ИЗРАЗ „ПАОР“ У ДОДИРУ БОСАНАЦА С ВОЈВОДИНОМ

Ваља подсетити да ли су о речи паор у Војводини нешто забележили аутори пореклом из Босне, шта су забележили, како су схватали значење ове речи, који су смисао њој придавали и каквог утицаја је то имало на јавност. Изненађујуће је шта су нам Босанци открили поводом речи паор и неизмеро смо им захвални на томе.

Данашње војвођанске незналице радо и често користе реч паор. У томе предњачи један утицајни медијски „великан“ Војводине босанског порекла којег је Војводина примила отвореног срца и широке душе. Стога ваља подсетити да ли су о речи паор у Војводини нешто забележили аутори пореклом из Босне, шта су забележили, како су схватали значење ове речи, који су смисао њој придавали и каквог утицаја је то имало на јавност. Изненађујуће је шта су нам Босанци открили поводом речи паор и неизмерно смо им захвални на томе.

Брако Ћопић је књижевно обрадио досељавање босанских колониста у Војводину 1945. године. Фото: Википедиа.

Претварање речи паор у савремени израз нејасног и противречног смисла био је дуготрајан процес. Да би се правило разумео тај процес, мора се размотрити како су на реч паор реаговали досељеници у Војводину из крајева јужно од Саве а источно од Дрине. Пре додира с Војводином реч паор им је била потпуно непозната. Досељеници и њихови потомци данас чине половину српског становништва Војводине. Међу њима је највише Босанских досељеника. Како су Босанци доживели реч паор, тумачили њено значење, какав смисао су јој придавали и зашто?


Велики српски књижевник из Босанске крајине Бранко Ћопић (родом из Хашана) књижевно је обрадио колонизацију крајишника из Босне у Војводину 1945. године. У роману „Не тугуј бронзана стражо“ (1958. г) и „Осма офанзива“ (1968. г) приказао је прилике и неприлике колониста са Грмеча који су насељени у једно банатско село. Ћопић наводи да су то село староседеоци звали „Шупље Корито“. То име се колонистима није свидело, па су га променили у „Бурсаћево“ по свом јунаку Николетини Бураћу. Незванично, сматра се да се радило о селу Крајишник (општина Сечањ), којег су Швабе назвале Штефансфелд а српски староседеоци Шупљаја.

У стваралаштву Бранка Ћопића реч паор се не помиње

По наведеним романима је Бранко Ћопић са Арсеном Диклићем израдио сценарио за ТВ серијуОсма офанзива“ коју је режирала Соја Јовановић. Серија је премијерно емитована 1970. године. У Ћопићевим романима, као ни у серији нема помена речи паор, иако је писац рафинирано приказао све особености живота у Банату и менталитетске разлике староседелаца са којима су се сусретали колонисти. Да је реч паор била упадљива „особеност Војводине“, живота или менталитета староседелачког становништва са којом су се босански колонисти сусрели, сигурно би је Ћопић поменуо.

У делима Арсена Диклића се повремено јавља реч паор у складу с етимологијом, али и пејоративним значењем. Фото: Југопапир.

Ћопић танано осликава односе староседелаца и колониста у разним животним ситуацијама, њихово лагано саживљавање. У кафани, на улици, у канцеларији и на њиви, па чак наводи да су се ликови једних и других појавили чак на сеоским иконама. Међутим, у свим тим ситуацијама реч паор се не појављује, иако се радња романа одвија на селу, иако су колонисти и староседеоци једнако сељаци и земљорадници. Све и да је пропустио реч паор, да је она представљала битно обележје теме, Соја Јовановић би сигурно инсистирала да реч буде поменута бар у серији. Наиме, Соја Јовановић је годину дана пре него што је Ћопић издао роман „Не тугуј бронзана стражо“ режирала филм „Поп Ћира и поп Спира“ (1957. г) по истоименом антологијском делу Стевана Сремца у којем увредљива употреба речи паор представља врхунац драмског заплета. И Арсен Дилкић (рођен у Старом Селу код Оточца у Лици) је добро познавао Војводину доба колонизације 1945. године, јер је тада био члан среског комитета КПЈ у банатском селу Јаша Томић. Упоредо је написао романе и сценарије за филмове о теми народно-ослободилачке борбе у Војводини: „Зимовање у Јакобсфелду“ (1975. г), „Салаш у Малом Риту“ (1976. г), „База на Дунаву“ (ТВ серија из 1981. године по мотивима мемоара Јована Веселинова Жарка „Сви смо ми једна партија“ из 1971. г) и „Велики трнспорт“ (1983. г). На ову тему је написао и поетско дело „Дунавске баладе“. У делима овог Личанина који се задесио у Вовјодини ликови користе реч паор у значењу земљорадника, али и у пејоративном значењу. О њој је Диклић могао сазнати већ од свог пријатеља Воје Царића (родом из славонских Машића) још пре боравка у Банату. Да је ова реч битно обележје говора Војводине, вероватно би Диклић утицао на свог пријатеља Ћопића да је и он помене у својим делима.

Реч паор не постоји у Ћопићевом књижевом делу, као ни у његовом заједичком филмском остварењу са Арсеном Диклићем и Сојом Јовановић.

Реч паор уопште није представљала важну особеност Војводине

Међутим, реч паор не постоји у Ћопићевом књижевом делу, као ни у његовом заједичком филмском остварењу са Арсеном Диклићем и Сојом Јовановић. Наравно, за то постоји једноставно и јасно објашњење: Реч паор уопште није представљала важну особеност Војводине која би била вредна помена за тему у доба када се одигравала радња Ћопићевог уметничког дела.


Миленко С. Филиповић је забележио да реч паор у Банату означава друшвено-пословну класу


Миленко С. Филиповић је открио класно значење речи паор у Банату. Фото: Википедиа.

Данашњи војвођански аутономаши би из више разлога морали да се узму у памет поводом употребе речи паор с обзиром на откриће нашег великана антропогеографије и етнологије Миленка С. Филиповића (рођен у Босанском Броду). Филиповић био родом из Босне, из које се у савремено доба јављају аутори узбуђени речју паор, сматрају је веома типичним обележјем Војводине и раде на њеној популаризацији.

Значај Филиповићевог истраживања би за војвођанске аутономаше морао да буде од огромног значаја из три разлога: Прво, Филиповић је био рокфелеровски стипендиста, а познато је да су наши аутономаши велики љубитељи баш рокфелеровских грантова (аутономашка ЛСВ је политичка лоби организација рокфелеровског капитала, а Грухоњићев ВОИЦЕ је покренут и финансиран истим капиталом); Друго, Филиповић је докторирао на Харварду, једном од најпрестижнијих универзитета западног света на којем постоји Дејвид Рокфелер центар; Треће, Филиповић је свој налаз о смислу израза паор открио баш у доба када је политички режим САП Војводину крупним корацима водио путем раскидања уставних веза са СР Србијом.

Наравно, Миленко С. Филиповић је био свестан неспорне етимологије речи паор која потиче из немачкој језика. Ипак, забележио је да реч паор „означава друштвено-пословну класу у Бачкој и Банату“, додајући да су „класне разлике у Банату (паори, мајстори и господари) веома оштро изражене“. Филиповић је утврдио да Банатско село познаје класну разлику „газда“ од „паора“. Филиповићев налаз је документован и објављен у зборнику „Прилози и грађа“ Музеја Војводине 1962. године. Ипак, класни смисао речи паор у Банату није први забележио Филиповић. На употребу речи паор у смислу вређања нижих класа указали су још Јован Стерија Поповић у комедији „Покондирена тиква“, као и други аутори посрба, односно српски писци и песници половине XIX века. Филиповићев налаз је научни доказ развоја смисла речи паор ка класном поимању у банатској сеоској средини половином XX века.

Миленко С. Филиповић је забележио да реч паор „означава друштвено-пословну класу у Бачкој и Банату“, додајући да су „класне разлике у Банату (паори, мајстори и господари) веома оштро изражене“.

Филиповић је утврдио да Банатско село познаје класну разлику „газда“ од „паора“.

Филиповићев налаз је документован и објављен у зборнику „Прилози и грађа“ Музеја Војводине 1962. године.

Реч паор је туђица, а познато је да правих синонима нема. Реч паор је у српском језику имала од почетка своје јасно значење, али је од почетка једнако носила подругљиви смисао и пејоративно је употребљавана. Осим тога, она је већ у XIX веку означавала различите појмове, о чему сведоче документи а пре свега српска књижевност. Најзад, откуд посебна класа у социјалистичком југословенском друштву САП Војводине кад је став режима био да постоји само једна, радничка класа? Тешко да би Филиповић то смео посебно да објашњава у доба кад је открио такво значење речи.

Миленко С. Филиповић је био први аутор родом из Босне којем је реч паор била толико упадљива да утврди њен смисао с којим се сусрео на терену. Он је документовао да у Банату реч паор на селу означава класу. Био је то битно различит смисао речи паор од њеног ранијег поимања који је и онако већ био разуђен (сељак, ратар, земљорадник, подложник).


Књижевницима и новинарима из Босне је реч паор упадљиви симбол Војводине


Динко Грухоњић је креирајући ново значење речи паор толико изменио њен смисао да је она постала контрадикторни израз.

Савремени пример смислене збрке поводом речи паор је упечатљиво забележен у „Дискурсу агенцијског новинарства“, раду Динка Грухоњића (из Новог Сада, рођен и одрастао у Бањалуци). Грухоњићев поменути рад је у Новом Саду представљен 4. новембра 2011. године као уџбеник агенцијског новинарства уз похвале Вере Васић. У овом раду реч паор Грухоњић помиње као „лексему“ и придодаје јој значења која не познају етимологија, историја, књижевност и војвођански говори. „У време социјализма, паор је имао директно негативно значење и користио се када се желео означити ратар који је велепоседник и израбљивач радника. (…) ни један други сељак сем војвођанског не назива се паором.“

Наведене Грухоњићеве тврдње о „лексеми паор“ су неистините и потпуно супротне стварности. Реч паор у Војводини никад није означавала велепоседника или израбљивача. Реч паор је од уласка у српски језик носила увредљиво или пејоративно значење, а не тек од доба социјализма. У ствари реч паор се управо у медијима социјалистичког доба почела користити у пасторалном и патетичном смислу захваљујући делу Ивана Хајтла и Ђорђа Балашевића подржано од медија САП Војводине и СФРЈ. Речју паор никад није називан само Војвођански сељак како тврди Грухоњић. У целој Славонији, као у околини Карловца крају где Брајци користе Озаљски говор сељак се назива паором или пауром, али тамо нема редовног пејоратиног значења ове речи као у Војводини. Брајце чак називају Костењарима или паурима. Слично је и у Аустријском Градишћу, где Градишћански Хрвати сељака редовно називају паур.

Мехмеду Парагану се реч паор толико свидела да је свог деду поетски прогласио паором.

Грухоњић је до 2016. године био црни барон РТВ, одлучивао је о расподели републичког новца медијима и невладиним организацијама, а докопао се учешћа на медијским студијама Филозофског факултета у Новом Саду. Са тих позиција Грухоњић је остварио огроман утицај на популаризовање употребе речи паор у медијима током трајања аутономашког режима Бојана Пајтића у Војводини. Током 2016. године РТВ је речју паор у насловима и садржини вести практично збрисала именице сељак, ратар и земљорадник.

Годину дана након промене смисла речи паор у „Дискурсу агенцијског новинаства“ Динка Грухоњића, новинар и књижевник Мехмед Парган (песник из Тузле, родом из Зворника) унео је реч паор у једну своју песму. У песми „Моја краљевска лоза („Пјесме из земље“, 2012. г) Мехмед Парган је чак свог деду Сабита, гардисту Краљевине Југославије прогласио некаквим паором на двору.

Мухарем Баздуљ је реч паор открио у пезији Ђорђа Балашевића и од ње је почео своје упознавање Војводине. Фото: Википедиа

Годину дана након Мехмеда Паргана се поводом речи паор огласио књижевник и новинар Мухарем Баздуљ (из Сарајева, родом из Травника). Он се за Војводину заинтересовао баш због израза паор који му је раније био непознат. У чланку „Атлантида на дну мора“ („Време“, 4. Јула 2013. г) Баздуљ је директно  објавио да је реч паор открио у песми „Ратник паорског срца“ (Албум „Пуб“ из 1989. г.) Ђорђа Балашевића: „Е баш ту, од те ријечи паор, непознате ми дотад на начин на који су ми бивале непознате једино ријечи из књига, могао би почети један рукавац приче о упознавању Војводине“. Из поменутог Баздуљевог чланка јасно је да је он љубитељ поезије Мирослава Антића и Бранка Радичевића, али је истински дубоко лично одушевљен управо поезијом Ђорђа Балашевића.

Сведочанства Грухоњића, Паргана и Баздуља су доказ да су образовани босански муслимани пре било кога другог доживели реч паор као упадљиви симбол особености Војводине. Ни један од њих није испитао њену етимологију, нити је њен смисао проверио у српској књижевности Војводине, а Грухоњић је сопствене фабулације о тој речи записао као њено значење и смисао у свом раду који се након 2012. године користи као уџбеник журналистике на Универзитету у Новом Саду. Отуд није чудо што је у медијима Војводине кроз неколико година експлодирала употреба израза паор.


Никола Шкорић тумачи улогу Драгана Торбице у серији Државни посао. Фото: РТВ.

Реч паор на „Државном послу“


Реч паор је у наше време постала сликовита поштапалица без стварног смисла која се користи за поигравање говором у Војводини.

На свом „Државном послуДраган Торбица помиње Бошкићу личну фразу – „за таићи“. Зна он да фраза „за таићи“ ништа не значи, али воли да изговори ту бесмислену реторичку фигуру јер му изгледа да због тога његова реченица звучи као каламбур и то га весели. „Брзо се звучи“ каже Торбица. Ето, и Драган Торбица је потекао из Босне (мајчина фамилија из Лике), живи и ради у Војводини и воли да се сећа старих добрих времена социјализма али жели да буде модеран. Свестан да не може постати староседелац Војводине, али жељан потпуне интеграције у Војвођанско друштво понекад воли да бар каже: „Ми, прави Новосађани“.

Димитрије Бањац тумачи улогу Ђорђа Чваркова у серији „Државни посао“. Фото: РТВ.

Откуд Драган Торбица у чланку који говори о речи паор? Зато што су творци „Државног посла“ после пет година емитовања серије поверили баш улози „дођоша“ из Босне да први пут употреби реч паор. У 862. епизоди „Ски викенд“ (20. март 2017. г) Драган Торбица је скресао свом шефу: „Мој бачвански паор није видео даље од центра Ченеја“. Међутим, Ђорђе Чварков није ратар (он је пилићар), а није ни сељак (он је салашар). До данас овај драмски лик бачког староседеоца није изговорио реч паор, баш као што је није изговорио ни професор доктор Кишпрдилов Светислав (sic), академик најављене академије из Новог Милошева, лик из комичне серије „Велика Србија“.

У „Државном послу“ је реч паор употребљена једва приметно и неупадљиво. Наравно, велики српски комичари Никола Шкорић и Димитрије Бањац одлично познају и духовито представљају дух, менталитет, говор и прилике својих завичаја, односно менталитет, говор и прилике данашње Војводине. А у њиховом стварлаштву реч паор нема особити значај.


Захвалност Босанцима, нарочито муслиманима


Босанци су мудри људи, али то не значи да су увек и паметни. У Војводини су често бивали мудрији од војвођанских староседелаца који су, међутим, чешће били амишнији од њих. Културне различитости досељеника из планинских крајева међу равничарске староседеоце војводине никад нису представљале извор трајних антагонизма нити доводиле до трајних сукоба, већ су доприносиле стварању новог квалитета културе Војводине, већ су стварале нове културне квалитете, нарочито производећи духовите форме саживљавања становништва и прожимања њихових вредности. Наши староседеоци су њих пажљивије посматрали и слушали него што су они нас, па су много корисног научили од колониста.

Савремени пример смислене збрке поводом речи паор је упечатљиво забележен у „Дискурсу агенцијског новинарства“, раду Динка Грухоњића.

У овом раду реч паор Грухоњић помиње као „лексему“ и придодаје јој значења која не познају етимологија, историја, књижевност и војвођански говори.

Грухоњићеве тврдње о „лексеми паор“ су неистините и потпуно супротне стварности. Реч паор у Војводини никад није означавала велепоседника или израбљивача.

Реч паор је од уласка у српски језик носила увредљиво или пејоративно значење, а не тек од доба социјализма.

Утицај босанских муслимана на културу Војводине такође је донео нови културни квалитет. Он је открио је нешто што је раније постојало, а било дубоко потиснуто у култури староседелаца. Открио је да у је Војводини постоји паорски дух чија садржина је подложнички став и шићарење ратарског становништва које је расположено да ради тренутне ситне користи трајно жртвује своју самосталност. Открио је да у аутономашком политичком ставу постоји домаћи политички чинилац који у сарадњи са страним глобалистичким политичкиим чиниоцем паорски дух хоће да наметне целој Војводини, да га силом медијске манипулације начини битним, суштинским чиниоцем културе Војводине ради покорности њeног становништва у поретку добровољног ропства светским господарима и домаћим велепоседницима. Открио је да је паорски дух одувек у Војводини био споредан, одлучно сузбијан у народној култури наших предака и да му се нарочито супротстављала традиционална култура српског ратара Војводине. Открио је да паорски дух у Војводини има много заједничког са рајинским менталитетом који се у доба османлијске окупације закоровио по Босни и другим крајевима где је вековни окупатор успео да осакати слободарски дух нашег народа. Најзад, открио је да српски колонисти у Војводини из свог завичаја у Војводину нису донели рајински менталитет, пошто њему ни у свом завичају нису подлегли, а ни у Војводини нису прихватили паорски дух, јер им је пре медијске „акције паор[1]“ реч паор била и остала потпуно непозната.

Утицај босанских муслимана на културу Војводине такође је донео нови културни квалитет.

Он је открио је нешто што је раније постојало, а било дубоко је потиснуто у култури староседелаца.

Открио је да у је Војводини постоји паорски дух чија садржина је подложнички став и шићарењe ратарског становништва које је расположено да ради тренутне ситне користи трајно жртвује своју самосталност.

Открио је да у аутономашком политичком ставу постоји домаћи политички чинилац који у сарадњи са страним глобалистичким политичкиим чиниоцем паорски дух хоће да наметне целој Војводини

Хвала Босанским муслиманима који су први препознали у речи паор нешто што је њима дубоко сродно и занимљиво. Хвала им што су „лексему паор“ доживели као најзанимљивију особеност Војводине.

Хвала им што баш међу њима има толико одушевљених том речју да чак и своје дедове поетски проглашавају паорима.

Хвала им што су осетили, схватили и својим радом и стваралаштвом указали да је реч паор баш њима толико важна, много важнија него нама.

Хвала што су први почели да поштују реч коју смо ми попут наших старих презирали од почетка као увреду.

Хвала босанским муслиманима и што су смисао ове речи модификовали и од ње створили израз до бесмислености контрадикторног значења.

Да није њиховог гласног медијског одушевљења овом речју која је у Војводини вековима била презирана, ми не би смо никад схватили колико наши непријатељи озбиљно користе „паорски дух“ против Војводине и никад не би смо открили да је „акција паор“ окосница настојања глобалиста, домаћих велепоседника и њихових помагача да угасе слободарски дух у Војводини.

Хвала босанским муслиманима који су се бавили културом и медијима Војводине јер су они били људи који схваћју.

Њихов допринос савременој култури Војводине је огроман, јер су били кадри да нам својим напором на време укажу одакле прети главна опасност слободарском духу српске културе у Војводини.

Хвала босанским муслиманима који су се бавили културом и медијима Војводине јер су они били људи који схваћју. Њихов допринос савременој култури Војводине је огроман, јер су били кадри да нам својим напором на време укажу одакле прети главна опасност слободарском духу српске културе у Војводини.

Нека они користе реч паор што чећше и што више, нека маштају о њеном значењу и проширују њен смисао безгранично и слободно, нека им је алал!

Ми знамо да наши ратари нису ничији паори. Свима осталима који желе ван стварности да фабулирају о свом и туђем паорском значају у Војводини можемо само да поручимо: Будите паори кад то већ тол`ко волете, али не претварајте наше ратаре у паоре јер они паори нису!

Аутор: Душан Ковачев

15. јул 2017. г.

Објашњење:

____________

[1] Кованицу „акција паор“ је употребила проф. др Љубомирка Кркљуш реагујући против растуће употребе речи паор у медијима Војводине у чланку „О паорима и поделама“, објављеном у новинама „Политика“, 15. 2. 2017. г.