НОВИНСКИ ИЗВЕШТАЈИ АРЧИБАЛДА РАЈСА О ЗЛОЧИНИМА АУСТРО-УГАРА НАД СРБИМА

Као што се види из кратког прегледа Рајсових новинских извештаја, он се трудио да у својим радовима на широком плану обухвати проблематику злочина над тадашњом Србијом и српским народом. Тако је, не задржавши се само на тематици злочина које су починили Аустро-Угари, Рајс постао једна од важнијих и најсигурнијих спона између Србије и међународног јавног мњења. У светлу те чињенице мора се истаћи да је улога Арчибалда Рајса била од великог значаја за српски народ и државу. Наиме, он не само да је обавештавао јавност Западне Европе о злочинима који су почињени над Србима већ је и представио Србе у једном другачијем светлу.

Иако је српска влада ангажовала Рајса због састављања извештаја о аустроугарским злочинима, он је убрзо по доласку у Србију написао свој први новински извештај. Свестан чињенице да ће му за спровођење истраге, писање и објављивање резултата анкете бити потребно више времена и да је неопходно што пре обавестити јавно мњење Западне Европе о дешавањима на балканском фронту, Рајс постаје дописник три европска престижна листа.

Његови чланци истицали су се не само по континуитету објављивања већ и по темама које су обухватале војна и политичка питања. Описивао је злочине, објашњавао стање у Србији, међусобне односе Србије и савезника, будућност Јужних Словена, односе Србије и Албаније, али и односе између држава – учесница балканских ратова који су били изузетно сложени.

Већ први Рајсови радови најавили су озбиљан и темељан приступ швајцарског криминалисте. У тексту који је објављен 16.10.1914. он истиче: „…Из уста аустријских заробљеника сам сазнао језиве детаље, али вам их данас нећу пренети. Више волим, као човек који је навикао да за злодела тражи материјалне доказе, да одем на лице места и да лично спроведем истрагу…” У складу с тим, читаоци Рајсових текстова су до краја 1914. упознати са грубим кршењем међународног ратног права (мисли се, пре свега, на одлуке Хашких конвенција из 1899. и 1907. године), почевши од употребе екплозивних зрна, преко бомбардовања отворених градова и злочина према цивилном становништву и заробљеницима.

У свом трећем тексту Рајс пише: „…У Швајцарској смо читали о протестима Француске и Немачке против думдум метака…Ја лично нисам видео сумњиве немачке метке, као ни француске, тако да не могу да учествујем у дискусији о аутентичности наводних думдум метака… Међутим, са сигурношћу могу да потврдим да Аустријанци користе једну врсту која је много страшнија од думдум метака: то су експлозивни меци. Знам да је ова моја тврдња врло озбиљна, али ако сам сигуран у оно што тврдим, то значи да лично имам те метке и да сам видео повреде које они наносе… Ако се њима погоде руке или ноге, ампутација је неизбежна, а уколико метак погоди главу или труп, наступа смрт.

…Овде смо отворили те метке, и лично поседујем један… Дакле, ради се о експлозивном зрну са одличним карактеристикама, које се до сада користило само за лов на дебелокошце… Хтео сам да сазнам како су ови меци достављени аустријским војницима, па сам обавио једну велику анкету међу ратним заробљеницима, која је показала да војници пре рата нису знали за „Einschusspatronen”, и да су се они релативно скоро појавили… Додао бих да се на основици чауре „Einschusspatronen” налази аустријски орао и да су ови меци произведени у државној фабрици у Велесдорфу, близу Беча… Жртве ових експлозивних метака су релативно бројне. Само један војни лекар у болници у Ваљеву лечио је 117 случајева рањавања експлозивним зрнима, за само девет дана. Имајући у виду ове чињенице, питамо се чему је служио напредак цивилизације, ако је могуће да се у XX веку користи оваква ратна муниција.“

Већ 2. октобра 2014. године Рајс је са пратњом отишао у бомбардовани Београд где је констатовао да је до тада град бомбардован 36 дана и ноћи. Бомбардовањем је оштећено 700 зграда, од којих само 60 државних. Тим поводом Рајс је, поред осталог, написао: „…Град је потпуно отворен, а чини ми се да сам временом научио да ратни обичаји забрањују бомбардованих градова, осим у сасвим специјалним околностима. У Београду постоји тврђава, али она је потпуно одвојена од града.

Штавише, то је толико старо утврђење (датира још из турског времена) да га пре треба сматрати историјском знаменитошћу него модерним одбранбеним објектом. Али, претпоставимо да је постојање тврђаве представљало опасност за Аустрију. Зар онда није требало ограничити бомбардовање само на њу?

Аустријанци су урадили нешто друго: осим тврђаве, бомбардовали су и цео небрањени град…гранатираних државних зграда има само 60, док је приватних кућа 640, и, ово треба запамтити, већина приватних кућа није у близини државних.

Из овога се може закључити да су хтели да униште град што је више могуће…“Велики број недела и начин њиховог извршења изненадио је чак и искусног криминалисту попут Рајса. Своје читаоце он је прво упознао са упутством које су аустроугарским војницима делили њихови надређени. Упутство објављено нанемачком језику под насловом: „K. i K. 9 Korpkommando”. Инструкције у вези са поступањем према становништву у Србији садржало је инструкције које су се односиле на понашање према становништву при заузимању градова и села. Војницима

двојне монархије наређено је да се: „Према свима поступа на најстрожи и најгрубљи начин и са максималним опрезом, докле год трају војне операције.”

Иако је већ у првим дописима напоменуо да су Аустроугари починили озбиљне злочине при првој инвазији на Србију, Рајс о томе није (детаљније) писао све док почетком новембра није отишао на лице места и извршио темељну истрагу. Тек тада он објављује део резултата истраге под насловом: „Писма из Србије – Аустријанци у Србији”: „…Оно што сам видео превазилази све што сам могао да замислим. Не желим да кажем да је цела аустријска војска крива, јер би то било неправедно. Желим да вам саопштим шта се дешавало у Шабачком округу, кроз који су једино прошле аустријске трупе… Узраст жртава варира између два месеца и 92 године старости. Већина их је била стара између 4 и 65 година, а највећи број представљају дечаци од 10 до 18 година. … Како су ти цивили убијани? Многи су најпре одвођени као таоци и убијани по доласку у наредно село… Поред тога што су их убијали као таоце, многе цивиле су убијали у њиховим кућама. …”.

Доказ Рајсовог професионализма, али и жеље да на што ширем плану представи дешавања на балканским просторима јесте још једна иследничка анкета (мисија) коју је обавио крајем 1914. године. Наиме, већ крајем 1914. године, по позиву надлежних власти Швајцарац се упутио у јужну Србију да би испитао „…да ли софијске оптужбе, понављане непрестано код савезника Србије, имају основа или не”. Ова истрага се односила на злочине почињене у току балканских ратова, а за које су, пре свих, по тврдњама Бугарске, али и резултатима Карнегијеве комисије, биле одговорне српска и грчка војска. Колико су за Рајса српско-бугарски односи били интересантни говори и податак да је у периоду од децембра 1914. до новембра 1915. године о њима писао чак пет пута. Први чланак под називом „Писмо из Македоније” објављен је 15. Децембра 1914. године и представља основу за све који су уследили, а бавили су се том тематиком.

У њему Рајс, поред осталог, пише: „Вероватно се питате шта се дешава са вашим повременим дописником. Он је једноставно током пет недеља крстарио српском Македонијом, са циљем да се увери да ли су се заиста десила зверства за које Бугари окривљују Србе и Грке. И поред тога што сам са великом пажњом радио на њиховом откривању, ништа нисам нашао. … С друге стране, нажалост, морао сам да констатујем да су Бугари то радили у току њихове окупације и одмах након потписивања Букурешког мира. Насиље је толико страшно да је зачуђујуће то што је чувена Карнегијева комисија о свему томе ћутала. Овде сам сазнао да, осим кратког боравка у Солуну, ова комисија није посетила ни српску ни грчку Македонију. Њен председник је боравио у Серу, и могао је лично да се увери у масакре и разарање града које су починили Бугари. Али, заборавио је да то напише у свом извештају, који јепристрасан у корист једне од сукобљених страна. …Укратко, Бугарској би можда било боље да испита шта се код ње ради, и да стави тачку на злодела њених комита, који убијају чобане, краду стоку, нападају српске страже митраљезима и дижу мостове у ваздух пиритом и осталим експлозивима, пре него што оптужи друге за дивљаштво и свирепост, у коју један иследник, жељан да сазна истину, није успео да се увери.”(…)

Извештај Арчибалда Рајса

Такође, почетком 1915. године у Паризу је објављен Рајсов први извештај – у форми брошуре, под насловом: „Како су Аустро-Угари водили рат у Србији”. О значају који је извештај имао, али и о реномеу Арчибалда Рајса говори и чињеница да су уредништво (редакцијски одбор) чинили угледни француски академици и универзитетски професори(…)

(…)Трећи и четврти део извештаја посвећени су масакру који су припадници аустроугарске војске извршили над заробљеним или рањеним српским војницима и цивилним становништвом. Ове тврдње Рајс је доказао помоћу сведочења заробљених војника двојне монархије, званичних извештаја српских војних власти, изјава очевидаца и фотографија злочина(..)

(…)На самом крају брошуре Рајс је покушао да одгонетне разлоге за овакво понашање аустроугарске војске. Један од разлога видео је у систематској кампањи аустроугарске и немачке штампе против Срба, које су називали варварима, а која је почела годинама пре рата. Официрима и војницима је пре одласка на фронт дата „препорука” да је, ако се нађу у опасности да их заробе српски војници, боље да се убију, јер их у заробљеништву очекује мучење, масакрирање и сигурна и тешка смрт. Рајс је сматрао да су се аустроугарски војници управо из страха претворили у „крвожедне животиње” и за то криви висок официрски кадар. Као доказ ове своје тврдње Рајс на крају наводи и коментарише „Упутство за понашање према становништву Србије”, чији део наводимо: „..’.Још једанпут: дисциплина, достојанство (?), али највећа строгост и суровост!’ Да ли је сада могуће да моји читаоци разумеју масакре и окрутности које је починила аустро-угарска инвазиона армија?Ова „упутства” су акт оптужбе против оних који су их написали. У интересу хуманости, у коју ја још увек верујем, не може се десити да они избегну казну за своје злочине!”

Делови чланка преузетог из часописа Војно дело под насловом: Утицај извештаја Арчибалфда Рајса на западноевропско јавно мњење о Србији у току Првог светског рата, аутора Данета Р. Субошић, Криминалистичко-полицијска академија, Београд и Десанке П. Зец Министарство унутрашњих послова Републике Србије.