ДР РАДЕ ДАЦИЋ – ЛИЧНОСТ И(ЛИ) ИЗДАЈНИК

ДР РАДЕ ДАЦИЋ – ЛИЧНОСТ И(ЛИ) ИЗДАЈНИК

Постоји у српском језику реч потребна овом казивању, реч са више значења, од којих је једно толико изузетно и драгоцено да човек зажали што има још неких, јер она окрњују вредност овога. Односи се на човека без склоности према смртним гресима из традиционалног православља – завидљивости, злоби, таштини, похлепи…

Та реч је ЛИЧНОСТ.

Сродна је донекле речи „господин” (кад се њоме изражава чије ненарушиво достојанство), али је још драгоценија.

Људски идеал свих народа готово је исти: то је скуп врлина уграђених у једном људском бићу. Тај се идеал ретко остварује: код човека се нађе покоја мана. Људско биће у којем се тај идеал у највећој мери оствари, а у непотпуно оствареним састојницама му се примакне – носи управо блиставу реч личност. Личност је врх људскости.

Погледај, уважени читаоче, шта посебно под том речју подразумева српски композитор (и личност) Милоје Милојевић кад говори о једном великом страном композитору:

„Леош Јаначек је не само велики музичар, него и национални уметник… Да би један уметник био и личност није довољна само оригиналност, него и духовна префињеност и духовна култура.”

Личност укључује национално, духовну културу, духовну префињеност! Као композитор, личност увећава општељудско складиште вредности у музици, оним што има чврст национални темељ, по томе се познаје и због тога признаје; не опонашањем нечега што је „успело”.

Тек тада страни свет увиђа да без таквога композитора не може, као што је аустријски композитор Лист рекао руском композитору Бородину: „Ми без вас не можемо!”

Издајник није личност.

При испитивању карактера особа без много труда се открива особа, погодна за издајника; то је она која се покаже да није личност.

У осећај особе избија нешто налик на сазнање да је њено биће непотпуно, далеко од целовитости. Према биолошком разврставању, то биће припада људима, али та припадност није довољно убедљива. Та особа то уочава упоређивањем са целовитим људима, са личностима. Осећај безначајности и нецеловитости притиска, тражи да се бићу нешто дода, како би људска целина, која се међу људима цени, била достигнута.

Особа тражи разне начине да то постигне, да своје биће употпуни; како не налази ни један поуздано људски, одлучује се за издају, у нади да је то оно што ће га ослободити осећаја ништавности.

Ништавно биће кукавице у сталном је страху да ко од њега шта не одузме. Јер тада му не би остало ништа, и после малога одузимања од безначајно малога, не остаје ништа, мало круњење а преостало је једино за бацање.

Ево још једног великог извора издајникове издаје. Издајник се води мржњом. Он некога мрзи. Не мрзи га зато што му је тај учинио зло, не мрзи га ни што је тај рђав човек те не завређује уважење и наклоност – мрзи га што је издајничка душа устројена за мржњу, и кад нема разлога за њу.

Насупрот издајнику, кога подстрекава мржња, херој је вођен љубављу: за људско добро он изводи херојске подвиге. Ако ослаби његова љубав, херојство се гаси: некад неустрашив, постаје обичан, плашљив човек.

Према издајницима, издаја не постоји, из чега други треба да закључе да су они без огрешења. Сви се издајници уједине да би исмевали реч „издаја”; рачунају: кад исмеју реч која исказује суштину њихова срамног дела, она ће ишчезнути из језика, а то ће учинити да се избришу трагови ове њихове кривице. Кад нема речи за оно нечасно што су учинили, онда они ништа срамотно нису ни чинили – то рачунају.

…Многи од приспелих отрова уносе у умове и схватање о изузетној вредности издаје. Према том отрову, издаја је највеће достигнуће напретка у модерном времену! (У великом Дантеовом спеву издаја бејаше највећи од грехова.)…

…Крајња супротност овоме јесте херој, јунак којега толико слави целокупно српско језичко наслеђе и све велике цивилизације које смо до данас упознали. Насупрот скученом бићу кукавице, херој има бесконачно биће: ма колико да изгуби у својим подвизима, увек има осећај да му остаје бесконачност не изгубљеног, и вечност је пред њим.

O аутору: Раде Дацић је завршио студије математике у Београду, где је и докторирао, потом предавао на универзитетима у Београду и Крагујевцу. Касније је прешао на рад у Математички институт Српске академије наука и уметности, где се бавио научним радом и вођењем научних семинара, држећи повремено и даље наставу на универзитету. Он се, кад мање кад више, упоредо бавио и књижевношћу, пишући увек по зову нагона, никад с намером да постане и књижевник. Писао је у свим књижевним жанровима, с изузетком путописа и дневника.

Део есеја: „Зашто издајник издаје“

Поделите:
ДРАГАН ЈАЦАНОВИЋ: СРПСКО КАЛЕНДАРСКО ЗНАЊЕ КАО ПОКАЗАТЕЉ СТАРОСТИ ЈЕДНОГ НАРОДА (I ДЕО)

ДРАГАН ЈАЦАНОВИЋ: СРПСКО КАЛЕНДАРСКО ЗНАЊЕ КАО ПОКАЗАТЕЉ СТАРОСТИ ЈЕДНОГ НАРОДА (I ДЕО)

Српски археолог Драган Јацановић након дугогодишњих компаративних архео-лингвистичких истраживања дошао до сазнања да Срби на овом простору живе најмање од гвозденог доба, а да наше календарско знање сеже на почетке пољопривредне делатности у Европи дакле у камено доба. Ископавањем хиљада археолошких предмета и објашњењима њихове функције, те упоређењем са описима из српских народних песама, Јацановић долази до закључка да описи сахрана из епских народних песама не описују догађаје из средњег века, већ из бронзаног и гвозденог доба, најмање пре 3500 година уназад. Да ли би у тим миленијумима требало да видимо и почетке српске етногенезе?

Мерење времена представља један од највећих домета људског ума. Познавање календара подразумева познавање астрономије, математике, и било каквог система записивања и меморисања, те се слободно може назвати првом правом науком. Да бисмо што прецизније решили проблем календара морамо кренути од узрока и суштинске потребе за њим.

Календар је неопходан за народе који живе у крајевима са умереном климом, коју одликује правилна смена четири годишња доба приближно исте дужине: хладна зима, топло и суво лето и кишно пролеће и јесен. Познавање промене годишњих доба, дужине њиховог трајања и других метеоролошких одлика, неопходно је за људе који гаје житарице и друге пољопривредне културе из следећих разлога. Гајење биљака је строго календарски детерминисано. Семе мора да се посеје у тачно одређено време у години, како би могло нићи, завршити свој репродуктивни циклус и донети принос. Ово је нарочито важно за гајење пшенице, која предстаља једну од првих култивисаних биљака, која се на Балкану узгаја још од шестог миленијума старе ере (Гарашанин М. 1979). Као што је познато, пшеница се сеје у јесен, када сва природа замире. Потребно је изузетно знање и вера у то знање, да ће из посејаног семена нићи нове биљке које ће презимети зиму и тек на лето у време летњег солстиција донети род, који је неколико пута већи од уложеног семена. Да би се знало када треба да се посеје пшеница неопходно је прецизно познавање календара, јер ако би се она сејала напамет у неко друго време, она сасвим извесно не би донела плода, него би била обична трава. Слична је ситуација и са гајењем других биљака. Замислимо само шта би било када би у време када сејемо пшеницу сејали сочиво, грашак, сирак или неке друге биљке.

Календар је неопходан и сточарима на истим климатско-географским просторима. Сточару је неопходно да зна репродуктивни циклус животиња које гаји, како би могао да испланира број јединки са којим ће ући у зиму, да младунци буду довољно одрасли и снажни за зимски период и да сточар за тај период, када нема паше, припреми довољно хране.

Војнички и пљачкашки народи немају никакве суштинске потребе за календаром. Они су време мерили од једног пљачкашког похода до другог, од избора једног вође до избора другог и томе слично. Суштинске потребе за календаром нису имали ни народи којима је трговина била главна привредна грана.

На основу тога можемо закључити да су примарну потребу за календаром имали и имају земљорадничко-сточарски народи који живе у умереном климатско-географском појасу.

Да бисмо решили проблем календара неопходно је анализирати питање нултог времена од ког почиње мерење времена и бројање година. Нулто – почетно време је различито код разних народа. За исламски свет то је хиџра – 622. година после Христа. За хришћане и цео данашњи свет то је година рођења Исуса Христа. За старе Римљане то је било оснивање града Рима – аb urbem condita, 753. године пре Христа. За старе Грке то су биле Прве олимпијске игре 776. године пре Христа. Месопотамци су почели бројати године око 3000, а Египћани око 3200. године пре Христа.

Када су Срби почели бројати године и мерити време? Одговор на то питање наћи ћемо у бројним сачуваним средњовековним записима и натписима (Томовић Г. 1973). У њима јасно пише:

Деспот Ђурђе сазида Смедерево 6938. године, Деспот Стефан погибе 6935, Кнез Лазар погибе па Косову 6893, Краљ Милутин подиже цркву Јоакима и Ане у Студеници 6822, цркву Светог Ђорђа у Старом Нагоричину 6821. године од стварања света. Таквих споменика и докумената има на хиљаде и увек је време мерено на тај начин. По таквом бројању, година 2000. би била 7508. година од стварања света. То значи да је бројање година и употреба календара код Срба почела 5508. године пре рођења Исуса Христа. На балканско – карпатско – подунавским просторима то је управо време почетка најстарије земљорадничке, такозване старчевачке културе, која има развијену економију, религију, култове и уметност (Гарашанин М. 1979).

Довођење српске године стварања света са византијском годином стварања света – 5500. година пре Христа и тврђење да су Срби годину стварања света преузели од Византије, наилази на велике научне и логичне потешкоће. Византија – Ромејско царство, је као државна творевина настала у касној антици, током IV -VI века наше ере, на темељима грчко – римске цивилизације. Као што смо већ рекли, Грци и Римљани су почели да броје године и да се служе календаром, тек у првом миленијуму пре наше ере и не познају никакву годину стварања света. Знајући да су оснивачи Византије, од Константина до Јустинијана, рођени по балканским просторима, намеће се једини логичан закључак да су Византинци (Ромеји) годину стварања света преузели од аутохтоног балканско – карпатско – панонског становништва.

Разматрајући проблем календара, његов значај и порекло, морамо анализирати и саму реч календар. Појам календар је данас присутан у свим европским језицима. По званичном мишљењу науке, порекло ове речи се налази у латинској именици kalende, којом су стари Римљани означавали први дан у години и први дан у месецу. Све би то било логично да kalende није једина заједничка именица у латинском језику у којој се пише слово К (Ђорђевић Ј. 1886). То је изузетно јак доказ да је реч kalende страног, нелатинског порекла. Пошто су Римљани целу своју културу копирали од Грка, било би логично претпоставити да је ова именица грчког порекла. Међутим то не долази у обзир, јер су сами Римљани имали изреку “Ad kalendas grecas“ („На грчке календе“), што значи „Никад“, „На куково лето“, „Кад на врби роди грожђе“, што недвосмислено говори да Грци нису ни имали појам kalende. Именицакалендар је потпуно исте основе као и реч у српском језикуколеда и коледар, којима су означени божићни обичаји и учесници божићних обредних поворки. Тада су се певале посебне, коледарске песме, које имају припев „… коледо, коледо.“ Површно и формално је порекло српских речи коледо и коледар доведено у везу са наводно латинском речју kalende. Изнете чињенице говоре дијаметрално супротно.

Коледар је сложеница састављена од две речи: коле и дар. Исти је случај и са именицсм коледо: коле и до, дао. Други део сложенице је јасан. Он означавадар, поклон и изведен је од глаголадати. Први део сложенице коле, означаваколо, а пошто се ради о божићним обичајима који су празник рођења новог Сунца, он означаваСунчано коло, јарко коло, односно само Сунце. Није потребно посебно наглашавати да је и српски и јулијански и грегоријански календар заснован на привидном годишњем кретању Сунца. Именица коло у српском језику означава круг. Велики број речи у српском језику, које у свом значењу имају везу са кругом и окретањем су изведене од именице коло:

Коло – круг

Коло – точак

Коло – ритуална игра у круг

Кола – превозно средство па точковима

Колица – мала кола

Воденично коло

Вилино коло

Сунчано коло

Грнчарско коло

Јарко коло – Сунце

Колач – обредни хлеб кружног облика

Колиба – Колеба – стамбени објекат, првобитно кружног облика

Колут – круг, точак

Колутаст – кружан

Коласт – кружан

Колевка

Коленика – вретено са колутом

Колено – део ноге

Колено – генерација, поколење

Коловрат – место у реци где се вода окреће у круг

Колати – кружити

Колир – оковратник

Колебање – окретање

Колотечина – кружни ток

Коложег – народни назив за јануар

Коловоз – народни назив за август

Коледар – народни назив за децембар

Коледа – божићни обичаји

Коледар – учесник божићне обредне поворке

Колашин – место у Црној Гори

Околина

Српски народни календар је био својина свих и имао је општенародни обједињујући карактер. Знало се када који посао треба започети, када га треба завршити, када нешто не треба радити, знали су се дани када треба споменути мртве и обићи гробове, када постити, када се окупити на славу и заветину, када носити литију и тако даље. Календарско знање је било толико раширено да се није сматрало неким посебним знањем. Српски народни календар није био просто набрајање дана, недеља, месеци и година, већ је свака целина представљала јединствену природну појаву, где је сваки дан имао нарочите одлике, свака недеља посебна својства, сваки месец специфичне карактеристике, а свака година јединствен и непоновљив систем.

Српска народна година делила се на два полугођа: ђурђевско – од Ђурђевдана до Митровдана и митровско – од Митровдана до Ђурђевдана, свако са својим привредним и духовним активностима. Осим тога година се делила на четири годишња доба: пролеће, лето, јесен и зиму. Основна мерна јединица је дан, где је седам дана чинило седмицу односно недељу. Недеља као збир од седам дана је представљала специфичну и непоновљиву целину, где је свака имала свој посебан назив. Распоред недеља у години је тачно одређен, тако да је човек у сваком тренуткузнао колико је недеља и дана протекло од претходног и колико имадо наредног празника (Недељковић М. 1990; Босић М. 1996.).

Година се делила на дванаест месеци, чији српско – словенски називи одсликавају поједине народне обичаје и веровања, космичке појаве или сам живот биљног и животињског света, који је нераскидиво повезан са годишњим временским појавама. Народни називи месеци указују на веома старо познавање овакве поделе године.

Први месец је код Словена и Срба познат под називом сечањ или коложег. Назив сечањ одсликава време које је најбоље за сечу шуме, односно време када вегетација мирује. Име коложег је сложеница од речи коло – Сунце и жег, жега, ватра, топлота. Његов назив одсликава стање у васиони, када Сунце, после зимског солстиција почиње јаче да греје – жеже. Садашња народна етимологија да је у то време зима толико јака да се и кола морају жећи – палити је доста наивно. Забележени народни обичаји у Срба, да се у време Божића подизани запаљени колски точкови обмотани сламом, недвосмислено указују на култну радњу која је била посвећена рађању новог Сунца, кога је и симболисала. Неопходно је анализирати и јулијански назив за овај месец – јануар, који је добио назив по староиталском богу Јаnusu, богу године и времена, који је замишљан и приказиван са два лица (Цермановић – Кузмановић А.- Срејовић Д. 1992). Али исто тако, у српској народној религији имамо Баба Јану – Баба Јању, која је старосрпска богиња прародитељка. Изрека – пословица “Није ти мајка Јања“ говори се ономе ко себи даје исувише много права. Јања је и легендарна вила, мајка Милоша Обилића. Она га је у планини зачела са змајем (Српски митолошки речник, с.в. Милош Обилић). У народној епској поезији Јана или Јања је личност која се јавља као вила, сестра, посестрима или крчмарица, која редовно помаже главном јунаку да се спаси и преброди тешкоће. У топографској грађи Балкана велики број места има назив изведен из њеног имена: Јања, Јањево, Јањина итд. Јана је и данас често женско име код Срба, често укомпоновано у двосложне именице: Мирјана, Милијана, Јулијана, Тијана, Девојана, Стојана итд.

Други месец у старосрпском и старословенском календару је вељача или љути. Ови називи одсликавају време када је зима велика и љута. Јулијански назив фебруар потиче од имена римског празника чишћења и помирења – februa (Djordjevic J.1886).

Трећи месец је ожујак, сухи, лашак, дерикожа. Сви народни називи одсликавају стање у природи у ово доба године, када ојужује, када је време суво и без падавина, када дувају благи и топли ветрови. Истовремено је ово време највеће смртности људи и животиња, када се „кожа дере на шиљак“. Јулијански назив за овај месец је март, који је назван по Марсу, богу рата и праоцу Римљана, сину Јупитера и Јуноне и оцу Ромула и Рема (Цермановић – Кузмановић А.- Срејовић 1992, с. в. Марс). У српском народном календару постоји назив за овај месец – Баба Марта. По легенди Баба Марта је пркосећи зими истерала своје козлиће (јариће) у планину и заједно са њима се смрзла (Српски митолошки речник). То представља искристалисану народну свест о веома превртљивом и променљивом времену у ово доба године. Очигледно је да је Баба Марта дијаметрално супротно божанство римском богу Марсу. Вук је забележио једну обредну песму која се певала у Србији за Ивањдан, празник највеће сунчеве снаге – летњег солстиција:

„Ој, у гори огањ гори, / Око њега коло игра, / Девет браће с Мартом сестром. / На Марти је једна парта, / Окићена ружицама, / Позлаћена звездицама. / Пуче парта, оде Марта.“ (Караџић В.I,)

Ова кратка песма је веома сложена по свом садржају. Прва два стиха приказују саму обредну игру – коло око ватре. – Та обредна игра је несумњиво посвећена Сунцу. У следећем стиху дати су играчи у колу: девет браће с Мартом сестром, што представља десет месеци у години, од којих је девет замишљано у мушком а један у женском облику. Следећа три стиха описују Мартин појас – парту. Задњи стих симболише крај променљивог времена које представља Марта и наговештавање топлијих сунчаних дана.

Четврти месец је травањ, брзосок. Његови народни називи означавају стање вегетације у ово доба године. Јулијански назив април има основу у латинској речи apricatio – сунчање (Ђорђевић Ј. 1886, s.v. apricatio), чиме је означен почетак сунчаног периода у години. Назив април – сунчан, потпуно одговара опису у претходно наведеној песми, где одласком Марте наступа топло време када „у гори огањ гори“.

Пети месец је свибањ, цветањ, чији називи такође осликавају стање вегетације. Јулијански назив мај, доведен је у везу са староиталском богињом Мајом, кћерком Атланта и Плејоне и мајком Меркуровом (Цермановић – Кузмановић А. – Срејовић Д.1992, с. в. Маја). У српском народу Маја означава стару мајку, прародитељку, и до скора су сви укућани најстарију жену у породици ословљавали са Маја.

Шести месец има словенске називе липањ и черешњар, који такође одсликавају стање вегетације, односно време цветања липа и сазревања трешања. Јулијански латински назив јуни је добио име по богињи Јунони, Јупитеровој жени (Цермановић – Кузмановнћ А. – Срејовић Д. 1992. с. в. Јунона). Ово име заслужује да га посебно анализирамо. У латинском језику junior је компаратив од придева juvens – млад. У свим словенским језицима јуност значи младост, јуноша – младић. Скоро су потпуно идентичне латинске речи junix и junicis и српске јунац и јуница, којима је означено младо и полно зрело говече. Ту је и српска реч јунак – млад, снажан, неустрашив и непобедив човек. Јун је месец летње дугодневице, односно летњег солстиција. Најважнији српски празник посвећен Сунцу у ово доба године је Ивањдан. Тог дана Срби плету венце кружног, коластог облика, са приказаним зрацима који симболишу Сунце. Венци се плету од ивањског цвећа (Galium verum), које је жуте боје, боје Сунца и њима се ките куће. По народном веровању Сунце овај дан три пута заигра на небу. Уочи Ивањдана пале се ватре, кресови, лиле, олалије, чија је улога у култу Сунца несумњива (Српски митолошки речник, с. в. Ивањдан; Недељковић М. 1990, с. в. Ивањдан). Хришћанство је народни празник Ивањдан посветило Светом Јовану Крститељу, који је због компромиса са српском народном религијом добио епитет Биљобер. Очигледно је да је сугласничка основа за обе речи иста: ЈВН = IVN. Пошто се и у латинском и у словенским језицима слово I – И може читати и као И и као Ј, а слово V – В као В и као У, сугласничку основу IVN је могуће читати као Јован, Иван и Јун. На основу тога месец јун је месец јаког и непобедивог Сунца, отелотвореног у лику Ивана или Јована. У српској народиој епици Јован је често главна личност, која представља антропоморфизирано Сунце, што ће касније анализе показати.

Седми месец у години је српањ, жетвар и његово име означава време жетве и употребе српа. Жетва, поред сетве, представља најважнији посао у години. Јулијански латински назив овог месеца је јули, што је име једног римског племена и самог Јулија Цезара који је извршио реформу календара. Јулије и Јулија су честа лична имена Римљана. Ово име срећемо и код Срба где имамо женска имена Јулка, Јулијана, Јула и врло ретко као мушко име Јуло. Важно је напомеиути да у руском језику реч јул значи чигра, несташан, живахан. Јули је у народу познат и као илињски месец. По народном веровању Илиндан је задњи дан лета. Иако су у то време највеће, илињске врућине, наш народ каже: “Од светог Илије Сунце све милије“ и “ Свети Илија, ватра све милија“. Свети Илија је огњевити светац. У песми „Свеци благо дијеле“ он добија „муње и громове“. Он је замишљан како се небом вози у огњевитим колима, која када иду преко неба, онда грми. Са именом Илија могуће је довести у везу обичај паљења лила, олалија. Лила је старосрпска реч која и данас означава љубичасту, виолет боју, која у спектру боја представља највишу тачку усијања. Потпуно исту основу има и име биљке љиљан (Lilium), чији је цвет један од симбола Сунца. Лична имена Љиља и Лила су честа у српском именослову. Фонетска сличност између имена Илија – (Л)илија – Лила – Љиља је евидентна. Овоме треба додати и чест припев у краљичким песмама „..Љељо, Љељо“’. Краљичке песме су певане у време пролећа и лета. У песми “Код краљеве куће“ јасно се види њихов соларни карактер:

Краљу, светли краљу, љељо, / … / Краљица му служи, љељо, / Из златна кондира, љељо.“

Још је занимљивија краљичка песма коју је забележио М. Ђ. Милићевић:

„Љељо, љељо, мала момо, клела се девојка, / Љељо, љељо, мала момо, сунцу на истоку, / Љељо, љељо, мала момо, дрену на корену.“

Соларни карактер песме је сасвим очигледан у самом обраћању Сунцу, као и месту обраћања – корену дрена. Дрен са својим жутим цветовима и чињеницом да први цвета у пролеће, је праисконски симбол Сунца. Припев краљичких песама “ Љељо, љељо“ може се довести у везу са именицом љељо, љељак, лешник, леска. Да је и ово дрво у вези са култом Сунца говоре следећи подаци. Лесково дрво служи за вађење живе ватре, чиме је оно у директној вези са Сунцем као небеском живом ватром. У народном веровању да “Ако грми на светог Илију“ лешници ће бити црвљиви, евидентна је директна веза између овог дрвета и Илиндана. На основу свега могуће је извући фонетски и суштински паралелизам: Јули – Ијули – Илија – (Л)илија – Лила – Љиља – Љељо.

Осми месец у години је гумник, коловоз. Први назив означава време када је жито на гумну. Садашња народна етимологија да је коловоз назван по томе што се тада највише возе кола је доста наивна, мада је у неким елементима блиска суштини. Именица коловоз је сложеница састављена од две речи: коло и воз, али у значењу коло – сунчево коло – Сунце и воз – возити – ићи, одлазити. Астрономски коловоз означава време када Сунце после летњег солистиција одлази – одвози се. Због тога се овај месец у народном календару и назива први јесењи месец. Јулијански латински назив за овај месец је август, што значи свети, освећен, частан, узвишен, величанствен, што представља глаголски придев од глагола augeo = увећати, повисити, узвисити. Октавијан је први у Римском царству увео титулу августа, коју срећемо код свих римских царева за време принципата.

Девети месец је рујан, гроздобер или михољски месец. Назив гроздобер означава време бербе грожђа. Рујан је назван по рују, што је старосрпски назив за црвен – рујно вино, рујна зора. Овоме треба додати и бројну топографску грађу са основом на Руј, Рујно, Рујиште, Рујевац итд. На острву Рујан (Rigen) налазило се старословенско светилиште посвећено богу Рујевиту (Кулишић, Ш, 1979.). Бројни топоними на руј, назив месеца рујан, име биљке руј и придев рујан – црвен, указују да је ово божанство поштовано и од Срба на Балкану. То потврђују и велике народне светковине – вашари, сабори, који се у ово доба године празнују на брдима која носе назив Руј, и које су везане за читаве области.

Десети месец је листопад или митровски месец. Назив листопад означава време опадања лишћа. Митровски месец је назван по великом празнику Митровдану, који је посвећен Светом Димитрију Солунском, који је убијен за време цара Максимијана крајем III века после Христа. Митровдан је и велики старосрпски народни празник. Година се делила на два полугођа: ђурђевско и митровско.

Једанаести месец у српској народној години је студен или груден, чије име означава време студени и хладноће и време снега – грудвања. Чест је и назив мратињи месец. Хришћанство је народни празник Мратинце изједначило са Светим Мартином Милостивим, који је био епископ у Туру. Да је Мратиндан -Мратинци важан народни и годишњи празник говори и изрека:

„Свети Мрата, снег за врата“ којом је означен почетак зимског, хладног и снежног периода у години. Неопходно је напоменути да крај овог периода означава Баба Марта, где је очигледан паралелизам Марта – Мрата. Мрату и Марту срећемо и у топономастици Балкана: Мартин Брод, Мратиње итд.

Дванаести месец је просинац или коледар. Етимологија да је назив просинац добио име по томе што је то месец просидбе девојака или прошње девојака је контрадикторна са чињеницом да је ово време божићног поста, када нема никаквих светковина и када се без преке потребе не излази из куће. Основу овог имена морамо тражити у речи прасе, руски парасјонак и глаголу прасити се, руски парасјац, јер је ово време природно време прашења крмача, још увек сачувано код дивље свиње. Да је прасе и прашење основа имена овог месеца говори и податак да се на крају овог месеца коље – жртвује прасе као жртва Божићу, односно новом Сунцу. У прилог оваквом тврђењу говори и податак да је овај месец на порталу Трогирске катедрале илустрован управо оваквом сценом (Васић М. М. 1922, 252). Прасе – печеница се пече на ватри и не припрема се ни на какав други начин (кување, пржење, сушење), нити се за божићну печеницу може узети одрасла свиња. Сам ритуал печења печенице представља ритуално акумулирање топлотне енергије ватре са огњишта на ком гори бадњак, као земаљског Сунца, коју ће учесници обреда појести и тако примити у себе. Назив коледар смо већ анализирали и утврдили да он представља сложеницу од речи коло и дар и означава време када коло – сунчано коло – Сунце, дарује нов животни циклус, односно нову годину.

Када упоредимо све српско – словенске и латинско – јулијанске називе месеци можемо запазити да је Јулије Цезар „реформом“ календара месец Јанин (Јањин) полатинчио у јануар (Јанусов); Мартин (Баба Марта) у март (Марсов); Мајин у мај; Јуношин – Јунаков у јун (Јунонин); Лилијев или Јулов у јул. Месеце рујни – црвен – светао је буквално превео иа латински avgustus – светли; ожујак – ојужак у aprilius – сунчан. Не могавши да за четири месеца нађе одговарајуће замене он их је „крстио“ редним бројевима: септембар, октобар, новембар и децембар. Да бисмо дошли до податка зашто су задња четири месеца контрадикторна са њиховим стварним редним бројем, где имамо да се девети месец зове седми; десети осми; једанаести девети и дванаести десети, морамо анализирати систем и број месеци код Срба који су и створили календар. У народној поезији која описује годину и месеце више пута се помиње број од десет месеци. Тако у цитираној песми о Марти каже се да око огња игра коло које чине “девет браћа с Мартом сестром“. Трагове исте поделе имамо и у песми „Браћа и сестра“. Сестра са деветоро браће представља десет месеци у години. Овоме треба придодати и старосрпски мит о девет Југовића, чија је календарска суштина и функција стварањем косовског мита и легенде заборављена. Да је то био стари српски соларни и календарски мит говори и само име Југовићи, што значи са југа, јужни, осунчани, топли.

Деветоро браће са сестром представљају десет месеци, где сестра означава месец март, а девет браће наредних девет месеци. Тако се долази до зимског, божићног солистиција. У српском народном календарском предању прва два месеца су отелотворена у лику мајке – мајке Јање, мајке Југовића, Јованове мајке, Јеличине мајке и у лику оца – стари Југ-Богдан, деда Сечко итд. Постојање ликова оца и мајке, поред ликова сестре и деветоро браће се подразумева. На тај начин српску народну годину је чинило дванаест месеци које су персонификовали: мајка, отац, девет синова и једна кћи. За сваки месец Срби су имали по више назива који су одражавали стање у васиони, односно положај Сунца, стање вегетације, време појединих сељачких послова или су били посвећени одређеним божанствима везаним за Сунчев циклус. Садашњи латински називи представљају искривљену интерпретацију старог српског календара. Латински називи су дати без икаквог правила и реда, срећемо разна божанства, полубожанства, атрибуције и редне бројеве, који нису ни у каквој вези. На пример у именима месеци имамо бога рата Марса, а немамо бога Сунца, нити врховног бога Јупитера. У исто време имамо име његове жене Јуноне. Календар је увек представљао и представља чврст и повезан систем, какав српски народни календар у суштини и јесте…

(наставиће се)

О аутору: Драган Јацановић је рођен 1958, године у селу Велика Река код Малог Зворника.  Детињство је провео у селу Скрађанима у питомој Мачви, где је у селу Змињаку завршио основну школу. Шабачку гимназију је завршио 1977. године. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду 1982. године на катедри за археологију. Ради као виши кустос-археолог у Народном Музеју у Пожаревцу. Објавио преко сто стручних и научних радова у домаћим и страним часописима и учествовао у свим археолошким истраживањима на тлу Србије. Објавио монографије Пожаревац – културна стратиграфија праисторијских налазишта у Браничеву у едицији Археолошког института у Београду „Археолошка грађа Србије“, Маргум, Беловоде, Српско календарско знање у у српској народној поезији из кога вам доносимо одломак.

Преузето са националних портала: Пројекат Растко, Србин. инфо и Свевлад

Поделите:
ПОКОЉ СРБА У ЗАСЕОКУ ГРУБОРИ  1995 ГОДИНЕ

ПОКОЉ СРБА У ЗАСЕОКУ ГРУБОРИ 1995 ГОДИНЕ

У засеоку Грубори, села Плавно, надомак Книна, одржан је помен српским жртвама, цивилима који су убијени у том месту, 25. августа 1995. године током операције „Олуја обруч”, а обележавању две и по деценије од тог злочина присуствовали су и представници Хрватске.

Покољ у Груборима је злочин је над Србима цивилима који су починили припадници антитерористичке јединице „Лучко“ у саставу Специјалне полиције Републике Хрватске током злочиначке акције „Олуја обруч“ на дан 25. августа 1995. године, односно одмах након злочиначке акције „Олуја“.

Злочин је извршен над свим преосталим Србима цивилима засеока Грубори који су остали у својим кућама, у саставу насеља Плавно, Плављанска долина, општина Книн, у саставу тадашње РС Крајине и том приликом су убијени:

Марија Грубор (90),

Милош Грубор (80),

Јово Грубор (65),

Милица Грубор (51),

Ђуро Карановић (41) и

Јово (Дамјана) Грубор (73).

У заградама је наведена старосно доба убијених српских цивила. Види се да је реч о махом старијим људима који су поверовали у званичну пропаганду Хрватске како им се ништа неће десити и нису отишли са својих вековних огњишта.

Подигнути споменик и православни крст у Груборима, неколико пута је скрнављен од Хрвата. Починиоци су наравно остали „непознати“. О овом злочину до данас није снимљен ниједан документарни филм, није написана књига.

За овај злочин нико није кажњен јер Тужилаштво Републике Хрватске одбија да просцесуира злочинце јер се позива на контраверзан Закон о опросту из 1992. године када су сви они који су „бранили“ домовину Хрватску били аутоматски помиловани ма какве злочине да су починили. Директни извршиоци убистава су били командир групе Фрањо Дрље, затим Божидар Крајина и Игор Бенета. Командант специјалне полиције Републике Хрватске Жељко Сачић се наводи као одговоран јер није ништа учинио да би спречио злочин у Груборима.

Хашки трибунал је водио суђење неколико година како би прави инспиратори злочина били кажњени почетком 21. века, али је првобитно генерал Иван Чермак ослобођен 2011. године, а онда Анте Готовина и Младен Маркач 16. новембра 2012. године.

Петровград.орг

Поделите:
ПРОФ. ДР СЛОБОДАН РЕЉИЋ: ПОЧИЊЕ ШКОЛА – EX ORIENTE LUX

ПРОФ. ДР СЛОБОДАН РЕЉИЋ: ПОЧИЊЕ ШКОЛА – EX ORIENTE LUX

Корона-статистика пада по нама сваког дана као мраз. Од јутра до починка. Да л’ као плашење или као опомена. Не напушта нас ни у сновима. Са свих страна искачу маске. Чак се и Доналд Трамп „маскирао“. Прве вести из разних институција – почињу са „заражени“ и „преминули“.

А иза тога све ври. Мука је онима који верују, тешко је онима који сумњају. Као бичем нас ударају „истинама“, „лажама“, „ћутањем“. Храбре нас вакцинама и бродом спаса којим управља „филантроп“ Бил Гејтс. Новокованица „други талас“ се изговара као појам наде.

Болест!

Болест је кључни појам наших живота. А оболелост се представља као „пут у смрт“. „Заражени“, „преминули“. То се увек повезује. Иако то није основна корелација живота. То је само последња стаза. Ни њихова статистика није у складу с њиховом потребом. У Србији је у прошлих пет месеци умрло 1.300 људи мање него у истом периоду године без короне. Освета стварно болесних? Или мера успешности оних који лече?

Али, упркос животу, атмосфера страха од смрти као густа јесења магла уздиже се и изнад статистике. Оздрављење се узима као грешка у корона-напору. То спикери читају без драмског набоја. И то је нормално у таблоидној јавности. Нема вести док човек не уједе пса.

Наш корона-свет има своја правила. Основни принцип је: у корона-конзумеризму здрав човек није потрошач. Неће лекове, а морате га наговарати и на суплементе. А биће које није потрошач готово је сувишно у потрошачкој цивилизацији.

Потрочашка цивилизација израсла је на увелом хришћанском Западу. У свету у коме је Исус Христос – суперстар. Али и то више због „минулог рада“. Јер, његова победа над смрћу кроз васкресења – је неупотребљива. Како да ширите страх међу људима који верују да су овде само привремено?

Јесте, то је она прича о Фаусту којег је Јохан В. Гете почетком XIX века описао као човека који је „продао душу ђаволу“. Фауст је светац корона-доба. Сећате се како су Фаустови момци понудом „која се не може одбити“, готово из нехата, убили убоге старце на обали мора коју је он пожелео. /Нек уклоне се двоје старих/ крај оних липа желим стан./ Али, после убоге кућице и худа црквица је морала да нестане са лица земље. /Проклето звоно! Ко потајно/ тане ме оно рани сад./

Сетићете се како је у корона-великом-посту вођена огорчена кампања против прославе Вакрса. У дану у коме је побеђена Смрт, морало је да се покаже да је болест јача. Понтије Пилат би био поносан на наследнике.

Погледајте око себе по корона свету и видећете свуда људе који су за трен заборавили до јуче здраве ствари. Привређивање, културно стварање, радости игре, сусрете с браћом, унуцима… Све је устукнуло пред болешћу. Живот се згужвао и посивео.

Ево, да погледамо, један од најважнијих редовних догађаја у нашим друштвима: за месец дана почиње школа. Тишина. Никад се није мање причало о школи, иако проблеми са школом никад нису били драматичнији!?

Чекајте. Ово није реторичко питање и прилика за филозофска наклапања. Ради се – према Републичком заводу за статистику – о преко милион чланова овог друштва. (Угрубо: око 525 хиљада основаца, 250 хиљада средњошколаца, 242 хиљаде студената. Уз њих иде близу 100 хиљада наставног особља.) И плус родитељи, који су увек уз своју децу пред школом. То вам је трећина становништва.

Други су статистички инпути, али иста је ситуација и у Републици Српској. И било где. И нико вам не зна тачно рећи како ће се организовати изузетно сложена и важна активност. Чак се о томе и не прича. Једном мом пријатељу причали су камермани са Јавног сервиса да се већ снимају лекције и за друго полугодиште. То једина вест водиља.

Колика ће бити цена корона-пројекта који се шири из Светске здравствене организације – ево, у образовном сегменту друштва? (Ми говоримо само о нашем друштву, а оно је само каменчић у светском образовном океану.)

„Школа не сме личити на болницу за лечење деце од живота и здравља, од радозналости и активности, од сопствених искустава и стварања.“

Ово су речи забринутог Душка Радовића кад је друштво бринуло због проблема школе. До јуче су ове речи биле брига и опомена, данас звуче као брига за Атлантиду, земљу иза Херкулових стубова која је – како је сведочио Платон – услед страшног земљотреса потонула у море за дан и ноћ.

Кад је Светска здравствена организација прогласила пандемију коронавируса школа је од тог потреса потонула у дигитални океан „за дан и ноћ“. Милиони особа исељени су из објеката у које је друштво уложило непроцењива средства. И милиони учитеља за свакаква знања. Сва та сила повукла се по кућама – као осека у песак. Читав сложени процес учења и социјализације младих личности сведен је на Inbox, New Message, Sent, Replay и неартикулисану мисао како ће се „све“ вратити на старо кад корона прође. Очекује се. Али, може ли?

Има томе пола века како је Иван Илич, критичар потрошачке цивлизације, написао књигу Доле школе (1971). Био је то гласан крик да се школа промени. Вероватно ни једна књига о образовању није имала толики одјек, али последице нису биле значајне. Сви су памтили наслов.

После су се појавиле и директније студије које су показивале да се школовање у позном капитализму неповратно удаљило од својих великих идеја – најкреативнији ученици постајали су „реметилачки фактор“ школе, знања на којима је школа инсистирала су основа за репродукцију „пожељних и послушних“, стање у институцији је било селективни принцип који је елеминисао ниже класе… Много је било приговора на школу. Оправдано. Јер, школа је и изузетно важна и изузетно скупа.

Кад је Урлих Бек писао капитално дело Ризично друштво (1986) он је могао да констатује дубоку декаденцију школе која је постала чекаоница железничке станице где се купују карте за возове који вероватно неће доћи. Скоре статистике су показивале да и пола младих људи који заврше школу не може да нађе посао за који је учило деценију и по.

Док је капитализам био способан да брине о стабилности свог друштва, школа је држана као место где се изливала младалачка напетост генерација. Одбачени од родитеља, научени од медија да је насиље лековито – ти млади људи су долазили да се искаљују на наставнике.

Притиснути између испразности државних инспектора и родитељских савета у којима су нестручност и личне фрустрације озакоњени као легитимна контрола – наставници су бацани пред бесну гомилу и сналазили се како су знали и умели.

У школи је нешто стварно требало да се мења. Али, не може бити друштвено целисходно да се једна од кључних друштвених структура новог доба преда корона-плими а да је она потопи и разнесе као куле од песка.

Шта нас чека?

Изгледа да то и није велика тајна. Одмах на почетку корона-драме огласила се Сара Лем, писац и истраживач из Минеаполиса, чији се радови појављују на многим сајтовима „у којима се расправља стање школства у САД“. Она је описала како су „школе у ​​Минесоти, као и многом другим америчким државама, затворене, наизглед преко ноћи. Моја деца похађају државне школе у ​​Минеаполису, и није прошло много па је телефонским позивом породицама дато до знања да ће јело, школски прибор, пакети за учење и остало бити доступни на школским локацијама широм града.“

Али, Сара Лем је од оних „ко на брду ак` имало стоји више види но онај под брдом“, тако да је одмах имала питање: Шта ако је овај изненадни поремећај заправо златна прилика за оне који улажу паре у школе са тржишном орјентацијом?

Јер, кад је ураган Катрина опустошио Ну Орлеанс 2004. године „школски систем града промењен је љубазношћу реформатора образовања усмереног на тржиште, попут Teach for America и Фондације Бил и Мелинда Гејтс“. Филантропи су увек ту да од деце направе „корисне машине“.

И? И, ништа.

„Данас у Њу Орлеансу не постоје традиционалне јавне школе.“ Град је премрежен приватним „чартер школама“.

То је нешто с чим ми још немамо искуство у школству. Држава даје паре, а пријатељи државе аутономно организују школовање. О тој суманутости ми знамо из „приватизације медија“: медиј се прода неком нашем, а онда он конкурише код нас са пројектима. И, као реч је о независном медију. А кад је држава давала паре свом медију – то је био неслободни медиј.

Цинизам је данас „принцип наде“. Колонијализам је био поштен однос. А нормална окупација историјска премија.

И, поред тих и таквих чартер мутаната ту су приватне школе у које иду малобројна деца најбогатијих. Тако се велико достигнуће западног друштва, које је бар формално обећавало „једнакост шанси“ и заносну меритократију, претвара у суморно гурање сиротиње и осиромашених у простор после чијег обелодањивања је Чарлс Дикенс постао светски познат приповедач.

Да, али неће се велики реформатори хвалити реалношћу. Неће се они похвалити да су убице меритократије. Напротив. Они ће вам у доба-короне понудити „сјајне новости“.

Останимо и даље у Америци, водећој земљи уништавања јавних школа и јавног здравства: „Кад је гувернер Вашингтона Џеј Инсли затворио школе многи ентузијасти ed–tech већ су ‘радосно делили листе својих омиљених алата за дигитално учење’, с предлозима да мало размишљате о ‘питањима приступачности, приватности или сигурности’. И ето, могло би нас задесити нешто налик на златну грозницу.“

Учење се мора наставити, људи! Али како? Финансијери и произвођачи едукативних производа имају одговоре! Индустрија образовне технологије већ зарађује милијарде долара. И пре короне ed–tech је давао све од себе да се створе софтвери или апликације који ће „олакшати живот наставника“. Тако се то на почетку каже, али „крајњи циљ је, замислите, да ed–tech замени наставнике рачунарима“.

Хајде да размислимо да деци дамо Chromebooks, саветује часопис EdTech .

То води смањењу трошкова. Ни један брижник за државни буџет на ово не остаје миран: „Поставите једног наставника – или асистента – задуженог за педесетак ученика који седе испред сопствених екрана, напредујући по упакованом наставном плану и програму, корак по корак. Још боље, држите децу код куће. Нека похађају виртуалне школе или преоравају градиво без наставника.“

Сјајно, узвикиваће, реформатори – „од извршног директора ‘Нетфликса’ Рида Хастингса до америчке министарке образовање Бетси Де Вос, који тврде да је јавно образовање мање демократско“. Да, чаробна реч: демократија. Што је офуцанија, то се чешће узвикује.

Неће проћи дуго а ми ћемо слушати министре малих земља и зависних влада који ово изговарају узвишено као да су открили теорију релативитета. Иза њих наступају народни посланици да обезбеде деци свог народа живот без омрзнутих школа. Сетите се шта су нам говорили и како, кад су уводили „електронски дневник“.

Надајмо се да то неће проћи. У Русији је чувени редитељ и интелектуалац Никита Михалков покренуо то питање. Ушао је у жустру полемику с Германом Грефом првим човеком „Збербанке“. Кад упоредите аргументе обе стране, онда вам се они банкарски чине као вараварско паљење Вавилона. Али, Михалков пуца речима, а Греф стотинама милиона.

Да се ова битка води на Западу и Михалков би знао да је изгубљена пре него што је изговорио прву реч. Није ни Русија „обећана земља“. Али, мора се живети с надом да ће после корона-помрачења однекуд избити зрак светлости. Ex Oriente Lux! То нам је остало.

Светлост долази са Истока. Нова стара цивилизација, као светлост подиже се на Истоку. Запад у свом очају можда нам може и помоћи. Његови рушилачки потенцијали су непроцењиви.

Ослушните како очајнички воде кампању против 5Г. Можда буду успешни под својим вешалима.

Текст преузет са сајта Све о Српској

Поделите:
ПРОСТОРНИ ПЛАН КОРИДОРА БАНАТСКОГ AУТО-ПУТА НА ЈАВНОМ УВИДУ

ПРОСТОРНИ ПЛАН КОРИДОРА БАНАТСКОГ AУТО-ПУТА НА ЈАВНОМ УВИДУ

Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре огласило је рани јавни увид поводом израде просторног плана подручја посебне намене коридора ауто-пута Београд-Зрењанин-Нови Сад. Како се у документу наводи, разлог за израду и доношење просторног плана је стварање услова за реализацију националних и регионалних интереса у области саобраћајне инфраструктуре у Србији. Дакле ради се о националном и регионалном интересу прве врсте и ту свака прича о некаквој „економској“ исплативости пута која долази од „стручњака“треба да постане безпредметна.

Овај национално и регионално значајан пут ће бити дужине 110 километара, а пројекат подразумева изградњу комплетног профила ауто-пута, између Новог Сада-Зрењанина и београдског насеља Овча, са свим путним објектима и денивелационим укрштањима. Такође планирана је и рехабилитација, модернизација и доградња постојеће мреже државних путева првог и другог реда у зони коридора, што је јако значајно за општине кроз које пут пролази.

Коридор ауто-пута државног пута IА реда, на правцу Београд односно Овча-Зрењанин-Нови Сад, од планираног укрштања са саобраћајницом северна тангента, на коридору од саобраћајнице Т6 до Панчевачког пута у насељу Овча. Од овог укрштања у правцу севера пролази кроз територије катастарских општина Овча, Борча, Лепошница и Комарева Хумка на територији административног подручја града Београда, до Тамиша, односно административне границе са АП Војводина и катастарске општине Глогоњ.

Даље се коридор протеже кроз територију АП Војводине преко катастарских општина Сефкерин, Опово, Баранда и Сакуле, на територији општине Опово, затим Идвор, Фаркаждин, Уздин, Ковачица, на територији општине Ковачица. Коридор се даље протеже преко катастарских општина Чента, Перлез, Стајићево, Ечка, Зрењанин III и Зрењанин I до границе ПГР-а Зрењанина са варијантним решењима северно и јужно од Града Зрењанина, и даље паралелно са државним пута IБ реда број 12, на теритирији Града Зрењанина, новим мостом преко Тисе и паралелно са постојећим ДП IБ реда бр.12 у општини Жабаљ, са варијантним решењима: постојећим коловозом као десном траком ауто-пута и левом траком паралелном са постојећом и нова траса ауто-пута и уклапањем у постојећа саобраћајна решења на територији Града Новог Сада.

Можемо само да предложимо а мислимо да би овај предлог подржао највећи број грађана, да овај пут понесе име великог националног радника Михаила Пупина, светског научника пореклом са простора Средњег Баната, по узору на назив ауто-пута Милош Велики, али оставимо то нашим политичким првацима на разматрање у нади да ће имати сличну визију у најбољем националном и регионалном инетересу. Обрађивач овог плана је ЈП Завод за урбанизам Војводине, а јавни увид траје до 4. септембра 2020. године.

Петровград.орг

Поделите: