Аустроугарска дипломатија и средњоевропски клерикалци имали су пресудну улогу у настанку и ширењу мита о „Великој Србији“ у европском и изваневропском јавном мишљењу (нарочито после Берлинског конгреса 1878). Политичко, културно и цивилизацијско дискредитовање Срба пред Европом требало је не само да спречи стварање српске националне државе у етничким границама и прикрије аустоугарско запоседање српских територија, него и да пружи оправдање за све па чак и најбруталније мере према Србима у будућности. Што је двадесети век више одмицао мит је јачао и ширио се да би крајем века попримио готово чудовишне размере: фантом „Велике Србије“ гутао је и „рушио“ све око себе, „угрожавајући“ чак и националну безбедност данашњег господара света САД.
Од избијања Српске револуције у Шумадији па до нестанка Хабзбуршке монархије, у Бечу се непрестално тражила прилика „да се дело принца Еугена заврши“ како је то на почетку Кримског рата (Европе и Турске против Русије) рекао гроф Боул-Шауенштајн, наследник Шварценберга у вођењу аустријске спољне политике. Између надвојводе Карла с почетка 19. века, или надвојводе Јохана, или генерала Радецког, или Андрашија и Калаја, или Ерентала и Конрада фон Хецендорфа није било битније разлике у управљању планова о освајању Балкана: требало је запосести Босну и Херцеговину, Србију и Стару Србију, Албанију и западни део Македоније… Постојала је општа сагласност да се „мора свом снагом настојати да се спречи настанак једног од Аустрије независног културног и државног живота у јужном дунавском подручју“.
Што се више стезала омча око врата Србије и српског националног покрета, све више се појачавала пропаганда о „Великој Србији“ и „великосрпској опасности“. Национална политика и верска стратегија аустроугарског окупационог режима у Босни и Херцеговини на челу са управником Бењамином Калајем (1882-1903) остала је трајни узор и инспирација свим противницима српског покрета до данашњих дана, сваки вид испољавања свести о сопственом културном и духовном идентитету и нарочито свест о припадности једној националној и културној целини означен је као „великосрпство“ и „великосрпска завера“. Један од идеолога Калајевог режима, Хуго Кучера, је (1895) био изричит: „српски дух по својој суштини и аспирацијама није ништа друго него гајење великосрпске идеје на основу државног и националног уједињења свих Срба“…
Потребно је скренути пажњу на једну страну овога питања, која се често превиђа, а она је суштинска. Реч је о идеолошким основама мита о „Великој Србији“, којима се прикривају сопствена агресивност и религиозна и културна нетолеранција према вредностима другог ништа мање значајног пола европске културе који је увек био отворен за идеје западноевропске културе. Свет идеја средњеевропског клерикализма лежи у темељима активности не само Римске курије и њених представника какав је, на пример, био Јосип Шатадлер, него и војних и дипломатских планова високих државних канцеларија Аустро-Угарске. Тако долазимо до вековима таложених предрасуда, заснованих пре свега на верској нетрпељивости према источном хришћанству, односно Византији и византијском наслеђу. У великом цивилизацијском наслеђу, благодарећи коме су вредности античке Грчке у великој мери допрле до јужне и западне Европе – и постале основа за европску ренесансу и хуманизам – крије се наводно, опасност по Европу и европску цивилизацију. Сопствена агресивна политика према Југоисточној Европи правда се псеудонаучним објашњењем мисије у име европске цивилизације: каткад у име супротстављања продору Русије према Европи, а најчешће као брана продору „Бизанта“ и „бизантског“ духа. Српско питање и српске тежње смештају се искључиво у тај контекст из чега, онданије тешко извући закључак – да представљају „опасност“ за тековине западне цивилизације.
У нашој средини се потцењује дубина и снага свих пропагандних стереотипа и клишеа, који у великој мери опредељују однос прма Србима и њиховој култури доброг дела политичких и интелектуалних елита у Средњој Европи, а у новије време и у другим срединама, укључујући и САД. Указујемо на неколико карактеристичних примера у последњих 150 година који сведоче о континуитету те идеологије настале у крилу Средње Европе. Немачки, заправо баварски историчар и философ Јакоб Фалмерајер (1790-1861), веома утицајан у немачкој средини, знатно је допринео укорењивању таквих схватања. У студији Политика истока објављеној крајем 1842. године, у наставцима, у Општим новинама у Аугсбургу он слика цело византијско наслеђе у врло негативном светлу, пише о „бездушној пустоши православне вере“, о Русији као верној наследници византијског духа… Тај дух брине само о стварању материјалне снаге и владању над целим светом(?!). Без обзира на турско освајање наслеђе Византије је још увек живо, не само у Русији, него и у самом Цариграду, под чисто спољним формама Османског царства. То наслеђе живи и развија се, и не обазире се ма сва настојања Запада, не скреће са свога пута. И ако немачки дух не може да продре на Исток и преобрази то наслеђе треба се спремати за коначан обрачун са наследницима Византије. Једини излаз је у победоносном продору немачког и шире, европског духа на Исток.
Још шире и дубље ове идеје је разрадио Бењамин Калај, окупациони управник Босне и Херцеговине (1882-1903) и један од водећих ако не и водећи идеолог српске и балканске политике Аустро-Угарске у студијама Источне тежње Русије (1878)и Угарска на граници Истока и Запада. У првој студији Калај истиче да се Руске тежње према Балкану и Цариграду могу објаснити само „голом жудњом за влашћу“. Њене освајачке тежње диктиране су искључиво интересима „источног православља“, које је покретачка снага руског друштва и државе, и у колико би били остварени руски планови на Истоку, био би доведен у питање опстанак не само суседних држава већ би дошла у опасност и западноевропска цивилизација. У студији Угарска на граници Истока и Запада Калај детаљно образлаже тезу о непомирљивој супротности два социјално, политички и културно потпуно различита правца која означава као „дух Истока“ и , „дух Запада“. У зрачењу духа Истока утемељеног на Византији су народи Русије и Балканског полуострва ( на линији од Балтичког мора, преко источних обронака Карпата, до источне обале Јадрана). „Та се цјелина губи коначно – каже Калај 1883.године – очајна и сломљена у борби са духом Запада који силовито продире у напредак. Супротно стоји „дух Запада“ који се развио из духа Рима у којем су створени правна држава, лична слобода и политички народ. Граница између Западног и Источног Римског царства, после толико догађаја и сеоба, још и данас чини „границу између Истока и Запада“. Они народи који не знају да се спријатеље са „духом Запада“, „они до душе могу још неко вријеме опстајати као народносне оазе, али не могу рачунати на незвисан и енергичан опстанак“. Звучи савремено и препознатљиво!
Калаева теоријска гледања и његова више од две деценије дуга политичка активност у Босни, Херцеговини и на простору целе Југоисточне Европе оставили су дубоког трага у политичком мишљењу средње и Јужне Европе. Та матрица траје непрекидно до наших дана. Мит о „великосрпству“ укоренио се на овим идеолошким темељима, с тим што је после 1918. године улогу Беча преузео Загреб. Није било битније разлике у гледањима десних и левих снага…
Аустријска и уопште средњоевропска балканска политичка баштина, у првом реду национална политика у овоме региону, са свим методима и средствима, изродила је националне политике неколико различитих политичких идеологија у бившој Југославији- од фашизма и нацизма, преко различитих сецесионистичких покрета у југословенској држави, до националне политике југословенских комуниста између два светска рата и у послератној Титовој Југославији. Борба против „Велике Србије“, „великосрпства“, „великосрпског хегемонизма“ и „унитаризма“била је најчешће, параван за организован рад на изградњи основних чинилаца државне снаге и идеолошко оправдање за онемогућавање политичке, социјалне, привредне и културне интеграције југословенског друштва. Елементи националне политике југословенских комуниста које су уобличавали хрватски и словеначки лидери, у главном су познати, а данас су јасно видљиве трагичне и поразне последице те политике. Ту је било свега, само није било истинског интернационализма…
Ова идеолошка линија се врло јасно може пратити и до наших дана. Занемарујући овом приликом многа дела настала уочи Другог светског рата и после рата, указујемо само на чињеницу да је пажљивим спољним и унутрашњим припремама разбијања Југославије током друге половине 20. века оживљена сва аустроугарска идеолошка реторика, обогаћена са неким новим елементима. Од обимне књиге објављене у Загребу Извори великосрпске агресије, преко дела Пола Гарда Живот и смрт Југославије (на француском), америчког лекара Филипа Коена Тајни рат Србије (на енглеском), дела Ноела Малкома о Босни и Косову и Метохији, Волфганга Петрича и многих других, провлачи се свуда стара аустроугарска мисао Србима и њиховим циљевима…
Преузето из рада др Славенка Терзића: Аустроугарски мит о „Великој Србији“ и његова модерна употреба, Велика Србија – истине, заблуде, злоупоtребе. – Београд : Српска књижевна задруга, 2003, 315-328.