У Руској историји је остало забележено да је чак 10 генерала Срба (од укупно 37) већином пореклом из Нове Сербије (област данашњих република Доњецка и Луганска тада у Руској империји) допринело је да се 1812. победи Наполеонова армија. Мада прави број Срба који су учествовали у руском Отаџбинском рату против Француза 1812. године никада нећемо дознати, зна се да их је било у завидном броју и да су махом били друга и трећа генерација потомака досељених у 18. веку на просторе Русије, тачније Малоруске области, данашње Украјине.
Најзначајнија личност која је служила, у саставу Царске армије императора Александра I под командом фелдмаршала Кутузова били су: генерал пешадије Михаило Андрејевић Милорадовић, генерал Ђорђе Арсенијевић Емануил, генерал-поручник Јован Јегоровић Шевић, генерал-мајор Јован Степановић Адамовић, генерал-поручник и тајни саветник Никола Богдановић Богданов, генерал-поручник Никола Васиљевић Вујић, кавалеријски генерал барон Илија Михајловић Дука, генерал-мајор гроф Петар Ивановић Ивелић, генерал-мајор Абрам Петровић Ратков и генерал-ађутант Никола Ивановић де Прерадовић.
Посебно је упечатљив коњички напад генерал-поручника Јована Јегоровића Шевића са Гардијском коњичком бригадом у стилу Милоша Обилића, у одлучном моменту битке код Бородина, који је прегазио француску коњицу састављену од европских савезника. Сам Наполеон, по први пут је видевши успех овог руског одреда одустао од слања, последње резерве у противнапад. Проценио је да би таква акција можда била кобна за ток саме битке. Ово је била, испоставило се, кулминација битке у којој Наполеон по први пут није успео да до краја оствари своју тактичку замисао. Руска Царска војска под командом чувеног Кутузова се после ове битке повукла на нове позиције и задржала борбену готовост а Наполеон је ушао у Москву. Шевић је потицао од српског нижег племства. У војну службу је ступио још 1770 године. Командант Гардијске царске коњичке бригаде, после Бородинске битке одликован је био Орденом Св. Ане првог реда. Тридесетог августа 1813. унапређен је у генерал-лајтанта, а непуна два месеца касније погинуо под Лајпцигом, где је и сахрањен.
Његов претпостављени на вишој позицији командант Руске Царске пешадије био је чувени херој Отаџбинског рата 1812-те, потомак славне српске херцеговачке породице Храбреновић, Михаило Милорадовић (1771–1825), који је командовао на централним позицијама руске војске у бици код Бородина. Милорадовић је потом имао кључну улогу у тренутку када је француска војска стигла до самог Кремља. Он је упутио парламентарце маршалу Мирату са поруком да ће, ако га у граду нападну Французи, одмах, скитском тактиком запалити град. На тај начин је успео да добије седам часова примирја и за то време је неометано извршио евакуацију своје војске и преосталог становништва. Када је Наполеон са својом војском ушао у напуштену Москву, градом су ипак буктали пожари, чиме је могао да констатује да је надмудрен. Ово је опет имало трајне последице за опстанак гладне и исцрпљене француске војске у овом рату пред наступајућу руску зиму.
Код Вјазме, 3. новембра 1812., и Красног, две недеље касније, Милорадовић је са сачуваном главнином руске армије победио корпусе дотле непобедивих маршала Никола Давуа и Мишела Неја, а следеће године зауставио продор Боарнове армије. Исте године, указом цара Александра I Романова, добио је наследну титулу руског грофа. Потом су уследила је сјајна победе руског оружја код Лајпцига (1813). Указом императора Александра I Романова, Михаило Милорадовић је 1813. године добио титулу наследног руског грофа, а 1818. је постао генерал-губернатор Санкт Петербурга.
Петровград.орг