Протеклу деценију транзиције, обележио је велики пад квалитета у образовању. Најмање пажње и улагања добио је најбитнији ресор у друштву. Шта доводи до тога да све више ђака излази из школа без знања? Пред Србијом је задатак да примени Закон о дуалном образовању од школске 2019/2020. године. У Зрењанину је недавно одржана трибина на којој су представници владиног сектора представили основне предности примене овог концепта у нашој локалној средини.
Многе земље у Европи имају проблем са незапосленошћу младих и младима као радној снази којој недостају одређене вештине, тако да се појавио проблем да су земље ЕУ имале с једне стране, младе који не могу да нађу посао, а с друге стране велики број компанија које нису имале довољно обучену радну снагу. Свака земља има другачији модел дуалног образовања јер свака има своју традицију у образовању и другачије циљеве када је реч о томе шта хоће да постигне дуалним образовањем.
Дуални модел образовања подразумева да ученици по упису у стручне, техничке или пословне школе паралелно похађају наставни систем и праксу у фирмама и предузећима у којима би се запослили по завршетку средње школе. Најуспешнији модел таквог система показао се у Немачкој, Аустрији, Швајцарској и Шведској.
Дуални систем у Немачкој заснива се на односу мајстор–шегрт. У школским клупама ђаци уче теоријске оквире свог заната које касније примењују у практичном раду. У Немачкој, како преноси Дојче веле, праксу обавља 1.400.000 младих и то је разлог њихове ниске незапослености. У даљим наводима, успешност таквог система у великој мери зависи и од спремности предузећа да учествују у стручној обуци. Истина, привреда Немачке је водећа у Европи.
У Србији имамо у пракси лобирање појединих школа у оквиру промоције и “професионалне оријентације“, као и поклањање оцена. Како би учионице биле пуне, норме попуњене, критеријуми се спуштају до срама. Неодлучна деца радије ће кренути лакшим путем и без много труда и рада проводити средњошколске дане.
Занатски смерови су се угасили “зато што је тешко радити“. Сви би да буду медицински радници, економисти и правници али да ли је то реално. Све мање је добрих и правих мајстора, оних који ће знати посао да ураде ваљано и квалитетно. Некада су се занати преносили с колена на колено, с генерације на генерацију, онда су сви уведени у школе. Поред заната, имали су образовање и из других предмета и свака фирма имала је добре мајсторе. Међутим, та привреда је прошлост. Исто тако и непроизводне делатности, економисти и правници, имали су праксе у компанијама и судовима, али и ту је било случајева формалне праксе.
Данас многи из средњошколских клупа прелазе на факултетске, и ту настају још већи проблеми. Иако је данас релативно лако завршити већуни факултета, студирање без претходног знања и радних навика се одужи или никада не заврши. Све то, довело је до пропасти у образовању, а самим тим и до дефицита стручњака у многим областима.
Овај концепт, по критичарима, делом синдикатима делом невладином сектору, фактички представља систем „принудног рада за децу“ која не могу бирати да ли ће током школовања радити или не, већ евентуално код ког послодавца ће обављати рад. Они сматрају да ће овим концептом, приватним компанијама обезбедити сигурни прилив јефтине радне снаге, док би зарада ученика била ограничена на најмање 50% минималне цене рада, што је не прихватљиво.
Када се сагледају све перспективе, јасно је да до промена мора доћи. Из школа излазе генерације и генерације омладинаца који не знају да раде, не умеју да примене научено, или уопште нису научени. Социјализам је уништио култ рада који је постојао у слабашном грађанском друштву које је постојало у Србији између два светска рата. Транзиција која траје није допринела повратку радних навика, већ је створила послодавце који се нису обогатили мукотрпним радом.
Тржиште рада је тренутно у Србији такво какво је, треба га развијати. Уместо класне борбе, треба се окренути раду и јачању националне економије,како би нам свима било боље. Србија би требало да искористи искуства земаља у којима се успешно спроводи модел дуалног образовања специфичан за сваку земљу ЕУ, али и да сама нађе одговор на главно питање како дуално образовање може да буде атрактивно за компаније и како да заинтересује појединце да се у њега укључе.
Петровград.орг