ДР АЛЕКСАНДАР ИВАНОВ: ЗАШТО ДОГАЂАЈЕ ИЗ НОВЕМБРА 1918. ГОДИНЕ У ИСТОРИЈИ ЗОВЕМО ОСЛОБОЂЕЊЕМ

Данас је сто година од последњег примирја којим је окончан Први светски рат. Као датум окончања овог рата сматра се 11.11.1918. године када су представници царске Немачке у Компијену потписали капитулацију. Међутим, игра историјске судбине је била таква да је и после тог потписивања била потписана још једна капитулација у згради тадашње Управе фондова, односно згради садашњег Народног музеја у Београду и у питању је била капитулација Угарске.

Наиме Аустроугарска је 03.11. у Вила Ђусти недалеко од Падове већ била потписала капитулацију али цар Карло је већ тада губио контролу над великим делом своје царевине. Прво су прогласили независност Чехословачка република и држава Словенаца, Хрвата и Срба а 31.10. 1918. године у Будимпешти председник Угарске владе гроф Михаљ Карољи је објавио да укида Аустро-Угарску нагодбу и да кида све прaвне везе са Аустријом, што је било фактичко проглашење независности. Због тога Угарска није прихватила примирје у Вила Ђусти, она је само издала наређење својим јединицама да се повуку са Италијанског бојишта и тражила је потписивање посебног примирја које су 13.11.1918. у Београду потписали са Угарске стране министар војни а са савезничке француски генерал Пол Анри и српски војвода Живојин Мишић.

По том споразуму Угарска војска је моралада се повуче на линију, река Мориш- северно од Суботице – Баја – Печуј и река Драва. Ту линију је запосела српска војска и француске трупе. Након тога су биле организоване две скупштине, најпре велики народни збор у Руми 24.11. на којем су представници Срба из Срема са Вуковаром донели одлуку да се та жупанија отцепљује од Угарске и да се директно прикључују Краљевини Србији. Они су тад изразили своју жељу да ако ће доћи до оснивања државе Срба. Хрвата и Словенаца под династијом Карађорђевића они на то пристају али у случају да до тога не дође они су желели да се директно прикључе Србији како би њихове интересе на будућој мировној конференцији заступала управо Србија. Дан потом одиграла се Велика народна скупштина Срба, Буњеваваца и осталих Словена за Барању, Бачку, и Банат која је такође донела одлуку да се ове области у границама које буде повукла савезничка балканска војска отцепе од Угарске и прикључе краљевини Србији.

Могло је ово моје излагање да буде и приказ хронолошких догађаја, који би се завршили помињањем Велике народне скупштине у Новом Саду. Кренуо сам са намером у предавању другим путем, како би вам показао зашто је исправан закључак да се догађаји из новембра 1918. морају, историјски тачно називати ослобођењем.Често се дешава да заборављамо на то какав је био живот словенских и осталих народа на територији Хабзбуршке монархије. Последњих деценија на делу је и нови облик историјског негационизма и ревизионизма, који на први поглед није толико злоћудан као негирање холокауста али који је такође бесраман. Занемарујући историјске чињенице ти идеолози тврде, на основу етничке и идеолошке нетрпељивости према истини, да догађаји из новембра 1918. у Војводини, нису били ослобођење. Управо због таквих ставова морамо говорити о томе какве су промене настале доласком српске војске северно од Саве и Дунава не само за српски већ и све друге народе?

Национална дискриминација у Угарској

Када говоримо о Хабзбуршкој монархији и предтриjанонској Угарској, морамо се осврнути, пре свега, на период након нагодбе ова два највећа народа у царевини. У историографији најчешће срећемо термин повезан са овом државом – „тамница народа“. Због чега? Због изразите неравноправности народа а поготово словенских народа у њој попут Срба, Хрвата и Словака. Исти положај имали су и Румуни, Јевреји и Немци. Радило се о дискриминацији свих који нису били владајући народ а то су били у угарском делу Мађари. Таква дискриминација је почела да се осећа још од времена Лајоша Кошута и револуције 1848 али се нарочито појачала након аустро-угарске нагодбе. Тада је Угарска добила потпуну самосталност унутрашње управе и тада је отворено била на делу политика мађаризације немађарских народа.

Осврнућемо се хронолошки само на оне догађаје који су се одиграли у последњих двадесетак година пре почетка Великог рата. На самом почетку се догодио тзв. велеиздајнички процес у Клужу у Румунији данашњој, против румунских политичких вођа. Ово говори о томе колико су мађарске власти биле нетолерантне према било каквом покушају борбе са наметнутом дискриминацијом. Две године раније 1892. су румунски народни прваци саставили цару Францу Јозефу петицију у којој су се жалили на попступке мађарских власти и тражили да румунски народ узме у заштиту и обезбеди равноправносту Угарској. Цар је само прочитао петицију и проследио је Угарском сабору који ју је вратио пошиљаоцима. Румуни су одлучили да у новинама објаве текст петиције и Угарска Влада их је због тога оптужила за велеиздају на монтираном процесу. Осуђени су на затворске казне али их је управо цар Франц Јосиф већ наредне године помиловао. Ту је већ постало јасно да је угарска власт искористила своје судсво у сврху притиска на политичке противнике. Исти је био случај српског првака Светозара Милетића, који је такође под лажним оптужбама био послат на робију 1876. године. Процес у Клужу је интересантан за нашу завичајну историју, јер је један од бранилаца румунских првака у Клужу био и наш суграђанин и великан др Емил Гаврила. Поред њега су ту били и неки словачки адвокати. Већ наредне године је био у Будимпешти организован Велики народни конгрес Срба, Словака и Румуна који је сазван ради заузимања заједничког става протим помађаривања. На њему је такође учествовао др Емил Гаврила и због тога је доцније чехословачки министар спољних послова нашег првака назвао духовним претечом тадашње Мале Атанте. Гаврила је први био за идеју Светозара Милетића, да се намађарски народи у Угарској међусобно испомажу, како би се делотворно супротставили политици дискриминације и како би се изборила равноправност.

Од 1895. године у Угарској је уведена Матична служба и било је дозвољено да се лична имена особа уводе једино у мађарском облику. Постојали су и специјални приручници за матичаре. Ако се бавите родословљем можете у књигама да видите, од те године, како су била помађаривана лична имена. Јовани су били бележени као Јаноши, Александри као Шандори, Златинке као Аранке, Зорице као Хајналке. Све је то праћено прецизним упутствима, како да се то уради, што сведочи о званичној политици државе. Од 1898. била су помађаривана и имена насељених места у колико већ није постојао неки назив, који је био по мишљењу лингвиста мађарски. У случају да се утврдило да није био мађарски, чињен је буквалан превод на мађарски језик или би се узео потпуно нови назив. Интересантан је случај села Врањево ( данас део Новог Бечеја).Оно је било названо Арача по магловитој успомени на средњовековно насеље у околини иако то место није било на истом месту као тадашње Врањево.

Злогласни Апоњијев закон

Стижемо до 1917. године када је донет злогласни Апоњијев закон о школству, који се односио на оне основне школе које нису биле основане од стране државе. Овде ћемо се посебно осврнути на школство, као један од главних инструмената мађаризације.  У државним школама Угарске и раније није било могуће водити наставу на било ком другом језику, осим на мађарском. Још је Бела Гринвалд, саветник тадашњег угарског председника владе Калмана рекао, да је угарско школство машина у коју са једне стране улазе млади Словаци а на другом излазе млади Мађари. Ово је било појачано тиме што је дискриминација била отворена и у државној служби. Како наводи енглески историчар Ален Џ. П. Тејлор у угарским органима централне власти 55% је било чиновника мађарске народности а у жупанијским, локалним самоуправама 92% од укупног броја. Када је у питању споменути Апоњијев закон нарочито се помиње одредба, да ученици који заврше четврти разред школе морају бити у стању да се самостално изражавју усмено и писмено намађарском језику. Ово је заиста био нетолерантан захтев нарочито у оним срединама, међу оним грађанима којих је било много, где мађарски језик се није користио у међусобној комуникацији. То је био велики проблем за немађарску децу која су морала до четвртог разреда да савладају мађарски језик као да им је матерњи. То је био нереално постављен просветни захтев. Учити службени језик у земљи у којој живите није дискриминација и данас у Републици Србији припадници националних мањина уче српски као нематерњи језик. Основни проблем за Апоњијевим законом је захтев који је налагао свим учитељима како у друштвеним школама, тако и у вероисповедним школама да у своје ученике уливају осећај припадности мађарском народу. Дакле то је била отворена и потпуна политика мађаризације. Уосталом гроф Апоњи је и отворено говорио, да је његова намера, да преко оваквог закона о школству, да се у наредних 40. година, све националне мањине у предтријанонској Угарској, утопе у мађарски народ.

Српске школе у Хабзбуршкој монархији, које су постојале, имале су статус приватних школа, што би се данас рекло. Оне нису биле основане ни издржаване од стране државе. Како основне, тако и средње попут Карловачке и Новосадске гимназије, у којима је настава била на српском језику, биле су приватне школе и финансирала их је Карловачка српска, православна митрополија. Овај закон је олакшао и преузимање вероисповедних школа и претварање њихово у државне школе, чиме је настава искључиво била извођена на мађарском језику. Дакле, 1913. одредба, да су учитељи дужни да својим ученицима улију свест о припадности мађарском народу проширена и на забавишта. Деца у предшколском узрасту су већ бивала подвргнута покушајима националне асимилације.

На крају, 1912. године је дошло и до укидања српске црквено-народне аутономије. Цар Франц Јосиф је на наговор тадашње угарске владе донео одлуку да се укидају оне старе привилегије српског народа које су Срби уживали од велике сеобе и времена патријарха Арсенија Чарнојевића. То је практично значило, да Карловачка Патријаршија, заједно са свим њеним плодовима и свим њеним школама, долази под контролу угарске владе. Ово је био завршан и тежак ударац за српску заједницу у Угарској. Са овим у вези је и један догађај, злочин који је и до данас остао не расветљен. У питању је трагично убиство последњег карловачког патријарха Лукијана Богдановића. Он је 1913. године нестао у једној аустријској бањи и месец дана касније је пронађено његово обезглављено тело. Ни до дана данашњег није познато ко је био извршилац овог злочина, за која има озбиљних индиција да се радило о убиству. Једна од претпостани је била да се радило о наруџбини угарског премијера Иштвана Тисе, који је то учинио у покушају да спречи опозив укидања српских привилегија, од стране цара. Немамо за то доказе али је чињеница да је ово убиство угарска влада највише искористила, како би ојачала контролу над српском Црквом у Угарској. Нови патријарх није био изабран.

Социјална дискриминација у Угарској

Када говоримо о дискриминацији по националној основи, морамо бити свесни да у Угарској тога доба, имамо још једну врсту дискриминације а то је социјална. Једном сиромашном мађарском слуги или земљораднику или ситном занатлији, национална припадност није помагала да поправи свој социјални положај. Тај положај је сличан положају сиромашног белца на југу САД у време раснне сегрегације, који не представља ништа, ни на друштвеном ни на политичком плану. Једина му је утеха да се, ето, осећа супериорним над суседом, који је негроид или амерички урођеник. У Угарској је на власти био режим, којег би смо назвали аристократска-олигархија. Према важећем изборном закону, Угарска је имала изузетно висок имовински цензус, који се заснивао на томе, да је право гласа дато једној малој групи, племству и повлашћеном имућном слоју, који је био у стању да уплати одговарајућу своту у државну благајну. То је служило политици очувања монопола угарског племства на државну службу. Један део осиромашеног племства, који није могао да се издржава од свог поседа, због крупних велепоседника је у државној служби налазило начин за своје издржавање. Ово је чувало и политички монопол магната, високог племства са великим поседима, које је политички и привредно било господујуће у Угарској.

Погледајмо разлику између Краљевине Србије у то доба, далеко материјално сиромашније, по проценту грађанског гласачког права, пред почетак Великог рата. Видимо да је Србија на самом врху држава а погледајте где је Угарска, на самом дну. У краљевини Србији је постојао формалан имовински цензус за добијање права гласа али је он био толико низак да је и најсиромашнији српски сељак то могао да плати порезом и на тај начин да стекне бирачко право. Сваки стално насељен мушкарац старији од 21. године имао је право гласа и отуда овако висок проценат. Са друге стране Угарска је на самом дну са само 6% људи који су имали у то време бирачко право. Ово говори у прилог чињеници да су и сиромашни слојеви мађарског народа били обесправљени. Они који су заиста водили ту државу су били велепоседничка властела и танки имућни слој из градова.

Дакле, ослобођење 1918. jе представљало олакшање не само за словенске народе, који су били ослобођени мађаризације. Људи који су себе сматрали ослобођеним северно од Саве и Дунава су чинили једну релативно стабилну већину од близу 48% од укупног броја становништва, будући словенског порекла. Али као што смо видели то је била слобода и за сиромашне слојеве мађарског народа, за Јевреје којима није признавана етничка посебност, Румуне а посебно је упечатљиво мишљење вођа немачког народа између два светска рата, који су тврдиле да је њих од етничке смрти спасла управо Југославија. Немачка мањина је због немања верске препреке за склапање бракова била изузетно подложна мађаризацији. Да није дошло до ослобођења 1918. године управо би ова национална група била прва мађаризована…

(Део предавања које је поводом јубилеја 100 година ослобођења Великог Бечкерека, (Петровграда, Зрењанина) у Великом рату одржао аутор у Барокној сали градске куће)