ПРОФ. ДР ДЕЈАН МИКАВИЦА – РАТНИЧКИ ДЕО СРПСКЕ НАЦИОНАЛНЕ И ДЕМОКРАТСКЕ ПОЛИТИКЕ

У простору Архива Војводине представљена је недавно значајна публикација „Записници Српског народног одбора у Великом Бечкереку 1918.“ са пратећом изложбом „39 дана који су променили Банат – Српски народни одбор у Великом Бечкереку 1918” чији су аутори директор Музеја присаједињења 1918, архивски саветник и кустос – историчар Зоран Вељановић и архивски саветник Историјског архива Зрењанин Ванда Војводић Мицовa. Један од водећих српских историчара проф. др Дејан Микавица је као рецензент каталога изложбе одржао запажену беседу коју Вам Петровград.орг доноси у целини. Излагање уваженог ауторитета на пољу историјске науке било је на тему првог Народног одбора у војвођанским областима Банату, Бачкој и Барањи који је основан у Великом Бечкереку (Петровграду, Зрењанину). То је био први од 211 народних одбора/већа чији изабрани представници су учествовали на Народној скупштини Срба, Буњеваца и осталих Словена у Новом Саду 25. новембра 1918. године.

проф. др Дејан Микавица са колегама историчарима на промицији књиге

Историја Српског народног одбора у Великом Бечкереку је почетак једног ратничког дела српске демократске и националне политике у току Првог светског рата, која је на крају ескалирала кроз процес борбе на Солунском фронту, организовањем српских добровољаца, где су се поред осталих бораца борили и Банаћани и наравно други Срби који су долазили из италијанских, француских лука из Русије из САД. То је један процес који омогућава дефинисање српске националне политике у тим пресудним, преломним временима кад се заправо одлучује о будућности Српског народа о његовој Заветној мисли, коначно о томе шта је резултат и смисао вишевековне политике која је вођена у правцу националног ослобођења и државног уједињења српског народа…

Великани српске историје Андрија Васић и Славко Жупански

Читајући уводни део, онај који је потписао Зоран Вељановић, био сам изузетно задовољан једним прегледом који се односи на правно-политички положај Срба. Без обзира што је он урађен сумарно, рекли би смо у кратким цртама. Изузетно сам био задовољан зато што је урађено управо оно што представља суштину или основни елеменат српске националне политике од краја 17. века када су у питању Срби у Хабзбуршкој монархији. Јер видите од краја 17. века Срби нису били само привилегована нација у Хабзбуршкој монархији, они су били у исто време оно што ће остати и у току Првог светског рата. Срби јесу покушавали политички да извојују овај статус који никада нису реално имали у Хабзбуршкој монархији, статус равноправне, дипломатичке, историјске нације, то никада нису постигли. Али, у исто време од краја 17. века. ако хоћете од грофа Ђорђа Бранковића, који је био утамничен због идеје о српској државности и српској Војводини, практично, имате ситуацију да су Срби у Хабзбуршкој монархији и велеиздајници, да су тамничени, да су вешани, хапшени, да су интернирани, као што су интернирани и у Првом светском рату. Одузимана им је имовина као и у Првом светском рату, о чему такоође пише колега Вељановић, врло лепо. Да су им одузимана звона, бакар са црквених торњева, да им је одузимана имовина њихових спортских, научних и културних друштава. Дакле био је то један бескрупулозан, данас би рекли сасвим слободно дискриминаторски однос хабзбуршких власти према српском народу и постојала је нека врста заједничког именитеља или основне карактеристике хабзбуршке политике према српском народу од краја 17. века до завршетка Првог светског рата. Имајући то у виду, Зоран Вељановић је лепо написао, да постоји нешто што се може дефинисати као процес институционалне асимилације српског народа у Хабзбуршкој монархији. Он је то свео на категорије германизације и мађаризације а ја бих инсистирао више, поготово када је у питању Први светски рат, на категорији осмишљене мађаризације. Практично од друге половине 19. века као што је познато интензивира се тај процес, пре свега кроз законе који се доносе на Угарском сабору. Од 1868. године од Аустро-мађарске нагодбе па све до 1907. године и Апоњијевог закона, када мађарски као службени језик доминира па ако хоћете мађарска државна и национална свест убедљиво напредује у угарском делу Хабзбуршке монархије. Мађарска државна идеја и политика, сасвим без увијања на неки начин односи превагу у очи Првог светског рата. Мађарска државна идеја побеђује српску националну и демократку политику уочи Првог светског рата.  Срби су се практично свели на статус губитничке нације и целокупна њихова либерална и демократска, национална политика је поражена. Они се налазе у ситуацији народа за којег је прорачунато колико ће требати деценија да се он потпуно асимилује и постану део мађарске политичке нације. Једино што је могло да спаси Србе у њиховим вишевековним настојањима да сачувају свој национални и културни идентитет јесте био рат. Можете стварати институције какве хоћете, као што је случај био својевремено и на простору Косова и Метохије, када су стваране наше институције у Турској. Када су Стојан Новаковић и влада Краљевине Србије на све начине борила за српски национални идентитет, просвету и образовање на простору Косова и Метохије, покушавајући да помогне том народу. Али, док није дошло до рата 1912. и 1913. године, Срби на простору Космета нису могли да се надају ослобођењу и остварењу својих националних идеала. Иста је била ситуација и са пречанским Србима.

Детаљ из поставке Музеја Присаједињења Срби и гроф Ђорђе Бранковић

Пречански Срби практично губе у односу на мађарску државну идеју на простору Угарске. Мађари се показују као изузетно државотворан народ и практично једино у контексту Првог светског рата и у контексту победе Српске војске, оружја Краљевине Србије и српских добровољаца, Пречана који учествују у том рату и као добровољци и на друге начине, долази се у ситуацију да се реално може остварити оно што представља њихов вишевековни сан, када су у питању пречански Срби а то је уједињење са матичном државом. То се мора рећи као некакав закључак где су били Срби пре децембра 1918. године а где су били после стварања првог Народног одбора. Наравно, првог децембра стварањем Краљевине Срба Хрвата и Словенаца они су се нашли у једној ситуацији у којој је много тога у историјском, цивилизацијском и националном смислу увелико обесмишљено. Чак и њихове одлуке, када су у питању пречански Срби, одлуке да се Барања, Банат и Бачка директно присаједине Краљевини Србији. Оно што су хтели пречански Срби, они практично нису добили 1918. године. Али, то што су они хтели те године и деценијама, вековима раније Срби, то је и те како добро дефинисали, установили и на време извели, у време формирања Карољијеве мађарске владе, после “револуције јесењих ружа”, Славко Жупански и  Андрија Васић, практично предухитривши мађарска национална већа као органе власти. Мађари су покушавали да на завршетку Првог светског рата да ураде спасавање Угарске. Зато је Михаљ Карољи формирао коалициону владу мађарских странака да би спасио Мађарску од неумитног пораза или Угарску, како хоћете. Боље је рећи Угарска, јер се територијално тачно зна на шта се то односи и на Хрватску, Славонију, Срем и на краљевину Мађарску итд. Дакле, Карољи је покушао да спаси тековине асимилаторске политике неумитног пораза и од свега онога што пораз доноси. Схватајући ситуацију веома добро и претпостављајући које су њихове намере ови прваци су деловали. Ту је тај велики историјски смисао ових личности. Кад одлазе представници Српског народног већа на разговоре са представницима мађарске владе они имају довољно самопоуздања да кажу – Нама не треба Мађарско национално веће, нама не требају ваши нови односно стари органи власти, нама требају наши српски, које ми формирамо и већ смо формирали у Великом Бечкереку. Дакле, 31. октобра формирају први одбор а само дан после тога је била формирана и Српска народна стража, што је било од пресудног значаја. Опет кажем, без оружја, без тих сто пушака, за које су некако успели да убеде полицајца Деака, да им да, онако невољно, како је то лепо објашњено  тексту, ишло би теже. Било му је тешко да се одрекне и тих сто пушака. Да је Деак могао да бира, не би дао ни једну пушку народном одбору у Великом Бечкереку. Пошто није био у ситуацији да ради оно што воли дао је. Није то било ни сто пушака већ осамдесет, што је било сасвим довољно да се формира српска оружана сила, поред Српског народног одбора у Великом Бечкереку и да се крене у дефинисање политике која је имала одређене циљеве. Не само да се крене у заузимање институција, поште, железничке станице итд, већ је та сила имала смисао да организује дочек Српске војске, која је долазила са југа и која је била практично прешла Дунав. У том смислу дакле Српски народни одбор у Великом Бечкереку је одиграо историјску улогу. Тек после његовог формирања и после првих дана његовог рада формиран је исти орган у Новом Саду…

др ДЕјан Микавица је одличан познавалац лика и делаСветозара Милетића

Каква је то историјска коинциденција, да је тај први одбор формиран баш у Великом Бечкереку где је била формирана далеке 1869. године прва српска национална странка – Српска народна слободоумна странка у Угарској, формално, јер је у то време је била привремена власт у Новом Саду. Ето, у истом граду је основан и први одбор на простору Бачке, Барање и Баната, који је практично осмислио националну политику ослобођења и присаједињења пречанских области Краљевини Србији. Да се крене са основном жељом да се оствари оно на чему ће касније инсистирати Јаша Томић и Радикали у Новом Саду а то је да се српске области пре свега директно присаједине својој матичној држави Краљевини Србији а тек после тог да се евентуално види шта ће бити са Југославијом…

Дуга борба српског народа за равноправност преко Саве и Дунава

Различите странке у Срба су се у нијансама разилазиле у политици присаједињења у то време а у великој заблуди су се налазили они војвођански политичари који су поверовали да у националном већу Словенаца, Хрвата и Срба које је основано у Загребу, да у тој и таквој институцији, могу да се нађу одређени људи и да се са њима гради савезништво, од којег је могао имати користи српски народ у дотадашњој Хабзбуршкој монархији.

Петровград.орг