Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве изабрао је Амфилохија маја 1985. године за Епископа банатског. Хиротонисао га је 16. јуна 1985. године у београдској Саборној цркви Патријарх српски Герман уз саслужење: Митрополита црногорско-приморског Данила, Епископа бачког Никанора, браничевског Хризостома, жичког Стефана, шумадијског Саве, далматинског Николаја, тимочког Милутина, зворничко-тузланског Василија, аустралијско-новозеландског Василија, бањалучког Јефрема и мачванског Данила. Међу њима био је и Митрополит кефалонијски Прокопије, који је га је својевремено у Грчкој замонашио, а потом и произвео у архимандрита. Устоличен је у Вршцу 21. јула 1985. године. Верни народ Баната га је дочекао с поштовањем, фијакером, белим платном по којем је ходао и великом љубављу.
Стојећи пред Вама, Ваша светости, и поштовани оци и браћо Архијереји, као и пред свима изабраним, на свету службу Божју сабраним народом Божијим, свим бићем осјећам, да преко свих Вас и кроз Вас, као и кроз своју свијест и савјест, стојим пред лицем живога Христа Бога свуда присутнога, но по Његовој ријечи, на изузетан начин присутнога ондје гдје су два и три сабрани у свето Његово име.
А овдје данас нису сабрани у Његово свето име само „два-три“. Сабрана је Црква Божија, и то не само престонога града Београда, него и много шире од њега; уз то, не само из једног, него од више народа; овдје данас имамо и Срба и Грка и Руса и Румуна, посталих у Цркви једним јединственим народом Божијим.
Стојећи, дакле, у овом светом тренутку пред живоносним Ликом Христовим, огледаним у овом светом и неуништивом Огледалу, посведоченим и откривеним овим светим Сабрањем, хтио не хтио, мјерим себе и свој живот безмјерном мјером тога Лика. И схватам да сам Њиме и Његовим даровима оно што јесам, а да сам без Њега – прах и пепео. Њиме мјерећи себе и свијет око себе, истовремено постављам самом себи питање светог Апостола: „Ко те истиче? Шта имаш што ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш, као да ниси примио!“‘ (1 Кор. 4, 7).
Заиста, шта имам што нијесам добио?
Шта имам на себи и у себи, чиме бих се могао похвалити и што бих могао назвати мојим? Своје биће? Нијесам ли изведен из небића у биће тајанственом силом и дјејством вјечне Ријечи Божје, првобитним стваралачким актом, уткане у прадубину свијета и човјека? Није ли та чудотворна сила и дјејство стваралачке божанске Ријечи постала дјелотворна и животодајна, по ко зна који пут, и у сусрету мојих родитеља, и тако настао ја, угледавши свјетлост Божијег дана, још једна икона на тајанственом иконостасу ове чудесне васионе?
А да бих, наставши, опстао и узрастао, колико ли је за то требало сунца и материног млијека, хљеба и воде, родитељске и само Бог зна још чије љубави и жртве? Свака тварца, нарочито словесно људско биће, не само што је „изаткано у дубинама земаљским“, већ је саткано од цијелог неба и цијеле земље, носи у себи, преноси у себи све знане и незнане свјетове, видљиве и невидљиве, хранећи се и растући њима и урастајући у њих.
Радује ме, и благодаран сам Богу што ми је мајка Милева данас овдје. Управо што је изашла из болнице. Родила је петнаесторо дјеце а деветоро одхранила, у времену, у коме је, по пјеснику „душа на памук чупана“ а хљеб у братску крв умакан, у зло и отровно доба, у коме је „крв брацка огњиште потулила“ и „међу браћом крвљу прокопани“ шанци и јазови.
Хранила ме њена материнска љубав и бринула се о мени и у тој својој саможртвеној бризи, пронијела ме, још док сам био у њеној утроби, поред ћивота Светог Василија Острошког – Чудотворца.
Кад сад размишљам о том свом предрођенском сусрету са Светињом Острошком, не могу се отети увјерењу, да је управо његов свети квасац заједно са Квасцем Светог Крштења, била она сила која је сачувала моју душу, да не подивља и да се не усмрди на распућима овога свијета.
А мајка? Она је чак и оног дана и часа, када ме свештени Сабор Архијереја бирао на ово апостолско служење, налазећи се на операционом столу, још једном уткивала своје страдање у моје будуће служење.
А мој покојни отац Ћиро? Од њега сам примио, не само живот, него и темеље вјере, скупље и драгоцјеније од хиљаду живота. У она ратном распамећеношћу поремећена послијератна времена, када су се многа срца устрашила, престравила и заумила, он је био један од ријетких у мом родном крају који је остао до краја вјеран српској Лаври Немањића на ријеци Морачи, и себи. Признајем и исповиједам: Да није било њега и његове стамене вјере, ја не бих био данас овдје гдје јесам, нити бих стајао на овом мјесту на коме стојим. Кад мислим на њега и на његову стамену вјеру, увијек се сјетим разговора, нас, његових синова с њим, у предвечерје једног љетњег дана шездесетих година. Повела се ријеч о вјери: да ли је треба скривати, као што то, вај, многи раде у наше вријеме, или је треба јавно исповиједати и свједочити.
Отац је дуго слушао нашу препирку, па ће на крају рећи: „Слушајте, ђецо! Ето, имам вас седам синова. Ако затреба, спреман сам да за вас дам и посљедњу кап крви. Али, ако би ми неко рекао: ево ти, бирај – или се одреци Христа, или ћемо ти побити сву ђецу! одговорно бих му, без двоумљења: Ето ти ђеца. Господ дао, Господ узео. Нека је благословено име Господње! Али, ја се Христа одрећи нећу!“
Знам и осјећам, душа му се данас радује на небесима. Да је још овдје на земљи, ово би био, за њега, најсрећнији дан његовог живота.
Шта још да кажем и овоме да додам?
Колико је у мени уткано духовних и тјелесних предака мојих? Колико старања и знања, мојих учитеља, од Основне школе па кроз цио мој досадашњи живот! Колико сам искуства и мудрости, забадава, добио преко књига које сам читао; искуства мукотрпно стицаног од безбројних покољења, која су живјела прије мене, обдаривши ме њиме!
Макар чудно изгледало, али ћу и ово рећи: За дивни дар сматрам и оне ђетиње сузе, кад се онај неразумни наставник, не знајући шта чини, ругао пред тридесеторо дјеце на домаку Морачког Манастира, мојој вјери и газио по мојој дјетињој савјести. Кроз њих је моја душа почела да одстрадава вјеру, као што је одстрадава до данашњег дана, и душа многе дјеце мени сличне, гажена сљепилом неразумних учитеља. Опрости им, Оче, јер заиста не знају шта чине!
Сјећајући се оних који су оплодили и трудили се да мој живот испуне праним садржајима, не могу а да не поменем мога духовног оца, Старца Јустина Ћелијског. У моменту у коме сам се налазио, на жеравичном раскршћу живота, он ми је својом пламеном ријечју и живим примјером посвједочио живоносни Христов лик, открио ми га као срце живота и васионе и извориште сваке словесности. При том ми је указао и увео ме у тајну „узрастања у мјеру раста висине Христове“, и тајну живљења „са свима светима“, живљења, којим се обесмрћује и осаборњује људско биће. Открио ми је и Цркву као свеобухватну тајну живота и свијета, са њеним живим и непресушним Предањем, и скренуо ми пажњу на непоновљивост и сву важност светоотачке мисли и светоотачког духовног искуства. Отворен за бесконачност и вјечност, Отац Јустин је ишао испред свога времена и својих савременика, зато он припада младости и будућности.
Сусрет са љепотом швајцарских гора и са древним Римом и његовим катакомбама, убијељеним мученичком крвљу првих хришћана, био је за мене нови дар од Бога и ново проширење хоризонта.
А шта да кажем за сусрет са широком и крстоносном руском душом, остварен кроз њену књижевност и богословље, кроз Достојевског и њене новомученике?
Седмогодишњи, пак, боравак у православној Грчкој и Светој Гори, био је за мене и постао нова бања Витезда. Ту сам по први пут доживио хришћански Народ и његово ненадмашно литургијско заједништво, и по први пут схватио шта значе ријечи Апостола Павла – да у Цркви нема „Грка ни Јеврејина, роба ни слободњака, него да су сви једно у Христу Исусу“. Тамо сам, преко руку овдје присутног митрополита кефалонијског Прокопија, примио најдивније дарове, које човјек може да добије на земљи: монашки постриг, ђаконски и презвитерски чин.
А Света Гора? Шта да кажем о том дивном огњишту светих врлина и чудесној радионици и ликоливници најсавршенијих бића, светих христоносних људи! Тој радости и вјечном прољећу душе моје, које ме и данас овдје обдарило празником Свих Светих на Светој Гори просијавших и присуством Старца Никанора Хиландарца, о. Василија Ставроникитског игумана, о. Алексеја, игумана Ксенофонтског, о. Фотија Григоријатског и других отаца!
Са својим светињама и светим људима, којима нијесам достојан одријешити ни ремење на обући њиховој, са њеном пустињом и скитовима, Великом Лавром и Хиландаром Светог Саве и Симеона, који су нас као народ уписали међу богољуде; са Старцем Пајсијем мојим – и само име његово је сладост за срце и душу – та и таква Света Гора, јединствена је на овој земљи. Гора преображења. Чуварка праве вјере и живљења, правог опредјељења човјековог.
Куд год да кренем кроз свој живот, све дар до дара, све добротвор до добротвора!
Нијесам ли и данас обдарен преко Вас Оци Архијереји Цркве Христове епископским чином апостолског служења? Није ли ме Господ обдарио и Вашим бројним присуством, браћо и сестре, присуством молитвеним бројних епископа Српске Цркве, бројних свештеника и монаха, монахиња и вјерника?
Сваки часни лик овдје присутан, за мене је радост и утјеха и укрепљење. И не само овдје присутни, него и свако људско лице с којим сам се сретао кроз живот, на правом мјесту и у право вријеме, уграђено је у мени, као радост и утјеха. И као сведрагоцјени Божји дар, кроз кога ми се открива Божја тајна, и у њој тајна нашег људског живота, пуног истинског смисла само онда када и уколико се догађа и одвија на мјесту и у оквирима безграничних простора вјечне и боговјечне Заједнице и светог саможртвеног заједништва.
И тако, обдарен словесним бићем и животом, сунцем и материним млијеком, цвијетом и дјетињим оком, вјером драгоцјенијом од живота и свим оним што јесам и што имам, а што је добро, ништа друго ми не преостаје до да понављам ријечи Апостола: „Шта имаш што нијеси примио, а ако си примио, што се хвалиш као да нијеси примио?“
И да благодарим Бога, у Светој Тројици благословљенога, за сва добра која ми је подарио, и за све Вас, за сва људска бића што ми је подарио за вјечну браћу и сабраћу. Када год сам, макар крајичком свога бића, доживио и предосјетио дубљу скривену истину живота, осјетио сам да је благодарност једини истински начин људског постојања, бесмртна благодарност за све и сва.
Благодарећи, дакле, Христу Богу на свим даровима, од данас сам призван да му благодарим још и зато што ме ево овако слабог и немоћног изабрао, да будем, као Епископ Цркве, свједок свете тајне Његовог живоносног присуства у бићу и у историји човјека и свијета.
Знам и свјестан сам да бити епископ, значи прије свега и изнад свега: надгледати и стражити над свим трептајима свог сопственог бића и своје душе. Они мудрији и свјеснији самих себе и свих амбиса у себи и око себе, цијелог свог живота се баве само тим послом. Ја сам се, ево, дрзнуо, да се прихватим стражења, не само над мојом него и над душама и срцима других људи. А по ријечима Хамлетовим Полонију: тешко је и претешко невјештоме на свирали свирати, а камоли на људској души…
Свети пак боговидац Симеон Богослов, овако дрске, као што сам ја, тј. све оне који се прихватају руковођења другима, прије него што су себе очистили и опитно се сусрели са истином живога Бога, назива – безумнима. Налазим само једно оправдање свога безумља и дрскости: Нијесам тражио ово служење, примам га избором Свештеног Сабора Цркве Српске.
Изабран сам за епископа града Вршца и благословене земље банатске. Увјерен сам да ми је Бог баш њу подарио, да би њеном ширином и ширином питоме банатске душе обогатио и проширио своју душу. Један од овдје присутних епископа, рече ми: „Добро је да ти који си са брда, доживиш и упознаш да је Бог и равницу створио!“
Знам да је од данас моја судбина везана за судбину банатског народа и да ће Бог на Страшном суду тражити крв његову из мојих руку. Као новоизабрани епископ мјесне Цркве банатске, и тога сам свјестан, да сам од данас суодговоран и за цијелу помјесну Светосавску цркву српску, и за цио њој духовно повјерени српски народ, ма гдје се налазио. Издао бих своје епископско звање и служење, ако радости мога народа не би биле и моје радости, и ако његова страдања не би била и моја страдања, Од оних давних до најновијих; од оних косовских, старих, до недавног језивог набијања на колац Ђорђија Мартиновића из Гњилана. Његова рана продубљује предубоку рану у овом храму, преко моштију присутног Косовског великомученика цара Лазара, истовјетну у души мога народа и мојој, са оном ђакона Авакума и Вукашина из Клепаца. Знам и то, да сам као епископ призван да зацјељујем ране, али и да мирим живе и мртве, да мирим гробове мртвих, јер неће бити мира мртвима док се у њима покајањем и праштањем не помире живи. А од мирења, васкрсавања и просвјетљавања, злом узнемирених, умртвљених и потамњелих душа, нема и не може бити свјетлијег звања и призвања на овој земљи.
Примајући одговорност за Цркву у Банату и саодговорност за Цркву и народ Српски, истовремено, и то знам, од данас постајем епископ једне свете, саборне и апостолске Цркве православне, васељенске, у свој својој пуноћи данас овдје сабране и присутне у тајни Литургије по цијелом свијету раширене и уткане у живот и судбину многобројних племена земаљских, и народа.
Моје призвање је од данас апостолско, што значи универзално призвање и одговорност. Као насљедник светих Апостола, дужан сам да испуњавам са радошћу заповијест Господњу: „Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам нам заповиједио“ (Мат. 28, 1920) Хришћанско и епископско служење по својој природи и размјерама увијек христолико: засновано на богочовечној саможртвеној љубави, оно је као и литургијски принос, приношење за све и сва и служење свима. Брига о човјеку мјереном вјечном мјером и смислом, а у Христу Богочовјеку су сви људи – Један Човјек, и то је главна брига сваког хришћанина, првенствено хришћанског епископа.
Будити у људима свијест и самосазнање да је у Христу Богочовјеку људско призвање вјечно и безмјерно, чувати и развијати у њима вјечни, богочовјечни лик човјеков, спречавати да он буде замрачен заљубљеношћу у пролазност, лажним идејама и лажним живљењем, спречавати да осакаћени лик човјеков постане мјера и отровна догма живота, распламсавати у човјеку неуништиву вјеру и наду – ето то је призвање православног епископа, то је од данас и моје свето радосно призвање и дужност.
Свјестан сам, ступајући на ову дужност, својих моћи и немоћи, својих граница. Но, крепост је моја и пјеније – Господ, и нада да ће ми Он бити на спасење, молитвама Пресвете Дјеве и свих Светих Пророка, Апостола и Мученика.
Уздајући се у Господа Спаса мога и у неуништиву снагу Свете Саборне Цркве Божје, као и у молитве свих вас овдје присутних, смјело изјављујем пред Вама и пред Анђелима и пред лицем Христа Бога, почетка и свршетка свега постојећег: Спремно је срце моје, Господе, спремно! А Тројичном Богу, Оцу, Сину и Духу Светом, дивном у дјелима руку Његових и Светима Његових, дивном и предивном и у овом данашњем светом Сабрању, нека је благодарност, слава и част, сада и увијек и у све Вјекове.
Амин!
Преузето са сајта Вршачкакула.рс