Роман Беснило, као ужасна и неизлечива вирусна болест, беснило као стање душе и колективног обољења народа и цивилизације у којој живимо… Да ли је Борислав Пекић, де факто један од најзначајнијих српских књижевника 20. века, доживео да га управо та болест, “беснило једног народа и поремећај општих људских вредности и начела” натера у изгнанство и емиграцију у Лондон 1971. године, због чега су га југословенске власти прогласиле непожељним грађанином и дужи низ година опструирале издавање његових дела у Југославији и омаловажавале његов књижевни таленат и допринос, те је тако он данас остао прилично заборављен и недовољно (ис)поштован писац и поред бројних књижевних награда које је у међувремену добио?
Роман Беснило Борислав Пекић – један од најбољих романа које сам у животу прочитао!
Започећу критику његовог капиталног дела констатацијом да је “Беснило” дефинитивно један од НАЈБОЉИХ РОМАНА које сам у животу прочитао! То категорички тврдим и по аспекту ерудиције, и по аспекту стила и техничког квалитета написаног, а понајвише по аспекту вођења радње и развоја ликова. Лично нисам неко ко даје олаке, брзе и поводљиве изјаве, али Пекић и његово Беснило (роман) заслужују и дан данас решпект и признање које му мора гарантовати упис у бесмртне класике српске али и светске књижевности.
Година је 1981. Место: лондонски међународни аеродром Хитроу.
Стециште и раскршће хиљаду нација и раса, хиљада и хиљада личних драма и трагедија, укрштање и чвориште безбројних ситних зађевица, љубави и мржњи. Из далеке далеке земље отпорне на светло (али и нове ужасе) цивилизације пристиже заборављена, а мислили смо наивно и поражена сила, нова моћ, исконска и ванвременска снага којој је циљ сваколико уништење и смрт. Сила којој једини противник и усуд може бити светло. Светло сунца и светло људске душе.
Међународни аеродром са неколико стотина хиљада случајних пролазника, путника, али и радника великог броја служби и предузећа, постаје један гигантски карантин, а показаће се и, гигантска клопка и гробница. То причи даје преко потребан оквир и границе. Јер као што сам Пекић каже, “Карантин је идеалан оквир за драму. Попут брода у бури, затвора максималне сигурности у пламену, путничког авиона који се спустио у беспуће Анда. У ширем смислу, карантин илуструје положај наше људске врсте у свету и космосу.”
У роману Беснило Пекић се приказује као апсолутно самоуверен, хируршки прецизан и практично безгрешан приповедач који кроз ток развоја већег броја укрштених људских судбина, наума и жудњи описује експлозију једне од најсмртоносније болести са којом се људски род икада суочио. Тако пратимо живот и свакодневне активности Лука Комаровског, пољског имигранта и главног аеродромског мед. доктора који свим силама покушава да спаси животе људи заточених у “гробници нада” ризикујући притом живот сопствени и свога сина. Ту је даље Јоаким Леверкин, “писац на тајном задатку” који сцену међународног аеродрома користи за истраживање тема и идеја за нови шпијунско-терористички трилер роман, не схватајући да ће управо он и њему блиски постати главни ликови романа који пише живот! Не смемо заборавити ни Ханса Магнуса, немачког нижег рачуновођу који безличну и дехуманизујућу природу и пејзаж међународне зрачне луке злоупотребљава да почини хладнокрвно убиство и да себи прибави “савршен” алиби. Од саме помисли међутим да су се ови људи иначе сасвим обични и мали људи нашли у КРАЈЊЕ погрешно време на погрешном месту читаоце подилази језа а ледени ветар проструји душом. Нема тог читаоца који негде код стоте странице романа није помислио: “У јеботе, шта би радио да је мене задесила таква несрећа…”
Пекић Беснило – Вирус беснила, смртоносни метак природе
Вирус беснила, који се у свом микроскопом до максимума увећаном облику људима приказује у савршеној форми метка за ватрено оружје каквог знамо, описује се у овом генијалном роману као архаично божанство које има сопствену вољу и сврху, што даје крајње фасцинантни утисак натприродног и мистичног, стављајући тако роман “Беснило” Борислава Пекића негде на саму границу драме/трилера према неистраженим земљама фантастике, алегорије и духовног мистицизма. Каква ће бити судбина људи на аеродрому Хитроу, и каква ће последично бити судбина целог човечанства у борби са овим далеко јачим и припремнијим противником, “злим божанством протеинских молекула у облику метка” мораћете открити сами, не бих да вам кварим ужитак и изненађење прочитаног.
Оно што је међутим сигурно и што могу открити јесте да се Борислав Пекић, иначе скромни повратник у Србију, и један од дванаесторо академика који су иницирали образовање Демократске странке 1990. год, романом “Беснило” мени приказао као савршена имитација “аутентичног бестселер писац трилера са англофоног говорног подручја” који би, да је данас написао овај роман (префераблy на енглеском језику којим иначе савршено влада), постао светска сензација и инстант богаташ и славна личност! При том би његов роман још исте године добио своју филмску верзију који би режирао Дејвид Финчер или Ридли Скот и својом књигом лако засенио и постидео чак и такве књижевне трилер величине какве су данас Ладлам, Гришам, Браун, Каризи, Несбе и сви остали о којима често причамо и за које немамо веће речи хвале…
Нажалост, Борислав Пекић написао је свој роман 1981. године, у деценији када је трилер жанр још увек проналазио свој пут до правог поштовања и исплативог мејнстрима. Нажалост, Борислав Пекић је био Србин, поврх тога нажалост (по њега) и политички дисидент кога се сопствена држава и књижевна елита практично одрекла и који реално није имао никакве шансе да по било ком основу дође у жижу светске читалачке јавности. Ни по којем основу, ОСИМ СВОГ КВАЛИТЕТА. Али квалитет има ту цаку.. он је ванвремен и неуништив. Квалитет је Борислав Пекић и Пекић је квалитет. Беснило и Борислав Пекић се зато поново чита и увек ће…
О аутору: Ненад Митровић пише романе, али краће књижевне форме – приче и приповетке, из области трилера, епске и научне фантастике. Читане су и његове рецензије романа домаће и светске књижевности из споменутих жанрова. Узор су му скандинавски писци трилера, као и савремени писци постапокалиптичне СФ литературе.