Срби су поверовали у монопол партизана на антифашизам. Тако је, с падом европског комунизма, девалвиран и антифашизам. Потом су дошли антикомунисти, за које је све што је у било каквој вези са комунистима и партизанима било и остало неприхватљиво. Одрекли смо се тог дела своје историје баш као што смо, захваљујући антикомунизму и љубави према некомунистичком, капиталистичком Западу, раскрчмили и за шаку долара му продали успешна „комунистичка“ предузећа, растурили ЈНА и службе безбедности. Зато сада имамо проблем са историјском и националном свешћу, колонизовану културу, пропалу привреду…
Ово су, по речима историчара др Милоша Ковића, ванредног професора Одељења за историју Филозофског факултета у Београду, главни узроци због којих је српски народ доспео у ситуацију да се његова неспорна борба против фашизма у Другом светском рату омаловажава и ниподаштава. Као стручњак који је истраживао конфликте и кризе у Србији и региону током 19. и 20. века и историју политичких идеја и институција на Балкану током та два века, Ковић, такође, наглашава:
Антифашизам је неодвојив од српског националног идентитета. Његов темељ је био сукоб са аустроугарским прозелитизмом и империјализмом од 1914. до 1918. године, а у Србији и Црној Гори српски национализам је 1941. ушао у чеони сукоб са нацизмом и фашизмом.
Зашто се, онда, борба против фашизма поистовећује са комунизмом?
Зато што је комунизам у нашој земљи деценијама присвајао антифашизам. Заборавили смо да је једна од првих жртава фашистичког зла био наш краљ Александар Карађорђевић. Први отпор фашизму пружили су, у ствари, српска црква и официри. Они се нису бојали оних који су пред њима бежали 1918. године.
Је ли вођа Трећег рајха то знао?
Хитлер је одлично знао да су у Југославији његов главни противник били српски националисти. Свако озбиљније проучавање партизанског покрета, нарочито западно од Дрине, показаће у њему изразито српску, патриотску, епску, гусларску боју. Поистовећивање антифашизма са комунизмом подједнако је неисторијско као и данашње поистовећивање фашизма са комунизмом, у оквиру теорија о тоталитаризму.
Формалне сличности су, ипак, неспорне.
Да, али фашизам и нацизам непосредно израстају из европског агресивног, ратничког колонијализма, чија је неодвојива компонента био расизам, као теоријско оправдање белих Европљана за систематско уништавање целих људских популација у Америци, Африци и Азији. То зло, старо вековима, од 1939. се окренуло против самих Европљана – Пољака, Срба, Руса и наравно Јевреја.
Срби су, како кажете, један од народа који је највише страдао од фашистичког зла. Зашто је баш тај, српски народ престао да слави 7. јул – Дан устанка народа Србије, који се до 2001. године обележавао као државни празник?
За Дан устанка изабран је датум међусобног разрачунавања Срба, које се догодило „на црвено слово“, на Ивањдан. Тиме није наглашен отпор страном окупатору, него „класни рат“, револуција, унутарсрпски сукоб. Није узет 27. март 1941, када су Срби, предвођени официрима и црквом, били уједињени у отпору фашизму, одбијајући пружену Хитлерову руку, спремни да за тај отпор плате највишу цену. Уз Русе, Јевреје и Пољаке, нема народа који је у Другом светском рату толико страдао и дао толико доказа свог антифашизма. Па ипак, нама се данас пребројавају антифашистичка крвна зрнца и чак нас оптужују за фашизам.
Те оптужбе нам стижу у време када смо сведоци јачања фашистичких идеја у Европи, или је на делу само јачање екстремне деснице?
Реторика популиста често је одбојна и примитивна. Популисти, међутим, нису прави потомци фашиста, него они који, вођени уверењем у сопствену културну супериорност и историјску изабраност, воде освајачке походе широм света, против суверених земаља. Хитлерове амбиције су биле европске, НАТО либерали хоће да владају светом. Гебелсова пропаганда била је смешна у поређењу са културном хегемонијом англосаксонских медија над целим светом.
Има ли смисла да се те две пропаганде уопште упоређују?
Не заборавимо да се и Хитлер клео у уједињену Европу, у модерност и супериорност немачке и европске културе. У „Мајн кампфу“ се може видети колико се он дивио колонизаторском, расистичком искуству Американаца и Енглеза на Дивљем западу и у Индији.
Чини се, ипак, да се антифашизам увек везује уз левицу.
СССР и Црвена армија поразили су, уз помоћ Англоамериканаца, Трећи рајх и његове савезнике. После напада Немачке на СССР, комунисти широм Европе чинили су најборбенији део покрета отпора. Ипак, одлучни борци против фашизма долазили су и са деснице. Не заборавимо да је Черчил водио британске конзервативце. Рузвелта и Трумана не можемо звати левичарима. Унутар цркава, нарочито православне и англиканске, такође је постојао снажан отпор фашизму.
Где су данас европска и светска левица?
Латинска Америка је њено главно упориште. Тамо су, у отпору америчким капиталистима и расистима, спојене идеје социјалне и националне еманципације и правде. Њих заступају Хосе Мухика и Ево Моралес, и некада покојни Уго Чавес. Енглези су архиепископа Кипра Макариоса називали медитеранским Кастром, јер је водио тамошњи, антиколонијални покрет отпора и изјашњавао се као левичар.
Но, Макаријус је касније све појаснио.
Када га је Оријана Фалачи питала о томе, подсетио ју је на то да је хришћанство изворно вера нишчих и прогоњених. Био је то, у ствари, традицијски вид отпора завојевачу, баш као што су код Срба то били патријарси Јован Кантул, Арсеније Трећи Чарнојевић или митрополити из куће Петровић.
Колико су јаке и, истовремено, важне и прихватљиве идеје левице у Европи и у Србији?
Појмови левице и деснице, настали у Француској револуцији, до данас су променили значење. Тада је левица означавала људе скромног порекла и животног стила, који се боре за права слабијих и за њихову грађанску равноправност. Данас се пребогати припадници отуђених европских пословних и политичких елита, лојални НАТО, ЕУ и САД, без зазора изјашњавају као левичари и као у десничаре упиру прстом у оне који би да преживе, да поврате национални суверенитет и власт над сопственом судбином. Праву левицу у Британији представља Џереми Корбин, а у Француској Жан-Лик Меланшон.
Преузето са портала: intermagazin.rs