НАЈСТАРИЈИ СРПСКИ ХРАМ У ГОРЊЕМ БАНАТУ

Ечка (Фото: Зоран Торђан)

О селу Ечка

 

Зашто се село зове Ечка, не зна се поуздано, а када је насељено и од кога такоође се не зна, констатује један од великих српских етнолога, Јован Ердељановић у свом делу „Срби у Банату“. У старом опису торонталске жупаније наводи се легенда да је овде живела једна од Атилиних жена којој је било име Есце, и да отуд ово место носи своје име. Постоје и друга тумачења која се темеље на латинским речима које означавају појмове: речна окука и мост, као и румунској речи са значењем „ивер“. Мађари поуздано никада нису живели у овом селу па по њима није могло доћи име. Одбор за помађаривање места је након Аустро-угарске нагодбе предложио да се ово село назове Ечехилда, али је општинско представништво међу којима је било Срба и Румуна протествовало против тога. Када је организована жупанијска управа и пошто је српски народ морао кулучити и давати спахији десетак, напустили су многи Срби ово место и свој посед и отишли у Војну границу, понајвише у Ченту, где се цела једна улица зове Ечански сокак. Само мали број Срба, 40-50 кућа, остао је овде. Пошто су многе куће остале пусте и земљишта напуштена, насели спахија Румуне, које доведе из села Мацедонија код Рудне према Темишвару и из других села. После је насељавао и Немце из разних села, сведочи Ердељановић. У толико је веће чудо да је Православни храм у Ечки посвећен Светом Оцу Николају у готово неизмењеном облику опстао до данас.

Свештеник о храму у Ечки

 

Саградићу шајку, од сувога кедра,

катарку ћу од шимшира а свилена једра…

 

По речима свештеника Горана Болобана, Храм Светог Оца Николаја у Ечки је вероватно саграђен око 1711. године, а саградили су га Срби, становници села. Био је то још један талас избеглица из Старе Србије настао услед аустријског пораза, што је покренуло Прву велику сеобу Срба 1690. године под пећким патријархом Арсенијем трећим Чарнојевићем.

 

Свод у облику трупа лађе (Фото: Новости)

 

Са патријархом је кренуо најбогатији део српског народа, трговци и занатлије. Многи су имали довољно новца да изграде трговачку речну флоту, која је пловила Дунавом. Предање каже да је Црква настала у жалости родитеља за дететом. Наиме, богатом оцу, Србину, трговцу, удавио се син, коме је наменио шајку, тек изграђену, јер је желео да му син живи од трговачког посла, а не да ратује за аустријског ћесара, што је био крвав посао овдашњих Срба граничара. Ожалошћени родитељи су подигли ову цркву за душу свог преминулог у Господу детета, а од грађе за шајку је прављен црквени свод, јер је дрвени материјал у овим равничарским условима био веома скуп и редак. Шајке су још једна веза између Руса и Срба јер је познато да су таква пловила на рекама у то доба, користили Срби граничари и Козаци у Малој Русији.

Карактеристике храма

 

Црква је дакле подигнута око 1711 године и зидана по узору на брвнаре Старе Србије, са двоводним кровом од шиндре, док су зидови од черпића и споља и изнутра облепљени банатским блатом. Црква је једнобродна са петостраном апсидом и певничким просторима који излазе из равни бочних зидова. Хоризонтална дрвена конструкција носи под, хор и дрвени скелет барокног звоника, који се диже из крова на западној страни.

 

Спољни изглед храма (Фото: Новости)

 

На дебеле, земљане зидове ослоњен је необичан полуобличасти дрвени свод, око кога се исплела легенда о шајки. Забат од опеке над западним зидом накнадно је изграђен. Храм је саграђен од материјала кога у околини има у изобиљу а то је земља банатска, од набоја и черпића и облепљен је блатом изнутра и споља. Својим спољним изгледом настављена је традиција храмова брвнара које су се у то време градиле у косовској и моравској Србији одакле је и пристигла већина становништва у Великој сеоби Срба. Кров храма је двоводни и он је до данас очуван у оригиналу, покривен је шиндром по чему је храм јединствен у целом Банату.

Вредни Иконостаси

 

Првобитни иконостас је радио Шербан Поповић 1744. године, а део икона тог најстаријег иконостаса и данас се налази у Цркви, део у Народном музеју у Зрењанину а поједине иконе у Владичанском двору у Вршцу. Они су пронађени приликом истраживачких радова који су вршени 1955. године. Иконостас који је данас у храму је веома импозантан, осликао је Теодор Поповић и вероватно је завршен 1786. године, на шта указује натпис изнад царских двери. Постоји претпоставка да је те године на храму дограђен звоник, и тако добио данашњи изглед. Црква речито говори, како су изгледале прве граничарске српске цркве од набоја, покривене шиндром, дашчицама. Ова је задржала чак и торањ под шиндром.

 

Део старог иконостаса из Ечке ( фото: Православие.ру)

 

Храм је био саграђен на сеоском православном гробљу, о чему сведочи велики број веома старих крстова и гробова. Око храма је донедавно било засађено дрвеће али је оно морало да буде уклоњено како би се заштитила грађевина. Храм је 1883. године обновљен у потпуности и додато је треће звоно, а излио га је познати вршачки ливац Павле Бата. Мања обнова извршена је 1923. године када је извршена поправка крова и замена дотрајале шиндре.

Под заштитом Бога и државе

 

Решењем број 216 од 11.02.1948. године, Београд, број регистра 12, храм Светог Оца Николаја је стављена под заштиту државе Србије као добро од изузетног значаја.Занимљива је веза у рестаурацији храма са руским уметницима и конзерваторима. У периоду од 1960. до 1963. године урађена је реконструкција иконостаса, и за те потребе ангажовани су рестауратори из Русије Јелена Вандровска и Марија Малахова. Још једна веза са Русијом тиче се писане речи.

 

Иконостас Цркве Св. Николе у Ечки (Фото: Игњатије Шестаков)

Руско – српске везе кроз векове

 

Сачуване су старе, богослужбене књиге које потичу из времена 17. и 18. века које су послате из Царске Русије за време благоверних и Христољубивих Царева и Царица. Ту се убраја Свето Јеванђеље из 1759 године, Октоих из 1712 године. За очување ових примерака који сведоче о нераскидивости руско-српских веза кроз векове интересовао се недавно у посети овој банатској светињи јеромонах Сретенског манастира у Москви Игњатије Шестаков.

 

Јеромонах Сретењског манастира у Москви, Игњатије Шестаков (Фото: Принцип)

 

Некада су богослужбене књиге Срба и Руса користиле исти језик и исто писмо названо црквенословенским. Безумним људима је то сметало. Другима се прохтело да од живих Божијих Цркава праве мртве музеје. Банатска влага и прашина узима данак старим књигама. По њима пада мемла а ако нема интересовања нових генерација пашће у заборав. У толико је већа радост у Господу, када јеромонах из Москве, данас затекне, на том месту, књигу преведену са руског, каква је рецимо књига архимандрита Тихона Шевкунова „Несвети а свети“ или дневник Мученице Царице Александре Романове „Дарујте љубав“. Старешина храма је у дугом периоду био јереј Миодраг Ановић а данас се о овој светињи стара са верним народом јереј Горан Болобан од кога смо добили ове драгоцене податке.

 

Извори и линкови:

1.Јован Ердељановић, Срби у Банату, Насеља и становништво, Матица српска и Прометеј, НС 1992.

2.http://www.zrenjaninheritage.com/

3.http://www.pravoslavie.ru/78266.html

4.http://www.mitropolija.com/123265/