,,Дуализам Копна и Мора – то је основни закон геополитике”– сублимисао је Александар Дугин (1962) кључну покретачку силу историје и основну теоријску мисао класика геополитичке мисли. Још пре оснивања геополитике као науке и дефинисања предмета њеног истраживања, па и пре прве употребе тог појма, уочен је својеврсни геоисторијски антагонизам копна и воде. Већ је Фридрих Хегел (Georg Wilhelm Friedrich Hegel) (1770–1831) у првој половини 19. века сажео историјске процесе у контексту геофизичких ,,принципа мора”, ,,принципа равница” и ,,принципа планина” као нужне саставнице дијалектичког кретања ,,принципа историје”. Међутим, тек средином 20. века, у делу ,,Земља и море” Карла Шмита (Carl Schmitt) (1888–1985), дихотомија између таласократије (,,владавина морем”) и телурократије (,,владавина копном”) добиће квинтесенцијалне културно-политичке, па и цивилизацијске карактеристике.
Овај сукоб проистиче из претпостављене опозиције земље и воде, која се потом одражава на правне, економске, културне, етичке и естетске особености супростављених цивилизација. Историјско бивствовање на копну ствара принципе инертности, стабилности, чврстине, седелаштва, укороњености у дубинама прошлости и традиције, па тако ствара конзервативне погледе на политичка, друштвена и културна кретања телурократских цивилизација. С друге стране, историјско бивствовање на води доводи до успостављања принципа покретљивости, променљивости, мекоће, номадизма, релативизације што преображава људску свест и чини да правне, економске, културне, етичке и естетске особености таласократских цивилизација добију флуидне и непостојане карактеристике. Карл Шмит овај антагонизам уздиже готово на метаисторијску разину:
„Готово до краја 19. века, тензија између Русије и Британије изражавала се у популарним представама рвања медведа и кита. Кит је био Левијатан, велика митска риба о којој ћемо више говорити касније. Медвед, са друге стране, представљао је један од бројних симбола копнене фауне. Према средњовековним интерпретацијама које су сачинили кабалисти, светска историја је борба између моћног кита, Левијатана, и ништа мање моћног Бехемота, копнене животиње, која је замишљана као бик или слон. Називи Левијатан и Бехемот преузети су из Књиге о Јову (40 и 41).”
Иако нису предмет анализе овог рада, напоменућемо да поједини аутори развијају сопствене дихотомне концепте и доводе овај сукоб до својеврсног пароксизма, зачињеног наслагама псеудоисторије, псеудоархеологије, псеудолингвистике, и уводе га у саставнице својих езотеријских и псеудорелигијских представа о људској прошлости. Ту тендецију можемо видети у делима антропозофа Рудолфа Штајнера (Rudolf Joseph Lorenz Steiner) (1861–1925) или теозофа Хелене Блавацке (Елена Петровна Блаватская) (1831–1891), који развијају хипотезе о метафизичком, надисторијском постојању Атлантиде и Лемурије, где причу о изгубљеним континентима и цивилизацијама прати наратив о еонском сукобу разних раса које су постојале на Земљи.
За разлику од Шмита, Дугин иде корак даље и уздиже ову геополитичку двојност на разину вредносног дуализма. Код њега телурократија нема само предходно наведене особености, већ се квалитативност статичног простора додатно испољава у строгој хијерархичности, аутархичности и колективизму, који одбија сваки облик индивидуализма, прагматизма и либералног капитализма. С друге стране, таласократија природно тежи дијаметрално супротном вредносном систему који се манифестује у склоности ка техничкој, економској и свеопштој модернизацији, развоју трговачког менталитета и хипертрофираног индивидуализма, где се појединац и његови интереси стављају у средиште интересовања читавог друштва. Без обзира што Дугин наводи да се супротности ова два пола, конкретно у случају цивилизација, не испољавају увек истим интезитетом, он ипак есенцијализује сукоб између тзв. трговачке цивилизације (Картагине, Атине, Велике Британије и САД) и тзв. војно-ауторитарне цивилизације (Рим, Спарта, Русија).
У новије време, у духу постмодерног деконструкционизма, поједини аутори проналазе озбиљне недостатке у постулатима класичне геополитичке мисли. Иако ту има доста претеривања, па и идеолошке злоупотребе науке, неки од аргумената ових аутора имају извесну тежину. То су, пре свега, одсуство историјског контекста и произвољнa примена теоријских модела на реалност међународних односа. Треба се свакако запитати да ли се овај антагонизам може пројектовати дубоко у прошлост, као што пишу Шмит и Дугин, да ли се историја може свести на низ ратова између поморских и копнених држава и да ли се ова дихотомија може представити као основна покретачка снага историје?
Александар Дугин као примере историјског израза таласократских принципа узима Минојску културу, Атину из 5. века п.н.е, Картагину и Велику Британију. Као њихове копнене ривале поставља Спарту, Рим и Русију, да би, потом, сукобе између ових сила представио као кључна места историјског кретања која потврђују основе геополитичког антагонизма. Сучељавање трговачке (Атина и Картагина) и војно-ауторитарне (Спарта и Рим) цивилизације, Дугин своди на сукоб између демократије и идеократије. Овако постављен однос је анахрон и нетачан. У наведеним таласократским држава нема ничег демократског, па тако ни у Атини у 5. веку п.н.е, где се демократија манифестовала као суштински мекши облик олигархијске владавине, нити има индивидуализма, схваћеног на савремени начин. Исто тако, све те државе нису биле флуидне, напротив, биле су чврсто хијерархијски устројене, што се не може рећи за неке копнене ентитете, пре свега, за преддржавне творевине степско-номадских народа. Минојско друштво се темељило на аристократским принципима, као што постоје примери грчких полиса, попут Коринта, који су пројектовали поморску моћ, а задржавали аристократско-олигархијске облике уређења. Картагина је такође била колонијална сила, али је по уређењу била олигархија и дубоко укорењена у своје феничанске традиције. Велика Британија, иако представља колевку модерне демократије, индустријализације и плутократског империјализма, успела је да сачува неке конзервативне, средњовековне особености свог друштва, што се не може рећи за државе на континенту чија су друштва, под теретом разних револуционарних удара, пролазила кроз озбиљне метармофозе и кидала везе са прошлошћу.
У складу са горенаведеним, следи закључак да се особености које Александар Дугин приписује таласократијама не могу применити на цивилизације ранијих епоха, већ искључиво на модерну цивилизацију Запада, али и ту није могуће ићи до краја без уопштавања. Исто тако, атрибути приписани телурократијама данас су готово ишчезли у копненим друштвима, што је последица дубоких модернистичких трансформација.
Још је копликованији став о схватању сукоба између неких поморских и копнених сила као покретаче у светској историји. Пропаст Минојаца је другоразредни догађај у историји античког света и он се одиграо без уплива копнених сила. Сукоб Спарте и Атине је једна епизода у низу ратова између грчких полиса. Пре тога, обе државе су чиниле осовину коалиције у рату против телурократске Персије. Слабљењем и трошењем обеју страна у Пелопонеском рату, превласт међу грчким полисима преузима Теба, а потом и телурократска Македонија која успева да обједини грчки свет и да отпочне процес освајања Персије. Поход Александра Великог је један у низу ратова између телурократских сила и зато га не можемо дефинисати као сукоб копна и воде. Рат Рима и Картагине јесте класичан пример супростављања копнене и поморске силе, али он није представљао одлучујући сукоб за опстанак Римске државе. Већу опасност по Рим представљале су инвазије Гала који су успели 390. године п.н.е. да освоје престоницу (иако су представљали примитивну заједницу, постигли су оно што ни Ханибал није успео упркос поразима које је наносио римској војсци). Затим, Самнитски ратови који су умало угрозили римску хегемонију над Апенинским полуострвом, као и сукоби са епирским краљем Пиром (318–272 п.н.е). Победа над Картагином донела је премоћ Риму на западном Средоземљу, док на његовом источном делу, она је извојевана мешањем у унутрашње послове хеленистичких држава, више употребом дипломатске вештине него ратовањем, где нема говора о некаквом сукобу копнених и поморских сила.
Успостављање британске колонијалне империје одиграло се не само њеним потискивањем других поморских ривала већ и одржавањем равнотеже моћи у Европи, не дозвољавајући да се на континенту појави доминантна сила која би угрозила њену безбедност. Пример томе је британско предвођење низа војних коалиција, укључујући и оне са Русијом и Пруском против Наполеонове Француске. Чак ако максимално поједноставимо и сведемо проблематику Источног питања на разину сукоба Британије и Русије око хегемоније над Балканом и Блиским истоком, приметићемо да су, са изузетком Кримског рата, у свим другим сукобима, закључно са Другим светским ратом, Британија и Русија/СССР биле савезнице. Период Другог светског рата је нарочито симптоматичан, поготово када видимо да су две неуралгичне тачке у рату, Европа и Пацифик, представљале позорницу сукоба између сила које пројектују исту моћ; у Европи то су телурократије Нацистичка Немачка и СССР, а на Пацифику таласократије Јапан и САД.
Сукоб копна и мора представља један важан сегмент светске историје који је имао одређене реперкусије на развој људског друштва. Међутим, свако поједностављивање таквог сукоба представља уопштавање историјских процеса, произвољно тумачење историјских чињеница и њихово анахроно пројектовање из хладноратовског и пост-хладноратовског доба у контексте ранијих епоха. Карл Шмит и Александар Дугин су свакако неоспорни геополитичари и филозофи, међутим, као и многи мислиоци пре њих (попут Хегела и Маркса), и они су покушавали или покушавају да методологију природних наука преведу на језик друштвено-хуманистичких наука и да створе један заокружени, предвидљиви теоријски систем који би био применљив у свим историјским епохама и над свим цивилизацијама. Такав подухват није могућ без нарушавања основних принципа историјске науке.
Литература
Дугин, Александар, Основи геополитике, књига 1, Екопрес, Зрењанин, 2004.
Дугин, Александар, Основи геополитике, књига 2, Екопрес, Зрењанин, 2004.
Дугин, Александр Гельевич, Геополитика, Гаудеамус; Академический Проект, Москва, 2011.
Schmitt, Carl, Land and Sea, Plutarch Press, Washington DC, 1997.
Tuathail, Gerard Ó, Dalby, Simon, “Introduction: Rethinking Geopolitics: Towards a Critical Geopolitics”, Rethinking Geopolitics (eds. Gerard Ó Tuathail; Simon Dalby), Routledge, London and New York, 1998, p. 1-15.
Hegel, Georg Vilhem Fridrih, Filozofija istorije, Fedon, Beograd, 2006.
Шмит, Карл, Номос земље у међународном праву: Ius Publicum Europaeum, Федон, Београд, 2011.
Špengler, Osvald, Propast Zapada, knjiga 1, Službeni glasnik, Beograd, 2020.
О аутору: Млади научник је похађао Филозофски факултет у Нишу, историчар по позиву а пореклом је из Сокобање.