Када је Република Србија, 2012. године, почела да обележава 11. новембар као државни празник, уз радост празновања поводом Дана примирја у Првом светском рату, донешена је и уредба о специфичном амблему који ће се у недељи уочи Дана примирја симболично носити на реверу. Наталијина рамонда (Ramonda nathaliae) је цвет који се носи као званичан симбол примирја, учешћа српске војске, страдања и искушења кроз које је прошао српски народ током и после Првог светског рата и васкрснућа Србије.
Наталијина рамонда, позната као „цвет феникс“, постала је симбол српског страдања у албанској голготи током Првог светског рата будући да има особину да се, када наступи сушни период, притаји и осуши, да би са поновним доласком кише „васкрснула“ и поново озеленела. Наталијина рамонда (Ramonda nathaliae) припада фамилији Gesneriаcеае која, углавном, обухвата биљне врсте распрострањене у тропским и субтропским областима.
Рамонде су реликти терцијара, времена када је клима у Европи била топлија и влажнија. За време леденог доба оне су нашле скровиште у клисурама и кањонима где их данас најчешће и налазимо. Ове биљке, тзв. „живи фосили“ данас неповољне утицаје спољашне средине, у великој мери, преживљавају захваљујући поикилохидричности, па се још и називају „биљке које васкрсавају“. Наиме, када наступе неповољни услови на станишту, као што су недостатак влаге, ниске или високе температуре, долази до успоравања физиолошке активности и биљка улази у тзв. анабиозу, физиолошко стање у коме се њихов метаболизам успорава, а надземни органи дехидрирају. Након што се повољни влажни услови поново успоставе, биљка се постепено опоравља, успоставља нормалну физиолошку активност и озелењава. Ову јединствену појаву први је уочио ботаничар Павел Черњавски, који је случајно просуо воду по једном хербарском примерку R. nathaliae. Када је сутрадан отворио хербаријум угледао је зелену биљку.
Наталијину рамонду 1882. године је у Јелашничкој клисури надомак Ниша открио познати српски лекар и ботаничар, др Сава Петровић. Др Сава Петровић је био дворски лекар Краља Милана Обреновића, који је у то време своју функцију обављао из Ниша. Иако је, првенствено, желео да новооткривеној врсти да име нишка рамонда, одлучује да у част Краљице Наталије врсти да име Наталијина рамонда. Наталијина рамонда је трећа и последња откривена врста из рода рамонди, после српске рамонде откривене на Ртњу од стране Јосифа Панчића и Рамонда мyцони, која је ендемит Пиринејског полуострва.
Наталијина рамонда, осим у Србији, расте и у Македонији, северној Грчкој, Албанији, Црној Гори, на северозападу Бугарске.
У Србији, поред Наталијине рамонде, заступљена је и српска рамонда (R. serbica). Српска и Наталијина рамонда, обично, расту одвојено, међутим, постоји и једна зона где се њихови ареали сусрећу. То су два локалитета у ЈИ Србији – Облик у Сићевачкој клисури и Радовански Камен у Јелашничкој клисури. Сличности међу рамондама су велике, па тако српску и Наталијину рамоду разликујемо по томе што су крунични листићи код Наталијине рамонде преклопљени, а код српске нису; листови Наталијине рамонде су правилно назубљени, а код српске неправилно и израженије назубљени; цвет Наталијине рамонде је тамно љубичасте боје, а цвет српске рамонде светло љубичаст.
Завод за заштиту природе ради на очувању врсте, па су подручја на којима она расте проглашена за заштићена подручја – ПП Сићевачка клисура, СРП Јелашничка клисура, СРП Сува планина, НП Шар планина.
Петровград.орг