Поводом годишњице убиства у Марсељу витешког краља Срба, Хрвата и Словенаца, Југославије Александра I Карађорђевића Ујединитеља, у Зрењанину је одржава, у организацији удружења „Светосавље“, посећена трибина, на којој је говорио професор историје у пензији Рако Томовић. Трибина је одржана у изложбеном салону Народног музеја а програм је у културном погледу обогатио наступ Мирјане (вокал) и Михаила Младеновића (гитара) који су извели овом приликом патриотске песме „Тамо далеко“ и „Ово је Србија“. Модератор трибине је била историчар-кустос Вања Игњатов.

Дугогодишњи професор историје Зрењанинске Гимназије Рако Томовић је у 45 минута, попут школског часа, јасно и бритко изложио животни пут витеза, мученика, владара несрећне, екперименталне творевине на тлу Балкана, назване прво краљевина Срба, Хрвата и Словенаца а касније Југославија. На самом почетку, Томовић констатује, каква је творевина била држава Југославија? „Идеја је била добра, југословенска али пут до пакла поплочан је добрим намерама. Александар је био убеђен да ће све то на крају испасти добро али видео је да већ 1918. године у време уједињења да ту има много проблема. Ова држава од првог дана није имала подршку свих актера у земљи и иностранству. Краљ је увидео, далеко од тога да није, да то никако не иде на добро. Већ 1921. године, он је иницирао стварање војног савеза Мале Атанте, да би се спречио реваншизам поражених у Великом рату. То је била војничко-политичка идеја која је заживела уз подршку Француске, која је 1927. године потписала уговор са овим савезом. Народна скупштина је краљу дала титулу Ујединитељ а његово убиство је први атентат снимљен камером у историји света…“

Намерно се на платну пројектора појавила слика социјалистичке Југославије, на изненађење присутних. Томовић је објаснио да те творевине не би било без ове претходне монархистичке, јер она сама по себи није могла да настане. Према Југославији предавач је заузео критички став, сматрајући је творевином која није успела да измири све културне, економске и политичке супротности у којима је формирана.

Након периода одрастања на Цетињу, са својим ђедом краљем Николом I Петровићем Његошем, који је морао оставити утицај на унука, можда и пресудан за формирање карактера, типичног виолентног, динарског, који је читав живот одликовао краља у многим поступцима до саме кончине. Долази потом период школовања у Русији, где млади принц упознаје императора све Русије Николаја II Романова и његове ћерке принцезе. Овај период  је био кључан за каснији однос краља према такозваним избеглим Белим Русима, које је краљ помагао и штитио. Томовић износи и неке мање познате чињенице из његове биографије о романси младог принца са најстаријом ћерком руског цара, принцезом Олгом Николајевном Романов, несуђеном краљицом Југославије, која је проглашена Светом, након мученичке смрти. Марија фон Хоенцолерн-Сигмаринген, румунска принцеза, била је југословенска краљица, супруга краља Александра I и мајка последњег југословенског краља, Петра II.

Комунисти и усташе као непријатељи краља

Што се тиче краљевих непријатеља у самој земљи и иностранству, ту на прво место осим хрватских и бугарских националиста, фашиста и ревизиониста долазе комунистички интернационалисти. „Они су се трудили да уруше нову државу на врло специфичне и перфидне начине. Били су врло темељно обучени. Имали су терористички курс у Совјетском савезу и онда су тако обучене људе слали у Југославију. Пошто су комунисти постали све гласнији, способни да праве атентате и штрајкове у држави, скупштина доноси закон звани „Обзнана“, којим је забрањен њихов рад. Сви који су били комунисти избацивани су из државне службе, студентима су одузете стипендије. Тако је још 1920. године почео обрачун са комунистима. Годину дана касније 1921. на Видовдан је донет први устав Краљевине СХС, који се зато зове „Видовдански“.

Незадовољни овим прогоном комунисти и разни хрватски националисти заједно се удружују и покушавају да нешто учине убиством суверена. Први атентат је покушао комуниста, радник  Спасоје Стејић, бомбом у центру Београда али атентат није успео. Један атентат је успео и тада је убијен министар унутрашњих послова Милорад Драшковић, кога сматрају иницијаторем поменуте „Обзнане“. Убио га је Алија Алијагић, обичан радник. Занимљиво је да су у том периоду и касније комунисти имали своје руководиоце, шефове интелектуалце, који су били у свиленим кошуљама, дотерани беспрекорно а извршиоци ових радова, који пуцају и бацају бомбе су били обични радници. Исто је било и у штрајковима, ови интелектуалци су облачили плава одела, радника и говорили да се боре за њихова права а у ствари су били лицемерни од почетка. Видевши да је проблем озбиљан краљ подноси скупштини, Закон о заштити државе. Почиње да кажњава сваку комунистичку делатност затвором од 1921. године.“

Убиство националиста у скупштини

Године 1928. десио се немио догађај у Скупштини Краљевине Југославије, који је, по Томовићу, био иницијална каписла за каснији успех атентата на краља Александра. Четник, устаник, јунак из ратова са Турцима у Полимљу и Црној Гори Пуниша Рачић ушао у жустру расправу са вођом хрватских националиста Стјепаном Радићем и хрватско-словеначком делегацијом. “Кад  Пуниша нешто каже у скупштини, онда су му добацивали Радић, његов брат, Басаричек, Пернар. Вређали су га са ниподаштавањем, као човека. Они су интелектуалци а он је сељак. Увреде су ишле тако далеко, да је Пуниша изашао у једном тренутку за говорницу и тражио да се донесе закон о двобоју. Наравно да је тако нешто било анахроно и као такво одбачено. Али након што су наставили да га вређају он је тражио да лекарска комисија установи, да ли је Стјепан Радић нормалан човек? Ако је нормалан да одговара за оно што је рекао а ако није нормалан нека иде у болницу и нека се лечи. То је изазвало страшну реакцију хрватске националистичке делегације. Кад је Пуниша говорио о томе да се борио и крв пролио за државу, у једном тренутку Иван Пернар му добацује: Реци колико је то крви па да ми Хрвати то платимо златом и да једном ту причу завршимо! Ти си каже, тамо на Кајмакчалану  брстио манастирске шуме итд. Дакле било је ту више увреда непримерених за скупштину, што је овога наљутило. Неко је још добацио, а то нема у званичном записнику: Да платимо, па макар продали све волове у Хрватској! Пуниша је онда изашао са ливором и пуцао…

Рачић је испалио пет метака на хрватске посланике Пернара, Басаричека, Гранђу, Стјепана Радића и његовог синовца Паву Радића. Томовић каже, да Стјепан Радић није убијен на лицу места, јер га је посетио краљ Александар истог дана. Овај га је притворно, типично хрватски, патетично држао за руку и правдао се да он није ништа крив за догађаје у скупштини и да ничим није испровоцирао инцидент. Страдао је два месеца касније од компликација изазваних рањавањем, будући шећераш.

Завера усташа и ВМРО

Све је то посматрао адвокат Анте Павелић, коме је овај немио инцидент послужио као иницијална каписла за формирање екстремног профашистичког и терористичког удружења – усташа. Он је одмах потражио савезнике на истоку, међу такође доказаним терористима, бугарским националистима – ВМРО Ванча Михајлова. „Усташе су званично основале своју организацију 10. 01.1929. године, пола године после убиства у скупштини. Врбовали су у своје редове екстремне националисте али у почетку им посао није ишао глатко. У самој земљи су налазили мало таквих па су почели да их траже у емиграцији. Највише су их нашли у Белгији где је било много Хрвата који су тамо радили у рудницима угља. Једва су скупили до 500 екстремних националиста…

Осим бугарских националиста ВМРО, усташе су сарађивале у том периоду и са комунистима. Томовић је прочитао званични документ који је потписао тадашњи шеф КПЈ Милан Горкић, што није било његово право име. Рођен у Босанском Броду, као Јосип Чижински. Отац Вацлав му је био тапетар, досељеник из Чешке, а мајка Антонија кројачица. Он комунисте директно позивао да помогну борбу усташа против заједничког непријатеља великосрпске буржоазије и самог суверена, увек и на сваком месту. Године 1933. Петар Ореб и Иво Херенчић, припадници усташког покрета, покушавали су да убију краља Александра приликом његове посете Загребу, што је успешно спречила југословенска полиција, ухапсивши атентаторе. „Занимљиво је да ли је било Срба међу усташама и одговор је врло мало. Један је био Петар Грубер. Био је човек од главног поверења Анти Павелићу, јер му је било јако стало да има бар једног Србина међу усташама. Он није изводио неке акције само је било битно да га има уз себе.“

Пут до Масеља је био веома чудан са пуно знамења. Свита, са краљем на челу, кренула је увече 4. октобра са железничке станице Топчидер возом до Косовске Митровице, а затим аутомобилом преко Цетиња, где је краљ Александар посетио кућу у којој је рођен. Испратили су их кнез Павле и кнегиња Олга. У Бокељском манстиру Савина је краљ повукао конопац звона и она су одзвонила онако како су звонила кад неко умре у месту. Свештеници који су били у пратњи су то приметили и касније сведочили о томе. Из луке Зеленика је разарачем Југословенске краљевске морнарице Дубровник испловио за Француску, намерно желећи да прође кроз мореуз код Сицилије, како би показао Мусолинију да га се не плаши. Чим се Дубровник примакао Марсељу, француски ескадрон испловио им је у сусрет из ратне луке Тулона уз све почасти. Тај ратни брод Дубровник је касније завршио на дну мора код луке у Ђенови.

Александар је имао добре сараднике али их није слушао

Краљевска југословенска обавештајна служба је непосредно пред краљев долазак, преко својих агената, дознала о припремама за атентат. Знали су да се терористи на француској територији спремају да делују. Поставља се питање како? „Други човек у непосредном окружењу Павелића је био Густав Перчец. Он је имао љубавницу Јелку Погорелец. Она га је свугде пратила и ишла са њим. Он је њу водио на све састанке и ручкове. Чак и са високим министрима и чиновницима Хортијеве владе. Она је сазнала да он њу вара са другим женама и није могла то да му опрости. Тако разочарана, наиђе она у Бечу на врсног краљевог агента Владету Милићевића. Владета је обради и увери да ради за Југославију. Она је дошла из Беча у Будимпешту и радила за југословенску службу. Од тада је Владета из врха усташког покрета имао сваку информацију. Све те усташе су имале неколико пасоша. Хортијева влада је била врло блиска са том групом и њихова служба им је правила те пасоше. Дакле државна власт вам ради пасоше, ништа боље. Са њима су могли слободно да се крећу по Европи. После неког времена усташе су приметиле да информације цуре. Направе замку али ухвате Густава Перчеца уместо Јелке. Убили су Перчеца на монструозан начин. Вадили су му очи, секли уши. Три метка је у његову главу испалио Анте Павелић. Сматра се да је томе присуствовао Енрике Конти, шеф тајне италијанске државне службе…“ Присуство оваквом државног службеника сведочи о томе ко је директно штитио усташки покрет.

У јутарњим часовима 9. октобра, југословенска обавештајна служба је добила изузетно важне податке од једног њеног агента из Италије. Указано је да ће се атентат догодити у Марсељу. О овим сазнањима је упознат југословенски амбасадор у Француској др Мирослав Спалајковић, који је већ био у Марсељу и органи француске безбедности. Тражили су да се о овоме обавести краљ лично и да одустане од посете Марсељу. Међутим, када је Спалајковић обавестио краља Александра о припреми атентата, краљев коментар је био: „Сада је за то исувише касно. Морамо се држати програма“.

Пиштоље за атентат усташе су набавиле у италијанском Трсту. Фамозна Плава дама из Павелићевих писанија је у реалности била Стана, супруга Антуна Године, терористе који је познавао Ал Капонеа. Италијанска фирма је аутоматске пиштоље 7,63 мм система „маузер-вестингер” наручила у Оберндорфу, Немачка још августа 1932. године. Стана је оружје пренела у Француску маскиравши се у трудницу, путујући возом с југословенским пасошем на име Марије Вудрец. Брачни пар Година одсео је у Паризу, чекајући остале атентаторе. Керин, Мијо Краљ, Поспишил и Рајић су се 28. септембра 1934. састали у Цириху и исто вече продужили за Лозану. Ту су стара одела и резервно оружје запаковали у кофер, оставили га у гардероби на железничкој станици и наставили пут у Француску. Поспишил и Рајић су се упутили у Париз, а Керин и Краљ у Марсељ. Други пар се до атентата сместио у хотелу у оближњем Екс ан Провансу, где им је Стана 8. октобра донела оружје.

Храброст витешког краља као мана

Томовић је одао признање за одличан рад Милана Богојевића на ову историјску тему и присетио се промоције његове књиге на којој је говорио. Маршал краљевог двора, генерал Александар Димитријевић, који је у Марсељ допутовао 9. октобра, непријатно се изненадио предвиђеним мерама безбедности: планирано је, наиме, да се дуж руте, с обе стране улица, на међусобном растојању од 10 корака, распореде полицајци окренути леђима маси, али истовремено одлучено је да се повуче и ескорт од 14 полицајаца на мотоциклима. Кола предвиђена за краља су била неадекватна, радило се о црном „делажу ДМ”. Аутомобил је целом дужином имао широке папуче, а задњи део кабине, намењен званицама, био је отворен, са спуштеним платненим кровом.

Иако су наши органи безбедности упозорили краља Александра на могући атентат и предложили му да возом одмах продужи за Париз, краљ је као и увек кочоперно одговорио да је касно за промену протокола. Када је облачио адмиралску униформу, одбио је предлог собара Зечевића да искористи једну од панцирних кошуља. Краљ је по мом мишљењу, рекао је Томовић, био веома храбар човек, војник који се није плашио смрти. Својевремено у Скадру је издржао операцију запаљеног тестиса која је урађена у војној болници, на живо, каже Томовић. Одбио је тада анестезију видевши патње војника око себе. Када су му рекли да поведе са собом у Марсељ већи број својих полицајаца сматрао је то непотребним државним трошком. Сматрао је француску полицију довољно добром.

На челу свечане поворке кретало се само 18 коњаника гарде. Како је мотоциклистичка пратња била отказана, бокове врло старог и отвореног аутомобила који је зачудо имао папучице са обе стране, нико није обезбеђивао. Брзина је била само 5 км на сат, што је ван стандардне процедуре од 20 км. У 14.20 часова колона је стигла до трга, где се налазио Величко Керин, наоружан аутоматским „маузером”, „валтером ПП” и италијанском ручном бомбом, све прикривеном букетом цвећа. Угледавши колону, Керин је излетео из гомиле, скочио на папучицу кола и почео да пуца из „маузера” аутоматским режимом ватре. Краљ је добио две прострелне и једну устрелну рану. Био је смртно рањен. Четири зрна су погодила генерала Жоржа, а Луј Барту је рањен у леву руку. Жандарм Рињо покушао је да заустави атентатора и отме му оружје, али је успео да отме само резервни оквир. Ка Керину је појурио и полицајац Гали, али је хицем из „маузера” смртно рањен у груди. У том тренутку, потпуковник Пиоле успео је да окрене коња и мачем зада атентатору неколико удараца. Истовремено полицајац Дебијон је из револвера погодио Керина у главу и слабину. Атентатор је клонуо на тле, где га је разјарена светина линчовала. Француски полицајци су неконтролисано отвaрала ватру. У општој паници, погинуло је пет, а рањено седам лица.

Атентат до данас прате многе контроверзе. Један део легендарног првог снимка атентата на неког државника у историји је исечен са оригиналне траке, јер показује нешто што не треба да се види. Француске тајне службе све до скора нису желеле да скину ознаку тајности са поверљивих докумената, који очигледно говоре о неспособности Француске службе или намерним пропустима, који су довели до трагедије. Тек 1974. године, након отварања архива доказано је следеће: Бартуа је усмртило зрно 8 мм, испаљено из револвера М1892 – службеног оружја француске полиције, која је користила и револвере калибра 11 мм М1874. Случај или намера?

Фарса од суђења усташама које је Хитлер ослободио

Француска полиција је ухапсила тројицу преживелих атентатора Поспишила, Рајића и Мију Краља и сазнала да су инструкције добили од Анте Павелића и Еугена Диде Кватерника. Француска је тражила од Италије изручење ове двојице, али је Мусолини то одбио. Како је Француска покушавала да постигне политички договор са Италијом, није као кривца спомињала Италију ни на суђењу антентаторима, ни у изјавама француског представника у Друштву народа, иако је било познато да су атентат испланирале усташе у Италији и да их италијанска влада већ више година политички и финансијски подржава. Исто тако, Југославија за атентат није оптуживала Италију, већ Мађарску, пошто су се атентатори обучавали у логору Јанка Пуста и поседовали мађарске пасоше. Мађарска је негирала умешаност, али је под југословенским притиском расформирала усташки логор Јанка Пуста. Иако није била оптужена за саучесништво у атентату, Италија је ипак имала проблема. Премда је одбила француски захтев за изручењем Анте Павелића и Еугена Кватерника, Италија их је ухапсила половином октобра, и држала их у затвору око годину и по. Након тога Павелић је задржан у полузаточеништву, а касније под надзором, прво у Сијени, а затим у Фиренци, где ће дочекати Априлски рат. Италијанска влада је наредила разоружавање свих усташа, њих 500-600 у Италији и интернирање обичних чланова у логоре на Липарским острвима. Тројица преживелих атентатора су осуђени у Француској на доживотну робију, коју су издржавали све до пада Француске, када их је Хитлер ослободио. Геноцид над српским народом у НДХ је могао да почне.

На трибини су, одмах након предавања, прилику да поставе питање, предавачу, остварили председник организације Светосавље Драган Видаковић, доктор историјских наука Александар Иванов и историчар Душан Стјепановић. Вјечнаја памјат и покој души великом српског и југословенског краљу и ујединитељу Александру I Карађорђевићу!

Петровград.орг