“ЧОВЕК ТИ ЈЕ ТАКВА ЖИВИНА“ И ПЕТРИЈИН ВЕНАЦ  ДРАГОСЛАВА МИХАЈЛОВИЋА

Напустио нас  је Драгослав Михаиловић, бард србске књижевности, ако не и једини преостали живи класик српске књижевности. Преселио се у Вечност међу велике србске класике. Човек идеолошки неподобног имена и презимена у времену у коме је живео оставио је из себе дело непролазне вредности.

Михаиловић је у народу, читалаштву, критици и још ненаписаној историји књижевности, био предоређен да буде онај који је написао савремени роман: „Кад су цветале тикве“. Јосипу Брозу Титу, божанству Југославије, се није свидео овај роман његов главни јунак ни аутор. Да је само тај роман написао било би довољно од аутора.

Написао је и роман „Чизмаши“, овенчаним заиста највреднијом књижевном наградом на овим просторима. Али роман по коме ће засигурно остати упамћен није тај. Реч је о роману Петријин венац, објављеном 1975. године.

Тај роман, порилично заборављен, скрајнут, због косовско-ресавског дијалекта који није ушао у књижевни стандард, готово демоде, у овим годинама када се поново обнавља српски идентитет, исувише је важан да не би као оставштина првог реда био поменут. Редитељ Срђан Карановић је 1980. својим филмом „Петријин венац“ први указао на значај теме и дела.

Причајући причу Петрије Ђорђевић, њена страдалништва и губилишта, бездане и узвисице, Михаиловић успева да, као нико никад, ухвати тоналитет једног дијалекта, прецизно га транспонујући, без вишкова и претеривања који су честа пракса у покушајима тог типа…

И у том се рукавцу Мораве крај пишчеве родне Ћуприје, најјасније на површи воде огледа сав трагички потенцијал лика јунакиње Петрије Ђорђевић. Ту нема лажи и патетике. Има светлости и има страдања главне јунакиње, која нас својим монолозима, готово урамљеним фотографијама њеног сећања, води кроз живот. Јунакиња не плаче, сузи јој око само. На све ломове у свом животу она гледа као на нужност коју жив човек мора да поднесе. Жали и пати за онима које је волела и радује се самом животу. Све тескобе су је толико утукле у земљу да су јој само још уста остала ван ње, али она се бори. Бори се против неминовности заборава, бори подсећањима и приповедањима.  Речју: „Не смем ја њи да заборавим“.

Уместо некролога за једног класика и његово непролазно дело цитирамо великог Владету Јеротића са полеђине Лагуниног издања Петријиног Венца.

„Када сам завршио читање романа Драгослава Михаиловића Петријин венац, десило ми се нешто што ми се дешавало само изузетно у прошлости – пожелео сам да постанем бољи, човечнији и племенитији, да заборавим све што сам научио и са чиме, што би рекао Хамлет, само ‘изгледам’, па да у мени остане и прозбори само оно што јесте, а не што се има, оно што дамара у крвним сливовима тела, а не само узалудно асоцира по можданим синапсама.“

Вечнаја памјат  класику србске књижевности Драгославу Михајловићу.

Приредио за Вас Петровград.орг