано и сада егзактно, чињенично тврди да су остаци високо рангираних покојника кремирани заједно са њиховим коњима како би их животиње пратиле у загробни живот. То значи да су ове гробнице припадале члановима војне елите племенског словенског периода. У овом контексту постаје јасније шта у овом контексту значи енигматичан, особен етноним Срби међу Словенима. Ради се дакле о војној елити која је на ширем простору од Полабља, према Полесју ширила српско име. Ради се о истој Русен – Ходлик културној зони 7-10. века насталој на традицијама претходне Прашке културе.
У 10. веку, из непознатих разлога, гробље, утврђење и пратећа насеља у Липском Полесју су престали да постоје. Међутим, убрзо након тога, у региону су процветали комплекси насеља (у Чермну и Сасядки), који су чинили део такозваних Червенских утврђења, по чему се историјски да повезати спомен Зериуана или Червенаца са овим комплексом. Зашто је ово круцијално научно откриће до данас непознато у Србији и зашто уваженог ауторитета на овом научном пољу, који је неизмерно задужио рану историју Срба, нико из Србије у научним круговима, до сада, није контактирао, питање је сад?
Приредио за Вас Петровград.орг према оригиналном тексту који можете погледати ОВДЕ