Рођен у Личкој Калдрми 08.фебруара 1941.године, од оца Симе Бурсаћа (радник на жељезници, погинуо 1943. као партизан са око 35 г) и Милице Ђумић (остала удовица са 33 године, умрла са 66 година, ), као најмлађе 6.дијете. Имао је браћу: Милана (1926-1944, са 16 побегао у партизане и погинуо у току десанта на Дрвар 1944.), Перу (инжењер, 1933-1983.), Илију (1939-1996), сестре Милева (још жива у Апатину 80 г.), Софија (умрла са 60 г) и Сава (умрла са 39 година). Мајка ратна удовица са 6 деце дошла у Апатин 1945.године (живели на адреси Жарка Зрењанина 18).
Завршио је основну школу “Жарко Зрењанин“ и нижу музичку школу у Апатину. Свирао је виолину и Директор музичке школе Јулије Емгелхарт је први приметио његов таленат. Анегдота (отишао на занат у бродоградилиште и после неколико месеци је побегао са заната). Средњу музичку школу у Новом Саду “Исидор Бајић“ уписује 1957.г. Музичку академију у Београду уписује 1960.године, и дипломира на одсеку дириговање у класи проф. Михајла Вукдраговића. Као студент са оркестром хармоника Музичке школе “Коста Манојловић“ из Земуна, осваја награду на фестивалу у Пули. Као студент предавао у ОШ у селу Војка, и као певач у хору Дома ЈНА у Београду. У Пожаревцу предавао 1 школску годину 1967-68. Оженио се 1967.године Милком Грбић (проф. српског језика, Филолошки факултет у Београду), заједно живе прво у Земуну, па на Бежанијској коси, па у Пожаревцу.
Долазак у Зрењанин јесен 1968.године по конкурсу за радно место у Музичкој школи “Јосиф Маринковић“. Слободан Бурсаћ покреће рад школског хора “Јосиф Маринковић“ (основаног 1961.године) и он током година прераста у Градски хор Музичког друштва “Јосиф Маринковић“. Мешовитим омладинским хором овог друштва он руководи наредних 25 година, све до своје смрти. Већ први наступи показују да је у питању врхунски хор (1970.г Друга награда на Савезном такмичењу музичких школа). Непрекидан узлазни пут следи на такмичењима широм Југославије (пет наступа на “Мокрањчевим данима“ у Неготину, три наступа на сусретима “Абрашевић“, смотра “Мермер и звуци“ у Аранђеловцу, Фестивали хорова, три наступа на Фестивалу омладинских хорова у Новом Пазару). Хор негује музику скоро свих стилова и епоха, али са акцентом на духовној музици јужних Словена. Сугестивност и посебност музицирања овог хора, која највећим делом проистиче из личне ноте, коју је уткао мр Слободан Бурсаћ, дошла је нарочито до изражаја у делима, која за своје извођење, поред високог степена професионализма захтевају посебан емотивни набој и ангажман. Изванредну истанчаност израза (што је по многима прва препознатлјивост његовог профила) хор је достигао у извођењу музичких дела духовног карактера. У периоду од 1971-1975. хор осваја два пута прву награду на Савезним такмичењима музичких школа Југославије. Током наредног период од 1976-1984.г хор два пута побеђује на Фестивалу хорова Србије, добија две специјалне награде на Југословенским хорским свечаностима 1982. и 1984.г, и прву међународно признање, Специјалну награду на Међународном такмичењу хорова у Варни, Бугарска 1983.г
Период од 1986-2002.године је најзрелији део биографије Музичког друштва “Јосиф Маринковић“. Међународну афирмацију хора доносе награда “Сумма цум лауде“ у белгијском граду Неерпелту 1986.г, и пласман у финале Међународног хорског фестивала у Дебрецину, Мађарска 1986.г. Коначно, јула 1987.г у на Светском фестивалу хорова у Лланголену, Велика Британија, хор осваја прву награду у категорији мешовитих хорова, и одмах потом, у међусобном распевавању свих хорова победника, осваја ласкаву титулу “Хор света“.
Након тога у следећим годинама следе бројна национална признања: статуа “Стеван Мокрањац“ на “Мокрањчевим данима“, Награда ослобођења Војводине, Награда СИЗ-а културе Војводине, “Вукова награда“,награда “Иво Лола Рибар“. Хор има чак три наступа на Дубровачким летњим играма (1987., 1989., 1990). Нажалост изненадна смрт 01.јуна 1993.године, прекида ову животну причу. Хор наставлја да ради још 9 година под диригентском палицом Слободановог сина, Андреја Бурсаћа. Од фебруара 2010.године, једна улица у Зрењанину (Тепличка улица у којој се налази школа у којој је хор вежбао) носи име Слободана Бурсаћа. Неколико година после његове смрти у Алеји Великана у Карађорђевом парку у Зрењанину, подигнут је споменик Слободану Бурсаћу.
Сваке године, почетком јуна, у Зрењанину се одржава Меморијални Хорски Фестивал “Слободан Бурсаћ“.
Аутор: Владимир Бурса