У селу Рачак на Косову и Метохији, пронађена су у једној јарузи 1999. године тела 45 Албанаца. За њихово убиство је мисија ОЕБС без доказа оптужила српске снаге безбедности,иако никад није утврђено да се ради о масакру над цивилима, већ постоје форензички докази да се радило о борцима ОВК-а. Био је то повод за доношење одлуке о бомбардовању СР Југославије.
Српска полиција, суочена са оружаном побуном у току претходне године, сукобила се тог 15. јануара, 1999. са наоружаним албанским терористима у селу Рачак, код Штимља. У Западним медијима и каснијој хашкој правди српска страна оптужена је за „масакр недужних цивила“. Сви извештаји српске стране говорили су да су у Рачку погинули наоружани албански терористи, али на западу је тај догађај оквалификован као злочин над цивилима , који је послужио као изговор за НАТО бомбардовање које је почело марта 1999. године.
Српске снаге безбедности су у ноћи између 14. и 15. јануара 1999. кренуле у акцију против припадника 121. бригаде ОВК Агим Целеј Цоли, односно батаљона „Садик Шаља“. Из Рачка су стално извођене терористичке акције, убијани су полицајци, киднаповани Роми или Албанци који нису сарађивали са ОВК. Непосредан повод за акцију било је убиство полицајца Светислава Пешића. На његова кола пуцано је мучки, какав је случај био и у свим претходним терористичким акцијама ОВК из заседе 10. јануара. Обавештени су посматрачи Европске уније који су дошли до Рачка са телевизијским екипама АП и Ројтерса.
Борбе су трајале до 16 часова тог дана, када је пуцњава престала. Специјална јединица полиције која је водила акцију повукла се, а на месту обрачуна је остао део полиције и војске који је имао задатак да не дозволи приступ терористима. Из неразјашњених разлога, они су се повукли, а сутрадан је у село дошао Вилијам Вокер. Неометан сусрет са вођама ОВК-а овог дипломате јасно говори о томе ко је тражио повлачење српске полиције.
Према речима истражног судије Данице Маринковић, која је својевремено обавила увиђај у Рачку, тада је утврђено да није било масакра и да погинули нису недужни албански цивили, већ припадници ОВК, а о томе постоји обиман доказни материјал са фотографијама, укључујући и гомилу оружја која је пронађена у селу.Први део режије је уследио, са скупљањем тела на у напред припремљену локацију, свлачењем погинулих бораца ОВК и њиховим пресвлачењем у цивилна одела. Уследило је довођење телевизијских екипа и “згражавање над масакром”. Већ на први поглед се видело да се не ради о масакру на лицу места по укоченим екстремитетима појединих погинулих. Други део режије је уследио касније.
Истина о Рачку остала је скривена од светске јавности пре свега зато што комплетан извештај експертског тима Европске уније, достављен њеном тадашњем председништву у Бону, никада није јавно објављен. Разлог је, према оценама домаћих аналитичара, што истина о „случају Рачак“ ни сада не иде у прилог циљевима западних влада које су спонзори сепаратистичког насилног одвајања Косова и Метохије од Србије. „Случај Рачак“ исфабрикован је у време када су лажни преговори у Рамбујеу запали у кризу, јер власти у Београду нису пристале на завођење добровољне окупације земље од стране западне војне алијансе.
У овој превари светске јавности је кључну улогу одиграо тадашњи шеф верификатора мисије ОЕБС-а, амерички дипломата Вилијем Вокер који је, не чекајући извештај истраге, ни тима финских патолога, пред камерама светских медија одмах оптужио српске снаге за „масакр“ 45 недужних албанских цивила. Циљ је био да се обезбеди разумевање светске јавности, а још неодлучне западне владе придобију за агресију на Југославију, која је почела 24. марта без одлуке Савета безбедности УН.
Насупрот томе, три екипе форензичара – југословенска, белоруска и финска – утврдиле су да су на телима погинулих у селу Рачак пронађене само ране из ватреног оружја, и то из велике даљине. На шакама 37 од 40 тела методом парафинске рукавице откривене су барутне честице, што је доказ да су погинули непосредно пре смрти руковали ватреним оружјем, односно да су учествовали у борби.
Шеф финског тима патолога генетичар Хелена Ранта је уочи бомбардовања подржала Вокерову верзију о „убиству цивила“. На тој верзији се заснивао и део оптужнице Хашког трибунала против оптужених званичника српске државе, војске и полиције. У аутобиографској књизи Ранта касније говори да је извештај о том догађају писала под притиском тадашњег шефа мисије ОЕБС-а на Косову Вилијама Вокера и Министарства спољних послова Финске. Тврдила је даље да је Вокер преломио дрвену оловку напола и гађао је њеним деловима, јер није био задовољан јер није користила „довољно убедљив језик” када је реч о српским злочинима.
После изношења доказа Слободана Милошевића пред Хашким трибуналом да су у Рачку вођене борбе против албанских терориста и да су погинули били припадници илегалне, терористичке организације ОВК, из оптужбе против генерала Небојше Павковића, Владимира Лазаревића и осталих, овај наводни кључни „доказ“ је избрисан. Сме ли да буде избрисан из историје Срба, ако пример бешчашћа?
Петровград.орг