Згрожен стравичним злочинима који су се дешавали у Независној Држави Хрватској над Србима, Јеврејима и Ромима, наш уважени писац и дипломата Јован Дучић је на измаку свог живота поручио Србима да су дужни на све стране, urbi et orbi, да шире вести о геноциду које су починили Хрвати. Он није без разлога тврдио да се о злочинима тих размера, који су се десили у усташкој хрватској држави, не може и не сме ћутати. Сматрао је да све генерације Срба, не само оне за чије време се догодио геноцид већ и оне које долазе, имају обавезу да на све могуће начине обавештавају свет шта су учинили Хрвати својим недужним становницима, колико су окрвавили руке и на који ужасан начин су то учинили.
Подељена кривица
Срби нису испунили аманет Јована Дучића не зато што нису хтели, што га нису поштовали, што су га свесно игнорисали већ зато што им историјске околности то нису дозволиле. Комунистичка власт с Јосипом Брозом на челу, која је завладала новом, послератном, другом Југославијом, одлучила је да је гради на темељу тзв. братства и јединства. Да не би реметила братство и јединство, да би га ширила и учвршћивала, комунистичка власт је одлучила да геноцид почињен над Србима, Јеврејима и Ромима где год може и колико више може прећуткује. Та изузетно значајна и болна тема била је табуисана. Званичан став о њој био је да је шака усташа заиста починила злочин над Србима и да они заслужују осуду, али да су и Срби, због своје наводне великосрпске шовинистичке политике, због угњетавања Хрватске и Хрвата, због монархофашистичке диктатуре краља Александра, због убиства Стјепана Радића и његових другова, заслужили да буду кажњени. Кривица је тако подељена: криви су они који су извршили злочин, али су криви и они који су злочин изазвали. Због такве симетрије, која је била карактеристична за комунистичку владавину, о извршеном злочину геноцида није могло бити, и дуго није било, не само научних већ било каквих озбиљних расправа. Ако се неко, у изузетним случајевима, и упуштао у испитивање и изучавање геноцида, морао се држати званичних партијско-политичких ставова и званичних оцена. Уколико то није чинио, наилазио је на веома оштре политичке осуде. Оптуживан је да ремети братство и јединство, да копа по ранама убијених, да читав хрватски народ оптужује за геноцид и слично.
Безобзирно кривотворење историје
Падом комунистичког режима и распадом Југославије питање почињеног геноцида као научне теме било је деблокирано, али је препуштено појединцима, а не посебним научним установама иза којих би стајала држава. Међутим, из политичких разлога, да не би реметила и иначе лоше односе са Хрватском и Хрватима, да не би поджаривала њихову мржњу подсећањем на геноцид, да би их одобровољила и стекла њихову наклоност, Србија није била спремна да посвети ни политичку, ни научну пажњу страдалним годинама из времена Павелићеве Независне Државе Хрватске. У таквој ситуацији чак је и Српска академија наука и уметности, која је више година имала одбор за изучавање геноцида, који је основао академик Владимир Дедијер, недуго после његове смрти тај одбор угасила. С много проблема, на границама опстанка, због незаинтересованости и немара државе, тада је постојао и Музеј жртава геноцида, којим је руководио др Милан Булајић.
Због поменутих политичких околности, како оних из времена владавине комуниста Јосипа Броза, тако и оних после њега, и после распада Југославије, више од осамдесет година, све до наших дана ми у Србији нисмо успели да подигнемо један меморијални центар, српски Јад Вашем, посвећен жртвама геноцида. Тај пропуст данас нам се вишеструко свети.
Они који су починили геноцид подигли су своје меморијале и у њима безобзирно кривотворе историју према својим потребама и мерилима, не обазирући се на научно проверене историјске изворе, на чињенице. Због наше политичке неодговорности, незрелости и наивности, због тога што нисмо послушали Јована Дучића, да целом свету, urbi et orbi, благовремено обзнанимо да су Хрвати у Другом светском рату починили један од највећих злочина у 20. веку, данас доживљавамо да нас злочинци оптужују да смо ми Срби геноцидан народ.
Злонамерно умањени бројеви
Да би се умањио обим почињеног злочина, број убијених у Хрватској већ дуже време безочно се смањује неким математичким прорачунима, при чему се потпуно заобилазе егзактни подаци веродостојних сведока. Дочекали смо чак и то да се број јасеновачких и других жртава у Независној Држави Хрватској смањује и усред Београда, у Музеју жртава геноцида, у установи коју финансира Влада Србије. Кад помињем злонамерно смањивање броја жртава, далеко сам од сваке помисли да жртве треба увећавати, јер како је аморално и неосновано смањивање, тако је неморално и неосновано без доказа и повећавање броја жртава.
Све ово о чему пишем могуће је зато што Србија није подигла на некој својој репрезентативној територији Меморијални центар, меморијално здање посвећено српским жртвама геноцида, чији задатак би био да организује неопходне стручне службе и квалификоване појединце на прибављању, систематизовању и публиковању домаћих и иностраних веродостојних података о српским жртвама у Независној Држави Хрватској.
Меморијално здање би својим архитектонским карактеристикама и обележјима морало достојно да изрази успомену на српска страдања. Оно би требало да буде култни објект, незаобилазан за сваког посетиоца Београда, од шефова држава и државних делегација до домаћих и страних туриста и школских или студијских екскурзија.
… апел нашим политичарима да више него досад поклоне пажњу изучавању геноцида и српско-хрватских односа, да учине све да се што пре, без одлагања, подигне Српски меморијални центар, да се и у том погледу угледамо на Јевреје.
академик Василије Крестић
Меморијални центар већ деценијама недостаје главном граду Србије, али и држави Србији. Највише недостаје српском народу. Ако у Европи постоји страдални народ, поготово кад се посматра 20. век, то је српски народ. За разлику од осталих европских малих и такође страдалих народа ‒ међу којима је у трајном сећању страдање Јермена на почетку века, или трагедија Јевреја у Другом светском рату – српски народ је подједнако страдао у оба та случаја. Наша хришћанска, национална и морална дужност је да се одужимо својим покојницима као што су то учинили и поменути такође мали и тешко страдални народи.
Дуг према недужнима
Улога Меморијалног центра српским жртвама геноцида у 20. веку није да умањи већ да повећа значај бројних стратишта, меморијалних обележја, гробаља или капела које имамо у многим државама Европе, па чак и у Африци, из времена Првог светског рата или истих обележја из Другог светског рата: Зејтинлика, Вида или Крфа у Грчкој, логора у Мађарској, Словачкој, Чешкој, Немачкој, Румунији, Старог Сајмишта, Јајинаца и Бањице у Београду, Јасеновца, Јадовна, Пребиловаца, Босанске Дубице и десетине других у Србији и безмало свим бившим југословенским републикама. Ни у једном таквом месту не види се пун обим свих српских страдања. А то је српском народу највише недостаје.
Чињеница је да је у прошлом, 20. веку српски народ имао неколико наметнутих веома тешких ослободилачких и одбрамбених оружаних сукоба и у тим сукобима претрпео је огромне људске губитке. Милиони наших сународника су током тог раздобља избрисани из спискова живих, али до данас нису унети у спискове мртвих. Задатак меморијалног центра морао би да буде, колико је то сада могуће, да сачини те спискове и са њима изађе пред домаћу и страну јавност. Сигурно је да с тим пре свега хуманим послом много каснимо, али још више ћемо каснити ако опет нађемо неки разлог да све то одгодимо за неко повољније време. Ми данас живи Срби дужни смо да одужимо велики дуг према многим генерацијама својих недужних покојника.
Успомена на страдања у 19. веку овековечена је у скромној, али стравичној Ћеле-кули, а успомена на страдања која смо претрпели у наредних сто година требало би да буде овековечена у модерном здању Меморијалног центра српским жртвама геноцида у 20. веку.
Протерати, преверити и поклати
Као историчар осећам обавезу да овом приликом кажем још неколико речи које су тесно повезане с научном, политичком и моралном обавезом да се Србија, после толико времена одуговлачења, озбиљно посвети изучавању геноцида почињеног у Независној Држави Хрватској. Срби треба да знају да је хрватска државна политика, која је довела до геноцида, дуговечна, да она траје више од 170 година. Реч је о хрватском државном и историјском праву на којима се темељи хрватска политика. Том праву је циљ да се створи велика, етнички чиста, и колико је више могућа римокатоличка Хрватска. На путу остварења такве Хрватске налазили су се и још увек се налазе, као реметилачки чинилац Срби из Хрватске и Срби из Босне и Херцеговине. Због тога што су они сметња за стварање велике Хрватске, морали су да буду и још увек су мета великохрватских напада. Због тога њих треба протерати, преверити и поклати. Како се државна политика Хрватске и данас ослања на државно и повијесно право (о томе довољно сведочи чињеница да у Загребу постоји институт који носи име најзначајнијег хрватског геополитичара Иве Пилара), Хрватска се није одрекла ни циљева који проистичу из тих права, а то су велика, етнички чиста и што је више могућа римокатоличка Хрватска. Зато што је та политика добрим делом до данас уродила жељеним плодом и то захваљујући геноциду спроведеном у време Павелићеве Независне Државе Хрватске и Туђмановом етничком чишћењу, а за та злодела Хрватска није кажњена, већ су је западне силе наградиле, она нема разлога да мења своју двовековну политику. Напротив, резултати те политике на Хрватску делују подстицајно. Они буде наду да се идеје о великој Хрватској, засноване на политици државног и историјског права, у ближој или даљој перспективи могу остварити.
Да ли ће и када ће се остварити велико је питање, међутим, ако се то догоди, Срби морају да буду свесни да ће се појавити нови Павелићи и нови Туђмани, а то значи и нова злодела, а можда и нови геноцид. Због тога Срби не би смели да запоставе изучавање геноцида и хрватско-српских односа. Они би у том погледу морали да се угледају на Јевреје и да чине оно што чине они када је реч о холокаусту. Међутим, више је него сигурно да ћемо без посебног Српског меморијалног центра, кад је реч о геноциду, и даље остати слепи крај здравих очију.
Мржња, дубоко усађена
Срби не би смели више да се изненађују и да се непрестано питају зашто нам Хрвати чине сад ово или оно зло. Једном за свагда морају да знају да нас Хрвати мрзе и да знају зашто нас мрзе. Морају бити свесни да је та мржња дубоко усађена у њихова осећања, и да неће бити лако искорењена јер се пажљиво, осмишљено, стрпљиво и са умећем негује више векова.
Све ово не пишем зато што сам и сам опседнут мржњом. Као историчар трудим се, кад се бавим науком, да се ослободим свих нездравих емоција, па и када је реч о Хрватима, али и да без задршке износим научно проверене чињенице. Кад је реч о геноциду који су починиле усташе у Јасеновцу и широм Независне Државе Хрватске, и на крају овог излагања, како сам то учинио и на самом почетку, послужио бих се оценом Јована Дучића, који је написао: „Хрвати су најхрабрији народ на свету, не зато што се никога не боје већ зато што се ничега не стиде.“
Да они имају стида, да имају више људских осећања, они би се због почињеног греха покајали. Међутим, осим ређих изузетака, а истине ради треба рећи да њих има, они се не кају, они су и даље у знатном броју „за дом спремни“. Због тога и Срби морају да буду спремни, спремни да се бране од зла које их поново може снаћи од неког новог геноцида, или новог „Бљеска“ или „Олује“. А најбоље се могу спремити ако добро упознају и проуче све компоненте хрватске геноцидне политике. Стога нам не остаје друго него да упутимо апел нашим политичарима да више него досад поклоне пажњу изучавању геноцида и српско-хрватских односа, да учине све да се што пре, без одлагања, подигне Српски меморијални центар, да се и у том погледу угледамо на Јевреје.
Овај значајан ауторски текст академика Василија Крестића објављен је у недељнику Печат, 28. 4. 2023 а пренео га је и портал Стање Ствари