Идејни систем“Срби народ најстарији“ размотрен је у овој књизи на научно утемељен и непристрасан начин. У приступу овој теми аутор је применио ваљану структурну, семантичку, компаративну и узрочно-последичну анализу. Ова етнолошка и антрополошка студија свеобухватно посматра овај феномен са циљем да сагледа целину замагљену ненаучном, лаичком и површном нејасноћом. Показује се да етнолози у Срба имају једини кључ да се на непристрасан и научно утемељен начин баве феноменом ове идејне матрице, која је пре свега митолошка а не историјска и политичка и која задире у најдубљи аспект наше стварности. Петровград.орг ће овим текстом покушати да вам прикаже једну вредну студију и научника који се позабавио на прави начин једном темом, која деценијама изазива интересовање у српској јавности али којој нико до овог аутора није приступио на прави начин.
„Митска истина Срба“ је књига настала на основу магистарског рада др Ивице Тодоровића одбрањеног 2000. године на катедри Одељења за етнологију Филозофског факултета у Београду. Ово дело представља свакако најзначајније дело овога типа које се на прави начин ухватило са питањем односа између митологије и митоманије о пореклу Срба и требало би да служи као уџбеник и путеводитељ у расправама на ову тему. Петровград.орг ће овим текстом покушати да вам прикаже једну вредну студију и научника кога нећете наћи у медијима експонираног а могао би многим узаврелим полемичарима мегаломанима и микроманима да да леп наук.
Ова значајна књига се бави питањима која се тичу одређења српског етничког бића и тајанствених чинилаца који уобличавају српску колективну свест. Аутор уочава унутар српске колективне свести одређене обрасце, системе образаца. Има за циљ да открије атоме српства као једног етно-културног цивилизацијског концепта. Аутор као свог претечу у научном приступу теми наводи познатог српског филолога Петра Милосављевића
Србин актер Српског Мита
Бити Србин значи бити актер манифестације Српског Мита, који као света истина преузима на себе улогу тумача циљева човечанства. Српски Мит се у сваком времену изнова утеловљује, према мишљењу др Тодоровића, као прича о сукобу дробра и зла глобалних размера, чији су учесници Срби, небески народ, народ Божији који у савезу са Богом ратује против оваплоћеног зла. Како се формирао овај митски образац у Срба анализира Тодоровић у свом раду. Појам „Срби народ најстарији“, који многи политиканти међу научницима и лаицима нашироко рабе и који је ушао и у интелектуалне расправе је објашњен сасвим лепо у књизи у историјском и етнолошком контексту.
Српска романтичарска, аутохтонистичка историографска школа чији су главни ауторитети Милош С. Милојевић и Сима Лукин Лазић је историјски гледано постојала у једном периоду развоја српске научне мисли о пореклу Срба и Словена. Она је проистицала из научне делатности Павела Јозефа Шафарика, словачког научника светског гласа који је нарочито у раној фази своје делатности проучавао, на тада владајући, романтичарски и аутохтонистичкин начин феномен порекла Словена и Срба и та два појма није раздвајао. Ова школа је временом потпуно заборављена од стране научника новије генерације који су се у наредној епохи окренули критичкој историографији која је са подсмехом гледала на неке идеје претходне школе. Савремена перцепција радова аутохтонистичке школе је сасвим изостала и прешло се на намерну забрану идеја и дисквалификацију носиоца истих. Тако је у делу стручне јавности до данас. Очекивало се да заборав учини своје, али мит има своју отпорност која се мери миленијумима.
Једини који је одао индиректно признање Лукин Лазићу и његовом очигледном позивању на рана дела Шафарика, каже Тодоровић, био је српски академик Никола Радојчић. Тодоровић се у овом приказу почетака идејног система „Срби народ најстарији“ позива на незаобилазне радове Љубомира Кљакића из 1993. године, „Почетак пута“ и „Ослобађање историје“. Пре Шафарика Кљакић истиче значај појединих радова Људевика Цријевића Туберона из 1499-1522 и Винка Прибојевића из 1532, те Орбиновог „Краљевства Словена“из 1601. године. Потом на дело грофа Ђорђа Бранковића и дело Себастијана Долчија из 1754. године, дело Игњата Ђурђевића 1865. године, Фрање Марија Апендинија из 1806. године, закључно са делом архимандрита Рајића. Сва ова имена су претече онога што ће потом у 19. веку писати и истраживати академик Милош С. Милојевић и Сима Лукин Лазић те касније и Пантелија Срећковић. Кљакић се у свом делу бавио вишеструко значајним борбама у вези са одређењем званичне јавности према идејама аутохтонизма. Посебно га је интересовао однос између вредновања домета тих научника свога времена и онога што је у његово време била „званична истина“. Између два светска рата који представља значајну прекретницу јављају се имена Живка Д. Петковића, Анђелије Станчић – Спајићеве и Илије М. Живанчевића који су се у својим делима бавили овим феноменом. Он је запазио да је деведесетих званична истина постала уздрмана појавом многобројних открића нових аутора и њихових новим етнолошким, археолошким, лингвистичким и историјским сагледавањима постулата.
Тодоровић предочава, да је након готово педесет година повлачења елемената овог идејног система о коме је реч, дошло до његовог дефинитивног повлачења у колективно несвесно а потом услед краја једне и почетка нове епохе глобализације и распада СФРЈ дошло је до повратка идејама које су изгледале заборављене. У време доминације комунистичке историографије, тај заборав се чинио потпун и баш у том тренутку долази, прво у иностранству а потом и у земљи, до обнове интересовања за ове идеје. Мит се у једном тренутку повукао у поезију и прве назнаке овог идејног система видимо у поезији Милића од Мачве или Милана Младеновића од Лужице 1988/89. године.
Приликом повратка овим старим идејама, не треба, каже Тодоровић, скрајнути у страну улогу српске дијаспоре на Западу. Идеје су прво биле преношене са Запада, у готово конспиративном облику, као текст саме др Луковић Пјановић, кога је познати српски етнолог Антонић читао у рукопису у Хиландару. Дело Луковић Пјановићеве настало је у Француској седамдесетих година, прво издање, је објављено у Индијанаполису 1988. године. Мање познато а такоође значајно за ову тему је по Тодоровићу дело Ненада Љ.Ђорђевића објављено у Милвокију 1969. године а тиче се српско-етрурских веза што ће касније бити тема истраживања Светислава Билбије и Радивоја Пешића. Ту су и нека истраживања Лазе М. Костића која се дотичу ових идејних поставки. Из свега изложеног види се да је реч о континуитету оученог феномена који је тињао да би се деведесетих у Србији претворио у ерупцију директним нападом на српски народ од стране западних демократија.
У СФРЈ је прво Реља Новаковић 80-тих низом својих књига, покушао да постави, нека до тада потиснута, питања порекла и распрострањености српског народа а значајно је што су му књиге доспеле у приватне и јавне библиотеке. Потом идеје из овог круга се помињу у домаћим и страним часописима који се баве граничним научним областима али и у дневним листовима 90-тих година у времену најжешће митоманске сатанизације Срба у светским медијима. Дакле у време стварања митоманске слике на Западу „о Србима као лошим момцима“, као потпуно разумљив одговор. Значајно је било и оснивање Друштва за обнову Србистике и часописа Сардонија у иностранству којем су се придружили поједини интелектуалци у земљи.
Појава књиге Олге Пјановић Луковић карактеристичног назива „Срби народ најстарији“ по коме и Тодоровић назива цео идејни систем у коме има више подсистема, узима се као заиста кључан. У њему је предсзтављен један општи ток развоја овог феномена из перспективе самог идејног система сведочи о претечама и узорима аутора као што су – Херодот, Птоломеј, Плиније, Прокопије, Јордан, Вибије Секвестер, Мојсије Хоренеки, Баварски Географ, Нестор итд.
О истини историји и миту
Тодоровић као етнолог и стручњак из ове области сматра да се овај идејни систем „Срби народ најстарији“, сасвим јасно мора одредити као мит. Ради се о светој причи која је све време била присутна у колективној свести Срба, без обзира на владајућу историјску и идеолошку матрицу која се наметала са врха. У данашње време поједини наши историчари у покушају да бране научност свог становишта излазе са лажном дистинкцијом да је историја истина а мит лаж. Тодоровић каже да је ову дилему у науци разрешио још научник светског формата Дејвид Лич . Историјска истина је један вид избора из свеукупних дешавања, тако да је свака историјска анализа и синтеза у суштини непотпуна јер издваја само сегмент стварности. Стварност је међутим много шири појам и не може се свети на један историјски аспект.
Мит по сопственим критеријумима ради исто, каже аутор, сажима дешавања из целокупне стварности као и историја али то чини на једном дубљем, психолошком, архетипском, симболичном нивоу, који је подједнако истинит. Историја је једна врста обраде научних чињеница а мит друга врста архетипске обраде истих чињеница. Тешко је уочити где престаје мит а почиње историја и обратно. У митологији се јасно разликује „мит као света прича“ и мит као „ измишљена, невероватна прича“. Мит представља први покушај људског духа да позна свет и као такав није ван истине. Мит настаје свуда у свим околностима, данас као и јуче, у теистичким и атеистичким друштвима, захвата цело друштво и све цивилизације света.
Ова студија свеобухватно посматра овај феномен са циљем да сагледа целину замагљену ненаучном, лаичком и површном нејасноћом. Показује се да етнолози у Срба имају једини кључ да се на непристрасан и научно утемељен начин баве феноменом ове идејне матрице, која је пре свега митолошка а не историјска и политичка и која задире у најдубљи аспекат наше стварности.
А шта ако стварно јесмо најстарији
Етнолог др Ивица Тодоровић, налази у својој минуциозној студији, да су Срби у Новом веку суочени са до сада не виђеним митоманским нападом који долази са Запада. У потврду ове тезе је навео у заглављу поглавља десетине најкарактеристичнијих србофобних етикета залепљених Србима крајем прошлог века. У Хрватској штампи пред рат са конститутивним делом СР Хрватске су управо дела Милојевића и Лукин Лазића проглашена за утемељиваче „великосрпског експанзионизма“. У низу цитата из стране штампе и јавних наступа, Тодоровић даје преглед митоманске халабуке Запада о злим Србима, противницима светске цивилизације, противницима које је дозвољено на нечовечан начин лишити живота и уништити сваки траг постојања. Такав митомански напад који је следио пре „милосрдне“ НАТО агресије не би издржао ни неки много већи народ у свету. Срби, будући вековима нападани и клеветани морали су да из свог колективно несвесног извуку одговор како би се архетипски заштитили. Отуда идејни систем „Срби народ најстарији“ и сасвим умесно питање – а шта ако стварно јесмо настарији? Наука је ту да се гласно пита, зар не?
Приредио за Вас Петровград.орг