Време је да се приступи озбиљно ишчитавању историјских писаних извора, као и новом критичком вредновању истих. Трудили смо се да у нашој књизи презентујемо податке логично, систематски и да критичком методом издвојимо податке којима можемо веровати, од оних које морамо одбацити. Надамо се да смо тиме поставили чврст темељ за изучавање ране прошлости Срба и њихових сродника.- каже историчар Александар Митић у својој расправи која је штампана 2021. године.

Александар Митић у својој студији, разрешава прво и најтеже питање, о значењу етнонима Срби. То је питање, које избегава да решава официјелна историјска наука. Митић даје примарне историјске изворе који помињу српско национално име, као етнониме, тако и преко топономастике и личних имена изведених из корена СРБ. Срби се веома рано, пре Словена, помињу у историјским писаним изворима. Прво помињање српског имена он види у Индији најмање 1300 година пре Христа, потом се хронолошки име јавља на простору Медитерана: Мале Азије, Балкана, Италије, Египта у периоду од 8. до 5. века пре Христа. На простору Подунавља, северног Прицрноморја, Кавказа, Месопотамије, севера Африке, Иберијског полуострва и Британије помиње се на прелазу из старе у нову еру.

Полемишући са тезом великог словенског познаваоца порекла Словена В. Седова, иначе заступника одра-висланске теорије о пореклу Словена, Митић утврђује, да на простор Полабља Словени не долазе у 6. веку, јер их знатно раније списи помињу много западније од Лабе и Сале, на Мајни и Рајни. Митић оспорава поглавља списа „О народима“, цара Порфирогенита, који говоре о досељавању Срба и Хрвата. Ипак, сам спис, када говори о Белим Србима и Хрватима у Полабљу указује на велику старост Срба у Средњој Европи и Полабљу. То је позната реч „од почетка“ на чији је значај својевремено указао још Р. Новаковић. Ако је неко од почетка историје ту, како може бити релативно скори дошљак. Палеогенетска истраживања на простору Уњетичке културе која захвата Полабље у беонзаном добу говоре да је словенске генетике Р1а било на том простору.

Водећи европски ауторитети 18. и 19. века сматрали да су Срби били првобитни народ од кога су проистекли сви остали Словени, за шта имамо потврду и у писаним историјским изворима попут Фредегара, Привилегија Вирбуршке бискупије, Баварског Географа, Ал Масудија, бискупа Соломона и Далимиловој хроници, децидан је Митић.

Србин примарно значи рођак

Етимолошко значење имена Срби, по Митићу, примарно је имало значење  рођака, саплеменика, сарадника и савезника, онако као је то тврдио још немачки научник М. Фасмер. Одатле изведено у каснијим временима, припитомљавањем животиња, гајењем житарица, што је условило седелачки начин живота и стварање првих урбаних насеља, па самим тим и до потребе да се стечена добра бране од насртаја туђих племена, дошло је до трансформације значења српског имена. Оно је почело тада да означава: наоружаног човека, ратника, војника, бранитеља рода и племена. Ово, по њему, доказује појава српског имена као етнонима на рубовима великог простора на којима је тај пранарод обитавао, на Балкану, у северном Прицрноморју, Полабљу и Лузитанији-Португалији. Митић тврди да је етимологија имена Срби како то мисли М. Никић, у значењу: поклоници култа сунца и светлости, такоође изведена и једино могућа код странаца а не самих Словена.

Болест руске историографије

Готи, по Митићи, сасвим неистинито слове у историографији, као германско племе из Скандинавије. Само према Јордановој причи они су дошли из Скандинавије а Јорданова прича за Митића је спорна. Митић доказује да се ради о Гетима, древном народу који је живе на простору Доњег Дунава и Карпата, Што би оспоравани Порфирогенит рекао „од почетка“. Даљом елаборацијом он каже, да се ради о другом имену за словенску прастару популацију, који су још од најдавнијих времена обитавали на Дунаву. Значење речи Гет изводи из грчке речи за земљу „геа“, тако да би Гети били заправо словенски Земљаци.

О пореклу Гота говоре примарни писани историјски извори, старовековних и средњевековних писаца, из чијих се записа јасно види да се заправо ради о трачком племену, кимеријском, блиском скито-сарматима. Митић сугерише да су заправо исто, древни Кимеријци, које су наследили Скити и Сармати и потоњи Гети, односно Словени.  Такође, показује, изучавајући примарне историјске изворе, да су Гети тако названи од Грка са Понта, док су их Римљани називали исто племе Дачанима. На фригијском језику, малоазијских трачана реч „даос“ значи вук. Ради се, по Митићу, о истој популацији, сродној Кимеријцима, Скитима и Сарматима.

Симоката је изричит

Митић у први план ставља информације о изједначавању Гета са Словенима код Теофилакта Симокате. Потом даје аналогију са каснијим поистовећивањем Срба са Дачанима код средњевековних ромејских писаца, као и помињање Срба, Словена, Гота и Дачана као синонима у нашим старим летописима и родословима. Митић сматра да треба дати много више поверења овим изворима који нам разрешавају питање порекла Гота у српској науци и много су логичнији и разумљивији од Јорданове приче која је митска и конфузна.

Великогерманска подвала

Гети су на чудан начин преименовани у Готе, што су германски научници у 17. веку покушали да искористе, у чему су захваљујући готоманији руских научника делимично и успели. Кад се лаж једном зацари као истина онда хипотеза уђе у све светске уџбенике и енциклопедије и преписује се, у њу се више не сумња.

Митић доказује,  преко примарних писаних извора, да се испод имена Гета крије српско-словенска популација, и за то даје доказе. У својој критици Трубачовљевих теза, наш најпознатији лингвиста А. Лома је, својевремено, управо указао на простор Доњег Дунава и Дакије, као простор где треба тражити лингвистичку везу са почецима словенства за разлику од трубачовљеве тезе о Панонији као колевци Словена.

Митић оспорава аутентичност приче о готској Библији писаној на старом источно-германском језику, златописом, као један од бројних западних фалсификата који је настао средином 17. века.

Митић презентује само мали дела археолошког материјала који се тиче Гота на словенском етничком простору, и  показује да је материјална култура Гота потпуно у сагласју са претходном трачком и потоњом неоспорном словенском културом Пенковка из Украјине, што јасно показује континуитет тог народа у Подунављу и Балкану од прадавних времена.

Немањићки Словени су Срби

У раду, Митић децидно показује, како преко писаних историјских извора, тако и преко средњевековних повеља, уговора и писама да се појам Словени, записиван на разне начине код ромејских, латинских и арапских писаца, односи искључиво на Србе, што потпуно баца нови поглед на нашу рану прошлост.

Показује јасну разлику између Срба, Руса и Бугара, које ромејски, латински и арапски писци јасно разликују и раздвајају у својим документима. Дакле, после доказивања ових чињеница у свим документима где се помињу Словени, без додатне етничке одреднице, морају се подразумевати искључиво Срби.

Подунавска колевка

Митић је поставио тезу о истоветности античких назива етнониа Трачана и Гета, Гета-Дачана и Гота, Гета-Гота-Дачана и Словена-Срба. Другим речима, он се у овоме слаже са мишљењем Флорина Курте о месту настанка словенске популације на Дунаву. Курта, за разлику од Митића, помиче настанак свести о словенству у касни период, време настанка Черњаховске културе а Митић сматра да треба ићи до Винчанске културе како би се стекао прави увид у етногенезу Словена, јер на простору од Алпа до Урала види континуитет у смени културних епоха.

Показује низом тумачења историјских извора да се ради о истој популацији, који су страни писци у разна времена називали различитим именима.

Ватиканска подвала

Митић сматра да се мора бити критички расположен према старовековним и средњевековним списима грчких и римских писаца, посебно што нам они долазе у преписима преко ватиканске рецензије, јер се Ватикан, до сада, у историји, није показивао у најбољем светлу, када је у питању истина о месту и улози Словена у историји а посебно Срба. Моного више поверења треба дати арапским, јерменским, грузијским и словенским писцима. Митић доказује да је прадомовина нашег народа Подунавље и Балкан и то по свему судећи примарно Доњи и Средњи Дунав. Још су Шафарик па и Нидерле указали на везу неких славофоних топонима данашње Румуније а некадашње Дакије. У новије време је научник светског гласа Ф. Курта поставио тезу о пореклу Словена упрво из сенке Јустинијанових римских тврђава на Дунаву. Додуше он помиче настанак словенства у 6. век, што је знатно каснији период.

Осим примарних извора, Митић се кратко осврће и на секундарне из археологије, лингвистике, антропологије и етнологије. Секундарни само потврђују примарне и Срби као народ изграђују управо на простору централног Подунавља, Потисја, Поморишја, Посавља и Поморавља и да се са тог терена шире по Евроазији и Средоземљу.

Закључак

Вредна студија храброг историчара новије генерације, аутохтонисте али не и митомана, који је тек почео да обрађује теме којих се у историографији многи историчари клоне. Лакше је преписивати познате „чињенице“ и синтезе претходника бечко-берлинске школе и не питати се да ли су у питању заблуде? Александар Митић је класично образовани историчар, познавалац историјске методологије, који покушава да на научно утемељен начин објасни и покаже поједина недовољно јасна питања словенске и српске историје. Оно што је давно започео у нашој историографији један број словенских и српских историчара, Митић наставља. На основу поновног тумачења доступних примарних и секундарних извора, Митић жели да изврши поновно, истинито читање и реконструкцију историјских догађаја. Наука мора да преиспитује постојеће догме и у том смислу пуна подршка даљем раду.

Петровград.орг