Нико се до сада није детаљније бавио непосредним начином извршења злочина, односно пропустима у обезбеђењу од стране француских и југословенских служби безбедности у историјском догађају убиства краља Југославије Александра Карађорђевића. Управо тај сегмент проучио је Милан Богојевић, бивши припадник „Кобри”, специјалне јединице Војске Србије, која се бави заштитом важних личности, који је по напуштању војске радио као телохранитељ породице Карађорђевић у Београду, а и данас је у пословима безбедности.
Друштво српско-руског пријатељства из Петровграда (Зрењанина), организовало је сусрет са аутором књиге и издавачем, а велики број грађана и грађанки који су дошли да чују појединости о овом значајном догађају из српске историје, који је био увод у Други светски рат.
О убиству краља у Марсеју
Добар познавалац овог периода историје, професор историје у Зрењанинској гимназији господин Рако Томовић је потврдио: „Ово је сјајна књига о једном великом догађају наше историје. И додао да се новија историја Србије и Југославије може поделити на ону пре атентата на краља Александра и после овог догађаја. Као дечак сам се чудио великој жалости у селу под Овчаром и Кабларом српског народа која је трајала месецима. Мој деда, часна старина из тог живописног краја Србије је на моја запиткивања, ко је то преминуо,рекао да је управо преминуо најрођенији члан наше породице. Мени је то тада било чудно, али сам данас дубоко свестан истинитости ових дединих речи“, рекао је Томовић.
„Фридрих Ниче је рекао да будућност припада онима који буду дубље и боље знали своју историју, ми Срби, на жалост, мало знамо своју а многи делови оне важеће су искривљени и фалсификовани“, каже Милан Богојевић, аутор књиге „Атентат 1934”. Књигу нам доноси издавач Дејан Павловић из београдске издавачке куће „Чувари“ 2015 године.
Пропусти обезбеђења у Марсеју
Какви пропусти су довели до трагедије која се десила у Марсеју 9. октобра 1934. године? Са једне стране, југословенске службе безбедности имале су детаљне информације о завери усташког покрета Анте Павелића. Са друге стране, француска организација обезбеђења краља Александра, упркос упозорењима, била је, немарна.
Домаћини су за високог госта изабрали неадекватан аутомобил, уместо најављеног затвореног аутомобила, на марсејском кеју постављен је стари „Делаж” са отвореним кровом, уз објашњење да би било добро да окупљени народ види важног госта. Тај аутомобил возио је француски полицајац Фоасак, неискусан за тако важан задатак. После атентата један новинар га је интервјуисао и овај му је рекао да је са једним официром полиције разговарао о лошем избору возила, а официр му је одговорио да му бољи аутомобил није потребан и издао наређење да кроз окупљени народ вози првом брзином, пет километара на сат. Поред оваквих пријатеља, непријатељи вам заиста нису потребни.
Сам краљ, измучен дугом прекоморском пловидбом и чиром а будући војник, одбио је да носи панцир. Лично обезбеђење, француско и југословенско, није било у аутомобилу. Око возила били су малобројни француски коњаници, нигде мотоциклиста, као да је у посети афрички суверен. Шпалир полицајаца дуж трасе кретања био је редак, грађани и новинари су непрекидно прелазили са једне на другу страну улице.
Када су краљева кола стигла на сквер испред Палате берзе, зачула се неколико пута пиштаљка какву користе саобраћајци и полицајци, остало је неутврђено да ли је и ко дао знак атентатору. Како год било, атентатор Владо Керин из екстремистичке бугарске организације ВМРО, која је сарађивала са хрватским усташама, баш у том тренутку је искочио из гомиле кличући на француском: „Живео краљ”! Креће ка краљевом аутомобилу, носећи у десној руци букет цвећа. Нико га не зауставља. Изненада убрзава, скаче на папучицу аутомобила и испаљује по четири хица у краља и четири у правцу генерала Жоржа. Рањен је и француски министар спољних послова Луј Барту, који је како се види на снимљеном материјалу изашао сам из аутомобил, каже Богојевић.
Возач Фоасак уместо да нагло убрза пре него што је атентатор скочио на кола, или када је већ био на бочној папучици, покуша руком да га одгурне, не чини ништа. Потпуковник Пиоле, који је био на коњу, удара сабљом Черноземског кога истовремено са два метка погађа полицајац Дебион. Атентатор пада и разјарена маса га гази после чега је подлегао повредама. Ипак, и искусни официр Пиоле претходно је направио грешку, уместо да буде уз особу коју штити, он је у критичном тренутку изјахао испред „Делажа“. Медицинско обезбеђење у пратњи ове важне поворке није постојало. Жоржа и Бартуа су превезли у болницу, а краља Александра у Префектуру, општинску зграду иако је возачу јасно речено да вози у болницу!? Ту је и констатована његова смрт, а и Барту је преминуо под тешко схватљивим околностима.
Атентат у оку камере
Ово је био први атентат на једног европског монарха снимљен филмском камером у историји. На снимцима сахране краља Александра види се велика жалост и пометња која је се очитује чак и на лицу Светог владике Николаја Велимировића, који се у једном тренутку појављује на снимку. Упечатљив је и снимак Хермана Геринга у белој униформи како изиграва саобраћајног полицајца у Младеновцу, на раскрсници загушеној од народа, који испраћа свог краља ка Опленцу. Наивности српског народа као да нема премца у историји. Да ли је трагедија могла бити избегнута и има ли поука коју би из овог историјског догађаја ваљало извући?
Витешки Краљ и други цар Душан, ослободилац Косова, је у Марсеј пошао као у песми „Женидба Душанова“, без иког свог. Србија је у црвеној револуцији изгубила искреног и поузданог савезника Руско Царство и Николаја Другог Романова коме се млади кадет Пажевског корпуса у Петровграду искрено дивио. Дивио се и принцези Олги која је младог престолонаследника звала „драгим Србином“. Тај савезник је жртвовао себе ради одбране Срба и Србије, има ли од тога веће љубави. Краљ Александар се одужио примајући беле руске избеглице као своје најрођеније.
Гардиста и слика
Часна старина Милутин Младеновић који је служио Кадар у Гарди, коњичкој јединици, Његовог величанства 1926/1927, ми је једном показао пожутелу слику на којој су са исуканим сабљама и подигнутим пушкама у свечаним униформама стајали његови официри и другови, као први прстен заштите свог монарха. Старина је рекао:
„Да смо моји другови и ја били у Марсеју никада Хрвати и Бугари не би убили Његово Величанство краља Лесандру“.
Ако говоримо о значаја овог историјског догађаја по град на Бегеју, занимљиво је да се иницијатива, за промену назива града, од дотадашњег назива Велики Бечкерек који је град званично носио од 1922. године, до тада Нађ Бечкерек, поклопила са убиством краља Александра у Марсеју. Иницијатива је покренута 29. септембра а убиство се десило 9. октобра. Велики губитак који је уследио и жалост која је пратила догађај у српском народу је свакако била подстрек више да надлежни министар унутрашњих послова у релативно кратком периоду до 18. фебруара 1935. године извести Градско веће о одобреном захтеву о промени имена града у Петровград, по блажено почившем оцу, новопредстављеног мученика краља Александра.
Линк:
1.https://www.youtube.com/watch?v=dEtOKEy2p2A
Саша Младеновић