„Није битно да ли знаш да свираш. Битно је да имаш разлог да нешто кажеш.“
Постоје албуми који су осамдесетих у Југославији снимљени у врхунским студијима, а њихови стихови данас звуче мртво. Уредници су будно мотрили на сваку отпевану строфу и реч. Постоје и они који су настали у провинцији на јефтином касетофону, али у себи носе енергију и печат читаве једне генерације. Опус непознатог гаражног кружока из малог банатског града „Откачене Провале“ припада овој другој врсти.
То није поетика која тежи савршенству и величини. То је поетика која настаје из импулса. Из беса. Из досаде. Из осећаја да је школска клупа затвор, а улица једина права бина живота.
Од првих стихова „Лезбејке“:
„На ногама сам
остадох бос, бос, бос,
мислим да сам био
луд, луд, луд.“
јасно је да овде није реч о наративној поезији већ о ритмичком ударању по свести и савести генерације која је живела под паролом „После Тита – Тито“. Понављање производи ефекат скандирања, скоро навијачког хука, и текст престаје да буде литература, а постаје физичка енергија једне младалачке екипе, која не пристаје на оно што јој се намеће.
Поетика улице
Језик ових песама је језик асфалта. Нема украса, нема симболистичке магле, нема жеље да се буде „паметан“ и дубок, већ истинит.
У Тосканијевој песми „Уличарка“ јавља се једна од најбољих урбаних слика читавог опуса:
„Асфалт дише
хладан, спор,
град ме гута
кô тротоар.“
Изненадно, иза гаражне буке појављује се права песничка визија. Град више није простор већ живо биће које прождире сопствене становнике.
И касније:
„Стојим…
Она нестаје…
Или ја…“
добијамо готово егзистенцијалистички крај, који више подсећа на урбану поезију него на панк текст.
Антиауторитет као основна поетичка фигура
У Тосканијевој песми „Наставници“ побуна добија свој најчистији облик.
„Анархија! У школи!
Нико више не моли!
Анархија! У глави!
Све се руши — Све!“
Ово није политички манифест. То је психолошки документ једног одрастања. Наставник није појединац већ симбол сваког ауторитета који покушава да укалупи личност.
Још је занимљивија строфа у битној песми “ Нaставници“:
„Дневник пада на под,
клупе лете у реду,
неко смеје се гласно…“
То је готово филмска сцена колективног распада једне наметнуте идеолошке обичајности.
Текстови бенда Откачена Провала из 1984., делују као да имају поруку, али не директну него типично панк симболичну, саркастичну и помало апсурдну, што је било баш у духу тог времена, посебно у Југославији 80-их. Назив бенда Откачена Провала се баш добро слаже са овим текстовима, чак делује као да је намерно изабран да опише тачно такав стил, „Откачена” = лудо, померено, ван нормале. У текстовима дефилују: лезбејке, сидоши, воајери, уличарке, робијаши… То није реалистично описивање света, него намерно искривљено…
Од панк пароле до поезије
Највеће изненађење овог поетског материјала јесте Млађина песма „Савана“.
После десетина стихова који делују као импровизација, настала после гледања емисије „Опстанак“ на РТВ Београд, појављује се снажна метафора:
„Сада знам
да сам сам
као гну
у канџама гепарда.“
Овде панк први пут престаје да буде спољашња побуна и постаје унутрашња метасимболичка драма. Лирски субјект више није бунтовник него плен.
Када додаје:
„Ти долазиш
само кад ти
месо затреба“
односи међу људима постају дарвинистички и ловачки однос предатора и жртве. То је један од најуспелијих симболичких тренутака читавог опуса.
Апсурд као естетика
Највећи квалитет поетике кружока „Откачене Провале“ није у смислу него у одбијању смисла.
Песма Тосканијева „Ау идиот лав“ функционише као чисти дадаизам:
„АУ ИДИОТ ЛАВ!
Не знам шта је то!
АУ ИДИОТ ЛАВ!
Ал’ ме држи о!“
То није текст који треба дешифровати. Он се слуша као бука. Као ударац по бубњу. Као графит на школском зиду.
Управо зато делује искрено.
Типично панк — да стварност изгледа као циркус или хорор. Значи „откачена” = свет је полудео и „Провала” = упад, лом, хаос. Реч „провала” значи: упад, ломљење правила, нешто што се дешава нагло и у жаргону — нешто смешно / лудо. Текстови су баш такви: нема класичне приче, слике се смењују, делује као да све пуца и распада се. То је баш „провала” у поезији. У то време су бендови често имали чудна имена, типа: апсурдна, смешна, намерно глупа или агресивна. Идеја је била да се покаже: Нећемо да будемо нормални и обични. Назив Откачена Провала звучи као: нешто дивље, нешто неконтролисано, нешто што не припада систему и текстови су баш такви.
Насиље као тинејџерска фантазија
У Млађином „Воајеру“ стварност се претвара у карикатуру.
„А она мени:
млатни га!
одалами га!
проспи му зубе!“
Насиље је овде толико пренаглашено да престаје бити стварно и постаје панк стрип. Све је претерано, као у лошем акционом филму који су клинци препричавали испред школе.
Али зато завршница:
„А у ушима ми само:
Дечко,
сад ћу да вас пичим…“
оставља осећај трауме насиља која се понавља као покварена плоча.
Хумор као одбрана мита
Чак и када су вулгарни, текстови често крију самопародију.
У „Лудом Коњу“ митски индијански јунак добија локалну, скоро стриповску димензију:
„Не пије виски
и не воли
плаве блузе.“
А потом:
„Узме копље —
викне само:
Хока хеј!“
Историјски лик претвара се у панк маскоту. Озбиљност нестаје пред апсурдом.
Поезија пролазности
Најзрелија песма читавог циклуса можда је Млађин „Дан младости“. Назив песме је политички провокативан. Неко би очекивао удворнички омаж празнику. Аутор пева:
„Седиш, гледаш —
матор си, знаш…“
Само неколико речи довољно је да се отвори читав простор словенске меланхолије.
А онда:
„Сећаш ли се, мала,
кад смо пљували у даљ…“
један баналан гест постаје симбол изгубљеног детињства.
Последњи стих:
„Седиш, гледаш —
матор си, знаш…“
затвара круг и показује да се иза панк маске од почетка крила меланхолија пролазности.
Закључак
„Откачена Провала“ није само локални тинејџерски бенд. Она је архив једног времена. У њеним стиховима живе школски ходници, бетонска игралишта, прве цигарете, прве туче, прве љубави и први осећај да свет није направљен за тебе.
Од узвика:
„АНАРХИЈА! У ШКОЛИ!“
до тихог признања:
„Стојим…
Она нестаје…
Или ја…“
протеже се читав пут од дечачке побуне до егзистенцијалне несигурности младости.
И управо зато овај опус превазилази оквире гаражног панка. Он постаје стари, заборављени документ једне локалне митологије, који је изненада испао из фиоке, у којој су бука, хумор, вулгарност и поезија постојали истовремено — као различита лица исте генерацијске потребе да се остави траг у времену.
Кратка историја школског кружока „Откачена Провала“
Школски кружок „Откачена Провала“ настао је у јесен 1983. године у Зрењанину, из чистог тинејџерског бунта, досаде и љубави према панк и хард рок музици. Идеја се родила на улици, док су Саша Младеновић – Млађа, Сале и Саша Толмач – Тома, Тоскани кредом цртали по асфалту и маштали о сопственом изразу. Од почетка је било јасно да не желе музичку виртуозност, већ слободу да без цензуре говоре о свету који их окружује.
Прву поставу чинили су Тоскани, Млађа, Веселин Веса, Ричи и покојни херој Василије Ристић Васа, уз повремену помоћ Тосканијевог друга Данијела. Песме су настајале спонтано и брзо, инспирисане школским животом, улицом, првим љубавима и панк естетиком. Наслови и текстови били су провокативни, груби и често хумористични, што је представљало одраз духа једне генерације.
Први покушаји снимања одвијали су се у импровизованом Весином кућном студију „Кањонград“, са једним касетофоном и минималном опремом. Иако технички неуспешни, ти снимци су показали да ограничени услови могу постати део препознатљивог гаражног звука. Недостатак искуства и организације често је успоравао рад бенда, али није умањио његову енергију и аутентичност.
Данас, са временске дистанце, „Откачена Провала“ представља више од краткотрајног школског панк бенда. Она је сведочанство једног времена и генерације која је свој бунт изражавала кроз касетофонске снимке, свеске испуњене стиховима и жељу да створи сопствени свет изван наметнутих правила епохе. Управо зато овај опус остаје драгоцен документ локалне андерграунд културе осамдесетих година и један од најискренијих примера тинејџерског гаражног панка у Банату.
Оснивање „Откачене Провале“ подстакло је и настанак других локалних састава, међу којима је био и „Берлинер штрасе“ познатог уметника Угљеше Шајтинца, што је створило пријатељско ривалство и додатно мотивисало ауторе да пишу нове песме. Убрзо настају композиције попут „Лезбејке“, „Наставници“, „Уличарка“ и „Боро сад си мој“, које ће постати окосница поетског репертоара.
ОТКАЧЕНА ПРОВАЛА (1983–1984) Реконструкција оригинално замишљеног материјала уз помоћ данашње IA технологије.