У серији текстова аутора Луке Порпата, који се могу наћи на интернету, на енглеском језику, видимо један пример злоупотребе нове помоћне историјске науке, палеогенетике и генетике. Ова наука може помоћи историји у утврђивању доприноса хаплогрупа стварању и кретању људске популације на такав начин што секвенцира информације из мушког Y гена. Проблем наступа када се одређени резултати представљају широј јавности, са циљем да данас сутра ти налази буду уврштени у интернет енциклопедијско или академско знање, света. Појављује се један низ лажних стручњака са унапред припремљеним тезама, које се понављају и постају временом научна истина. Такав један стручњак је Лука Поропат који сугерише да су Хрвати дошли у првом таласу досељавања Словена као део великог прасловенског племена из постојбине, док су Срби дошли као малена елита која је владала над већинским недиференцираним Јужним Словенима, пореклом Хрватима.

Овај чланак представља публицистички интониран критички осврт на интерпретације етногенезе Хрвата и Срба, са посебним фокусом на радове Луке Поропата, чији су текстови изазвали значајне полемике у јавном и псеудоакадемском простору. За разлику од строго енциклопедијског приступа, овде се јасно наглашавају спорне тачке, методолошке слабости и интерпретативни скокови који карактеришу Поропатов рад, нарочито у употреби генетике као аргумента у историјским расправама.

Текст не полази од претпоставке зле намере, већ од потребе да се укаже на проблеме који настају када се палеогенетски подаци користе селективно, анахроно или идеолошки мотивисано. Управо због утицаја који овакви радови имају у широј јавности, неопходно је јасно раздвојити научно утемељене закључке од публицистичких конструкција.

Историјски контекст

Етноними Срби и Хрвати јављају се у различитим писаним изворима раног средњег века на простору Средње и Источне Европе, укључујући области иза Карпата, Панонску низију и Балканско полуострво. Византијски, франачки и арапски извори, као и каснији средњовековни хроничари, бележе ова имена у различитим географским и политичким контекстима.

Историографија није јединствена у тумачењу односа између ових етнонима. Док поједини аутори сматрају да се ради о сродним или суседским словенским групама које су током сеоба заузеле суседне области, други наглашавају могуће неславенске, степске или иранске елементе у раној фази формирања појединих племенских елита.

Палеогенетска истраживања

Развој палеогенетике у 21. веку омогућио је директно испитивање генетског материјала популација из раног средњег века. Анализе Y-хромозомских хаплогрупа често се користе у покушајима реконструкције мушких линија порекла словенских популација.

Код савремених јужнословенских народа најчешће су заступљене хаплогрупе I2a (нарочито I2a-L621 > CTS10228 > PH908) и R1a (пре свега подгране M458 и CTS1211/M558). Ове хаплогрупе су широко распрострањене међу Србима, Хрватима, Бошњацима, Црногорцима, Бугарима и делом Румуна, што указује на заједничку или делимично заједничку популациону прошлост.

Тумачења и контроверзе

У центру контроверзи које прате рад Луке Поропата налази се тенденција да се поједине Y-ДНК подгране, пре свега I2a-PH908 и одређене линије R1a, представе као етнички ексклузивне и историјски стабилне ознаке једног народа Хрвата. Овакав приступ је проблематичан из више разлога.

Пре свега, Поропат често полази од савремене дистрибуције хаплогрупа и ретроактивно је пројектује у рани средњи век, занемарујући чињеницу да су управо периоди 6–10. века обележени интензивним миграцијама, демографским флуктуацијама и културним трансформацијама. У таквом контексту, тврдње о „српским“ или „хрватским“ хаплогрупама представљају методолошки анахронизам.

Додатни проблем представља селективно коришћење археогенетских података. Узорци који не одговарају унапред постављеном наративу често се минимизују, релативизују или у потпуности игноришу, док се појединачни налази преувеличавају и третирају као доказ ширих етничких процеса.

Најчешће Поропатове тврдње и разлози спорења

У полемици са овим хрватским истраживачем на који указујемо након објављивања његових текстова, могу се издвојити следеће спорне тачке:

• PH908 као „етнички маркер Хрвата“: Поропат PH908 често представља као кључни и препознатљиви маркер једне етничке заједнице. Критичари указују да је реч о подграни са широком јужнословенском дистрибуцијом и да досадашњи древни ДНК узорци не подржавају њену ексклузивност у раном средњем веку.
• Редукција етногенезе на Y-ДНК: У његовим интерпретацијама мушке линије порекла добијају несразмерно велики значај, док се аутосомна генетика, археологија и историјски извори користе секундарно или селективно.
• Мешање културе и генетике: Археолошке културе се неретко директно поистовећују са генетским профилима, иако је у стручној литератури општеприхваћено да материјална култура не подразумева нужно заједничко биолошко порекло.
• Игнорисање хетерогености раних словенских заједница: Насупрот археогенетским налазима који указују на значајну унутрашњу разноврсност, Поропатови модели често подразумевају релативно компактне и дуготрајно стабилне „племенске“ групе.
• Национални наративи у научној реторици: Иако формално избегава експлицитне политичке закључке, начин формулисања аргумената често се поклапа са модерним националним наративима, што отвара питање пристрасности.

Посебно је спорна тенденција да се сложени процеси етногенезе редукују на бинарне моделе „ми–они“, при чему се занемарује чињеница да раносредњовековни етноними нису имали значење које им се приписује из перспективе модерних нација. Оваква поједностављења, иако медијски привлачна, у супротности су са савременим историјским и археолошким сазнањима.

Антрополошки и археолошки подаци

Краниометријска и археолошка истраживања средњовековних некропола показују значајну разноликост у физичким карактеристикама и материјалној култури популација које се у изворима повезују са Хрватима и Србима. Налази из Далмације, Босне, Паноније и Средње Европе често се међусобно разликују и не указују на постојање јединственог антрополошког типа у Хрвата.

Археолошке културе повезане са раним Словенима (нпр. прашко-корчаковска и пенковска култура) показују регионалне варијације и интеракцију са аварским, германским и степским групама и опет се не могу екслузивно везати за неко тобожње велико племе Хрвата.

Однос генетике и историје

У савременој науци преовладава став да генетика представља помоћну дисциплину историје и археологије, а не самосталан доказ етничког идентитета. Анализе молекуларне варијансе на Y-хромозому показују да се словенске популације могу грубо груписати у шири западно-источни и јужнословенски кластер, без јасних граница које би се поклапале са модерним националним идентитетима.

Због тога већина истраживача упозорава на ризик од анахроног и идеолошки мотивисаног тумачења генетичких података.

Унутрашње недоследности у Поропатовом приступу

Кроз текстове Луке Поропата провлачи се низ унутрашњих недоследности које значајно утичу на валидност Поропатових закључака и које је неопходно уткати у саму аргументацију, а не издвајати само као накнадну критику.

Пре свега, Поропат истовремено третира I2a-PH908 као кључни „старохрватски“ маркер, док је принуђен да призна да је управо ова подграна најзаступљенија код Срба и у целини код јужнословенских популација источно од Цетине. Уместо да ова чињеница доведе до преиспитивања саме полазне тезе, она се код Поропата решава помоћу ад хок конструкција о накнадним миграцијама Хрвата у српски етнички простор, демографским заменама Срба Хрватима уз ексклузивно тумачење „ефекта оснивача“, без историјске и археолошке потврде.

Друга крупна недоследност односи се на стално колебање између два међусобно супротстављена модела. Хрвати се час описују као „велико прасловенско племе“ са значајном демографском масом, а час као малобројна елита која је наметнула име и идентитет бројнијем словенском и српском становништву. Ова два објашњења се смењују у зависности од тога шта је у датом тренутку потребно да би се ублажили неповољни подаци.

Даље, у избору референтних популација присутна је јасна селективност. Популације код којих I2a-PH908 има ниску учесталост (Русини, Пољаци, западни Украјинци) проглашавају се „прадедовским“, док се популације код којих је она доминантна (Срби, Бошњаци, Црногорци) третирају као секундарне или деривативне, без убедљивог механизма који би објаснио такву инверзију.

Поропатова методологија такође подразумева ретроактивно пресликавање савремених националних категорија у рани средњи век. Хаплогрупе се третирају као стабилни и дуготрајни етнички маркери, иако је општеприхваћено да су етнички идентитети у том периоду били флуидни, вишеслојни и често ситуациони.

Контрадикције су видљиве и у коришћењу археолошких и антрополошких података. Антрополошки типови који се повезују са „старохрватском“ популацијом чине тек један од више типова присутних у данашњој Хрватској, док се доминантни типови у северним и источним областима објашњавају искључиво накнадним ширењем имена, а не као доказ вишеслојне етногенезе.

На крају, посебно упада у очи асиметричан однос према историјским изворима. Извори који помињу српско име у истим просторима где се лоцирају Бели Хрвати систематски се минимизују или игноришу, док се далеко слабије посведочене хрватске идентификације прихватају као пресудне. Такав приступ указује да генетика и извори код Поропата често не служе тестирању хипотезе, већ њеној потврди.

Закључак

Радови Луке Поропата представљају пример ширег тренда у којем се генетика користи као средство за потврђивање унапред формираних историјских наратива. Иако палеогенетика несумњиво има значајну улогу у проучавању прошлости, њена вредност се губи уколико се изолује од археолошког, историјског и антрополошког контекста.

Контроверзе које прате Поропатов рад не проистичу из саме употребе генетских података, већ из начина на који се ти подаци тумаче. Анахронизам, селективност и тенденција ка етничкој ексклузивности представљају главне методолошке проблеме који су препознати код овог аутора.

Уместо тражења „чистих“ и јасно разграничених етничких линија у дубокој прошлости, савремена наука указује на сложене, динамичне и често контрадикторне процесе етногенезе. Управо у томе лежи и главна слабост публицистичких интерпретација које, попут Поропатових, нуде једноставне одговоре на сложена историјска питања.

Петровград.орг